Prvi «set» pitanja je posvećen jednom veoma čestom problemu, koji je izvor brojnih briga, ali i zabluda.
Na pitanja je odgovorio dr Miroslav Đorđević, specijalista dečje hirurgije – urolog

• Zašto nastaje vodena kila kod dece? Šta je uzrok?

Vodena kila («popularno») ili hidrokela (hidrocela) predstavlja kolekciju tečnosti koja se iz trbušne duplje spušta preko produžetka trbušne maramice u omotače testisa. Predstavlja urođeni nedostatak, u stvari posledicu nezatvaranja kanala, odnosno produžetka trbušne maramice, kroz koji tečnost cirkuliše iz trbuha ka testisu/testisima i obrnuto. Ovaj kanal se zatvara spontano u normalnim uslovima trudnoće.

Da li je tačno da od toga češće boluju dečaci?
To je bolest dečaka. Postoji slično stanje kod devojčica, koje se naziva Nuckovom cistom, ali je dosta retko.

Zašto se operacija preduzima što kasnije? Šta se čeka?
Lečenje nije hitno i obično se čeka prve tri godina života, jer je u tom periodu moguće spontano zatvaranje kanala. Ukoliko se to ne desi, preostaje hirurško lečenje. U retkim slučajevima, lečenje može da se preduzme i u ranijem periodu, ako je količina tečnosti tolika da deformiše skrotalne kesice (u kojima su testisi).

Da li može nešto da se iskomplikuje ako se ništa ne preduzima?
Potrebno je da se adekvatno utvrdi dijagnoza i dete prati svakih šest meseci, kako bi se isključile neke druge promene ingvinalnog kanala, koje mogu da budu udružene sa vodenom kilom. Uvek treba utvrditi položaj testisa, a ako je to onemogućeno – potrebno je da se dete uputi na ehosonografski pregled.

Da li kila može da se uklješti?
Uklještenje je stanje kada se neki od delova creva nađe u kilnoj kesi pa, zbog nemogućnosti da se vrati u trbuh, zaostaje u ingvinalnom kanalu, predstavljajući akutno stanje. Kod vodene kile, uklještenje nije moguće. Ponekad se veća količina tečnosti zadrži na nivou ingvinalnog kanala, što može da izgleda kao uklještenje, ali se to pregledom isključuje.

Da li postoji neki «lek», a da to nije hirurški zahvat?
Lečenje je, ako se postavi indikacija, isključivo operativno.

Koliko traje sam operativni čin?
Operacija se izvodi u opštoj anesteziji i traje između 20 i 30 minuta. Inače, radi se o jednodnevnoj hirurgiji, kada dete napušta bolnicu istog dana, nekoliko sati nakon zahvata.

Šta se, konkretno, postiže operacijom?
Odstranjuje se postojeći kanal, kroz koji cirkuliše tečnost, čime se postiže stanje kao prilikom normalnog razvoja ploda u trudnoći.

Da li vodena kila može da se «vrati»?
Ponekad se može desiti da, nakon operacije, zaostane određena količina tečnosti među ovojnicama testisa, pa se – ako ne dođe do spontane resorpcije, to stanje poistovećuje sa vodenom kilom odraslih.

Koliko dugo posle intervencije dete mora da miruje?
Mirovanje je stanje koje zavisi od samog deteta. Obično su deca sposobna za uobičajene aktivnosti dan, dva nakon operacije.

Kada dete može da ide na plivanje?
Sportske aktivnosti (u punom obimu) su moguće nakon dve nedelje.

Ešerihija koli (Escherichia coli – E.coli) je bakterija koja normalno živi u debelom crevu. Tako je i dobila ime (coli – debelocrevka).

Imam sina od pet i po meseci. Pre mesec dana, ustanovili smo da ima ešerihiju koli, i to 500.000/ml. Zato bih vas molila da napišete nešto o ovoj bakteriji.

Ešerihija koli (Escherichia coli – E.coli) je bakterija koja normalno živi u debelom crevu. Tako je i dobila ime (coli – debelocrevka). Ona ne pravi probleme sve dok je tamo gde uobičajeno živi. Ali, ako prodre u organe za mokrenje (urinarni trakt), izaziva infekciju – zapaljenje mokraćnih puteva. Kako je guza veoma blizu piše, ova bakterija relativno lako preskoči i «uzbrdo» uleti u mokraćne kanale.

To može da se desi i kada se redovno sprovode sve higijenske mere, ali se daleko češće javlja kada se “higijenski servis” genitalija ne sprovodi kako treba. Ako dete ima neke anomalije mokraćnih kanala (koje su praćene zastojem oticanja urina ili povratkom – refluksom mokraće iz bešike ka bubregu), često se javlja infekcija ovom bakterijom.

Vi nam niste napisali da li ima povećanog broja leukocita u mokraći kod vašeg sinčića. To je izuzetno važan podatak, jer bez povećanja broja leukocita u mokraći – praktično nema infekcije mokraćnih kanala. Ako su leukociti u granicama normale, onda vaš sin nema infekciju ovom bakterijom, već je ona «zaprljala» uzorak mokraće. Tada je potrebno da pojačate higijenske mere, ali i da se sanira eventualna infekcija vrha piše, koja može da bude uzrok pojave bakterija u mokraći (što se lako vidi pregledom).

Ako ima leukociturije (povećanog broja leukocita u mokraći), onda je infekcija jasna i treba je lečiti, a potom obaviti pregled kod pedijatra-nefrologa, koji će da isplanira dalja ispitivanja uzroka infekcije.

Aleksa je beba od devet i po meseci. Dva puta je imao infekciju mokracnih kanala. Smatra se da je neophodno uraditi “mikciju”. Volela bih da saznam nešto više o tome. Da li je pregled bolan, koliko vremenski traje I da li postoje komplikacije nakon pregleda?

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok. Jedan od mogućih uzroka (ne mora da bude kod Vašeg deteta) jeste anomalija (poremećaj razvoja) mokraćnih puteva. Te anomalije se moraju istražiti – obično se prvo uradi ultrazvučni pregled bubrega i mokraćne bešike, a ako je potrebno i , kako ste Vi nazvali” “mikciona” – pravilan naziv je retrogradna mikciona urocistografija.

Radi se o proceduri pri kojoj se kroz ureter (završni deo mokraćnog “izvodnog” sistema) ubaci kateter (cevčica malog promera). Kroz kateter se u mokraćnu bešiku ubaci kontrastno sretstvo, a potom se na rentgenskom aparatu prati kako mokraća (u kojoj se nalazi kontrast koji je vidljiv na rentgenu) izlazi iz bešike. Naročito je važno videti da li postoji povratak (refluks) mokraće u ureter (mokraćni kanal koji spaja bubreg sa mokraćnom bešikom). Tada se mogu videti i neke druge anomalije uretera i njegovog spoja sa mokraćnom bešikom.

Sama procedure je, u rukama veštog lekara (radiologa specijalizovanog za decu) i tehničara jednostavna i kratkotrajna. Jedino što kratkotrajno zaboli je plasiranje katetera kroz “pišu”, ali je to zaista kratko. Pre intervencije dete dobije preventivnu dozu antibiotika, a rezultati se vide već posle desetak minuta od završetka procedure.

Zato, ako Vam je savetovana mikciona urocistografija uradite je – time će se isključiti jedna veoma važna grupa potencijalnih uzroka infekcija mokraćnih kanala kod Vašeg dečaka.

Koprivnjača (stručno se zove urtikarija – urticaria) je jedna od najčešćih alergijskih manifestacija. Dobila je ime po koprivi, jer promene na koži liče na one koje se jave kada se “ožarimo”.

Vide se crveni pečati po koži, koji su nepravilnog oblika, izdignuti iznad ravni kože, a neretko se primećuju beličasti “plikčići”. Ono što je karakteristično za koprivnjaču – jeste svrab, koji je uvek prisutan, a može da bude nesnosan!

Uglavnom nastaje kada dete unese na usta neki alergen – u hrani, piću, ili ako koristi neki lek. Alergen izaziva alergijsku reakciju u krvnim sudovima kože – koji se šire, pa se vide karakteristične promene koje smo opisali.

Kada se ova alergijska reakcija desi na usnama ili kapcima, to se naziva angioedem, ali sada neće biti predmet naše priče.

Rešili smo da razbijemo najčešće zablude i tako vas upoznamo sa koprivnjačom (urtikarijom).

Nemoguće da je alergija. Nikada do sada moje dete nije bilo alergično, a ni u familiji nema alergičnih.

To nije argument!

Alergija može da se javi bilo kada. I posle hiljadu unosa jedne namirnice, hiljadu prvi put može da nastane alergija.

Čak i kada nema alergija u porodici (a to je malo verovatno), dete “ima pravo” da reaguje koprivnjačom!

Ima ih svuda po telu, mora da je mnogo opasno.

Broj promena na koži nije pokazatelj težine alergijske reakcije!

To što dete mnogo svrbi i ružno izgleda, nije strašno! Važno je da ono lepo diše, nema osećaj zadebljalog jezika i knedlu u grlu – to su znaci angioedema, ozbiljnije alergijske reakcije koja se, srećom, retko dešava.

Brzo u hitnu pomoć! Dete može da se uguši čim se pojave promene po koži.

Srećom nije tako!

Kod ogromne većine dece se neće razviti opasna alergijska reakcija u grlu (koja izaziva gušenje) na samom početku koprivnjače. Ono što treba uraditi jeste da se detetu što pre da antihistaminik (Claritine, Pressing, Aerius…) i da se potom javite vašem pedijatru!

Dete odmah treba da dobije injekcije onog hormona, to je najsigurnije, da se nešto ne iskomplikuje.

Ovo se odavno ne radi!

“Oni hormoni” su, u stvari, kortikosteroidi, koji su efikasni borci protiv alergije, ali se NE DAJU na početku koprivnjače! Uvek se prvo daje antihistaminik, a ako se pojave znaci teže alergije, pedijatar donosi odluku o eventualnim kortikosteroidnim injekcijama. Veoma mali broj dece sa koprivnjačom zahteva ovu terapiju!

Mora da je gadna alergija. Evo, traje već peti dan, a nikako da prođe.

Potpuno je normalno da koprivnjača traje nekoliko dana, pa čak i duži period!

Takođe je normalno da se promene na koži povremeno javljaju i nestaju, iako je dete pod terapijom. To je tako jer treba vremena da se alergen “očisti” iz organizma. Zato nema mesta panici!

Dete ništa ne sme jede, samo da pije vodu, da ne bude alergično na sve.

Srećom ovo nije tačno!

Davno se primenjivala “nulta dijeta” da bi se izbegle “komplikacije”. Odavno se zna da je to nepotrebno! Naravno, iz obroka treba izbaciti sve što je sumnjivo, odnosno što može da izazove alergiju: pre svega lešnici, bademi, orasi, kikiriki, čokolada i proizvodi od čokolade, sveže voće i voćni kremovi, žumance, voćni jogurti, med… Pametno je davati termički dobro obrađene namirnice i one koje dete godinama bezbedno uzima, a nisu na listi “nepoželjnih”.

Sa normalizacijom promena na koži, polako se vraćaju namirnice u ishranu deteta – po sistemu jedna po jedna (sa razmakom od par dana), da bi se videlo da li neka izaziva alergiju.

Ne treba kupati dete dok ima koprivnjaču

Totalna zabluda!

Dete treba da se normalno kupa, ali se izbegavaju novi sapuni i šamponi, kao i oni sa brojnim dodacima. Ovde nema mesta za aromaterapiju (koju, inače, veoma volim).

Daj da se neodložno uradi alergijsko ispitivanje, da vidimo na šta je dete alergično.

Potpuno besmisleno!

Dok dete ima akutnu alergijsku reakciju, ono mora da dobija lekove protiv alergije, a oni onemogućavaju da se utvrdi uzrok alergije!

Pametnije je da roditelji pažljivo analiziraju šta je dete jelo dan-dva pre izbijanja kožnih promena, pa da se napravi lista “glavnoosumnjičenih”, koje kasnije treba ispitati.

Dete treba odvesti na infektivnu kliniku, možda je neka infekcija kože koja svrbi.

Koprivnjača je veoma tipična i pedijatar postavlja dijagnozu bez teškoća!

To je, dakle, alergija, a ne infekcija, pa nema potrebe da dete ide kod infektologa, gde u čekaonici stvarno može da se dobije neka infektivna bolest.

Najbolje je da dete pregleda dermatolog. Čim se ovako dešava da se crvenilo potpuno povuče, pa se opet vrati, to mora da je neka opasna kožna boleština.
Nije kožna boleština, već alergija!

To što se koprivnjača malo povuče, pa se opet vrati, potpuno je uobičajeno prvih nekoliko dana bolesti. Zato ne treba trčati kod specijaliste za kožne bolesti, koji će samo da potvrdi da se radi o urtikariji. Ovo je prava pedijatrijska bolest, pa ostavite pedijatru da je izleči, a potom i pomogne u otkrivanju uzroka alergije.

Ass.dr Goran Vukomanović

Obratila nam se mama četvorogodisnje ćerke koja od pre par meseci ima alergiju na mleko (treća klasa) i na belance (prva klasa).

Prethodno je lečena od astme koju od juna više nema, ali su od oktobra krenule alergije u vidu kožnih reakcija prvenstveno crvenilo podočnjaka i obraza, ispucalost usana i povremeno ekcema praćenog svrabom na pregibima zglobova ruku. Po ostalom delu tela nema reakcije. Iz ishrane je isključeno u potpunosti kravlje mleko, a belanace samo povremeno i to u jelu (pece-ne kuvan i ne przen). Interesuje me koliko dugo mogu da traju ove alergije i koje su posledice ukoliko povremeno konzumira hranu koja sadrži mleko ili belance, jer je u vrtiću upravo došlo do propusta (uprakos upozorenjima i izveštajima lekara) i odmah je doslo do crvenila ispod podočnjaka. Bojim se da osim kod kuce neću moći da sprečim ovakve ispade u potpunosti, pa me interesuje koje su dugotrajne posledice, da li može doći do većeg oštećenja epitela ili do čega može doći?Da li odmah treba da počnem (svaki put) sa preporučenom terapijom 1/2 xyzala uveče? Hvala unapred

Odgovor:

Vaša ćerka ima sklonost ka alergijskim bolestima, a to se stručno nazva atopijska konstitucija. Alergije imaju različite manifestacije, a Vaše dete je imalo dve grupe alergijskih bolesti – astmu (koja je očigledno pod odličnom kontrolom) i nutritivnu alergije (na proteine kravljeg mleka i belance). Konstituciju deteta (za sada) ne možemo da menjamo jer je ona “zapisana” u genima, ali možemo i moramo da prilagodimo dete okolnostima koje modu da izazovu alergije.

Kada je u pitanju alergija na hranu tu je stvar istovremeno i veoma jednostavna i komplikovana! Jednostavan je “lek” – IZBACITI iz ishrane ono što detetu smeta, i to najmanje 6 meseci BEZ narušavanja ovog pravila. Svaki ponovni kontakt sa alergenom (supstancom koja izaziva alergiju) “zavrti” komplikovani točak alergijske reakcije i sve ide isočetka – opet bar 6 meseci bez te hrane… E sada dolazimo do komplikovanog dela problema – kako to sprovesti u delo. VI kući to možete lepo da kontrolišete, ali u vrtiću MORATE da insistirate na ovoj restrikciji mleka (i mlečnih proizvoda) i belanceta. Kada prođe najmanje 6 meseci (ne smeta da bude duže, ali kraće nikako) možete da probate da date detetu ono što mu je do sada bilo uskraćeno.
Obe alergije su, kod većine dece prolaznog karaktera, tako da ima dobrih izgleda da dete prestane da bude alergično na obe vrste hrane. Posle 6-mesečne STRIKTNE “poštede” od mleka i mlečnih proizvoda, probajte prvo jogurt, pa ako prođe onda i ostale mlečne proizvode. Belance ostavite za kasnije (bar tri meseca posle uvođenja mleka).

NIje rešenje da se dete povremeno izlaže alergenima, pa da se daje antihistaminik! Neće to oštetiti detetov epitel (kako ste naveli), ali Vas vraća nekoliko koraka unazad, jer se obnavlja alergija. Zato strpljivo i uporno, pa će sve biti dobro.

Kod roditelja uvek postoji dilema, ako ORL specilajista predloži operaciju krajnika detetu, da li to uraditi ili ne? To se uglavnom dešava zbog straha od operacije ali i zbog toga što se ne zna dovoljno o njihovoj funkciji i problemu koji eventualno mogu napraviti. Mišljenja su tokom vremena varirala, bili su davani razlozi i za i protiv.

Kakvu funkciju imaju krajnici u našem organizmu?

Krajnici su u sklopu imunološkog sistema organizma, znači oni su imunološki organ, vrlo značajan do navršene tri godine života deteta. Do tog perioda oni imaju veoma značajnu ulogu u celom odbrambenom sistemu. Kako dete odrasta, imunološki sistem sazreva, a fiziološka uloga krajnika polako opada, da bi drugi imunokompetentni organi preuzeli funkciju. Posle desete, petnaeste godine imunološka uloga krajnika više nije od posebnog značaja u smislu odbrane i zaštite. To možemo videti i na njihovom morfološkom izgledu, jer se krajnici od puberteta značajno smanjuju, tako da odrasli ljudi retko imaju velike krajnike jer su oni u odraslom dobu atrofični. Znači, njihova uloga u organizmu u tome periodu prestaje i polako nestaje.

Kada je neophodno operisati krajnike?

Sve ovo što smo rekli bilo bi dobro da ne postoji mogućnost da krajnici u celoj ovoj priči ne igraju i negativnu ulogu. Znači njihova uloga, od prirode predodredjena je da štite organizam, međutim, oni mogu postati žarište i opasnost po organizam što se, na svu sreću, ređe dešava. Najveći broj populacije ima krajnike koji ne predstavljaju problem i samim tim nemaju bilo kakvog uticaja na njihovo zdravstveno stanje. Krajnici se operišu ukoliko postanu opasnost za organizam. To bi značilo da postoji mogućnost da žarište tj. upaljeni krajnici, izazovu komplikacije na udaljenim organima, na primer srcu, zglobovima, bubrezima. Tada moramo biti budni vodeći računa i o tome da predvidimo i predupredimo mogućnost stvaranja takve komplikacije. Retko se dešava se da su palatinalne tonzile ili takozvani palatinalni krajnici toliko veliki da prave detetu mehaničku smetnju sa disanjem, češće se to dešava kada je treći krajnik u pitanju. Međutim, usled njihove hipertrofije može da dodje do problema sa disanjem naročito u snu kada dodje do opuštanja svih mišića pa tako i mišića koji drže i okružuju krajnike.Veoma uvećani krajnici zapadnu na zadnji zid ždrela i znatno redukuju prostor za disanje. To se manifestuje takozvanom apneom.tj. kliničkim sindromom koji je poznat kao sleep apnea i ima dosta negativne posledice za razvoj deteta. Ovakve situacije su veoma retke, ali postoje. Znači u ovom slučaju su krajnici biološki zdravi, ne dolazi do njihove hornične inflamacije ili ponavljanja zapaljenja, ali oni svojom veličinom detetu mogu da prave problem. Znači to ovo je jedna od indikacija za ukljanjanje krajnika, njihova prekomerna veličina koja izaziva te posledice. Međutim, krajnike uglavnom vadimo usled njihovih bioloških neadekvatnosti, tj. usled njihovog zapaljenja.

Koje su to situacije koje zahtevaju operaciju pre treće godine?

Praktično takve situacije ne postoje. Izuzetno retko može mehanička zapreka, tj. prekomerna veličina krajnika da bude toliko izražena da smo prinudjeni da vadimo krajnike pre navršene treće godine života. Krajnici u tom svom razvoju svoju maksimalnu veličinu postižu kasnije, posle treće godine života, negde izmedju četvrte i šeste. Tako da na takvu situaciju nailazimo izuzetno retko. Druga varijanta, koja je u današnje vreme više teoretska nego praktična, bi bila ako su krajnici uzrok sepse, što se opet veoma retko dešava pre navršene treće godine života. Meni su takvi slučajevi poznati samo iz literature u praksi tako nešto nisam sretao. Krajnici zbog hroničnog zapaljena, ili čestih akutnih angina vrlo retko prave problem pre navršene treće godine živta. Do treće godine života po pravilu deca imaju češći problem sa trećim krajnikom, a od treće godine života se palatinalne tonzile pojavljuju kao problem.

U praktičnom smislu, operacija palatinalnih krajnika pre navršene treće godine života, ne dolazi u obzir.

Da li je istina ili zabluda da svaka infekcija «otići na pluća», posle operacije krajnika?

To je predrasuda sa kojom se mi srećemo onog momenta kada počnemo da se bavimo ovim poslom. Ja sam bio na specijalizaciji kada sam čuo takvo mišljenje. Za to nema adekvatnog objašnjenja. Krajnici nisu ti koji brane pristup donjim respiratornim putevima. Postoje drugi fiziološki mehanizmi i organi koji su od prirode za to zaduženi. Vazduh koji ide u pluća, ne ide preko krajnika izuzev u situaciji kada se diše na usta. Vazduh prilikom disanja na nos, prolazi iza krajnika pa je krajnje nebitno da li krajnici postoje ili ne, jer ih struja koja ide iz nosa zaobilazi.

Rekli smo da ne krajnike ne treba vaditi pre treće godine, da li postoji gornja uzrastna granica za njihovu operaciju?

Krajnici si vade u onom momentu kada padne imunološka barijera i kada oni postanu žarište u organizmu. Mi ne možemo predvideti koji će to period života biti, a to se dešava u svim uzrastima. Naravno da je u mladjem uzrastu češće. Praktično ne postoji tačno definisana gornja granica za vadjenje krajnika.

Kakva je preporuka za operaciju kod dece koja imaju astmu i bolesne krajnike. Da li se tada preporučuje operacija ili ne?

To je pitanje veoma kompleksno i na njega je nemoguće odogovoriti sa jednim kratkim i definisanim odgovorom, odnosno, sa da ili ne. Činjenica je, da je praksa pokazala, da deca koja boluju od bronhijalne astme u nekim slučajevima mogu da imaju pogoršanje astme posle vadjena krajnika. Međutim, u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za vadjenje krajnika, ako dete ima bronhijalnu astmu, uvek se konsultujemo sa pedijatrom-pulmologom koji vodi dete pa zajednički dolazimo do konačne odluke. Ako postoje vrlo ozbilji razlozi za vadjenje krajnika, u smislu fokusa i permanentnog uticaja tog horničnog zapaljenja na organizam, tada ih svakako treba otkloniti. Međutim, taj problem zahteva timski pristup. U medicini je uvek bolje kada se stvari sagledaju sa više strana i više specijalnost. Jer svi mi uskostručno gledajući problem ne možemo da ga obuhvatimo kompleksno već samo parcijalno, a to ne daje najbolje razultate.

Na osnovu napred napisanog možemo zaključiti, ukoliko je problem velik, a drugi načini lečenja nisu dovoljno efikasni, preporučuje se operacija, a ako se problem može rešiti i manje invazivnim putem, predlaže se izbegavanje operacije. Krajnja odluka je, naravno, na samom pacijentu ili na roditeljima deteta

Mastioid (mastoidni nastavak) je onaj koštani “greben” koji se pipa iza ušne školjke. Iako se radi o tvrdoj kosti, ona je “šuplja” iznutra.

Da li možete da objasnite bolest mastioiditis?

Mastiod (mastoidni nastavak) je onaj koštani “greben” koji se pipa iza ušne školjke. Iako se radi o tvrdoj kosti, ona je “šuplja” iznutra.

Kada se desi zapaljenje tih “šupljinica” (što se srećom retko dešava) u kosti nastaje mastoiditis. Radi se o bakterijskoj upali, a bakterija najčešće stiže iz srednjeg uha.

To je neprijatna bolest, uglavnom se javlja kod beba, a dijagnoza se ne postavlja baš lako. Ovo oboljenje je u “nadležnosti” specijaliste za uho grlo i nos koji se bavi decom! On postavlja dijagnozu i ordinira antibiotsku terapiju. Lečenje se započinje u bolničkim uslovima, praćenje deteta je važno, a dete “nadgleda” pedijatar i specijalista za uho grlo i nos. Kod starije dece je mastoiditis izuzetno retka komplikacija zapaljenja srednjeh uha.

Šta je govor?

Govorni razvoj započinje od rođenja deteta, a komunikacija je osnov razvoja dečijeg govora. Govor je naime vrlo složen proces na koji utiču razni faktori: fiziološki, anatomski i socijalni. Stručnjaci tvrde da bez socijalnog kontakta dete ne može da nauči da govori.

Verovali ili ne, da bi dete stiglo do svojih prvih reči, mora da pređe itekako dug put razvoja komunikacijskih sposobnosti. Sposobnost razumevanja govora i sposobnost govorne produkcije.

Svako dete se razlikuje

Razvoj jezika kod dece ne ide nema pravila, a kada će ko progovoriti isključivo zavisi od deteta do deteta. Ipak, postoje pravila kako izgleda tok normalnog jezičkog razvoja u prvoj godini života. Prva faza je faza osnovnih bioloških šumova (od rođenja do 8. nedelje). Reč je o fazi refleksno-spontanog glasanja, kada beba isušta glasove prijatnosti i glasove neprijatnosti. Ova faza je veoma važna za kasniji govorni razvoj. Kao što je već poznato bebe po rođenju plaču na isti način, a onda se plač modifikuje u zavisnosti od jezičkog okruženja. Komunikaciju bebe u tom uzrastu se izražava pokretima celog tela i izrazima lica.

Kako beba uči da priča?

Beba, čim se rodi sa pažnjom gleda u lice majke. Tako počinje da percipira govor, je rod rođenja prepoznaje glas roditelja, razlikujući mamin od očevog, jer je mamin slušala još dok je bila još u tomaku. U najranijem uzrastu javlja se prvi refleksni osmeh. I sisanje je jedan od najvažnijih uslova pravilnog formiranja kostiju i mišića lica, kao i bebinih govornih organa. Ukoliko želite da vaše dete što pre progovori pričajte joj, budite u njenom vidokrugu, polako se krećite jer bebin vid nije najoštriji u prvih dve do tri nedelje života.

Faza gukanja

Faza gukanja počinje od osme do 20 nedelje. U ovoj fazi dete ovladava prvim elementom govora. Dok leži na leđima bebac otkriva grlene suglasnike k,g,h i, tako u kombinaciji sa vokalima beba počinje da guče. Ukoliko se u bebino gukanje uključe i roditelji, ono duže traje. Između drugog i četvrtog meseca života beba počinje da reaguje na značenja različitih tonova glasa. U ovom periodu beba okreće glavu ka izvoru zvuka.

Glasovna igra

Ova faza počinje od tri i po meseca do pet i po meseci, a dolazi do spajanja odvojenih glasova u glasovne grupe na čijem temelju se ustvari i gradi govor. Ovo je prelazna faza iz gukanja u fazu brbljanja. U četvrtom mesecu beba otkriva čari igre. Ovo je predivan period, jer beba otkriva da se igračka pomera, ako je ona dodiruje. Voli zvučne igračke i igračke sa vizuelnim efektima i obraća pažnju na muziku. Ima toliko mnogo prilika za razgovor sa bebom, ne propuštajte ih! Imitirajte zvukove iz bebine okoline. Jednolično, monotono, tiho usporeno gukanje, obično ukazuju na neki rizik u poremećaju govora.

Faza brbljanja

Ova je faza između šestog i devetog meseca. Faza brbljanja poklapa se sa početkom zauzimanja sedećeg položaja. A sve ovo zajedno pruža bebi jedan sasvim novi pogled na svet. U ovoj fazi bebac brblja kada je sam, ali mnogo više se čuje kada ima još nekog u prostoriji. U ovom period počinje da plače kada joj se približi nepoznata osoba. U brbljanju se pojavljuju mnogi glasovi samoglasnici- a e i o u, u kombinaciji sa suglasnicima: k g p b t d m n. Pravi razne pokrete lica i upravlja pokretima usana i jezika, pri kraju ove faze počinje da se služi sa pa pa, taši taši. Roditelji obično u ovom period i uče bebu ovoj pesmici. Beba počinje da razume jednostavne naloge.

Faza pojave prvih reči

Obično se javlja od devetog do 15 pa i do 18. meseca. U periodu najčešće će beba progovoriti prvu reč. U ovom uzrastu beba izgovara prvu smislenu reč sa značenjem. Savet za vas je da izgovarajte cele reči kada dete pokušava da izgovori prve slogove. Slogovno izgovaranje je karakteristika faze progovaranja. Oko 18.meseca reč ima značenje cele rečenice.

Kasno progovaranje

Razlozi da se neodložno potraži stručna pomoć su: ukoliko dete do 18. meseca ne razume jednostavne govorne naloge, ne reaguje na taši-taši, ne maše u znak pozdrava i ne pokazuje tri dela svog tela. Ako je ne drži pažnja bar nekoliko sekundi. Ako ne progovori do druge godine i u rečniku još uvek ima svega nekoliko reči. Ako nakon tridesetog meseca ne zna da izgovori prostu rečenicu. Ukoliko je govor oko treće godine potpuno nerazumljiv i ako ima usporen govor. Takođe kod logopeda obavezno treba otići ako dete između tri i četiri godine ne razlikuje rod, teško usvaja množinu, zamenice usvaja znatno kasnije, a prideve i veznike uopšte ne koristi. Ako je padežni oblik neodgovarajući, i ako ne koristi glagole u rečenici.

Najčešće, prva pomisao kada se javi povišena telesna temperatura (febrilnost), jeste postojanje infekcije.

Febrilnost kod novorođene bebe ima daleko ozbiljnije značenje nego kod starije dece ili odraslih, a to upravo potiče od sumnje na infekciju.

Dve važne karakteristike infekcije novorođenčeta su veoma lako zahvatanje čitavog organizma i veoma brz razvoj u poređenju sa decom starijeg uzrasta.

Postupak koji bi roditelji trebalo da obave kod kuće je otkrivanje povišene telesne temperature na vreme i odlazak u nadležnu pedijatrijsku ambulantu. Iako ovaj postupak može da deluje jednostavno, ima mnogo detalja koje treba znati kako se ne bi napravile uobičajene greške.

Merenje telesne temperature kod novorođenčeta
Kada se roditelji odlučuju za merenje temperature novorođenoj bebi? Najčešća situacija je ako im se učini da je beba previše topla na dodir.. Ponekad su prisutni znaci bolesti kod bebe (odbija da jede, previše je pospana, ima zapušen nos, itd.) – kada roditelji opravdano posegnu za termometrom.

Postoje različite vrste termometara za merenje telesne temperature. Klasičan termometar, sa živom, u najvećem delu sveta je standardni termometar, koji se najviše primenjuje. Sledeći koji je u upotrebi, i to mnogo više u razvijenim zemljama nego kod nas, jeste ušni termometar – koji se postavlja u ušni kanal, a vrednost temperature određuje znatno brže nego živin (za dve sekunde). Međutim, izuzetno je važno pravilno postavljanje u ušni kanal, pa svi koji koriste ovaj termometar – treba da imaju dovoljno iskustva kako ne bi došlo do pogrešnog merenja.

Kada je reč o standardnom živinom termometru, u našoj zemlji su uobičajene dve vrste merenja: aksilarno (postavljanje u predeo pazuha) i rektalno (postavljanje u čmar). Izuzetno je važno znati da se aksilarno merenje telesne temperature kod novorođenčeta ne primenjuje zbog nepreciznosti. Vrednost temperature koja treba da se meri je takozvana «unutrašnja temperatura». Manevrom spajanja nadlaktice i trupa sa termometrom između njih – kod starije dece i odraslih, imitira se «unutrašnja sredina». Ali, to je teško ostvarljivo kod novorođenčeta – prvo zbog male površine nadlaktice, a drugo zbog nestabilne termoregulacije i lakog rashlađivanja kože. Aksilarnim merenjem se, u stvari, dobija precizna temperatura kože, ali ne i «unutrašnja».

Kod rektalnog merenja, greška nije moguća ako se vrh termometra najpre premaže neutralnom mašću ili kremom, a zatim postavi dva do tri centimetra duboko u čmar. Pri postavljanju termometra ne treba strahovati od povrede – jer dubina nije velika, a vrh termometra je dovoljno zaobljen. Temperaturu treba meriti najmanje dva minuta, obično od dva do pet minuta..

Koja telesna temperatura je povišena?
Poznavanje vrednosti normalne i povišene telesne temperature većine ljudi je vezano za vrednosti aksilarne temperature. Tako se vrednost iznad 37 stepeni smatra povišenom. Vrednost od 37 do 38 stepeni je blago povišena temperatura (subfebrilnost), a vrednost iznad 38 stepeni se smatra visokom telesnom temperaturom (febrilnost).

Pošto se kod novorođenčeta telesna temperatura meri rektalno, roditelji treba da znaju da je rektalna temperatura normalno viša od aksilarne za oko 0,8 stepeni. Dakle, normalna rektalna temperatura je do 37,8 stepeni. Stoga, blago povišenom temperaturom se smatra rektalna temperatura od 37,8 do 38,8 stepeni, a visokom iznad 38,8 stepeni.

Uzroci povišene telesne temperature
Iako je prva asocijacija febrilnosti kod novorođenčeta infekcija, postoje i drugi uzroci. Zadatak pedijatra u toku postavljanja dijagnoze je da utvrdi o kom uzroku se radi. Tri su najčešća: pretopljavanje, dehidracija i infekcija. Preostala dva uzroka su vrlo retka i o njima se razmišlja tek kada se isključe prethodni, najčešći.

1. Pretopljavanje
Do pretopljavanja bebe može da dođe na više načina. Ako dete ima pretoplu odeću, to može da bude jedan od razloga povišene telesne temperature. Ipak, ako se roditelji drže pravila da se temperatura meri 20-30 minuta od raspovijanja, onda će se sigurno izbeći takva greška u merenju. Osim toga, i povišena temperatura spoljne sredine može da bude razlog pretopljavanja – kako u letnjem, tako i u zimskom periodu. Leti je razlog visoka spoljna temperatura, koju je ponekad nemoguće izbeći, a zimi su to različite vrste grejnih tela koje se ne nalaze na propisanoj udaljenosti od novorođenčeta.

Bez obzira o kom načinu pretopljavanja se radi – ako se beba ostavi u peleni, u sobi sa normalnom temperaturom vazduha, a ponovo merena temperatura nakon 30 minuta ima normalne vrednosti, vrlo je verovatno da je došlo do pretopljavanja. Ako se povišena temperatura ne javlja u narednim satima i danima, definitivno je u pitanju pretopljavanje. Karakteristično je da se kod bebe sve vreme ne uočavaju drugi znaci bolesti (odbijanje obroka, povraćanje, mlitavost, pospanost)..

2. Dehidracija
Smanjen unos tečnosti, pre svega mleka, kod novorođenčeta može da izazove febrilnost. Visoka spoljna temperatura može da bude doprinoseći faktor za brži gubitak tečnosti iz organizma, što je vrlo često teško primetiti u kućnim uslovima. Potrebe organizma novorođenčeta za tečnošću mogu u takvoj situaciji da porastu i nekoliko puta. Nakon rehidracije – oralne ili intravenske, kod deteta se više ne javlja febrilnost. Drugi, ranije pomenuti znaci bolesti, mogu da budu prisutni kod dehidracije, tako da uzrok ove febrilnosti može da se utvrdi samo u bolničkim uslovima.

3. Infekcija
Protokolarni medicinski stav je da svako febrilno novorođenče ima infekciju, dok se praćenjem i analizama ne dokaže suprotno. Pošto za pouzdano isključenje infekcije treba nekoliko dana, uz analize koje mogu da se obave samo u bolničkim uslovima, gotovo sva febrilna novorođenčad se hospitalizuje.. U periodu obavljanja analiza, do potvrde ili isključenja infekcije, primenjuje se inicijalna antibiotska terapija. Drugi znaci bolesti su obavezno prisutni kod razvijene infekcije, ali ako se infekcija tek razvija, onda mogu da budu odsutni.

4. Hipertireoza
Ovo je redak razlog febrilnosti novorođenčeta. Najčešće majka ima poremećaj funkcije tireoidne žlezde, kada posredstvom njenih antitela – koja su preko posteljice prešla u krvotok deteta, dolazi do stimulacije tireoidne žlezde. Stanje je prolazno, ali su ponekad, osim smanjenja telesne temperature deteta, potrebne i druge terapijske mere.

5. Disfunkcija centralnog nervnog sistema
Radi se o, takođe, vrlo retkom uzroku febrilnosti novorođenčeta. Izolovano, ili zbog drugog oboljenja, poremećena je funkcija centra za termoregulaciju. Ova vrsta febrilnosti može da bude vrlo ozbiljna, jer je ponekad gotovo nemoguće normalizovati telesnu temperaturu.

Postupak od kuće do ambulante
Izmerena povišena telesna temperatura kod novorođenčeta zahteva da se istog dana obavi pregled (najviše jedan do dva sata posle merenja). Ako nema drugih znakova bolesti osim febrilnosti, ne radi se o previše hitnom stanju, zbog čega treba isključiti preveliku žurbu, a pogotovo paniku. Dok se ne krene ka ambulanti, ako je rektalna temperatura preko 38,8 stepeni, bebu treba svući do pelene, kako bi se delimično rashladila. Prilikom oblačenja za ambulantni pregled, treba voditi računa o spoljnoj temperaturi. Ako se radi o vrelim letnjim danima, dovoljna je samo pelena – kada se koristi nosiljka. Pri nižim spoljnim temperaturama, treba proceniti koliko obući bebu. Možda bi najbolji savet bio da se beba koja ima visoku temperaturu uvek obuče nešto manje nego što bi bila obučena da je zdrava – pri datoj spoljnoj temperaturi..

Kada je reč o lekovima za snižavanje temperature (antipiretici), ne bi ih trebalo davati dok se ne obavi pregled, jer bi tada pre svega trebalo da se potvrdi da li je telesna temperatura povišena.

Uzimajući u obzir sve što je navedeno u vezi povišene telesne temperature kod novorođenčeta – nemojte se iznenaditi, ali ni previše zabrinuti ukoliko vam pedijatar kaže kako vaša beba treba da ostane u bolnici, radi sprovođenja analiza i eventualnog lečenja..

Asist. dr sci med. Miloš Ješić, pedijatar-neonatolog

Refleks hvatanja je prisutan na samom rođenju i zato sve bebe imaju čvrsto stisnute pesnice kada se rode. Kada prstom dodirnemo bebin dlan, njena šaka će se odmah zatvoriti oko našeg prsta. Isti reflek postoji i na stopalima.

Ovo je test kojim lekar na pregledu proverava prisustvo refleksa i to roditelji ne smeju da rade kod kuće. Nasuprot tome treba maziti nadlanice kako bi je stimulisali na otvaranje šaka što beba i sama povremeno spontano radi. Prevlačenje plišanih igračaka preko bebinih nadlanica takođe dovodi do opuštanja i otvaranja šaka.

1 mesec – beba uglavnom drži šake zatvorene ali nisu stalno stisnute u pesnice.

2 meseca – beba počinje da pruža ruke ka majčinom licu ali kako ne može da je dohvati otvaraće šake. Zato treba stavljati plišane igračke, najbolje šarenu loptu ispred bebinih ruku.

Razvoj pokreta ruku prolazi kroz različite faze, beba najpre fiksira, zatim prati igračku pa tek onda priža ruke. Za ovu složenu aktivnost neophodna je stabilnost glave, vrata i trupa u prostoru da bi preko vidnih i akustičnih mehanizama mogla da napravi pokret ka predmetu.

3 meseca – refleksno stiskanje pesnica postepeno se gubi i bebine šake se susreću ispred njenog lica, počinje da se igra prstima, da ih gleda i stavlja u usta i tako se upoznaje sa svojim telom. Veći deo vremena kad je budna provodi sa obema rukama u ustima. Ovo je važan momenat bebinog razvoja i nikako ga ne treba ometati stavljanjem cucle u usta ili rukavica na ruke. Beba stiče važna iskustva o sebi i stvarima koje je okružuju upravo preko usta.

Ako sa tri meseca još uvek ima čvrsto stisnute pesnice obavezno na to treba skrenuti pažnju njenom lekaru.

4 meseca – po prvi put beba voljno hvata pruženu igračku. Da bi to mogla da uradi treba joj dati zvečku sa polukrugom ili u obliku obruča, jasnih boja i to sa strane kako bi poluotvorenom šakom mogla da je uzme. Beba će staviti preko zvečke i drugu šaku a onda će je strpati u usta. Nemojte davati bebi igračku pastelnih boja jer treba da je vidi kada je stavi ispred lica uspostavljajući koordinaciju oko – šaka.

U ovom uzrastu treba okačiti igačke ispred bebe (bebi gimnastika) kako bi ih dohvatala i igrala se njima jer samo ponavljanjem pokreta naučiće da ih kontroliše pa će oni vremenom biti sve skladniji.

5 meseci – beba uvežbava hvatanje igračaka i to radi sve svesnije uz bolju koordinaciju oko – ruka. Sada je palac opružen i učestvuje u hvatanju. Kada uhvati kocku posmatra je i premešta u drugu ruku što znači da je uspostaljena funkcija otpuštanja. Ukoliko pri pokušajima da uhvati igračku bebi to ne polazi za rukom obavezno se zbog toga obratite lekaru.

6-7 meseci – beba sada treba sama da se okrene sa leđa na stomak. Da bi ovo mogla da uradi pre toga treba da počne da hvata igračke preko sredine tela na drugoj strani. U pokušaju da dohvati igračku težina tela se automatski prebacuje na bok što dovodi do okretanja. Beba hvata igračku celom šakom, okreće je u rukama ka srednjem prstu i palcu. Ovo je poslednji momenat kada u potpunosti treba da iščezne refleks hvatanja.

Da bi roditelji mogli pravilno da stimulišu razvoj funkcija šake i ruke moraju da znaju da prepoznaju i na pravi način zadovolje razvojne potrebe deteta.

Snežana Milanović, diplomirani medicinar fizioterapeut