Beba mora imati prvu stolicu čime se rodi, ili u prvih par sati posle porođaja!.
Ne mora!
Prvo pražnjenje se može, ali ne mora desiti u prvom danu života.

Prva stolica se zove mekonijum i obično se vidi u pelenici tokom prvog (nekada drugog dana) po rođenju bebe.

Tačno je da većina beba ima mekonijom u prvom danu života, ali to ne znači da beba mora da kaki odmah pošto izađe iz najudobnijeg mesta na svetu.
Ako ni posle dva dana od rođenja nema stolice konsultuje se hirurg – neonatolog koji preduzima potrebne dijagnostičke mere. Kada je nedostatak prve stolice (mekonijuma) znak neke bebine bolesti onda (skoro uvek) ima i drugih znakova i simptoma koji ukazuju da nešto nije u redu.
Bilo kako bilo, beba je tada u porodilištu, ima redovne nenonatološke preglede pa mama ne mora da brine – tu su doktori specijalisti za tek rođene bebe!

Ako beba sisa stolica mora uvek biti zlatno žuta.
Tačno je da bebe koje jedu najbolju hranu na svetu (to je naravno mamino mleko) imaju zlatno žutu boju stolice, ali to ne mora uvek da bude tako. Beba ima pravo da ponekad ima i zelenkastu stolicu, čak i sa malo sluzi. Ovo se često dešava kada bebe imaju zapušen nosić sa dosta sluzavog sekreta. To je prolazna stvar, pa se posle nekoliko “mešovitih stolica” ponovo pojavi zlatno žuta boja.

Stolica je zelena, beba je sigurno gladna hajde da je dohranjujemo.
Jedna ili dve zelene stolice ne znače da je beba gladna!
Ako je beba vesela, lepo jede i lepo napreduje nema razloga da se žuri sa dohranom. Najbolji “procenitelj” je težina – ako beba ima normalan prirast u telesnoj masi to znači da je mamino mleko dovoljno i tu nema dileme.
Zelena stolica, naročito ako je “tečnija” može biti znak prolazne i blage crevne infekcije (toga zimi ima dosta). Ne valja da dete ima mnogo (preko pet) vodenih zelenih stolica. To bi značilo da ima neku ozbiljniju infekciju.
Prave “stolice gladi” su praćnje uznemirenošću bebe i njenim plakanjem i posle podoja. Ako se to desi posle svakog (ili skoro svakog) podoja probajte jednu “foru”. Napravite dve merice (60 ml) adaptiranog mleka i dajte bebi “na kašičicu”. Ako beba rado popije ovaj dodatak to stvarno znači da mu je mamino mleko nedovoljno. Tada treba dopuniti bebine obroke, ali nikako ne treba prekidati dojenje. Mama treba da se, na sve načine, potrudi da očuva i “pojača” svoje mleko. Redovna ishrana zdravom “jakom” hranom, dosta tečnosti ali i redovno spavanje i odmor su načini da maminog mleka bude dovoljno, a znamo da je mamino najbolje!

Čim počne dojenje beba treba da ima svaki dan po jednu stolicu.
I ovo je zabluda!
Kada beba počne da sisa može da ima više stolica dnevno, ali i da nema stolicu po nekoliko dana. Postoji “pravilo sedmice” koje kaže: beba može da ima sedam stolica dnevno, ali da sedam dana nema ni jednu stolicu”. Stvarno je tako, a bebe koje sisaju, kada malo porastu (drugi treći mesec života) mogu da nemaju stolicu po desetak dana (čak i do dve nedelje)! To je normalna pojava, imajući u vidu da sa rastom bebe raste i debelo crevo koje može da primi veću količinu stolice i da je zadrži pre pražnjenja.

Čim prođe pet dana od prethodne stolice bebi treba izazvati stolicu klizmicom.
Ovo je opasna zabluda!
Ako počnemo da koristimo klizmice, čepiće ili vrh toplomera kao sredstvo za izazivanje stolice činimo detetu “medveđu uslugu”! Analni otvor je jedan kružni mišić (sfinkter) koji ima zadatak da zadrži i propusti stolicu. Dakle, on ima senzornu funkciju – da “oseti” kada se primakne stolica, a potom i da se otvori i tako omogući pražnjenje creva. Ako pomenutim (nepoželjnim) načinima teramo sfinkter da se “opusti” i pusti stolicu napolje onda ga navikavamo na to, pa guza “zaboravi” na normalni mehanizam pražnjenja. Tako se beba, protiv svoje volje, navikava na klizmice i neće drugačije da kaki. E, to nije dobro!
Ako je beba zdrava – lepo jede i spava, a nema drugih smetnji treba strpljivo sačekati da sama kaki! Nema veze što se ponekad “muči” da izbaci stolicu – to tako mora da bude. Veliki broj beba posle “faze grčeva” ima “fazu zadržavanja stolice” – sve je to deo normalnog sazrevanja bebinih creva, zato izdržite.

Posle sedam dana beba je konačno kakila, ali se na kraju stolice vidi “končić” krvi, brzo kod doktora.
Ne treba odmah trčati kod pedijatra!
Ovaj “končić” krvi znači da se desila prskotina na čmariću prilikom prolaska malo veće stolice kroz analni otvor. To stvarno nije ništa strašno!
Bebi treba detaljno oprati guzu mlakom vodom i blagim (tečnim) bebi sapunom, potom je dobro osušiti i namazati “gustu kremu protiv ojeda” koja sadrži cink koji je odličan za zarastanje (epitelizaciju) napukle kožice. Posle svake stolice ovo treba ponoviti, a pred spavanje treba namazati malo kreme sa pantenolom koju nežno, vrhom malog prsta treba “pogurati” pola santimetra u guzu (analni otvor) da se eventalna pukotina oko sfinktera (kružnog mišića na analnom otvoru) što pre zaceli.

Kada se javiti pedijatru?
* Ako beba nema stolicu duže od deset dana, a ima i druge tegobe – nervozna je, plačljiva, neće da jede ili prekida obrok. Tada postoji “još nešto” što smeta bebi, a to treba da istraži pedijatar.
* Ako beba ima brojne prolivaste (tečne), smrdljive i zelene stolice – to je pouzdan znak infekcije.
* Kada primetite veću količnu sveže krvi na stolici – ovo se retko dešava, ali traži pregled pedijara.
* Kada se desi da beba ne napreduje u težini, iako traži da jede, a nema stolicu duže od sedam dana treba se posavetovati sa pedijatrom.
* Ako i posle dve nedelje (ovo važi za bebe koje samo sisaju) beba nema stolicu treba se javiti pedijatru, čak iako je sve drugo dobro. Posle pregleda će pedijatar videti da li mu treba pomoć kolege – dečjeg hirurga, ili će se problem drugačije rešiti. Tada će se uraditi klizmica, ali će o tome odlučiti pedijatar.
Ako imate dilemu ili primetite bilo šta što odstupa od uobičajenog bebinog ponašanja posavetujte se sa vašim pedijatrom. To je nabolji način da se smirite, ali i da pedijatar proceni da li treba pregledati bebu.
Ass.dr Goran Vukomanović

Porođaj je jedna od večitih enigmi, najsrećniji trenutak u životu većine žena, ali i period u kom su mama i beba najosetljivije. Zahvaljujući najnovijim saznanjima i savremenoj dijagnostici učestalost porođajnih povreda je sve manja, i trenutno iznosi otprilike 0,7 procenata, tj. na 1000 novorođenčadi njih 7 ima jednu ili više udruženih porođajnih povreda. Posle dugih devet meseci brige i radosnog iščekivanja, za onoga čijoj bebi se to desi statistika postaje nevažna. Koliko su ove povrede zapravo opasne?

Šta je to “porođajna povreda’’ ?

Porođajne povrede su povrede novorođenčeta koje nastaju u toku samog čina rođenja, najčešće dok beba prolazi kroz porođajni kanal.

Zbog čega nastaju porođajne povrede ?

Postoji više stanja koja povećavaju mogućnost nastanka porođajnih povreda, a najčešća su:

– krupna beba– bebe čija je telesna masa preko 4kg ( ovo je, naravno, relativno – prirodno je da su bebe visokih i krupnih mama krupnije);

– nezrelost bebe – bebe rođene pre navršenih 37 nedelja su podložnije povredama, ’’krhkije’’;

– nesrazmer između bebine glave i karlice majke – pored mera,tj. ’’dimenzija’’ karlice, bitan je i njen oblik ( bitne su unutrašnje mere karlice, koje se određuju jednostavnim akušerskim pregledom, što znači da to što imate “uske bokove“ ne znači da ćete sigurno imati težak porođaj );

– produžen, kao i otežan porođaj -što je beba duže ’’zaglavljena’’ u porođajnom kanalurazvija se veći otok mekih tkiva mame, ali i bebe, ’’tunel’’ se sužava, zbog čega može biti neophodna primena vakuum ekstraktora ili forcepsa (instrumenti koji pomažu akušeru da čvršće uhvati bebu) ;

– loš položaj bebe u stomaku – najčešći je tzv. karlični položaj …

Koje su najčešće porođajne povrede?

Povrede glave u vidu otoka i ’’modrica’’ su najčešće porođajne povrede, jer je u većini porođaja glava ta koja prva ulazi u porođajni kanal i trpi najveći pritisak tokom rađanja. Veliki pritisak je ’’krivac’’ i za krvarenja koja se ponekad mogu videti u jednom ili oba oka novorođenčeta. Bez panike ! Ova krvarenja prolaze za 7-10 dana bez ikakvih posledica po vid deteta.

Na delu bebine glavice koji prednjači,tj. prvi se rađa, često nastaje otok mekih tkiva, tzv. porođajni naduv . Iako može biti znatan i delovati uznemirujuće, razloga za brigu nema, ova povreda potpuno je bezazlena i spontano se povlači za nekoliko dana.

Meka oteklina na glavi Vaše bebe može biti i posledica krvarenja u prostor između kosti lobanje i njenog neelastičnog vezivnog ’’pokrivača’’, i tada se zove kefalhematom. Za razliku od naduva, oštro je ograničen i, u zavisnosti od veličine, povlači se obično za 2-12 nedelja.

Kefalhematom nekada može kriti prelom kosti lobanje. Srećom, u pitanju su uglavnom jednostavni, linearni prelomi, koje zarastaju neverovatnom brzinom i ne zahtevaju tretman.

Povrede nerava

Najčešća je povreda facijalnog nerva ( nerv zadužen za mimiku ). Ispoljava se slabošću mišića lica na strani povrede, što se najbolje primećuje kada beba plače, jer nema pokreta na toj strani, pa lice deluje asimetrično. Stanje se najčešće spontano popravlja u toku nekoliko nedelja.

Pri produženim i otežanim porođajima, obično kod krupnih beba ili u slučaju karličnog položaja, mogu biti povređeni nervi koji oživčavaju mišiće ruke, tzv. plexus brachialis , što dovodi do slabosti ruke i/ili šake – beba ne može da savije ni da rotira ručicu . Za potpuni oporavak su najčešće dovoljne vežbe tokom nekoliko meseci. Srećom retko,u teškim slučajevima, potrebna je hirurška intervencija.

Prelomi

Ključna kost je ta koja najčešće ’’strada’’, čak i pri nekomplikovanim porođajima. Nekada se prelom primeti tek pri kasnijim pregledima kao čvorić na mestu zarastanja, ili kao izbočenje koje se pomera kao klackalica pod prstima. Beba je nervozna i štedi ruku. Ovaj prelom u potpunosti zarasta za mesec dana, a za to vreme neka Vaša beba spava na suprotnom boku ( ako je prelom leve ključne kosti, beba leži na desnoj strani ).

Tokom teških porođaja može doći i do preloma drugih kostiju, koji brzo zarastaju, i obično ne ostavljaju nikakve posledice.

Kako sprečiti porođajne povrede ?

Redovnim posetama ginekologu tokom trudnoće moguće je uočiti ili predvideti većinu stanja koja povećavaju opasnost od nastanka povreda u toku porođaja. Procena je strogo individualna, zavisi od mnogih faktora vezanih za bebu i za roditelje, posebno majku ( visina, građa, nasledna oboljenja…). Takođe je bitno i aktivno učestvovanje majke u porođaju, što skraćuje trajanje porođaja, i smanjuje mogućnost povređivanja.

Za kraj, ne treba da zaboravimo da se većina porođaja završi bez povreda, a i kada do povreda dođe, one su uglavnom bezazlene i ne zahtevaju nikakav tretman. Za svaku zdravu trudnicu i normalnu trudnoću najbezbedniji porođaj je vaginalni porođaj. To je prirodan čin za koji je većina žena sposobna.

Dr Ivana Veljić

Veliki je broj pitanja koja su vezana za fontanele. Ogromna većina dece ima potpuno normalan rast i razvoj kostiju glave, pa i fontanela, ali postoje brojne zablude, a ponekad i bolesti koje mogu da se naslute pažljivim gledanjem fontanela.

Zato smo odlučili da vam ispričamo kratku priču o njima.

Dr Ivana Veljić

Šta su fontanele?

Fontanele su membrane sačinjene od gustog vezivnog tkiva, koje se nalaze između kostiju lobanje. Naziv potiče od latinske reči fonticulus, što znači mala fontana ili izvor.

Kada se rodi, dete ima šest fontanela: prednju, zadnju i dva para «bočnih» – mastoidnu i sfenoidalnu.

Najveća je prednja fontanela. Ona je u obliku romba (dijamanta), a nalazi se između čeone kosti i temenih kostiju. Njena veličina može da bude vrlo različita – od veličine jagodice prsta, pa do stranice od pet centimetara. Obično se povećava u prva dva-tri meseca života, a zatim se postepeno smanjuje, sve dok se u potpunosti ne zatvori. Vreme zatvaranja prednje fontanele je takođe veoma različito. U proseku, to se dešava oko četrnaestog meseca (kod 96 odsto dece pre navršene dve godine, vrlo retko pre petog meseca), nešto ranije kod dečaka nego kod devojčica. Veličina fontanele na rođenju nije povezana sa vremenom zatvaranja.

Mala fontanela se nalazi u predelu potiljka, između temenih kostiju i potiljačne kosti. Obično je veličine oko pola centimetra, i najčešće se zatvori do drugog meseca života.

S obzirom da je vezivno tkivo od koga su sačinjene fontanele izrazito čvrsto, ova «meka mesta» i nisu tako meka. Odnosno, ne možete da povredite bebu ako ih dodirujete!

 Čemu služe fontanele?

Mozak novorođenčeta je relativno veliki u odnosu na ostatak tela, ali zapravo predstavlja samo 25 odsto veličine mozga odraslog čoveka. Rast mozga je najintenzivniji u prve dve godine života, a da bi se odvijao neometano – neophodno je postojanje fontanela. One su, u stvari, «prazan prostor» koji kosti glave popunjavaju tokom rasta. Kasnije se rast značajno usporava, pa dolazi do zatvaranja fontanela, dok do srastanja kostiju lobanje dolazi znatno kasnije, u drugoj deceniji života, kada se završi period rasta.

Postojanje fontanela značajno olakšava rađanje glavice deteta, jer dozvoljava primicanje, pa čak i preklapanje kostiju lobanje pri prolasku kroz porođajni kanal, a nakon porođaja se sve brzo vraća na svoje mesto.

Vezivno tkivo fontanela propušta ultrazvučne talase, što omogućava jednostavan pregled bebinog mozga sve dok se fontanele ne zatvore.

Poremećaji zatvaranja fontanela

Velika fontanela i odloženo zatvaranje fontanelamogu da se jave iz brojnih razloga – od poremećaja u ishrani bebe (neuhranjenost, nedostatak vitamina D – rahitis), do različitih naslednih oboljenja, u sklopu brojnih sindroma, ali i kao posledica infekcija ili štetnog dejstva nekih lekova.

Prerano zatvaranje fontanela je povezano sa preranim srastanjem kostiju lobanje – kraniosinostoza. Obično ne srastu istovremeno sve kosti, pa glava raste nepravilno. Uzrok je često nepoznat, mada može da bude posledica pojačane funkcije štitne žlezde ili paratiroidnih žlezda, kao i rahitisa. Da bi se postavila dijagnoza preranog srastanja kostiju lobanje, neophodan je pažljiv pregled i rendgenski snimak lobanje. Ukoliko je potrebno, terapija je hirurška.

Ispupčena fontanela

Prednja fontanela se lako napipa kao «meko mesto» na prednjem delu bebine glavice. Ona je normalno u ravni, ili neznatno ispod ravni okolnih kostiju kada je beba mirna. Međutim, kada beba plače, fontanela se obično naizmenično ispupči i opušta. Ukoliko je fontanela ispupčena (iznad ravni okolnih kostiju), napeta, tvrda – potrebno je javiti se pedijatru što pre, da bi se otkrio uzrok. Najčešće su u pitanju infekcije koje su zahvatile mozak ili moždane ovojnice, poremećaji u proticanju cerebrospinalne (moždane) tečnosti – likvora…

 Uvučena fontanela

Fontanela ispod ravni okolnih kostiju ukazuje na to da je bebi potrebno više tečnosti. Neretko, lako uvučena fontanela može da se vidi pred obrok, a kada se beba lepo najede, fontanela se «izravna». Ako je fontanela stalno uvučena, potrebno je javiti se pedijatru da bi se otkrio pravi uzrok. On je najčešće vezan za nedovoljan unos ili gubitak tečnosti iz bebinog organizma (dehidracija).

Po definiciji Svetske zdravstvene organizacije prevremeno rođenim detetom se smatra ono koje je rođeno pre 37 nedelje trudnoće i sa porođajnom težinom od 2500 gr ili manje.

Pored male težine i dužine prisutna je i telesna nezrelost. Zato uz adaptaciju na spoljašnju sredinu što pre treba započeti sa fizikalnim tretmanom. Bebe sa telesnom težinom između 2000 i 2500 gr tek se neznatno razlikuju od beba rođenih u terminu. Do kraja prve godine dostižu istu težinu kao i deca rođena na vreme. Na žalost to nije slučaj sa bebama rođenim sa manjom težinom, one i kasnije ostaju sitnije, niže i mogu da imaju određene razvojne poteškoće. Zato prevremeno rođenu decu treba pratiti ne samo po rođenju i u prvim godinama života već i kasnije. Kako je utvrđeno da se kod ove dece mogu razviti određeni deficiti u školskom uzrastu potrebno je preventivno delovanje.

Zbog nedovoljne zrelosti bebe u prva tri meseca spontani pokreti se stimulišu zvukom, slikom i dodirom kako bi se dobila adekvatna reakcija bebe okretanjem glave. Najbolje je da to radi majka jer beba već poznaje njen glas ili da to bude stalno ista osoba koja brine o bebi. Podjednako treba stimulisati obe strane ili više onu na kojoj beba slabije reaguje, zato joj treba prilaziti podjednako sa obe strane. Takođe bebu treba dodirivati jer se preko kože dobijaju važne informacije. Od nedavno je praksa da se prevremeno rođena beba redovno stavlja mami ili tati na grudi, „koža na kožu“ na šta bebe odlično reaguju. Važno je da kada prisustvo majke nije moguće tu ulogu preuzimaju medicinske sestre ili fizioterapeuti.

Ukoliko je beba boravila u ustanovi u kojoj nije sproveden fizikalni tretman, potrebno je da u njega bude uključena po dolasku kući.

U prvim godinama života se odvija intezivan proces razvoja i usavršavanja nervnog sistema i direktno zavisi od uticaja spoljašnje sredine. Nedonoščad dolaze na svet sa nezavršenim procesom sazrevanja koji ne može da se odvija spontano kao kod dece koja su u stomaku sačekala termin. Zato moramo spolja da delujemo da bi smo dobili odgovarajuću reakciju kako bi dete spoznalo sebe u odnosu na okolinu, ovladalo držanjem tela i uspostavilo koordinaciju pokreta što omogućava snalaženje u prostoru. Odgovarajuća stimulacija u pravo vreme kada se funkcije uspostavljaju dovodi do sazrevanja nervnog sistema.

Jedan od oblika odstupanja od normalnog motornog razvoja kod prevremeno rođene dece može da bude pojava asimetrije. Prepoznaje se po asimetričnom držanju glave, trupa, ruke i noge sa iste strane u položaju na leđima ili stomaku kao i pri izvođenju određenih pokreta. Da bi se sprečilo razvijanje pogrešnih šema, odnosno uspostavio normalan redosled i kvalitetan razvoj motornih aktivnosti, neophodno je da se sprovede adekvatna stimulacija od strane fizioterapeuta.

Danas se zna da ranom intervencijom sa jedne strane i zahvaljujući fleksibilnosti nervnog sistema prevremeno rođenih beba sa druge strane, mogu da se prevaziđu oštećenja mozga jer zdravi delovi preuzimaju funkcije oštećenih. Zato je važno započeti sa tretmanom čim se uoče prvi znaci odstupanja od očekivanog normalnog razvoja.

U oporavku i na dalje ključnu ulogu imaju roditelji i osobe koje su u neposrednom kontaktu sa bebom. Oni moraju da budu dobro obučeni od strane fizioterapeuta kako bi kroz svakodnevne aktivnosti (uzimanje, držanje, nošenje, hranjenje, presvlačenje, igranje) stimulisali bebu i njene samostalne aktivnosti, pružali emocionalnu sigurnost i pomogli joj da se u potpunosti adaptira na okruženje.

Pravilo je da se od kalendarskog uzrasta nedonoščeta oduzme broj nedelja koje nije provelo u majčinom stomaku do termina, kao i vreme koje je provelo na odeljenju intezivne nege. Tek kada to uradimo i utvrdimo korigovani uzrast možemo da posmatramo šta beba može a šta ne. Svaka beba je jedinstvena i nikada je ne treba porediti sa nekom drugom, naročito ako je prevremeno rođena.

Snežana Milanović, viši strukovni fizioterapeut

Jedan od glavnih pokazatelja zdravlja bebe je dobar “prirast” u težini i dužini. Kada beba lepo napreduje, jedra je i zadovoljna… tu nema mnogo dileme – radi se o zdravom odojčetu!

Ali, šta ako beba ne napreduje kako treba?

Šta bebi treba da lepo napreduje?

Tek rođenoj bebi je potrebna mama i njeno mleko! To je idealna kombinacija! Podrazumeva se redovno presvlačenje i zdrav bebin san, koji je isprekidan “gladnim” plačem i podojima. Ako mama ima dovoljno mleka, a beba nema zdravstvenih problema – sve je lako, i svi su zadovoljni.

Šta je važnije, težina ili dužina?

U prvim mesecima života, pre svega treba pratiti težinu (telesnu masu) bebe. Važno je i napredovanje u dužini, ali se ono mnogo teže prati, jer nije lako odrediti pravu dužinu odojčeta. Telesna masa je jednostavniji parametar za praćenje. Beba do prvog rođendana utrostruči porođajnu težinu, a poraste samo 25 centimetara! Jasno je šta je lakše izmeriti. Naravno, to ne znači da ne treba meriti dužinu bebe, već da to treba činiti ređe – dakle, u dužim vremenskim intervalima.

Šta je sa obimom glave?

To je merenje koje treba ostaviti medicinskom osoblju! Babica ili pedijatar prate obim glave, a on se uglavnom meri jednom mesečno (kasnije i ređe), osim kada su u pitanju izuzetno retke bolesti – anomalije kostiju glave i mozga (koje se obično prepoznaju pre porođaja, ili u porodilištu).

Kako se najbolje prati napredovanje bebe?

Najbolji način za to je merenje bebine telesne mase (težine)! Idealno bi bilo da imate sopstvenu vagicu za merenje bebe, zato što je prečesto merenje kod pedijatra krajnje nepraktično. Nije baš zgodno ni da neko stalno dolazi kod vas da bi merio bebu.

Zato predlažemo da ipak nabavite vagicu (nije skupa). Možete i da je pozajmite od prijatelja, ili da uzmete “bakinu vagu” za kolače (koja meri do 10 kilograma) – ona može odlično da posluži. Nema potrebe da uzimate digitalnu vagu (iako je najpreciznija), sasvim je dobra i klasična vagica. Uostalom, kad pogledate šta ste sve morali da kupite za bebu, vagica nije preveliki trošak.

Kada i koliko često treba meriti bebu?

Novorođenče (prve četiri nedelje života) treba meriti jednom nedeljno!
Prvo merenje obavite po dolasku bebe u kuću (ne mora baš prvog dana). To je najbolje obaviti pre večernjeg kupanja (dakle, i pre obroka), u toplom ambijentu, a beba mora da bude gola. Pripremite sveščicu ili posebnu tabelu u koju ćete da beležite izmerene vrednosti, a korisnicima računara predlažemo da otvore poseban dokument za praćenje bebine težine (i dužine). Ova prva, “kućna vrednost” je veoma važna, iako može da odstupi od one koja je izmerena na otpustu iz porodilišta. Međutim, to ne treba da vas brine, jer se radi o različitim vagama. Za vas je vaša vaga etalon (osnovna mera). Pre svega, važno je upoređivati vrednosti telesne mase tokom narednih nedelja.

Sledeća merenja se vrše jednom nedeljno, pod istim okolnostima, i na istoj vagici! Posle četiri nedelje (mesec dana od prvog merenja), uporedite petu izmerenu vrednost sa prvom (posle dolaska iz porodilišta), pa ćete saznati koliko je beba dobila za mesec dana!

Dužinu merite jednom mesečno, ili to ostavite da se obavi na redovnim pedijatrijskim kontrolama.

Od drugog meseca, bebu treba meriti jednom u dve nedelje, a posle par nedelja dobrog napredovanja – jednom mesečno. Kada mame i tate nauče da pogledom prepoznaju napredno i zadovoljno dete, merenje će se obavljati samo na redovnim pedijatrijskim kontrolama.

Da li beba mora ravnomerno napredovati u težini?

Prvih par meseci, naročito prvih nekoliko nedelja, dobijanje u težini je veoma nepravilno. Ima beba koje najbolje napreduju u poslednjoj nedelji prvog meseca, a neke to “obave” ranije. Često se dešava da “sveža” mama nema dovoljno mleka prvih nekoliko dana, pa je i napredovanje bebe u tom periodu nešto sporije. Zato se upoređuju mesečne vrednosti napredovanja u telesnoj masi! Treba sačekati sa tumačenjem rezultata do kraja prvog meseca (pod uslovom da beba nema zdravstvenih problema).

Šta je normalno napredovanje u težini?

Moramo istaći da prave antropometrijske mere za naše područje nisu napravljene. Mi koristimo tablične vrednosti priznatih autora koji nisu uzimali u obzir činjenicu da su ljudi (pa i deca) sa ovih područja nešto veći (i viši, i teži). Zato navedene vrednosti treba shvatiti kao iskustvene za ovo geografsko područje!

Beba u prvom mesecu treba da dobije bar 700 grama (negde se donja granica spušta na 600 grama)! Govorimo o vrednostima koje su izmerene u kućnim uslovima. Sve ispod toga znači da beba ne napreduje dovoljno.

Koji su najčešći uzroci nenapredovanja u prvih šest meseci?

Nije uvek lako otkriti razlog nenapredovanja. Ipak, postoje dve najvažnije grupe uzroka nenapredovanja beba u prvim nedeljama i mesecima života.

Uvek prvo treba posumnjati da beba ne unosi dovoljno mleka. U tom slučaju je dete nervozno, stalno bi da sisa, često se budi, a stolice su mu zelenkaste, iako pije samo mamino mleko. Podoji traju dugo, a beba nekad posle desetak minuta prestane da “siki” (nema šta da izvuče).

Druga grupa razloga su bolesti koje mogu da uzrokuju nedovoljno unošenje mleka, ali i veću potrošnju energije. Infekcije su na prvom mestu, ali je lista bolesti duga, i u isključivom domenu pedijatra, pa se nećemo time baviti.

Važno je znati da bebe u prvim nedeljama (nekada i duže) ne moraju da imaju povišenu temperaturu, čak i ako imaju ozbiljnu infekciju! Zato, ukoliko beba nevoljno jede, neobično dugo spava i teško se budi za podoj – treba posumnjati na neko oboljenje!

Šta raditi ako beba ne napreduje?

Ako se utvrdi da nema dovoljnog porasta telesne mase, neophodno je da se roditelji obrate pedijatru! To je najbolji način da se utvrdi uzrok nenapredovanja. Naravno, i najbrži način da se otkloni taj uzrok, a beba što pre vrati na “pravi put”.

Treba li uraditi neke laboratorijske analize?

Veoma je korisno da se uradi krvna slika (kompletna krvna slika se uzima iz prsta, ili iz bebine pete), kao i “običan” pregled mokraće (koja se “hvata” u samolepljive kesice za uzimanje mokraće od beba). Ove dve analize mogu da se lako obave u nekoj od laboratorija (kojih sada ima “na svakom ćošku”), nisu skupe, a pedijatru će da “skrate put” do pravog uzroka nenapredovanja. Naravno, u dogovoru sa pedijatrom, ove analize mogu da se “ostave” za kasnije.

Šta možemo sami da uradimo?

Kod beba koje izgledaju sasvim dobro, često se bude za podoj, halapljivo i snažno sisaju – treba posumnjati na nedostatak maminog mleka. Postoji jednostavan test da se to proveri: napravite dve merice adaptiranog mleka (60 mililitara), pa posle podoja ponudite bebi da popije. Ako “osuši” bočicu, to je siguran pokazatelj nedostatka majčinog mleka!

Tada mama treba sve da učini kako bi pospešila stvaranje mleka (laktaciju) – pre svega dobrom ishranom sa dosta tečnosti, ali i redovnim odmaranjem, uz dobar san. Naravno, ako i dalje nema dovoljno mleka, bebine obroke treba dopuniti adaptiranom mlečnom formulom. Ali, uz očuvanje dojenja. Što duže – to bolje!
Kada treba potražiti lekarsku pomoć?

 U slučaju da dete predugo spava, teško se budi za podoj, kratko i teško sisa, posle par minuta zaspi na maminim grudima – odmah ga treba odvesti pedijatru!

 Ako beba ima povišenu temperaturu.

 Ukoliko beba često povraća između podoja, ili ima brojne prolivaste stolice.

 Kada beba posle nekoliko minuta sisanja naglo, sa vriskom odbaci dojku.

 Ukoliko posle svakog podoja dete obilno povraća (ne računa se bljuckanje – koje je normalno kod malih beba), a naročito ako sat vremena posle podoja povraća u mlazu!

Srećom, ogromna većina beba lepo napreduje u prvim mesecima života. Među bebama koje ne dobijaju dovoljno u težini, najveći broj nema na raspolaganju dovoljno mleka. Samo mali broj beba ima neku bolest koja ih ometa u normalnom rastu i razvoju. Skoro svako oboljenje u prvim nedeljama i mesecima života brzo dovodi do nenapredovanja bebe, pa je važno konsultovati se sa pedijatrom čim se prepozna ovaj problem.

Ass.dr Goran Vukomanović

Problem stomačnih grčeva je za većinu roditelja aktuelan čak i kada beba nema određenih tegoba. Naime, nabavljaju se čajevi, preparati, primenjuju različiti recepti baka… kao da je u pitanju neka bolest.

Ipak, prvo što treba imati na umu jeste da se radi o fiziološkoj pojavi. A takve pojave se ne leče, već mogu samo da se primene određene mere, koje olakšavaju tegobe.

Kada se javljaju stomačni grčevi?

 Mogu da se jave već od 15. Dana života, a prisutni su najkasnije do devetog meseca. Period u kome se najčešće javljaju i spontano povlače je od drugog do petog meseca.

Šta se dešava kod beba kada imaju grčeve?

Bebe sisaju osam puta na dan. Količina popijenog mleka, u odnosu na njihovu težinu, odgovara jednom manjem obroku kod odraslog čoveka. Ako bi odrastao čovek imao osam obroka, jasno je da bi organi za varenje obavljali višestruko veći posao nego što je uobičajeno. Rad digestivnih organa karakterišu grčenja (kontrakcije) glatkih mišića želuca i creva. Ukoliko su kontrakcije česte i intenzivne, može da se javi bol. Dakle, svi simptomi koji se javljaju kod bebe zbog stomačnih grčeva, zapravo su reakcija na bol.

 Koji su simptomi stomačnih grčeva?

 Roditelji najčešće primećuju plač bebe i ritanje nožicama. Ovo su, u stvari, glavni simptomi, a dominiranje nekog drugog simptoma navodi na pomisao da se ne radi o grčevima. Plač zbog grčeva je povremen i ne traje vise sati. Kod bebe koja ima samo stomačne grčeve, postoje periodi kada je mirna ili zadovoljno spava.

 Koji simptomi se ne javljaju kod stomačnih grčeva?

 Povraćanje svakako nije simptom stomačnih grčeva. Sumnju da se ne radi o grčevima, već o drugom poremećaju, pobuđuje i nadimanje trbuha, proliv, krv u stolici, povišena telesna temperatura… Ako beba ima samo stomačne grčeve, nikada neće značajnije da poremeti ritam hranjenja ili da odbija obrok.

 Kako utvrditi da se radi o stomačnim grčevima?

 Iako su roditelji upoznati sa navedenim simptomima, ipak se dešava da nisu sigurni da li se radi o grčevima. Nesigurnost je razumljiva, jer su simptomi nespecifični i mogu da maskiraju «prava» oboljenja. Dilemu treba da razreši pedijatar jednim pregledom, a ponekad i sa nekoliko pregleda – ukoliko proceni kako je potrebno da se beba prati tokom određenog perioda. Savet za roditelje je da od momenta pojave grčeva svaku dilemu rešavaju zajedno sa pedijatrom.

Koje mere treba primenjivati za olakšavanje tegoba kod stomačnih grčeva?

Otkad postoji naučna medicina, jedna od tema su i stomačni grčevi novorođenčadi i odojčadi. Prema stavu savremene medicine, nije opravdana primena lekova u suzbijanju grčeva. Zabranjeno je davati blage analgetike (Paracetamol) – koji bi mogli da suzbiju bol i tako maskiraju eventualno hirurško oboljenje

Čajevi: preporučuju se čajevi koji sadrže ekstrakte kima, komorača i anisa. Najbolje je dati čaj originalno proizveden i upakovan.

Ljuljanje: blago ljuljuškanje može da bude od koristi za bebe koje je pedijatar pregledao i konstatovao da se radi o grčevima.

Masiranje stomaka: ranije je ova mera bila više primenjivana.

Istraživanja su pokazala da je od koristi samo lagano glađenje stomaka, ali ne i intenzivnija masaža, jer je bilo pojedinih situacija sa hirurškim posledicama (vezana creva).

Druge mere se ne preporučuju.

Veoma je važno znati da stomačni grčevi nisu obavezna faza u odrastanju vašeg deteta. Ima dece koja gotovo da nisu osetila bol stomačnih grčeva, kao što ima I one koja su bila na pedijatrijskom pregledu čak nekoliko puta zbog ove fiziološke pojave.

Ass. dr Miloš Ješić, pedijatar neonatolog

Besežitis je tip zapaljenske reakcije na BCG vakcinu, što govori i sam termin (be-se-že, uz sufiks – itis, koji označava zapaljenje). Radi se o neželjenoj reakciji kod jedan do dva odsto beba koje prime BCG vakcinu, to jest vakcinu protiv tuberkuloze.

U našoj zemlji, vakcinacija protiv tuberkuloze je obavezna. Kalendarom imunizacije je predviđeno da se obavlja već u prvoj nedelji života, najčešće pri otpuštanju iz porodilišta.

Kako deluje BCG vakcina?
Vakcina protiv tuberkuloze je dobila ime po dvojici francuskih naučnika koji su zaslužni za njen razvoj. Vakcina sadrži goveđi soj bakterije koja izaziva tuberkulozu – Bacillus Calmete Guerin ili, stručno, Mycobacterium bovis. Cilj vakcinacije jeste da organizam «upozna» potencijalnog «agresora» i pripremi se za odbranu od njega, ukoliko nekada u životu dođe do napada. Ova bakterija dovoljno liči na uzročnika tuberkuloze kod ljudi, Mycobacterium tuberculosis – da bi mogao da se stvori imunitet, a dovoljno se i razlikuje – pa ne dovodi do oboljenja kod zdravih osoba (zato se deca ne vakcinišu ako su bolesna!).

Šta ako mesto davanja BCG vakcine «procuri»?
Vakcina se daje na spoju gornje i srednje trećine nadlaktice, intradermalno, to jest u sloj vezivnog tkiva ispod kože (ako se da potkožno, previše plitko, mnogo su češće komplikacije). Na mestu ubrizgavanja se pojavljuje «kvržica», koja se brzo povuče. Nakon dve do tri nedelje, kada se već zaboravi na vakcinu, na istom mestu može da se pojavi crvenilo, a nakon nekog vremena i crvena «kvržica» (stručno papula).. Na njoj se napravi ranica, zatim krusta (krastica), a po otpadanju kruste ostaje ožiljak prečnika oko pet milimetara. Ove, lokalne reakcije (na mestu primene vakcine) – ne javljaju se kod svih mališana i nisu pouzdan pokazatelj uspešnosti vakcinacije, kao ni stanja imuniteta kod deteta.

Važno je znati da ne treba pokrivati mesto davanja vakcine ako se desi da ono «procuri».. Tada samo treba održavati uobičajenu higijenu kože.. Može da se koristi i blag lokalni antiseptični rastvor.. U svakom slučaju, treba ostaviti da se formira krusta. Curkanje može da potraje nekoliko dana (ponekad i duže).

Šta je besežitis?
Osim lokalnih reakcija, javlja se i reakcija u regionalnim limfnim čvorovima – koji se, ako se vakcina primeni na pravom mestu, nalaze u pazušnoj jami. Reakcija nastaje zbog toga što bakterije, nakon ubrizgavanja u vezivno tkivo, limfotokom dospevaju do limfnih čvorova i u njima se zadržavaju. Limfni čvorovi su kao filteri imunskog sistema – u njima se nalaze brojne, raznovrsne ćelije našeg odbrambenog sistema, koje stupaju u «borbu» sa «uljezom», čak i ako ga namerno unesemo (kao u slučaju vakcinacije). Najčešći ishod je blaga zapaljenska reakcija u tim limfnim čvorovima, koja prođe nezapaženo.

Kod oko petine vakcinisanih, ove reakcije su intenzivnije, sa izraženim zapaljenjem limfnih čvorova u pazuhu – tada govorimo o besežitisu. Limfne žlezde su znatno uvećane, bolne, što obično traje nekoliko nedelja, a najčešće se povlači spontano. Ponekad se može desiti da žlezda omekša i da se na koži stvori «otvor» kroz koji curi gnoj, što zahteva upotrebu antibiotika i hiruršku intervenciju, nakon čega ostaje ožiljak. Ukoliko je vakcina ubrizgana u nadlakticu – malo iznad predviđenog mesta, ovakve promene će se odigrati u limfnim žlezdama iznad ključne kosti sa iste strane tela – gde, ako do komplikacija dođe, može da nastane ružan ožiljak.

Kada dete treba odvesti na pregled?
Ogromna većina dece «pregura» BCG vakcinu bez problema! Čak i kada se neželjena desjtva vakcinacije dese, većina beba se «izbori» bez potrebe za intervencijom lekara. Ipak, postoje situacije koje traže konsultaciju pedijatra, ponekad i dečjeg hirurga:
● kada je otok limfne žlezde u pazuhu veliki, postepeno se povećava, a koža iznad nje je crvena
● ako se desi da se limfna žlezda «provali» i iz nje curi sukrvičav ili žućkast sadržaj
● ukoliko beba dobije povišenu temperaturu ili postane nervozna («kenjkava»), slabije jede, a nema drugih vidljivih razloga osim besežitisa

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Hladni dani su vreme čestih respiratornih infekcija. Roditelji koji imaju bebu uzrasta do nekoliko meseci, trebalo bi da su upoznati barem sa najjednostavnijim merama prevencije.

Činjenica je da od respiratornih infekcija najteže možemo da se zaštitimo, dok je apsolutna zaštita u uobičajenim životnim uslovima gotovo nemoguća.

Izuzetno je važno imati na umu da obična kijavica, koju je dobio jedan od roditelja, ili starije dete – može da izazove ozbiljniji poremećaj disanja kod novorođenčadi i odojčadi. I to do te mere da dete mora da se odnese na pregled, a neretko i primi na bolničko lečenje.

Delovanje respiratorne infekcije
Novorođenčad i mlađa odojčad su takozvani obavezni «nosni disači», odnosno teško dišu na usta. Stoga zapušenje nosa za njih predstavlja ozbiljan problem, koji može da se manifestuje otežanim hranjenjem, zagrcnjavanjem i pomodrelošću kože. Osim toga, komplikacije respiratornih infekcija, kao što su zapaljenje srednjeg uva ili zapaljenje pluća – nastaju mnogo lakše kod dece uzrasta do nekoliko meseci, a traju duže nego kod starije dece i odraslih. Povećana «osetljivost» na respiratorne infekcije je posledica nezrelog, samim tim i slabijeg imuniteta u ranom životnom uzrastu. Ove činjenice ukazuju da ima smisla primeniti posebne mere prevencije respiratornih infekcija kod dece najmlađeg uzrasta.

Mere prevencije prvog reda
Infekciju najčešće prenese neko od ukućana (majka, otac, stariji brat ili sestra…). Stoga je najvažnije da se ukućani trude da ostanu zdravi. Često je to teško ostvarljivo, naročito izbegavanje velikog broja ljudi u zatvorenom prostoru, jer roditelji odlaze na posao a starija deca u obdanište ili školu. No, postupak koji je ostvarljiv, jeste češće pranje ruku u sezoni prehlada, pogotovo ako u blizini ima osoba koje kijaju, kašlju, ili ih boli grlo. Razlog je jednostavan: ustanovljeno je da se ove infekcije prenose kapljično, ali i preko ruku, odnosno sekreta disajnih puteva koji dospeva na ruke.

Kada je reč o novorođenoj bebi, treba pomenuti naš tradicionalni običaj pozivanja rodbine i prijatelja po izlasku majke i bebe iz porodilišta. Verovatnoća da beba ili ukućani dobiju respiratornu infekciju u sezoni prehlada je velika. Odgovornost je na svakoj porodici da dobro razmisli kako će da organizuje slavlje, koje može da se pretvori u lečenje novorođene bebe.

Ako oboli starija sestra ili brat, mere prevencije zavise od uzrasta deteta. Znatno je lakše ograničiti kontakt starijeg deteta – uzrasta preko pet, šest godina. Ukoliko se radi o mlađem detetu, sve zavisi od organizacije porodičnog života, ali na svaki način treba pokušati prevenciju prenosa respiratorne infekcije na najmlađeg člana porodice.

Mere prevencije drugog reda
Ako neko od ukućana ipak oboli, treba primeniti mere prevencije drugog reda. Čak i ako je oboleli: majka, otac ili starije dete – primenjivanjem određenog režima postoji mogućnost da se beba poštedi respiratorne infekcije. Kada se radi o roditeljima, savetuje se da drugi roditelj preuzme brigu oko deteta, koliko je moguće. Ako majka sa respiratornom infekcijom doji bebu, treba da stavlja hiruršku papirnu masku i uredno pere ruke pre svakog prilaženja bebi. Dakle, u periodima bliskosti obolelog roditelja i deteta, važno je da se uvek zaštite disajni organi i tako spreči prenošenje infektivnog uzročnika (najčešće je to virus).

Ukoliko ste učinili sve, a vaša beba je ipak dobila respiratornu infekciju, ne očajavajte. Već je rečeno da od ovih infekcija veoma teško možemo da se zaštitimo u uobičajenim uslovima života. U svakom slučaju, dete treba odneti na pregled kod pedijatra. Ne treba unapred davati nikakve lekove (sirupe, kapi za nos, čajeve…), jer će pedijatar najbolje da odredi da li je lečenje potrebno i da propiše odgovarajuće lekove.

Dr Miloš Ješić, pedijatar-neonatolog
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Koliko ste puta čuli : “ Mislim da je moja beba mala . “ Ili „ Mislim da je mršava . “ Za ove strepnje postoje odgovori, a često malo ne znači i nedovoljno…
Koji su to pokazatelji dobrog napredovanja bebe?

Grami, centimetri…

Laički posmatrano, najbitniji pokazatelji napredovanja bebe iskazuju se upravo u ovim mernim jedinicama. Stručno su ovo takođe bitni pokazatelji, ali isključivo posmatrani u kontekstu celokupnog rasta i razvoja svakog deteta ponaosob, ne zanemarujući ni period pre rođenja, dok je beba u maminom stomaku. Obzirom da je taj, tzv. prenatalni period, vrlo specifičan, priču o njemu ostavićemo za neki drugi put i ovog puta ćemo se baviti bebama rođenim u terminu, nakon urednih trudnoća.

U trenutku rođenja prosečan dečak u Srbiji težak je 3626±410g i dugačak 51,4±1,6cm, a prosečna devojčica teška je 3474±360g i dugačka 50,7±1,6cm. Tako kaže statistika, a u ovim podacima snalaze se samo stručnjaci i roditelji koji već imaju decu čije se mere uklapaju negde u ovu gomilu cifara. Ko se baš i ne uklapa, ima problem, jer će, prirodno, zaključiti da sa njegovim detetom nešto nije u redu. Međutim, reč prosečan u ovom kontekstu nije sinonim za zdrav. To je samo presek stanja na rođenju, pri čemu se ne razmatraju brojni faktori koji utiču na rast, a pre svega nasledni činioci ( ukoliko su oba roditelja nižeg rasta i sitnije građe, prirodno je i da njihovo potomstvo bude sličnih karakteristika).

Jednostavan uvid u cifre, npr. težinu i dužinu na rođenju, nije dovoljan da bi se definisalo zdravstveno stanje bebe. Beba težine 2600g može biti „konstitucionalno sitna“ ( što bi značilo da je genetski sitno, zdravo novorođenče ) ili „hipotrofična“ ( novorođenče koje usled nekih faktora u trudnoći ( visok pritisak majke, pušenje, težak oblik šećerne bolesti kod majke… ) ili prevremenog rođenja nije dostiglo svoju optimalnu težinu ). Ni težina bebe veća od proseka nije uvek dobra, pa je tako jedna beba „krupna“, a druga može biti „hipertrofična“ ( najčešće kod beba majki sa šećernom bolesti u trudnoći; beba deluje otečeno, i često joj je potrebno više vremena i pomoć lekara i pedijatrijskih sestara da se prilagodi vanmateričnim uslovima ).

Prvi mesec

Najduži i za roditelje često najstresniji mesec po mnogo čemu je specifičan. Beba najčešće još u porodilištu izgubi na težini, zbog eliminacije viška tečnosti i evakuacije stolice s jedne, i malog unosa s druge strane. Gubitak i do 10% telesne mase je očekivan i normalan. Ovo se naročito odnosi na bebe rođene u tzv. baby friendly porodilištima, koje su isključivo dojene, jer je prvo mleko, tj. kolostrum, iako neprocenjive biološke, ipak niže kalorijske vrednosti i stvara se u vrlo malim količinama. To nikako ne znači da bebi treba formula, naprotiv, potreba novorođenčeta i jesu češći, a manji obroci ( u uzrastu od nedelju dana bebin želudac je tek veličine golf loptice! ). Dakle, gubitak težine u prvim danima života pokazatelj je uspostavljanja funkcije bubrega i creva, tako da neonatologe može vrlo da se zabrine ako do ovog gubitka ne dođe.

Kada dođete kući, gubitak se može nastaviti još nekoliko dana, a zatim je očekivano da beba polako počne da dobija u težini, i da početni gubitak nadoknadi do petnaestog dana života. Lično nisam pobornik merenja deteta u kućnim uslovima, niti prečestog merenja ( nikako nekada savetovano merenje pre i posle podoja, zato što: dojene bebe ne uzimaju uvek iste količine mleka, one nekada imaju stolicu 10 puta dnevno, a nekada nemaju po 7 i više dana, nekada je stolica u toku obroka itd ). Ukoliko vam je beba već izgubila svojih 10%, i zabrinuti ste da ne izgubi još, možete odvesti bebu na prvi pregled u vaš dom zdravlja sa 15 dana, kada ćete bebu izmeriti ( ako je beba teška kao na rođenju ili teža – odlično! ), i istovremeno će je pregledati pedijatar, pa ćete dobiti pravi i kompletan uvid u trenutno stanje. Ono na šta treba obratiti pažnju je činjenica da se merenje obavlja na prvi put toj vagi, pa da su manja odstupanja moguća i očekivana.

Kako da znam da beba dovoljno sisa, ako je ne merim? Ovo pitanje mori novopečene roditelje, naročito ako mama isključivo doji, jer dojka nažalost nije providna i graduirana kao flašica. Ova dilema, srećom, retko se ponavlja kod drugog, trećeg i svakog sledećeg deteta. Ukratko, ukoliko je beba mirna najmanje sat i po vremena od početka prethodnog podoja, iako vrlo naporno, to je dovoljno u prvim danima života ( beba je nedovoljno snažna, kolostruma se stvara po malo, i češći podoji su normalni za taj period ). Nepravilan razmak između podoja je takođe očekivan. Najbitnije je pratiti da li beba redovno mokri – suve pelene pri presvlačenju novorođenčeta razlog su za sumnju u dovoljnost ishrane i raniji odlazak na merenje ( ukoliko niste sigurni da li je pelena suva, predlažem da beležite vreme kada menjate pelenu i izmerite nju na vagici, razlika u težini lako će vam dati odgovor ).

Vrlo česta zabluda, čijem iskorenjivanju dovoljno ne doprinose ni zdravstveni radnici, jeste da je uvid u stolicu, njenu količinu i, naročito, boju, najbolji za procenu dovoljnosti bebine ishrane. Tako se svakodnevno zelenkasto prebojena stolica novorođenčeta proglašava stolicom gladi i uvodi se adaptirana mlečna formula u ishranu novorođenčeta, što ima značajan, a često i presudan ( negativan ) uticaj na uspostavljanje laktacije. Istina je da je prava stolica gladi izuzetno retka, a ustvari se radi ili o tzv. prelaznoj stolici ( najčešće od 4-7.dana života ), ili beba ima ubrzanu crevnu peristaltiku, pa zeleni žučni pigment biliverdin „ne stigne“ da oksidira do žute i smeđe boje i stolica ostaje zelenkasta. U oba slučaja pojava je fiziološka, i nije razlog za menjanje režima ishrane, niti posetu lekaru.

Plač takođe nije uvek znak da je beba gladna, to je njen jedini način da iskaže nelagodnost usled bilo čega ( glad, puna pelena, grčevi, potreba za kontaktom, pospanost… ). Ponekada ćemo bebi dodatno otežati tegobe ukoliko je prečesto hranimo misleći da je gladna ( npr. u slučaju grčeva ), pa će nas na prvoj kontroli iznenaditi da je beba natprosečno mnogo dobila u telesnoj masi, iako je često plakala.

Prva godina

Prosečan dobitak u telesnoj masi u prva 3 meseca života iznosi 20-30g dnevno ( što ne znači svakog dana, nego prosečno za 30 dana, tj. jednog dana možda ništa, a sledećeg 50g ( još jedan razlog protiv čestog merenja ) ). Bebe koje jedu na flašicu često imaju veći priraštaj mase, jer je takvo hranjenje lakše i za njih, pa uzimaju veće obroke. Ove vrednosti su prosek, i ne znače da beba koja nije prosečna, nije zdrava. Najbitniji je utisak pri pregledu bebe, jer nema tih cifara koje mogu da zamene oko iskusnog pedijatra. Sitne bebe mogu dobijati manje ( jer 600g nije isto za bebu od 2,5kg i za bebu od 4kg ! ), a mogu dobiti i znatno više od proseka, i već nakon mesec dana preći u kategoriju buckastih.

U drugom tromesečju bebe prosečno napreduju 15-20g dnevno, i najčešće dupliraju porođajnu težinu u uzrastu od 5 meseci. U ostatku prve godine napreduju tempom od 10 g dnevno, pa je sa godinu dana njihova telesna masa najčešće utrostručena, i iznosi oko 10 kg.

Telesna dužina i obim glave

Preostale dve mere koje se rutinski beleže kod svakog novorođenog deteta su telesna dužina i obim glave. Ove mere nisu toliko pouzdane, naročito dužina, i dosta zavise od onoga ko vrši merenje, zbog čega se ne savetuje merenje kod kuće.

Kao što smo ranije naveli, prosečne dužine dečaka i devojčica u Srbiji su 51,4±1,6 cm i 50,7±1,6 cm. Sa godinu dana prosečna telesna dužina je 75 cm ( 50% veća od dužine na rođenju ).

Što se obima glave tiče, njegovo praćenje je od velike važnosti, jer odražava intenzivan rast mozga posle rođenja. Tako je prosečan obim glave na rođenju 35 cm, a uvećava se tempom od 2 cm mesečno prva tri meseca, a zatim sporije, ukupno oko 12 cm tokom prve godine života.

Kada grami i centimetri ne deluju ohrabrujuće…

U toj situaciji pedijatrima su na raspolaganju grafikoni rasta – specijalni grafikoni na kojima se ucrtavanjem mera deteta jednostavno može odrediti tačna pozicija bebe u odnosu na vršnjake i pratiti njeno dalje napredovanje. U prvoj godini koriste se grafikoni koji pokazuju telesnu masu, telesnu dužinu i obim glave za uzrast, kao i odnos telesne mase i telesne dužine za uzrast, i to za svaki pol posebno. Najbitnije je da dete prati svoj tempo rasta, tj. da ne dolazi do značajnog usporavanja rasta, što bi ukazivalo na postojanje nekog razloga koje dovodi do nedovoljnog napredovanja bebe ( neadekvatna ili nedovoljna ishrana, postojanje nekog hroničnog oboljenja… ) i potrebu za detaljnijim pregledom i dijagnostikom. Bez analiziranja ovih grafikona neodgovorno je izjašnjavati se o nedovoljnom napredovanju bebe samo na osnovu podatka o gramima koje je beba dobila prethodnog meseca.

Miljokazi razvoja

Ovi pokazatelji napredovanja bebe nepravedno su podređeni gramima i centimetrima. Oni obuhvataju krupne i fine motorne veštine, kao i socijalne miljokaze. Značaj ovih pokazatelja je ogroman, kao i njihov broj. Najkrupnije vrlo lepo primećuju i roditelji, a za one diskretnije neophodno je oko stručnjaka:

– u uzrastu od oko mesec i po dana beba se smeje u odgovoru na glas i lice;

– sa tri meseca drži glavu, privlači ruke u „srednju liniju“ i istražuje ih, razgleda, stavlja u usta;

– sa četiri meseca pokušava da uhvati igračke, čime otpočinje uspostavljanje vizuelno-motorne koordinacije;

– u uzrastu oko 6 meseci brblja; sedi bez podrške, što joj omogućava da istražuje prostor oko sebe, prebacuje igračku iz ruke u ruku;

– u sedmom mesecu može da se prevrne na stomak;

– u osmom već zastane na „ne“;

– u devetom mesecu javlja se tzv. pincetni hvat – skuplja mrvice hvatajući ih između palca i kažiprsta;

– sa godinu dana neka deca samostalno hodaju, govore još po neku reč, osim „mama“ i „tata“, okreću stranice knjige…

Dr Ivana Veljić

Beba je kod kuće. Bake deke ali i ostala rodbina obasipaće vas savetima, već pri prvom susretu će najverovatnije prokomentarisati kako nova beba baš njih gleda pravo u oči i kako im se smeje, kada malčice odraste porediće bebin razvoj sa njihovom decom, tj vama, sadašnjim roditeljima.

Neretko moći ćete da čujete rečenice tipa: Ti si to radila još kad si imala dva meseca…a počeo si da sediš kad si imao 4 meseca….

Ne postoje dve bebe koje su potpuno iste.
Prva godina je najdinamičniji period u rastu i razvoju deteta

Prva godina života bebe je označena brzim fizičkim i mentalnim rastom i razvojem. Beba napreduje u kilaži, brzo dobija centimetre, brzo uči i emotivno se razvija. Neke bebe razvijaju se brže od drugih, neke malčice sporije ali je bito znati da svaka beba ima svoj ritam razvoja. Procene napretka uzimaju u obzir ne samo sve ono što dete u određenom periodu ume da uradi već i način na koji određenu stvar uradi. Takođe, veoma je bitno da je bebica baš tog momenta raspoložena da uradi sve ono što ste vi zamislili. Vezano za ovaj period postostoje “miljokazi” za razvoj dece koji nam govore o tome šta većina dece određenog uzrasta može da uradi. Nemojte se brinuti ukoliko vaše dete ne može da uradi nešto od nabrojanih stvari. Možda će sa 6 meseci uraditi nešto što je u spisku očekivanih aktivnosti sa 7, ali možda neće moći da uradi jednu aktivnost iz svog uzrasta.
Ovo su smernice koje vam mogu pomoći da propratite veoma buran i intenzivan psihomotorni razvoj svog deteta i da uživate u detetovom rastu.

Šta novorođenče treba da radi

Novorođenče odmah po rođenju može da se zagleda na nekoliko sekundi u svoju mamu kada mu je jako blizu. Prepoznaje glas i miris majke. Ako se dete stavi na stomačić, refleksno će okrenuti glavicu na stranu kako bi oslobodilo disajne puteve. Refleksno hvata ručicama i stopalcima. Otvara usta i počinje da vrši pokrete sisanja kada mu se predmet približi ustima. Ručice i nožice drži savijene.
Ovo je period koji bebica provodi gotovo celodnevno spavajući, budna je gotovo samo kada se hrani, ali ćete i u tim budnim trenucima kojih nema mnogo primetiti bebin brži razvoj.

Uzrast dva do tri meseca

Sa dva meseca vaša beba počinje da primećuje drage osobe koje svakodnevno viđa. Šakice sve češće otvara a ako se stavi na stomak glavicu malčice može pokušati da odvoji od podloge. Bebi od najranijeg perioda je potreban mir a lagana tiha muzika bebi može pomoći u razvoju. Razvoj bebe se brže dešava na ručicama nego na nožicama zbog specificnosti u razvoju nervnog sistema koji se dešava zbog redosleda sazrevanja nerava od glavice ka stopalima.
Kada napuni tri meseca, beba će već početi da primećuje igračke iznad krevetića koje se okreću i pratiti ih pogledom. Glavicu će već držati sama, a često će se igrati sa svojim ručicama, otkrivati ih i posmatrati.
Sve počinje da stavlja u usta, svet istražuje na ovaj način, ručice i šarene zvečke koje su bebi lagane, iako ih još uvek ne može samostalno da drži najčešće pronađu svoj put do usta. U položaju na stomaku beba postaje sve jača i jača najčešće može da se izdigne na ručice i okreće glavu. Smeje se dragim osobama koje često viđa u svom okruženju.

Peti, šesti i sedmi mesec

Ušli ste u drugu četvrtinu godine, a bebica je već naučila da se radosno smeje, da prati pogledom vesele boje i pokrete u blizini, a moguće je da će u ovom periodu početi prvi put da govori svojim jezikom, počeće da guče i guguće.
Na stomačicu se odiže na laktove i glavicu okreće u smeru interesovanja, a pokušava da održi ravnotežu ako želi da dohvati nešto, tako što težinu tela prebacuje na kolena i drugu ruku. U ovom periodu bebe su veoma zainteresovane za svet koji ih okružuje, najviše vole da ih nosite u uspravnom položaju kako bi imale veliku preglednost svega što se dešava.
Uobičajeno je da dete sa 5 meseci počne na stomačiću da zauzima položaj kada istovremeno podiže i ruke i noge od podloge. Beba zauzima polusedeći položaj jača je i sigurnija. Bebu ne forsirajte da radi vaše naloge i pustite je da sama odredi šta može da uradi. Pomognite joj da se blago uzdigne i okružite je mekanim jastucima u polusedećem položaju. Igračkice čvrsto drži u ruci a nekada uspeva da prebaci zvečku iz jedne u drugu ruku.
Šest meseci je velika prekretnica jer bebica počinje da sedi, u početku uz potporu, a vrlo brzo i samostalno. Počinje da se okreće sa stomaka na leđa. Noge su mnogo manje skupljene nego do sada, zauzima pripremni položaj za puzanje i oslanja se na ispružene ruke i stomačić. Sa sedam meseci počinje da hvata palcem predmete i prebacuje ih iz jedne u drugu ruku. Ako mu dodate jedan predmet a u ruci drži drugi, onaj iz ruke najčešće pušta a potom i uzima ponuđeni.

Od osmog meseca do navršenih godinu dana

Vremenom ponuđeni drugi pregled stavlja u slobodnu ruku. Počeće da se okreće sa stomaka na leđa tako da je ovo period kada beba neverovatnom brzinom može promeniti mesto na kome ste je ostavili. Kada dete napuni osam meseci počeće da se oslanja na laktove i kolena.
Igra se raznih igara sa roditeljima, veseli se i nepoznatim osobama. Počinje da reaguje na svoj lik u ogledalu i raduje se otkrivanju sveta.
beba hoda

Sa devet meseci deca najčešće počinju da puze a do godine dana da se oslanjaju na noge. U početku je to pridržavanje za sve pogodne i sigurne predmete koji se nalaze u detetovom okruženju a onda malo po malo i dete se oslobadja da samo krene u istraživanje sveta.

U periodu oko desetog meseca dete počinje da se uspravlja u kreveticu, često želi da izađe iz njega ali najčcešće još uvek za to nije dovoljno spretno.

Čuvajte dete od padova i udaraca u ovom periodu kako se ne bi uplašilo, a onda i odlučio da odloži period prohodavanja zbog straha.
Svaki od ovih perioda je ispunjen divnim razvojem jednog malog čoveka, bića koje ima svoju ličnost od rođenja i koje najverovatnije samo tačno zna šta kada želi da uradi. Pomozite mi da kroz ovaj divan period prođe što bezbrižnije, osmehom, radošću , igračkama u veselim bojama prilagođenim za uzrast, vežbicama koje vam mogu pokazati vaš pedijatar i fizijatar, koje mogu pomoći bebin razvoj.

Ovo je divan period jer svakog dana vidite napredak. Radujte se sa vašom bebom šta sve ona ume da uradi zajedno.
Prva godina života brzo prođe, roditelje čeka jos puno posla ali je ogromno ono što je dete do sada naučilo i što će u daljem periodu razvoja sve više usavšavati. Svakim danom će sve više formirati svoje sposobnosti i karakter a mi smo tu da mu pomognemo u svakoj sekundi života.

Dr Milena Nikolić, pedijatar