• Hemoglobin – ključni sastojak crvenih krvnih zrnaca (eritrocita)

Hemoglobin je “krvni pigment” jer daje crvenu boju eritocitima – crvenim krvnim zrncima. IZUZETNO je važan jer radi jednu od najvažnijih stvari u organizmu – prenosi kiseonik iz pluća do svih delova tela, a donosi ugljendioksid (iz tkiva) do pluća. Dakle, ono što je najvažnije u udahu (kiseonik) i izdahu (ugljen dioksid) prenosi upravo hemoglobin.

Koliko je važan kiseonik za naše telo ne treba posebno objašnjavati – bez kiseonika NEMA života! Slično je i sa ugljen dioksidom koji se mora izbaciti iz organizma. Zato je hemoglobin ključni sastojak eritrocita!

Gde se stvara u organizmu?
Kao i sve krvne ćelije i eritrociti se stvaraju u koštanoj srži. Tu se i hemoglobin “pakuje” u crvena krvna zrnca, pa je koštana srž prava fabrika za proizvodnju hemoglobina i eritrocita.

Šta je važno za dobru vrednost hemoglobina?
Pre svega GVOŽĐE, a podrazumeva se da je dete zdravo i da je koštana srž „vredna” i lepo radi.

Bez gvožđa naprosto nema dovoljno hemoglobina, a gvožđe stiže hranom. Prvih šest meseci bebinog života gvožđe stiže iz bebine jetre gde je “uskladišteno” tokom trudnoće. Zato je važno da buduća mama vodi računa o ishrani i da njen hemoglobin bude dobar!

Dakle, u prvih šest meseci nema potrebe (zdravoj deci) dodavati gvožđe.

Šta može da smeta stvaranju hemoglobina?
Kad nema gvožđa nema ni dovoljno hemoglobina, a to znači da beba od šest meseci mora da unosi prirodno gvožđe, a kvalitetno meso, a kasnije i žumance, su najbogatiji gvožđem.

Previše kravljeg mleka OMETA normalnu resorpciju (“uzimanje”) gvožđa iz creva jer sadrži soli koje “privežu” gvožđe za sebe i izbace ga stolicom, umesto da se putem krvi dopremi u koštanu srž. Zato pedijatri (s pravom) NE vole kravlje mleko u prvoj godini života.

A spanać?
Jedna od najčešćih zabluda je da spanać sadrži mnogo gvožđa.

To na žalost (ili na sreću dece koja ga ne vole) nije tačno! Kada je poznati Nemački hemičar (Erih fon Volf) 1870. određivao količinu gvožđa u različitim biljkama greškom je upisao da spanać ima 10 puta više gvožđa! Omanuo je za jednu decimalu, ali je to relativno brzo ispravljeno, pa se odavno zna da spanać nije baš dobar izvor gvožđa.

Koje su normalne vrednosti?
E tu nastaje problem!

Kod dece vrednost hemoglobina zavisi od uzrasta (u manjoj meri i od vrste lab. analize) i zato UVEK treba imati referentne vrednosti za decu! Svaka bolja laboratorija ove izdaje referentne vrednosti uz nalaz, a ako toga nema – tražite! Ogromne su razlike u odnosu na odrasle, pa se često javi strah bez razloga.

Kad su bebe u pitanju, oko šestog meseca dolazi do OČEKIVANOG pada nivoa hemoglobina jer se istroše rezerve gvožđa u bebinoj jetri. To se zato zove fiziološla anemija, koja NIJE bolest i NE leči se veće se postepeno povećava unos prirodnog gvožđa (iz mesa, a kasnije i iz žumanceta). Ogromna većina pedijatara smatra da kad vrednost hemoglobina kod beba od 6-10 meseci NIJE ispod 100, NEMA potrebe za lečenjem!

Šta raditi kad je vrednost hemoglobina snižena?
Anemija (malokrvnost) je posledica nedovoljne količine gvožđa, i naziva se sideropenijska. Lečenje je potrebno kad su vrednosti ispod donje granice za uzrast, ali i kada su drugi parametri krvne slike poremećeni.

Pedijatar donosi odluku o terapiju posle pregleda deteta i uvida u analize. Dakle, bez pregleda nema dijagnoze i terapija se NE određuje SAMO na osnovu rezultata krvne slike.

Kad su vrednosti hemoglobina na donjoj granici (ili blizu donje granice) treba učiniti sve da se povećanjem unosa prirodnog gvožđa (meso, žumance) pomogne detetu. NE treba žuriti sa preparatim gvožđa! Tada je potrebno ograničiti unos kravljeg mleka (na maksimalnih 400 ml na dan u drugoj godini života), a promovisati dojenje jer je majčino mleko dragocen pomoćnik u resorpciji gvožđa iz creva.

Na kraju, zdrava i izbalansirana ishrana deteta obezbeđuje dovoljno gvožđa, ali i drugih sastojaka koji su potrebni za detetov rast i razvoj. Zato je poštovanje principa zdrave ishrane najbolji način da se spreči manjak gvožđa u organizmu deteta, pa će se tako sprečiti nastanak anemije.

Ass.dr Goran VUkomanović

Glutenska enteropatija (drugi naziv bolesti je celijakija) je hronično inflamatorno (zapaljensko) oboljenje tankog creva. Ono se u dečjem dobu manifestuje primarno kao hronični dijarealni poremećaj (hronični proliv) i nenapredovanje u telesnom rastu, odnosno pothranjenost.

Koliko je česta ova bolest?

Njena učestalost varira od jedan prema 100 (u skandinavskim zemljama, na primer), do jedan prema 3.000 (podaci iz SAD). Smatra se da je učestalost u evropskim zemljama oko jedan prema 300.

Kako i zašto nastaje?
Mehanizam nastanka je relativno složen. Da bismo ga razjasnili, u najkraćim crtama ćemo objasniti ulogu tankog creva u varenju belančevina. Naime, belančevine mogu da se zamisle kao dugi lanci, čije su pojedinačne karike manji molekuli – aminokiseline. Kada belančevina nakon boravka u želucu dospe u tanko crevo, lokalni enzimi razlažu dugačak lanac do pojedinačnih aminokiselina, ili malih lanaca od najviše tri do četiri aminokiseline. One se preko ćelija tankog creva sprovode ka krvotoku i čitavom telu.

Kod pacijenata sa glutenskom enteropatijom postoji neka vrsta nasledne osnove: enzim koji bi opisanim mehanizmom trebalo da razlaže protein žitarica (ima ga u pšenici, ječmu, ovsu i raži), po imenu GLUTEN ili, tačnije rečeno, deo njegovog lanca koji se zove glijadin – jeste defektan, dakle nefunkcionalan. Tako se dešava da čitavi molekuli glijadina prodiru u ćelije tankog creva, gde se spajaju sa lokalnim enzimom pod nazivom tkivna transglutaminaza (tTG).

Potom započinje imunološka – automuna reakcija (može da se nazove i alergijskom), u kojoj organizam stvara antitela protiv kompleksa glijadin – tkivna transglutaminaza. To za posledicu ima destrukciju ćelija tankog creva i teško oštećenje sluzokože tankog creva u strukturalnom i funkcionalnom smislu.

Simptomi bolesti
Što se tiče simptoma bolesti, osnovni funkcionalni poremećaj oštećene sluzokože tankog creva je malapsorpcija, odnosno nemogućnost transporta neophodnih i korisnih sastojaka hrane kroz zid creva u krvotok. Posledica toga je malnutricija – opšta pothranjenost i kombinovani nedostatak pojedinih važnih sastojaka hrane, sa pratećim simptomima.

Najvažniji klinički simptomi su:
◘ Hronični proliv
Usled nesposobnosti creva da obrade osnovne sastojke hrane (ugljene hidrate, masti, belančevine), javlja se uporan i dugotrajan proliv. Stolice su obilne, svetle, vodene, kiselkaste, sa značajno većom količinom masti (steatorea – lučenje masti kroz izmet), neprijatnog mirisa. Zbog fermentacije ugljenih hidrata dolazi do učestalog pražnjenja gasova. Sve je praćeno bolovima u trbuhu.

◘ Malnutricija
Simptomi su: nenapredovanje ili gubitak telesne težine, smanjena količina belančevina u krvi (posebno albumina), sa generalizovanim otocima, anemija (zbog smanjene resorpcije gvožđa i vitamina B 12), osteoporoza (nedostatak vitamina D i kalcijuma), slabost mišića (deficit kalijuma), laka pojava modrica po telu (deficit vitamina K).

Slika bolesti
Kako su se saznanja o ovoj bolesti tokom godina menjala i dopunjavala, tako se u izvesnoj meri promenilo i shvatanje o «tipičnoj» slici bolesti. Evo nekoliko primera:

● Slika, način ispoljavanja i uzrast pacijenta u kome će se bolest pojaviti zavise od «jačine» lokalne reakcije u tankom crevu. U slučaju pacijenata kod kojih je veći deo tankog creva oštećen, simptomi će se pojaviti relativno brzo po uvođenju glutena u ishranu – dakle u ranom detinjstvu i to kao tipična, razvijena klinička slika. Ukoliko proces zahvata manji segment creva, simptomi će biti manje tipični, a bolest može da se ispolji i znatno kasnije. To je razlog zbog čega se prosečan uzrast u kome se bolest otkriva u poslednjih nekoliko godina prilično promenio, pa je sada bliži odraslom dobu nego ranom detinjstvu.

● Utvrđeno je da postoje bar dva oblika bolesti u kojima simptomi mogu da budu vrlo blagi, pa čak i da izostanu. Tada govorimo o «latentnom» obliku bolesti: pacijent ima pozitivne serološke testove, ali bez strukturalnog oštećenja creva, ili o «tihom» (silent) obliku, u kome postoje i histološke promene same sluzokože creva, ali bez kliničkih simptoma. Kod obe kategorije postoji rizik da će bolest kad-tad da se ispolji u razvijenoj formi.

● Postoje brojne «pridružene» bolesti i simptomi koji se pojavljuju uporedo sa glutenskom enteropatijom (GE). Neke od njih su:
– herpetiformni dermatitis (kožna celijakija): hronični dermatitis koji svrbi, karakterističan na gluteusu (zadnjici), nogama, vratu i trupu
– insulin zavisni dijabetes (diabetes mellitus)
– reumatoidni artritis
– sistemski lupus

Kada pomisliti na glutensku enteropatiju? Kako doći do dijagnoze?
Svaki hronični proliv, koji bez jasnog uzroka traje duže od tri nedelje, treba bar da pobudi sumnju u ovom pravcu. Sumnju pojačavaju simptomi malapsorpcije i malnutricije. Međutim, slični simptomi mogu da se jave i kod oboljenja pankreasa ili drugih zapaljenskih bolesti tankog creva: Kronove bolesti ili disbakterioze (manjak mikroflore creva).

1. Prvi dijagnostički korak je utvrđivanje postojanja nekih antitela u krvi koja su u vezi sa ovom bolešću. Takva su anti-glijadinska antitela (protiv «stranog» proteina), koja su manje specifična za postavljanje dijagnoze, ali korisna za praćenje efikasnosti terapijsko-dijetetskog režima. Takođe i antitela protiv tkivne transglutaminaze (zapravo, ranije opisanog kompleksa), čija je specifičnost i senzitivnost velika, preko 95 odsto. Dakle, velika je verovatnoća da osoba sa povišenim vrednostima ovih antitela boluje od glutenske enteropatije.

2. Biopsija tankog creva je metoda kojom se dijagnoza definitivno potvrđuje ili odbacuje. Preporučena je u svim slučajevima graničnih vrednosti antitela na sopstveni enzim, ili kada klinička slika nije u skladu sa serološkim vrednostima. Mikroskopska slika «zbrisane» sluzokože tankog creva je validan dokaz glutenske enteropatije, mada slična slika (ali različita klinička slika!) postoji kod težih virusnih upala tankog creva ili alergije na proteine kravljeg mleka.

3. U cilju procene nutritivnog statusa, rade se i druge dijagnostičke pretrage: krvna slika, vrednosti kalcijuma, kalijuma, ukupnih proteina i albumina u krvi, protrombinsko vreme. Određivanje ukupne količine masti u stolici takođe može da bude od koristi.

Kako izgleda lečenje?
Jedino moguće lečenje je potpuno izbacivanje glutena iz ishrane. Pacijent ne sme (nikad!) da konzumira pšenicu, ječam, ovas i raž, u bilo kom obliku: hleb, testo (paste), keks, pite, pice, kao i hranu u kojoj mogu da se, skriveni, nađu sastojci koji sadrže gluten: slatkiši, sladoled, pivo, mesne prerađevine, instant kafa, kečap, senf, industrijske supe. Poželjno je da se koristi hrana na kojoj je jasno deklarisano da ne sadrži gluten. U cilju poboljšanja nutritivnog statusa kod pacijenata sa malnutricijom, potrebno je nadoknaditi gvožđe, vitamine, kalcijum.

Kod pacijenata koji se striktno pridržavaju ishrane bez glutena, oporavak je vrlo brz – kliničko poboljšanje nastaje već za nekoliko dana ili nedelja, dok potpuni oporavak sluzokože creva može da se očekuje za nekoliko meseci.

Ukoliko se dijetom ne postigne očekivano poboljšanje, pacijent možda ima neko drugo, pridruženo zapaljensko oboljenje tankog creva. Ili se radi o teškoj, «refraktarnoj» formi bolesti, kod koje može da pomogne imunosupresivna terapija. Naravno, kao prvi razlog za izostanak poboljšanja može da se razmišlja i o nedoslednoj primeni dijete kao osnovne terapije.

Nadamo se da smo vam bar malo približili savremena shvatanja o ovoj neprijatnoj i složenoj bolesti, koja pogađa sve uzraste, ali u najtežoj formi ipak pogađa decu.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Malo toplo, malo hladno, tako se “zaleću” i bolesti disajnih organa.
Ovog puta vam pišemo o bolesti – bronhiolitisu, koja se pretežno javlja kod beba, ali baš starija deca (kao i odrasli) mogu doprineti nastanku ove neprijatne bolesti.

Zar to nije isto što i bronhitis?
NIJE!

Većina roditelja je čula za bronhitis i upalu pluća (potpuno različite bolesti), ali bronhiolitis zvuči nekako neobično, kao da je to neka nova bolest. Ipak, radi se o bolesti disajnih organa, koja je dugo prisutna, ali se neretko pogrešno protumači kao bezazlena prehladica, pa je moguće da se dijagnoza ne postavi na vreme. Imajući u vidu da je bronhiolitis baš sada aktuelan sledi detaljan prikaz ove bolesti kroz odgovore na najčešća pitanja roditelja.

Šta je zapravo bronhiolitis?
Bronhiolitis se prevodi kao zapaljenje bronhiola, malih po prečniku, ali veoma velikih po ukupnoj dužini (i površini). Zato je veiki deo pluća (preciznije rečeno disajnih puteva u plućima) u problemu.

Zapaljenje znači da je sluzokoža bronhiola zadebljala, pri tom stvara veliku količinu sekreta, koji dodatno komplikuje situaciju i doprinosi suženju (opstrukciji ili spazmu).

Ko je kriv za nastanak bronhiolitisa?
Naravno, glavnooptuženi su virusi, koji vole da usele u ćelije disajnih organa, pa ih zovemo i respiratorni virusi.

Jedan od njih je “šampion” u izazivanju bronhiolitisa – zove se respiratorni sincicijalni virus (RSV).

I jedan virus srodan gripu – virus parainfluence je na crnoj listi, mada ima i drugih mikronapasnika koji uzrokuju ovu neprijatnu bolest (na primer, adenovirusi). Svi ovi virusi imaju jednu nezgodnu osobinu – dugo se zadržavaju u sluznici disajnih organa. Tako da stara izreka: “Virus prolazi za sedam dana uz terapiju, a za nedelju dana bez terapije”, nažalost odavno ne važi! Ovi mogu da borave nedeljama i mesecima u disajnim organima deteta.

Zašto najviše dece oboljeva u hladnom periodu godine?
Ovim virusima prija hladnoća, ali i nagle vremenske promene, tako da su obično aktivni potkraj jeseni i tokom cele zime, mada se sporadično javljaju tokom cele godine. Zato je sada “udarno doba”, a kao što smo napomenuli, boravak u zatvorenim prostorijama pogoduje širenju virusa i oboljevanju.

Zašto su bebe najviše pogođene?
Ova bolest nije retka već u prvim mesecima života, ali može da se javi u toku cele prve godine, nekada i nešto kasnije. Bebe imaju veoma slabašan imunitet, pa su virusi veoma opasni kada stignu u disajne organe.

Pored “tankog” imuniteta, disajni putevi su manjeg promera nego kod veće dece, a snaga mišića koji učestvuju u disanju (respiratorna muskulatura) – kod beba je prilično mala.

Kako izgleda beba koja ima bronhiolitis?
Kod većine beba bolest počne nekako bezazleno (podmuklo), kao obična kijavica – nosić curi, čuje se da se dete malo muči dok diše, ali je apetit očuvan i deca prvih dana nemaju većih problema. Potom je količina sekreta u plućima sve veća, dete se bori da savlada gust i leplji sekret, pa počinje sve teže da diše i sve slabije da jede.

To je jedna od karakteristika ove bolesti – otežano disanje sa šištanjem. Kada se to desi, deca gotovo ništa ne mogu da jedu, neretko povraćaju sluzav sekret, veoma su nervozna i loše spavaju (stalno se bude). Telesna temperatura obično nije visoka, a ako i poraste, obično ne ide preko 38,5 stepeni.

Kada se treba javiti pedijatru?
Zapušen nosić kod beba je gotovo normalna pojava tokom jeseni i zime, pa to nije razlog za trčanje kod pedijatra. Treba lepo otpušavati nosić fiziološkim rastvorom, i to je sve. Nema mesta panici, jer to nije bronhiolitis.

Ipak, ima situacija kada roditelji treba da se bez odlaganja jave pedijatru. Srećom, ove situacije nisu toliko česte, ali ih treba prepoznati i brzo reagovati:

- Izraženo šištanje sa uvlačenjem kože na dnu vratića i između rebara je znak velike muke i borbe za vazduh (stručno se naziva dispnea). Ovi znaci su jasan pokazatelj da je situacija u detetovim plućima prilično teška i da je bebi potrebna lekarska pomoć.

- Ako se jasno vidi plava prebojenost usta i jezika. To je pokazatelj prekomernog nagomilavanja ugljendioksida u plućima i krvi (cijanoza), a to je znak popuštanja glavne funkcije pluća – razmene gasova. Ovo je najređi, ali i najopasniji znak, jer ukazuje na to da su i poslednji “atomi snage” detetovih disajnih mišića pri kraju, pa je zaista potrebno hitno bolničko lečenje.

- Kada dete ima izraženo slab apetit. S obzirom da je nagon za održanjem života neverovatno jak, sva dečica kojima nos obilno curi a odbijaju hranu – sumnjiva su na bronhiolitis. Dakle, kada beba veoma loše jede, a “davi se” u sluzavom sekretu, treba je odmah odvesti na pregled.

- Kada beba, koja je i pored velike količine sekreta bila živahna, odjednom “kljokne”, postane nezainteresovana za okolinu, mlitava i bezvoljna – treba odmah poći za bolnicu. Uvek kada beba ispolji ove simptome, znači da nešto ne valja. U ovom slučaju, radi se o veoma iscrpljenom detetu, sa izuzetno lošom plućnom funkcijom.

Kako se leči?
Lakši oblici bolesti mogu da se leče ambulantno – dakle, bez prijema u bolnicu.

Naravno, o tome odlučuje pedijatar posle pregleda deteta. Stub terapije su inhalacije. Postoje posebni aparati – nebulizatori (inhalatori), koji stvaraju male čestice pare, u kojoj se nalazi i lek. One pod pritiskom ulaze u detetova pluća, pa dete na najbolji način dobija neophodnu terapiju.

Dve vrste lekova pomažu kod bronhiolitisa. Prvi su lekovi koji smanjuju stvaranje i nagomilavanje sekreta u bronhiolama, koji tako oslobađaju dete glavnog problema – sekreta. Kod većih beba (obično posle četvrtog meseca), u inhalacije mogu da se uključe i lekovi koji šire sužene disajne puteve – bronhodilatatori, a postoji i veoma efikasna kombinacija ovih lekova.

Pokazalo se da inhalacija slanim rastvorom (3% NaCl) sama po sebi pomaže detetu da se izbori sa nagomilanim sekretom u plućima, tako da se beba može inhalirati ovim “pojačanim” fiziološkim rastvorom između inhalacija sa lekom. Ima beba koja se mogu SAMO ovim inhalacijama pepo izlečiti!

Teške forme bronhiolitisa se obavezno leče u bolnici, a najteži oblici bolesti se zbrinjavaju na odeljenjima intenzivne terapije i nege. Srećom, to su izuzetno retke situacije.

A komplikacije?
Ono čega se pedijatri najviše pribojavaju, jeste izraženo slabljenje (popuštanje) disajne funkcije. To se stručno naziva respiratorna insuficijencija.

Ona nastaje kada dete više nije u stanju da “progura” vazduh u pluća, ali ni da izbaci vazduh iz pluća, koji tamo ostaje zarobljen. Ovo je najteža, ali srečom i veoma retka komplikacija bronhiolitisa.

Da li je bronhiolitis “rizik faktor” za nastanak astme?
Jedan broj dece ima naslednu (genetsku) sklonost ka alergijskim oboljenjima (atopijska konstitucija). Zna se da kod takve dece, kada obole od bronhiolitisa (naročito u prvih šest meseci života), postoji veća mogućnost da kasnije obole od astme.

Ako se bronholitis ponavlja, tada su izgledi za razvoj astme veći. Ovaj podatak je važan, jer pravovremenom dijagnozom astme može da se započne adekvatna terapija i spreče kasnije komplikacije.

Da li se može sprečiti?
Teško je pobeći od virusa, ali moramo učiniti sve da zaštitimo bebu.

Kada beba stigne iz porodilišta, treba je maksimalno poštedeti od poseta i kontakata sa starijima. Čak i kada prođe četrdeset tradicionalnih dana, posete bebi (tokom ovih hladnih dana) treba svesti na razumnu, a to znači MINIMALNU, meru. SVIMA koji su bolesni, treba zabraniti dolazak u bebin dom!

Neka se ljuti ko nema razumevanja – bolje ljuti prijatelj, nego bolesna beba!

As. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Hladni dani počinju brojnim infekcijama, a kod značajnog broja dece se dijagnostikuje zapaljenje pluća – pneumonija. Upala pluća zvuči zastrašujuće, ali je istina sasvim drugačija – većina dece, kod kojih se pneumonija otkrije na vreme, se brzo izleči i potpuno oporavi.

Kako dete uopšte dobije pneumoniju?

Infekcija pluća nastaje kada neki od mikronapadača (mikroorganizama) stigne u fino plućno tkivo i tamo počne da se razmnožava. To se dešava ili direktnim ulaskom mikroorganizama kroz disajne puteve, ili tako što se neka bakterija iz drugih delova tela “uvali” u pluća (što se ređe dešava). Rezultat borbe između prouzrokovača infekcije i odbrambenih (imunoloških) ćelija u plućima je zapaljenje. Kada su delići upaljenog tkiva “razbacani” po plućima, to se zove bronhopneumonija, a kada je jedan veći komad pluća zahvaćen zapaljenskim procesom – to se stručno naziva lobarna ili segmentna pneumonija.

Zašto neka deca lakše dobiju pneumoniju?

Pothranjena ili nepravilno hranjena dečica (ako nedostaju vitamini i minerali u ishrani) lakše “zakače” upalu pluća u odnosu na pravilno hranjene vršnjake. To je zato što loša ishrana oslabljuje sposobnost organizma da se bori sa mikrorganizmima, pa i onima koji uzrokuju zapaljenje pluća.

Deca koja žive u lošim higijenskim uslovima imaju veći rizik od dobijanja pneumonije, jer su izložena većem broju mikronapadača kojima prija prljavština. Dugotrajan boravak u hladnim, neprovetrenim i vlažnim prostorijama, takođe pogoduje nastanku zapaljenja pluća.

Koji mikroorganizmi najčešće izazivaju zapaljenje pluća?

Upalu pluća ubedljivo najčešće uzrokuju virusi i bakterije, a daleko ređe gljivice i paraziti.

Vrsta mikroorganizma – prouzrokovača zapaljenja zavisi od uzrasta deteta, ali i od godišnjeg doba i aktuelne epidemiološke situacije.

Kod novorođenih beba se najčešće radi o bakterijama koje dete “pokupi” tokom prolaska kroz porođajni kanal majke. Tada je reč o veoma teškim infekcijama, jer tek rođeno dete ima veoma slabu otpornost, pa skoro uvek uz pneumoniju ima i sepsu – bakterijsku infekciju, koja putem krvi zahvata gotovo ceo organizam. Srećom, to se ne dešava često. Čak i ako se desi, lečenje se isključivo sprovodi u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama, koje imaju odeljenje za lečenje novorođenčadi.

Kod starije dece, u toplijim mesecima dominiraju bakterijske infekcije (Streptokoke…), a u jesenjim i zimskim, naravno, virusi. Ipak, nije od presudnog značaja da li je zapaljenje pluća primarno virusno ili bakterijsko. Jer, i kada se radi o virusnim pneumonijama, one se leče antibioticima! Ovo je samo prividno odstupanje od pravila da se virusi ne leče antibiotikom. No, antibiotici su obavezni zbog toga što – iako je virus prvo napao pluća, uvek se na mestu oštećenja finog plućnog tkiva dešava takozvana sekundarna bakterijska infekcija. Na prelazima godišnih doba, ali i tokom hladnih dana se neretko dijagnostikuje bakterija koja se naziva Mycoplasma pneumoniae. “Mini epidemije” mikoplazma pneumonije su aktuelne u većim gradovima!
Gljivice i paraziti napadaju pluća skoro isključivo kod dece koja imaju teško oštećenje imunološkog (odbrambenog) sistema. To se dešava kada mališani boluju od dugotrajnih i iscrpljujućih bolesti, ili ako dobijaju lekove koji slabe detetove odbrambene sposobnosti. Kako se ta deca posebno prate, na ove retke pneumonije se uvek misli, pa je i terapija posebna i sprovodi se isključivo u bolničkim uslovima.
Kako se otkriva pneumonija kod dece?

Pneumonija – upala pluća

Hladni dani počinju brojnim infekcijama, a kod značajnog broja dece se dijagnostikuje zapaljenje pluća – pneumonija. Upala pluća zvuči zastrašujuće, ali je istina sasvim drugačija – većina dece, kod kojih se pneumonija otkrije na vreme, se brzo izleči i potpuno oporavi.

Jedino je pregled pedijatra pravi put do dijagnoze!

Neke tegobe i znaci kod dece mogu ukazati da se radi o zapaljenju pluća: izrazito loš izgled deteta, koje je nezainteresovano, gotovo apatično, ima dugotrajne epizode povišene telesne temperature, uporno kašlje, a ponekad i teško i brzo diše. Ipak, ima dece koja nemaju ovako izražene simptome, a imaju zapaljenje pluća, pa je pametno da se dete pregleda kada se uz visoku temperaturu pojavi kašalj.

Ovih dana je veoma česta pojava da se detetu posle nekoliko dana od početka obične prehlade stanje “pogorša” – umesto da potpuno ozdravi, ponovo dobije temperaturu i počne da kašlje. To su situacije kada obavezno treba pregledati dete i isključiti (ili lečiti) eventualnu upalu pluća.

Kako se otkriva uzrok upale pluća?

Kod većine dece nije moguće precizno utvrditi koji je mikroorganizam doveo do zapaljenja pluća. Za razliku od brisa ždrela, ili bakteriološkog pregleda mokraće i stolice, dubina pluća je nedostupna rutinskom uzimanju uzorka. Postoje metode (bronhoskopija) i za takve analize, ali se one ne rade bez preke potrebe – samo kod malog broja dece koja imaju netipičan tok bolesti, ili ne reaguju na uobičajenu terapiju.

Da li je neophodan rendgenski snimak pluća?

Najčešće nije obavezno “slikati” dete! Kada lekar stetoskopom jasno čuje karakterističan nalaz na plućima, situacija je čista i dijagnoza je neosporna, pa nema potrebe za rendgenskim snimkom.

Ipak, ima situacija kada dete zaista izgleda kao da ima pneumoniju, a ona se ne čuje slušalicama. Tada je pametno napraviti snimak pluća i videti da li postoji zapaljenje. Ima pneumonija koje ne mogu da se čuju uz pomoć slušalica, naprosto zato što je zapaljenski proces duboko u plućima, pa je daleko od slušalica i uva lekara. Ali, i tada, veoma teško opšte stanje deteta “podgreva” sumnju da se radi o zapaljenju pluća. Takve pneumonije se lepo vide na rendgenskom snimku, pa se dijagnoza lako postavlja i terapija može da počne.

Mora li svako dete u bolnicu na lečenje?

Srećom ne mora!

Zahvaljujući napretku zdravstvene službe i razvoja efikasnih antibiotika, moguće je da se pravovremeno postavi dijagnoza zapaljenja pluća, pa pneumonija može da se leči i bez prijema deteta u bolnicu. Ako se bolest “uhvati” na početku, dok je detetu još relativno dobro, nije potrebno da se zadržava u bolnici.

Kada dete ipak mora u bolnicu da bi se izlećilo od pneumonije?

Male bebe imaju veoma slabašan imunološki sistem, pa bez lečenja u bolničkim uslovima ne mogu da se izbore sa zapaljenjem pluća.
Deca koja imaju izuzetno loše opšte stanje: malaksala su, bezvoljna, naizmenično pospana pa nervozna, najčešće imaju bolest koja je uzela maha, pa je bolnički tretman neophodan.
Bolničko lečenje traže i oni mali pacijenti koji imaju oslabljen imunitet – bilo zbog neke druge dugotrajne bolesti, ili zbog terapije lekovima koji slabe imunološku reakciju.
Ponekad dete mora da se primi u bolnicu jer nismo sigurni da li će da dobija prepisanu terapiju kod kuće. To su obično deca iz lošeg socijalnog okruženja, kada je veoma teško biti siguran u sprovođenje terapije i ispratiti dalji tok bolesti.

Da li svaka upala pluća mora da se leči injekcijama antibiotika?

Ne mora!

Poslednjih nekoliko decenija je razvijeno dosta antibiotika za oralnu upotrebu (uzimaju se “na usta” – kao sirupi, tablete ili kapsule), koji imaju odlične terapijske mogućnosti. Paradoksalno je da mnogi oralni antibiotici, ako se pravovremeno daju, imaju bolji efekat u terapiji pneumonija od nekada najčešće primenjivanih antibiotskih injekcija. Evo primera: intramuskularne injekcije penicilina (Jugocilin), nemaju nikakav efekat na tri od četiri najčešća prouzrokovača upale pluća, koja se javlja tokom jesenjih i zimskih meseci!

Stari koncept – svaka upala pluća obavezno znači i davanje injekcija, jeste medicinska istorija za najveći broj pravovremeno dijagnostikovane dece. Ruku na srce, penicilin je doživeo “reinkarnaciju” u terapiji težih zapaljenja pluća kod mališana, ali se tada daje “na venu” (intravenski), u velikim dozama – što, naravno, zahteva prijem deteta u bolnicu.

Većina dece koja bude primljena u bolnicu zbog upale pluća, dobije injekcije antibiotika, jer se radi o težim formama bolesti, koje traže “agresivnije” lečenje.

Koliko traje lečenje?

To zavisi od vrste upale pluća, ali i vremena postavljanja dijagnoze. Obično traje od jedne do dve nedelje. Redovne kontrole su glavni “putokaz” završetka terapije.

Dobro određena terapija daje prve vidljive rezultate već posle par dana, ali ne treba očekivati od antibiotika trenutno poboljšanje. Treba mu dati “fore” bar dva do tri dana, a ako dete ne krene put oporavka, znači da terapija mora da se menja – naravno, uz kontrolu pedijatra.

Važno je naglasiti da je uz terapiju potrebno mirovanje deteta, uz dosta tečnosti i laku, ali odabranu hranu. Mirovanje sprečava da se bolest proširi, a adekvatna količina unete tečnosti pomaže oporavak deteta, baš kao i dobra hrana. Prvih dana bolesti ne treba insistirati na jelu, ali čim dete dobije apetit, treba ga ohrabriti lepim obrocima koji su bogati vitaminima, mineralima i lako svarljivim proteinima.

Mogu li se desiti komplikacije?

Ako se bolest pravovremeno otkrije, a terapija započne na vreme – dete može da se potpuno oporavi, bez ikakvih posledica. Danas su srećom retke pneumonije kod dece koje ostavljaju trajna oštećenja pluća.

Ukoliko je zapaljenje pluća praćeno upalom plućne maramice (pleuritis), posle izlečenja mogu da ostanu priraslice, koje znaju da prave bolne senzacije više godina posle završetka bolesti, ali se ipak radi o bezazlenoj komplikaciji. Daleko se ređe dešava da deo bakterijskog zapaljenja ostane “zarobljen” u priraslicama i da traži operativno lečenje.

Kod male dece i dece sa oslabljenim imunitetom, bolest može da se proširi i na druge delove organizma. Srećom, to se retko dešava uz adekvatnu terapiju i negu.

Da li su deca sa zapaljenjem pluća opasna za drugu decu?

Na početku bolesti, pre započinjanja adekvatne terapije, mikroorganizmi se lako i brzo šire, jer dete kašlje. Ipak, to ne znači da će i deca koja su bila u kontaktu sa bolesnim detetom da dobiju zapaljenje pluća.

Kada mikroorganizam (virus ili bakterija) dospe do zdravog deteta, ono može da se izbori sa mikrouljezom, tako da infekcija i ne započne. Sa druge strane, ako se i pojave znaci infekcije (povišena temperatura i kašljucanje), to ne znači da će dete oboleti od pneumonije.

Naravno da je pametno da takvu decu (sa simptomima infekcije disajnih organa) pregleda pedijatar, ali ne treba zdravu decu koja su bila u okolini obolelog deteta “preventivno” pregledati, ili im dati antibiotike preventivno!

Ima li zapaljenja pluća koja idu bez povišene telesne temperature?

Ima, ali se retko sreću kod dece!

U prvoj godini života, dešava se da pojedina deca imaju simptome i znake zapaljenja pluća (čak se i na rendgenskom snimku jasno vidi pneumonija), a da nemaju povišenu temperaturu. Interesantno je da ona obično “šište” (karakterističan svirajući ton pri disanju i kašlju), a da pritom ne izgledaju loše. Prilično su aktivna i relativno dobrog apetita, a imaju upalu pluća.

Radi se o upali pluća koju izaziva jedan poseban mikroorganizam (Chlamidia, mada i neki drugi mogu da je prouzrokuju, ali znatno ređe). Ova deca se lako leče makrolidnim antibioticima (Klaritromicin, Azitromicin), pa se sve uglavnom završi za sedam do deset dana. Dakle, nije ništa strašno.

Ako veća deca imaju česte “upale pluća bez temperature”, a povremeno i šište, onda se ne radi o pneumoniji, već je skoro sigurno da takva deca imaju neprepoznatu astmu.

Mogu li se sprečiti pneumonije kod dece?

Neke upale pluća mogu da se spreče vakcinacijom dece!

Vakcina protiv pneumokoka (streptokoka koja izaziva zapaljenje pluća, ali i druge opasne infekcije kod dece) je dostupna već u prvoj godini života (Prevenar 13, Synflorix). To nije apsolutna zaštita, ali je posle vakcinacije mogućnost da dete dobije pneumoniju značajno manja.

Vakcina pritiv gripa indirektno štiti i od zapaljenja pluća. Jedna od čestih komplikacija gripa je pneumonija. Ako sprečimo grip, sprečićemo i gripozno zapaljenje pluća.

Zdrav život: dovoljno sna, zdrava ishrana i bavljenje sportom, blagotvorno utiču na otpornost (imunološki sistem) dece, pa i njihovu sposobnost da se uzbore sa infekcijama.

Opštim ratom protiv nehigijene i zdravstvenim prosvećivanjem ljudi, lakše ćemo stati na put zarazama, pa i zapaljenjima pluća. To je veliki problem i težak zadatak za celo društvo, a naročito za zdravstveni i socijalni sistem.

Ass.dr Goran Vukomanović

Povremena pojava bolesti i stanja koja izaziva Beta-hemolitički streptokok grupe B je povod da se ovom temom podrobnije pozabavimo.

Može se reći da je era antibiotika umnogome smanjila klinički i epidemiološki značaj ovih bolesti, a dobrim delom uticala i na formu njihovog ispoljavanja. Ipak, utvrdjena mogućnost komplikacija nakon streptokoknih infekcija, kao i okolnost da se mogu javiti u formi manjih epidemija u školama ili obdaništima, čine ove bolesti i dalje predmetom interesovanja roditelja i lekara.

Dr Zoran Brajković, specijalista pedijatar i anesteziolog

Koje streptokoke uzrokuju anginu?

Ono što danas, u užem smislu, nazivamo streptokoknom anginom izaziva nekoliko desetina sojeva β hemolitičkog streptokoka grupe A. Samo za ovu bakteriju su vezane pojave tipične angine i post-streptokoknih komplikacija i ne treba ih mešati sa drugim streptokokama koje se mogu naći u različitim uzorcima tokom bakteriološke obrade (bris i sl.), kao što su Streptococcus pneumoniae, Streptococcus faecalis, kao i Streptokoke čije su „grupe” obeležene drugim abecednim slovima.

Kako se “dobija” angina?

Streptokokna angina spada u grupu infekcija koja se prenosi kapljičnim, dakle respiratornim putem. Inkubacija je kratka,2-5 dana. Može se javljati u formi manjih epidemija, u zatvorenim kolektivima. Za razliku od virusnih respiratornih bolesti, koje su češće u jesen i zimu, streptokokne bolesti nemaju pravilnu sezonsku distribuciju. Brojne statistike pokazuju da su ove bolesti veoma retke kod dece mlađe od 5 godina, dok je učestalost najviša kod školske dece.

Koje su manifestacije angine?

images (1)Tipična streptokokna angina se odlikuje relativno stalnim kliničkim tokom: osnovni simptomi su visoka temperatura, preko 38,5- 39 stepeni, bol u grlu, otežano gutanje, otok i bol lokalnih limfnih žlezda vrata. Lokalni nalaz u grlu je tipičan, sastoji se od izrazite hiperemije mekog nepca, nepčanih lukova i tonzila, često sa lokalnim otokom i enentemom. Klasični gnojni eksudat na krajnicima se može javiti u ranoj fazi bolesti, ali može i posle 48 sati, isto važi i za beličasto obložen jezik. U težim slučajevima, dolazi do pogoršanja opšteg stanja („intoksikacija”).

Ima li komplikacija?

Moguće komplikacije bolesti mogu biti u formi sekundarnih fokalnih gnojnih infekcija (Otitis media, osteomijelitis, septični artitis), ili kasnijih komplikacija koje se zovu i „nesupurativne”, koje nastaju na imunološkoj osnovi, od kojih su najvažnije reumatska groznica i akutni poststreptokokni glomerulonefritis. Pravovremena dijagnoza i terapija praktično isključuju mogućnost nastanka navedenih komplikacija.

Kako se postavlja dijagnoza angine i šarlaha?

Osnova dijagostike streptokoknih bolesti je uklapanje kliničke slike i bakterioloških nalaza – brisa ždrela. Pomoćna, ili dodatna dijagnostička sredstva (kompletna krvna slika, na primer) imaju dodatni, ali svojom prirodom, ograničeni značaj.

Kako se leče streptokokne infekcije?

Ukoliko, dakle, lekar ima pred sobom pacijenta sa tipičnom anamnezom, lokalnim nalazom u ždrelu i uz to tipičnom ospom, dileme nema. Terapiju treba započeti odmah, bez obzira da li će se dodatna potvrda streptokokne infekcije potražiti brisom ždrela. U brisu se kod tipične slike, pojavljuje β hemolitički streptokok grupe A u „signifikantnom” procentu ili čistoj kulturi.

Osnov terapije su penicilinski antibiotici, ili antibiotici slični eritromicinu, kod pacijenta kod kojih postoje ograničenja u upotrebi penicilina. Posle započinjanja terapije, u slučaju streptokokom izazvanih bolesti, dete je oslobodjeno većeg dela simptoma, a svakako povišene temperature u roku 24-48 sati. Streptokok se u brisu ždrela ne može naći posle 24 sata terapije, mada se ova vrsta analize danas čini nepotrebnom. Pravovremena terapija isključuje mogućnost gnojnih, sekundarnih, a praktično minimizira mogućnost post-infektivnih, ne gnojnih komplikacija (reumatske groznice i glomerulonefritisa)

Ima li bolesti koje liče na anginu i šarlah, a to zapravo nisu

Lokalni nalaz u ždrelu može biti sličan kod virusnih faringitisa, uz mogućnost nastanka fibrinskih eksudata na krajnicima , veoma sličnih gnojnim „čepovima”, tipičnim za streptokokne angine. Poseban primer čini lokalni nalaz kod infektivne mononukleoze, koji može biti skoro identičan onom kod klasične angine.

Šarlahu slična (skarlatiformna) ospa, veoma slična po izgledu i distribuciji se može javiti kod brojnih virusnih infekcija. Najčešće je izazivaju virusi iz grupe enterovirusa (koji takodje, nemaju pravilnu sezonsku distribuciju), citomegalovirus, nešto redje virusi iz brojnih familija Coxsackie i Herpes virusa. Kod ovih bolesti, postoji odstupanje od uobičajenog kliničkog toka, na primer: kraći tok bolesti, ranija pojava ospe, niža telesna temperatura, odsustvo perutanja, prisustvo drugih kliničkih pojava, tipičnih za virusne bolesti (zapaljenja usana ili sluzokože usne duplje). Osnovni dokaz protiv streptokoka predstavlja bakteriološka obrada – bris ždrela je “negativan”.

Šta je šarlah?

Šarlah („scarlet fever”) je streptokokna bolest ili manifestacija koju izazivaju 3 poznata soja ove vrste streptokoka koja stvaraju egzotoksin („eritrogeni toksin”). Bolest počinje sa slikom klasične streptokokne angine, da bi se nakon 48 sati pojavila relativno tipična ospa. Ospa se može opisati kao sitnozrnasta ospa na koži koja je izmenjena, suva i hiperemična. Ospa se tipično, prvo javlja ispod pazuha i u preponama, brzo se širi na veća polja kože na grudima, trbuhu i ledjima. Retko se javlja na nogama, na licu se ispoljava u formi homogenog crvenila obraza, sa tipičnim bledilom oko usta. Česti su i manje tipični slučajevi, sa ograničenom distribucijom po telu, pri tome ospa ne mora biti ubedljiva. Nakon nekoliko dana, ospa bledi, koža se peruta, a sve se završava tipičnim (kroz 1-2 nedelje) „ljuštenjem” finih slojeva kože na šakama, tabanima i prstima.

Osoba može više puta u životu imati streptokokne infekcije, obzirom na veliki broj vrsta β hemolitičkog streptokoka grupe A koji ih može izazvati. Smatra se da prisustvo eritrogenog toksina, sa druge strane, stvara trajni imunitet kod domaćina, pa se kožna manifestacija može, najčešće, imati samo jednom!

Naizgled paradoksalna tema: male boginje u 21. veku! Nažalost, ovo je aktuelan problem. Ozbiljna epidemiološka situacija u Makedoniji je samo podgrejala akuelnost problema. Nekada je ova bolest ubijala milione ljudi, čak su je Španci koristili kao biološko oružje u osvajanju Južne Amerike.

Ima li morbila u Evropskim zemljama
Evo podataka Svetske zdravstvene organizacije: u Evropi se ove godine znatno povećao broj obolelih od malih boginja, pri čemu je najviše pogođena Francuska. Od početka godine do 18. aprila u 33 evropske zemlje je zabeleženo više od 6.500 slučajeva obolelih od malih boginja.

Najviše je pogođena Francuska u kojoj je od januara do marta 2011. godine obolelo 4.937 ljudi, dok je tokom cele prošle godine u toj zemlji obolelo ukupno 5.090 osoba.

Na jugoistoku Evrope su pogođene Makedonija (samo u Skoplju skoro 1000 obolelih)., Srbija i Bugarska. U Srbiji je, prema tim podacima, registrovano oko 300 obolelih.

U Belgiji je registrovano 100 slučajeva, dok je tokom 2010. godine obolelo 40 osoba, pokazuju podaci koji su prikupljeni putem Euvaknet (EUVACNET), mreže za praćenje zarazih bolesti koje se mogu sprečiti vakcinacijom.

U Španiji su od oktobra 2010. godine izbila dva žarišta, a broj obolelih se povećao i registrovana su žarišta i u Nemačkoj, Holandiji, Norveškoj, Rumuniji, Rusiji, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji i Turskoj.

Odakle male boginje u 21. veku
To je tako sa virusnim epidemijama! Postoje “mini” žarišta koja se brzo i lako aktiviraju, jer se virus malih boginja izuzetno lako prenosi i brzo širi. Inkubacija je kratka, a jedno bolesno dete (ili odrasli) može zaraziti sve oko sebe (naravno, samo one koji nisu vakcinisani).

Zašto se morbile javljaju iako postoji vakcina
Jednostavan odgovor: zato što ima roditelja koje ne žele da im se deca vakcinišu! Neverovatno, ali istinito!

Za sve je kriva totalna zabluda i medicinska neistina da vakcina ima veze sa autizmom! Odavno je opovrgnuta ova olako doneta tvrdnja, a brojna nezavisna istraživanja su pokazala da se radi o bezbednoj vakcini koja se decenijama primenjuje u skoro svim zemljama na svetu!

Kako se male boginje prepoznaju
Do pre nekoliko decenija je ovo bila veoma česta osipna (infektivna) bolest, ali je sada zaista retko viđamo. Visoka temperatura, osip po koži i karakterstičan izraz dečjeg lica (“plačna maska”) brzo dovode do dijagnoze. Naravno, mnogo je verovatnije da dete ima osip koji NIJE uzrokovan virusom malih boginja, a pregled se podrazumeva.

Ima li leka
Nema!

Za virus morbila ne postoji terapija, pa dete mora samo da se izbori sa bolešću. Naravno, daju se lekovi za obaranje temperature, odgovarajuća ishrana i dosta tečnosti i to je to!

Mogu li se desiti komplikacije
Nažalost, komplikacije nisu retke i mogu ozbiljno ugroziti dete (ali i odrasle), a one se NE MOGU unapred sprečiti kad se bolest javi. Obično su to respiratorne komplikacije (uključujući i zapaljenje pluća), ali se može javiti i proliv. Retko se dešava encefalitis (zapaljenje mozga), koji je veoma težak za lečenje.

Kako se sprečava
Lako – VAKCINOM! Radi se o kombinovanoj vakcini koja sadrži oslabljene viruse malih boginja, rubeole i zaušaka. Daju se dve doze vakcine – prva u drugoj godini, a druga pred polazak u školu (u nekim zemljama je drugačiji raspored, ali su dve doze obavezne)

Ako se vakcina daje u prvoj godini (6-11 meseci) potrebno je dati još dve doze posle prvog rođendana, sa razmakom od najmanje 4 nedelje! Ovo se radi u epidemijama, kao na primer sada u Makedoniji kada se sprovode takozvane vanredne epidemiološke mere, uključujući i vakcinaciju beba u drugoj polovini prve godine života.

Ima mnogo bolesti koje mogu pokvariti letovanje, neke su skoro potpuno bezazlene, a neke mogu biti veoma opasne. Meningitis veoma ozbiljno oboljenje, ali se srećom ne dešava često. Ipak, skoro svakog leta se pojave sporadični slučajevi meningitisa, a nekada smo svedoci pravih malih epidemija. Zato smo odlučili da vam, uz ostale letnje bolesti prikažemo i ovo infektivno oboljenje.

• Meningitis – šta je to

Meningitis je zapaljenje moždanih ovojnica (moždanica) koje se latinski zovu meninge pa je bolest tako dobila ime. Ovo zapaljenje se dešava kada neki mikroorganizam (uzročnik ove bolesti), stigne do moždanih ovojnica u kojima počne da se razmnožava pa nastane zapaljenje.

Kakva je razlika između meningitisa i encefalitisa
Encefalitisa je zapaljenje mozga, a to je još teža bolest. Kod encefalitisa se radi o prodoru virusa, bakterija (ređe parazita ili gljivica) u fino moždano tkivo gde se zapaljenje dešava. Tada nastaju ozbiljna oštećenja mozga, sa brojnim komplikacijama. Nećemo mnogo o encefalitisu koji je još ređa bolest od meningitisa.

Ko je “kriv” za letnje meningitisa
Opet su virusi “prvooptuženi”!

Lista virusa prouzrokovača meningitisa je prilično duga – uglavnom su to letnji virusi koji često uzrokuju infekcije disajnih organa ili (još češće) organa za varenje.

Bakterije su ređi izazivači letnjih meningitisa, pa ovom prilikom ih nećemo razmatrati.

Kako dete dobije letnji meningitis
Većina virusa – prouzrokovača meningitisa stiže preko organa za varenje ili respiratornih organa. Prljave ruke, zagađena voda (nehigijenski bazeni i plaže) i “kapljični” putevi infekcije su ubedljivo najčešći način dolaska virusa meningitisa u dečji organizam. Potom se, sa ulaznog mesta, preko krvi transportuju do moždanih ovojnica. Bakterije se obično prvo nastane u gornjim respiratornim putevima, pa se odatle, preko mreže malih krvnih sudova prebace do moždanih opni.

Da li će sva deca koja dobiju virus dobiti i meningitis
Neće sva deca koja dođu u kontakt sa virusom dobiti meningitis! To u velikoj meri zavisi od reakcije detetovog organizma, koja je individualna – specifična za svako dete. Uprošćeno, moglo bi se reći da postoji jedna vrsta predispozicije za ovu bolest. Nažalost, nemoguće je predvideti koje dete će doboto zapaljenje moždanih ovojnica, ali je za utehiu da ogromna većina dece ne dobije meningitis iako dođe u kontakt sa prouzrokovačem.

Kako izgleda dete koje “zakači” meningitis
Dete odjednom postaje bezvoljno, žali se na glavobolju koja je sve gora, počinje da mu smeta svetlo, a veoma brzo bude “prikovano” za krevet iz koga veoma teško ustaje. Često se dešava i povraćanje (u sreijimama), koje ne donosi olakšanje. Sve je prilično dramatično tako da dete brzo stiže do lekara.

Ovi simptomima mogu prethoditi znaci infekcije disajnih (curenje nosa, kašljanje) ili digestivnih organa (povraćanje i proliv), ali nije neobično da bolest počne “iz vedrog neba”.

Kako se postavlja dijagnoza
Definitivna dijagnoza se postavlja pregledom likvora – tečnosti u kojoj mozak i kičmena moždina “plivaju”. Uzorak se uzima iz donjeg dela kičme, kratkim ubodom koji iskusan lekar obavi za manje od jednog minuta. Posle ovog pregleda se jasno vidi da li postoji zapaljenje moždanih ovojnica, ali i tip infekcije (virusna ili bakterijska) što je veoma važno za terapiju.

Može li se izlečiti
Može!

Meningitis je bolest koja se obavezno leči u bolničkim uslovima – svako dete se prima u bolnicu, a idealno je da to bude specijalizovana dečja bolnica!

Terapija zavisi od vrste (prouzrokovača) zapaljenja pa se odabira najefikasniji lek za odgovarajuću bakteriju ili virus (mada se samo mali broj virusa može lečiti). Dete u bolnici dobija neophodnu negu, ali i tečnost i lekove koji se daju “kroz venu” da bi se sprečile komplikacije. Bakterijski meningitis se leči antibioticima, a terapija se daje isključivo kroz venu (intravenska terapija).

Za većinu virusa (izuzetak su herpesvirusi i citomegalovirus) nema efikasnih lekova, pa se sprovodi takozvana suportivna terapija (“podrška” teško bolesnom detetu) uz očekivanje da će se detetov odbrambeni sistem isterati mikronapadače iz organizma. Srećom, ovo se desi kd skoro sve dece!

Mogu li se desiti komplikacije
Nažalost, komplikacije meningitisa nisu retke, a javljaju se po pravilu: što je dete mlađe, to su komplikacije češće i opasnije. Pored uzrasta, komplikacije zavise i od vrste mikroorganizma koji izaziva zapaljenje moždanica, ali vremena koje prođe do početka adekvatne terapije.

Kada se radi o virusnim menigitisima najviše se pribojavamo širenja virusa u mozak (tako nastaje encefalitis – zapaljenje mozga) imajući u vidu da samo par milimetara deli zapaljenski proces od finog moždanog tkiva.

Bakterijski meningitis može ostaviti priraslice koje ometaju normalan protok likvora – tečnosti koja “obavija” mozak i kičmenu moždinu. Moguće su i druge komplikacije, a sve se najbolje sprečavaju blagovremenim smeštanjem deteta u bolnicu i pravovremenom terapijom.

Može li sprečiti
Može – prevencija se može obaviti na tri načina: higijenskim merama, vakcinama i lekovima.

Pranje ruku, izbegavanje nehigijenskih bazena i plaža je pravi način da se deca sklone od virusa koji mogu izazvati meningitis. To zvuči pomalo neverovatno, ali to je naša realnost – loša higijena, nebriga i nepažnja su uzrok letnjih meningitisa! To naravno ne znači da dete ne treba da ide na more, ali pažljivo birajte destinaciju i raspitajte se o čistoći mora.

Postoje odlične vakcine koje uspešno štite decu od bakterijskih meningitisa. Neke su (kao HIB) postale deo obavezbnog imunizacionog protokola, a neke se moraju kupiti (vakvina protiv meningokoka i streptokoka koje mogu izazvati meningitis). Nažalost, još nema efikasnih vakcina protiv letnjih virusnih meningitisa.

Lekovi – antibiotici se daju u kolektivima (ili u porodicima) gde postoji epidemija bakterijskih meningitisa. Tada se zdrava deca preventivno podrgavaju antibioticima, a ovo je jedna od retkih situacija gde se antibiotici sasvim opravdano daju pre ispoljavanja prvih znakova bolesti. Naravno, preventivna antibiotska terapija je potpuno besmislena kod virusnih meningitisa.

Nema mesta panici – slobodno idite na more, ali vodite računa o ličnoj higijeni, ali i higijeni mesta gde letujete. Čuvajući prirodu od zagađenja, sačuvaćemo i sebe i svoju decu, a odmor će proteći u zdravlju i uživanju.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Letnji meseci donose i česte probleme sa infekcijama kože, ali i genitalija. Jedan od neizbežnih letnjih problema je i infekcija “piše” (mada se ona može desiti u bilo koje doba godine). Najčešće nastaje na mestu gde se kožica penisa završava i preklapa sa otvorom završnog dela mokraćnog kanala (koji se stručno naziva uretra).

Ovaj otvor je deo tkiva penisa koji se medicinski naziva glans. Dakle, kožica se nalazi preko glansa, a infekcija tog regiona se zove balanitis. On ne spada u teže infekcije, ali može, ako se na vreme ne otkrije) , napraviti ozbiljne probleme.

Zašto nastaje infekcija “piše” kod dečaka
Najčešći razlog je neadekvatna higijena genitalnog regiona!

Prosto je neverovatno da postoji toliko različitih “saveta” u vezi održavanja piše kod malih dečaka. “Eksperti” dele savete tipa: ništa ne treba dirati pre treće godine, a drugi se zalažu za što energičnije povlačenje kožice da se “spreči kasnija operacija” I jedno i drugo je nepravilno, ali je potpuno neprihvatljivo ništa ne raditi sa”pišom” jer je baš to prvi razlog infekcije (balanitisa).

Na mestu izlaska završnog dela mokraćnog kanala dečačića se preklapa kožica penisa. Tako se mokraća probija do spoljašnjeg sveta (obično je tamo pelena prvih par godina) i UVEK ostaje po malo mokraće u “džepu” koji kožica pravi. Ova mokraća kristalizuje i talože se kristali mokraćne kiseline. Ovi kristali “grickaju” finu kožicu piše, pa se širom otvaraju vrata bakterijama koje jedva čekaju da ulete u finu bebinu kožicu i naprave infekciju. Obično dve grupe bakterija dovode do balanitisa. Prve normalno žive NA kožici, ali kada se nađu ISPOD površnog sloja povampire se i naprave problem.

Drugi mikrozlikovci dolaze iz stolice, a ona je vrlo blizu piše, naročito kada ona odstoji u pelenama. Bakterije koje normalno žive u debelom crevu postaju veoma neprijatne kada dospeju u potkožno tkivo, ili daleko bilo, u mokraćne kanale.

Kako se postavlja dijagnoza
Lako – gledanjem!

Ne treba biti veliki dijagnostičar da bi se utvrdilo da nešto nije u redu. Prvo se primećuje samo crvenilo oko otvora uretre, a potom se to crvenilo širi, a ako se ništa ne preduzme pojavljuje se i otok vrha piše. U baš zapuštenim slučajevima se može videti i gnojni iscedak, koji nekada može napraviti i fleku na peleni.

Bebac, u prvih par dana infekcije ne pokazuje da mu nešto fali, ali potom postaje nervozniji i kenjkav jer polako počinje da ga boli. Ako se ovo dešava u prvih par meseci, obično se sve pripiše grčevima, pa se i ne primeti problem na piši. Ako se totalno zanemari infekcija, može doći i do skoka telesne temperature, a to je obično znak komplikacije – infekcije mokraćnih puteva.

Da li su moguće komplikacije
Nažalost jesu, a dešavaju se kad se zakasni sa terapijom:

- Infekcije mokraćnih kanala

Najopasnije je kada se infekcija sa vrha piše “popenje” u mokraćne kanale. Imajući u vidu da samo par milimetara deli ognjište infekcije od uretre nije teško da se baš to desi. Bakterijama je nekada potrebno samo dan – dva da se prebace sa površine u mokraćni kanal i tada može nastati ozbiljniji problem. Kada se infekcija zapati u uretri vrlo brzo se “uzbrdo” prošiti na mokraćnu bešiku pa nastaje zapaljenje – cistitis.

Cistitis (dakle bakterijsko zapaljenje mokraćne bešike) je samo mali korak od infekcije bubrega koja se naziva pijelonefritis. Kada se ovo desi dete izgleda veoma loše – ima visoku temperaturu, slabo jede i pije, a zna da bude veoma uznemireno, ali i pospano. Tada dete zaista ima ozbiljan problem!

- “lokalne” komplikacije

One obično nastaju ako se za relativno kratak rok desi više balanitisa za redom. Tada se obično radi o nezalečenim infekcijama koje tinjaju i prave jednu vrstu hronične infekcije piše. Čim je neka infekcija dugotrajna – tinjajuća, dolazi do stvaranja ožiljnog tkiva koje može da smanji pokretljivost kožice i suzi već mali otvor kroz koji mokraća mora da prolazi. Tako se sve više mokraće zadržava, sve je manja mogućnost adekvatne higijene pa se formira začarani krug iz koga treba što pre izaći.

Kako se balanitis leči
Prvo treba naglasiti da ŠTO PRE treba početi terapiju, a to znači već kada se primeti crvenilo na samom vrhu piše.

Pre početka terapije ne bi bilo loše uzeti bris sa mesta infekcije (bris prepucijuma) da bi se tačno utvrdilo koje su bakterije krive za zapaljenje.

Idealno bi bilo uhvatiti i mokraću za pregled, ali je to nekada veoma teško kod malih beba. Ipak, ako nema trenutnih mogućnosti za bris ili uzimanje urina NE TREBA odlagati početak tretmana:

- Lagano povlačenje kožice – SAMO koliko je moguće, a obično je dovoljno toliko da se jasno vidi otvor uretre. Dakle, ne treba forsirati povlačenje jer se može napraviti samo šteta.

- Potom treba mlakom vodom i bebi sapunom (ili šamponom) dobro oprati naslage mokraćne kiseline i proizvoda infekcije (nekada je to vidljiv gnojni sekret). Ne treba pri tom koristiti vatu ili gazu već sve obaviti pod mlazom vode.

- Sledi pažljivo ispiranje piše nekim od antiseptičnih rastvora. Veoma je prikladan troprocentni rastvor borne kiseline koja se može i bez recepta kupiti u apotekama. I ovde je najbolje mlazom iz bočice zaliti penis (naročito oko samog otvora uretre), a ako i dalje ima naslaga one se mogu skinuti nežnim brisanjem sterilnom gazom koja se prethodno dobro natopi rastvorom borne kiseline. Ako se ovo mora uraditi, uvek posle brisanja treba obaviti još jedno zalivanje antiseptičnim rastvorom

- Kada se sve završi kožica se vrati preko otvora uretre i sve se ostavi da se osuši

- U većini pravih balanitisa neophodno je u tretman uključiti i antibiotske masti. Chloramphenicol, ili Gentamicin, ili Enbecin masti su sasvim prikladni preparati, a treba ih mazati dva puta dnevno

Sve navedene mere za borbu protiv infekcije treba sprovoditi najmanje dva puta dnevno I UVEK posle pojave stolice u peleni. Dužina terapije zavisi od ozbiljnosti infekcije, a obično ne traje manje od sedam do deset dana. Zapušteni “pišulinci” traže i nekoliko nedelja tretmana. Rezultati terapije su vidljivi posle nekoliko dana – crvenilo prvo bledi, pa nestaje, a primećuje se i smanjenje otoka vrha piše. NE TREBA tada prekidati lečenje već ga nastaviti bar tri dana po potpunom povlačenju svih znakova zapaljenja.

Ako se nađu jasni znaci infekcije mokraćnih puteva (pregledom urina i urinokulturom) OBAVEZNA je i antibiotska terapija sirupima ili injekcijama koje su rezervisane za teže infekcije (zapaljenje mokraćne bešike ili bubrega koji su praćeni visokom temperaturom). Naravno, ovakva antibiotska terapija se isključivo radi uz pregled i savet pedijatra nikada” na svoju ruku”.

Kako sprečiti infekciju
Prosto – pravilnom higijenom. Redovno pranje mlakom vodom i sapunom uz LAGANO povlačenje kožice (koliko da se promoli otvor završnog dela mokraćnog kanala – NIKAKO na silu prevlačiti kožicu do kraja) je sasvim adekvatan način da se piša “servisira”. Ovo treba raditi svako veče, a ne bi bilo loše da se to obavi o uvek kada se vidi stolica u peleni. Čak i kada naizgled nema zaprljanja piše, treba je oprati jer su bakterije nevidljive, a lako prelaze iz stolice do penisa.

Naravno, treba voditi računa i o higijeni guze, jer se eventualne infekcija kože oko čmara lako prenose i na pišu.

Pored ovoga treba znati da je NEPRIKLADNO natovariti veliku količini masti ili krema za negu kože na pišu. Objašnjenje je prosto – kada se mast zadržava dugo, ona postaje odlična podloga za razvoj bakterija. Dovoljan je tanak sloj kreme oko penisa i analnog otvora.
Kao što vidite, nije teško sprečiti infekciju – balanitis. Nije teško ni lečiti lakše forme bolesti, pa je sistem “uradi sam” dozvoljen prvih dana infekcije. Naravno, ako niste sigurni o čemu se radi, ili ako je stvar izmakla kontroli obavezno konsultujte pedijatra!

Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?
Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.

Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.

Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?
Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).

Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?
Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?
U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?
U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?
Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.

Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Jedan od veoma čestih zdravstvenih problema koje susrećemo kod mališana, o kome nerado govore i roditelji i deca je noćno mokrenje.

Uspostavljanje kontrole mokrenja spada u razvojni proces. Najveći broj dece skine pelene izmedju druge i treće godine života. Ako se i posle pete godine nastavi, treba potražiti pomoć lekara. Mi smo ovog puta potražili pomoć od Doc. dr Mirjana Kostic, dr sci med. koja radi na Univerzitetskoj dečijoj klinici u Beogradu.

Razlozi za nastanak i razvoj tegoba.

Primarno noćno umokravanje podrazumeva da dete nikada nije prestalo sa noćnim mokrenjem, tačnije, nije postojao period duži od pola godine da nije ustalo iz suve postelje bar dva puta nedeljno.

Razlozi ovog problema su brojni. Na sreću, kod manjeg broja dece noćno mokrenje se javlja kao posledica urodjenog ili tokom života stečenog oštećenja ili obolenja, nervnog sistema, mokraćne bešike ili mokraćnih kanala. Kod većeg broja zdrave dece, ” noćne kiše” nastaju usled razvojnih poremećaja nervne i psihološke kontrole mokrenja. Kod njih, umokravanje nastaje kao posledica funkcionalnih poremećaja mokrenja, odnosno ENUREZE.

Funkcionalni poremećaji bešike i enureza.

Kod funkcionalnih poremećaja mokraćne bešike, pored noćnog umokravanja, deca imaju uglavnom probleme i tokom dana. Mokre redje ili češće nego što je uobičajeno, vlaže veš ili imaju probleme sa urinarnim infekcijama.

Mališani sa enurezom, imaju normalnu funkciju mokraćne bešike, ali se umokravaju mimo svoje volje – tokom sna. Statistike pokazuju da je enureza dva puta češća pojava, pa ćemo njoj posvetiti i više pažnje.

Najčešće zablude o noćnom mokrenju.

Smatra se da se javlja kao posledica psiholoških problema kod deteta.

Misli se da je izlečenje nemoguće ili da lečenje nije potrebno, jer će samo po sebi proći. Zaista, jedan broj dece prestane spontano s noćnim mokrenjem. Ali što problem duže traje, veći je rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Počinju da se osećaju različitim od svojih vršnjaka, pa se zbog toga kod njih razvija osećaj krivice. Pokušavajući da ovo sakriju, povlače se u sebe, postaju nesigurni i izbegavaju kontakte s vršnjacima (ekskurzije, spavanje kod drugova i slično) što ih vodi u socijalnu izolaciju.

Neretko se veruje da je enureza posledica i svesne reakcije deteta. Njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje, kako bi ostvarilo nekakav cilj ili možda pridobilo njihovu pažnju. Ova zabluda je veoma ozbiljna, jer roditelji mogu pribeći kažnjavanju pa čak i zlostavljanju deteta. Druga greška koju iz neznanja roditelji mogu napraviti je “povladjivanje”u smislu nepridavanja važnosti, što je jednako loše kao i kažnjavanje.

Kako i koliko dugo se leči poremećaj?

Skoro svako četvrto do peto dete uzrasta od pet godina ima enurezu. Naravno sa odrastanjem ovaj procenat se i smanjuje.Može se lečiti i izlečiti čak kod 80% ove populacije. Terapija daje najbolje rezultate ako se započne pre polaska u školu. Izbor lečenja zavisi od prirode osnovnog poremećaja. Kod najvećeg broja dece zastupljeno je umokravanje zbog stvaranja veće količine tečnosti tokom noći.

Prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije, lek izbora bio bi Dezmopresin koji nadoknadjuje nedostatak vazopresina- o kome smo govorili i time reguliše količinu i gustinu urina koji se stvara.Lek Minirin može prepisati pedijatar i izdaje se isključivo na recept. Doza leka prilagodjena je individualno svakom detetu. Primenjuje se preko 30 godina a koristilo ga je i njime se lečilo više od osam miliona dece širom sveta.

Ukoliko je terapija započeta sa zakašnjenjem, bilo bi vrlo uputno uključiti: dečijeg psihologa, neuropsihijatra i pedagoga, kako bi blagovremeno omogućili detetu da se bez posledica, formira u normalnu, zdravu ličnost.

Pre par godina osnovana je studijska grupa za poremećaje mokrenja i umokravanja, pri Pedijatrijskoj sekciji Srpskog lekarskog društva. Njihov cilj je da se svoj omladini sa ovim problemima u našoj zemlji obezbedi najkvalitetniji vid lečenja. Sva deca, ispituju se i leče uz superviziju Centra, na Univerzitetskoj klinici u Beogradu.

Bio je ovo naš pokusaj i želja da vam damo dobar vodič kroz vaša “mokra jutra” i skinemo teret sumnje, zabrinutim roditeljima i deci, da će ovaj problem biti njihova “duga noćna mora.”

Koji su uzroci enureze?

Izdvojićemo najčešće i najznačajnije:

Porodični , odnosno nasledni faktori

Pre desetak godina, identifikovano je nekoliko gena koji mogu biti bitan uzročnik u nastanku ovog neprijatnog problema.

Čvrst san

Genetska predispozicija ima ulogu čak i u povišenom pragu budjenja.

Povećano stvaranje mokraće u snu

Veća količina urina u bešici, nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja vazopresina u mozgu. Kod ove dece, njegovo prisustvo smanjeno je tokom noći, pa se tako luči veća količina urina koju bešika ne može da zadrži.

Alarm kao pomoć

Kod mališana gde je uzrok enureze smanjen kapacitet bešike, preporučuje se primena “enureza alarma.” Čim postelja počne da vlaži, zvučni alarm budi dete , kako bi otišlo do toaleta. Primena ove spravice, zahteva aktivno učešće roditelja i cele porodice. U principu, oba terapijska postupka, mogu se primenjivati istovremeno. Lečenje obično traje 6 meseci a po potrebi i duže.