Kako se nositi s 10 najčešćih, i najiritantnijih, problema s disciplinom?

Dosta vam je neprestanih prepirki, bezobraznosti, laganja, zanovijetanja i ostalih problema koje vaše dijete ima u ponašanju? Postoje praktične i prilično jednostavne strategije kako se nositi s 10 najčešćih, i najiritantnijih, problema s disciplinom.

1. Bezobraznost
Problem: Čini se da vaše dijete ne razumije koje je ponašanje prikladno, a koje nije. Ignorira vas, bezobrazno odgovara, odbija poštivati vaša kućna pravila… Čak i govorom tijela pokazuje arogantnost, a i prosto se izražava, otprilike kao da mu je Bart Simpson glavni uzor.

Rješenje: Ovdje se morate nositi s dva problema – govorom tijela i jezikom koji dijete koristi, a čini se da bi vašoj kćeri ili sinu trebao „trening“ na oba fronta. Dajte djetetu jasno do znanja da ponekad geste govore glasnije i jasnije od riječi: kad vam koluće s očima, prekriži ruke, lupka prstima ili stopalom – očito pokazuje da mu nije baš previše stalo do toga što mu govorite. Nemojte to tolerirati. A što se tiče bezobraznog odgovaranja i korištenja prostih riječi, možda biste mu mogli ograničiti gledanje televizije, odnosno zabraniti gledanje emisija koje obiluju eksplicitinm jezikom i/ili imati iskren razgovor o tome zbog čega se nešto što se vidi i čuje na televiziji ne može koristiti kod kuće. Pokuša li vas vaš bezobrazan tinejdžer uvući u svađu, odlučno i bez podizanja glasa ponovite svoju odluku i dajte mu do znanja da nećete nastaviti razgovor. Nakon toga otiđite iz prostorije.

2. Odgovaranje
Problem: Ne možete svoje dijete ništa zamoliti, a da vam ono na to bezobrazno ne odbrusi nešto.

Rješenje: Nemojte ignorirati ili tolerirati takvo ponašanje. Time dijete pokazuje manjak poštovanja prema vama, a naučit će se da se tako ponaša i prema drugima, što će mu itekako otežati život ubuduće. Naravno i vi morate imati poštovanja prema svom djetetu, i na vlastitom primjeru prema drugima pokazati da se to odnosi na sve. Kao i u prijašnjem slučaju ne dajte se uvući u bespotrebne svađe. Vi ste roditelji i ti koji postavljaju pravila.

3. Ne sluša vas
Problem: Vaše dijete se „isključi“ kad god mu nešto govorite ili ga molite da nešto napravi.

Rješenje: Pobrinite se da imate potpunu pažnju djeteta prije nego što počnete bilo što objašnjavati. To možda znači da stanete ispred televizora koji gleda, isključite CD player ili da mu zaustavite igranje igrice na računalu. Dobro rješenje je i da dijete za vama ponovi ono što želite da napravi kako biste bili sigurni da je shvatio poruku.

4. Zanovijetanje
Problem: Vaše dijete počne zanovijetati ne prestaje. Često popustite samo kako biste ga zaustavili.

Rješenje: Bez obzira na to koliko vaše dijete zanovijeta, nemojte popustiti. Čak i ako ste mu planirali kupiti sladoled i prije nego što je počelo zanovijetati, sada to nemojte učiniti. I jasno mu dajte do znanja zbog čega ga neće dobiti. Idući puta će razmisliti dva puta prije nego što počne zanovijetati.

5. Prekida vas
Problem: Upravo onog trentka kad počnete voditi konverzaciju s nekim, vaše dijete počinje dosađivati i prekidati razgovor.

Rješenje: Dajte djetetu do znanja da je prekidanje tuđeg razgovora nije lijepo i da treba pričekati dok ne dođe red na njega. Tada nastavite razgovor sa sugovornikom, bez obzira na upadice svog djeteta. Tek kad završite razgovor s odraslom osobom, skrenite pažnju na dijete kako bi njihovo strpljenje bilo nagrađeno. Dijete mora znati da će imati šansu reći vam ono što je već htjelo reći.

6. Zadirkivanje
Problem: Vaše dijete stalno zadurkuje i podbada svoju mlađu sestru ili brata, i to je nešto što obično rezultira suzama vašeg mlađeg djeteta.

Rješenje: Podsjetite svoje starije dijete da je zadirkivanje zabavno samo kada i druga osoba uživa u tome – a očito da vašem mlađem djetetu to nije zabavno ako plače. I smislite kaznu za ovo ponašanje – možda „time out“ u drugom dijelu stana ili kuće i bez igrački i televizora.

7. Svađanje
Problem: Vaša djeca su našla novi način ubijanja dosade – svađanje jedno s drugim. Čini vam se kao da je to njima užitak s obzirom koliko se često svađaju, no to vas, kao i stalno posredovanje, izluđuje.

Rješenje: Dajte im do znanja da su vam njihove prepirke i uvlačenje vas u njih veoma naporne i da će vam od sada nadalje njihova svađa biti znak da nemaju ništa pametnije za raditi pa će vama pomagati u kućanskim poslovima – slagati veš, vaditi/stavljati suđe u perlilicu, usisavati…

8. Varanje
Problem: Vaše dijete stalno vara u društvenim igricama, i svim ostalim sportovima. Mora pobijediti pod svaku cijenu.

Rješenje: Dajte mu do znanja da pobjeda nije sve i da cilj društvenih igrica nije samo pobijediti. Naše društvo stavlja toliko važnosti na pobjedu da djeca ponekad osjećaju pritisak da moraju pobjediti bez obzira na sve. Naglašavajući vrijednosti kao što su iskrenost i timski rad umjesto pobjeđivanja naučit ćete ih kako se u životu dostojno nositi s porazom, kojeg će prije ili kasnije svejedno doživjeti.

9. Laganje
Problem: U posljednje vrijeme uhvatili ste svog sina u laži, i to se dešava prilično često. Kada ga suočite s činjenicama, prizna istinu, no uznemirue vas kako lako izgovara laži i koliko često to čini.

Rješenje: Razmislite o tome koliko puta vi iskrivljujete ili „natežete“ istinu. Izgovorite li i vi pokoju malenu laž s vremena na vrijeme? Onda nemojte biti prestrogi sa svoji djetetom, osobito ako se radi o sitnicama. I razmislite o tome jesu li vaše kazne prestroge, ovdje mislimo za sve „prijestupe“ koje dijete čini. Jer ako su kazne jako stroge moguće je da je vaše dijete strah priznati vam grešku – a tada je napast da laže (upravo zbog tog straha od kazne) zbilja velika. Vaše dijete mora osjećati da je iskrenost najbolji put i da vam se može povjeriti oko svega što mu se događa. No za tako nešto mora postojati razumijevanje za sve sitne „gluposti“ koje smo i sami radili kao mali.

10. Krade
Problem: Uhvatili ste ga kako krade slatkiše od brata ili sestre, novac od vas ili slatkiše u dućanu.

Rješenje: Dajte djetetu do znanja da je krađa potpuno neprihvatljivo ponašanje i inzistirajte na tome da se iskupi osobi od koje je krao – vratiti novac ili nadomjesti slatkiše koje je uzeo. Ako se ovaj problem nastavi ili još gore eskalira, morali biste potražiti stručnu pomoć jer to može biti znak ozbiljnijih problema.

„I mene je tata tukao, pa sam postao ministar”, rečenica je koja možda najbolje ilustruje odnos koji roditelji u Srbiji imaju prema fizičkom kažnjavanju dece. 

Istraživanje, koje je sprovedeno na uzorku od 10.000 domaćinstava u Srbiji, pokazalo je da svako drugo dete dobija batine i da 62 odsto mališana trpi psihičko nasilje, istakli su psiholozi, sociolozi, pravnici i kreatori državne politike na jučerašnjem okruglom stolu o fizičkom kažnjavanju dece, koji je organizovao zaštitnik prava građana.

Iako većina naših roditelja veruje da je batina iz raja izašla, suroviji i nasilniji oblici kažnjavanja prisutniji su u seoskim domaćinstvima, a roditelji za nijansu oštrije „disciplinuju” dečake, istakla je Katlin Brašić iz Unicefa.

Dr Žarko Trebješanin, psiholog i autor knjige „Predstava o detetu u srpskoj kulturi”, istakao je da se u srpskoj patrijarhalnoj kulturi pod vaspitanjem podrazumeva – kažnjavanje, kao i da većina roditelja živi u ubeđenju da je kazna neophodno vaspitno sredstvo koje služi da dete postane „dobar čovek”.

„Dobro dete je u simboličnom rečniku našeg naroda sinonim za – poslušno dete, a poslušno dete se ’dobija’ kažnjavanjem. Naši roditelji veruju da je dete ’po prirodi’ rđavo, nerazumno i neodgovorno i da ono može postati ’dobro’ odnosno – poslušno, mirno, uredno, razumno i odgovorno, samo pod pritiskom pretnji i batina. A ako pretnje ne pomognu, roditelji pokazuju visok stepen ’maštovitosti’ u kažnjavanju, počev od šamaranja, batinanja, pa sve do izbacivanja iz kuće.

Mnoga sociološka istraživanja govore da je čak 90 odsto roditelja u Srbiji sklono fizičkom kažnjavanju dece, a 40 odsto njih na izrazito grub način ’disciplinuje’ mališane. Kulturološki posmatrano, u svakom narodu koji neguje ratnički duh prisutno je fizičko kažnjavanje dece, a provereni psihološki recept za vaspitanje agresivnih odraslih osoba glasi – tucite ih dok su mali”, upozorio je dr Žarko Trebješanin.

Predstavljajući nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike Ljiljana Lučić istakla je da je ovaj dokument ima za cilj da svakom detetu obezbedi odrastanje u bezbednom okruženju i da podigne društvenu svest o štetnosti nasilja.

Ukrotite malog kavgadžiju

Šta da se radi s detetom koje stalno zapodeva kavgu, ne može nigde da se smiri i grubo je prema vršnjacima i odraslima? Agresija je prirodna reakcija čoveka, ali se mora kanalisati u bezbedno korito, smatra docent na Katedri za psihogenetiku Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov Nadežda Zirjanova.

Priroda ili vaspitanje?

Deca počinju da ispoljavaju agresiju oko druge godine. Agresivno ponašanje kod dečaka tri puta je češće nego kod devojčica. Neki naučnici smatraju da dečaci još u majčinoj utrobi dobijaju drugačiji sastav polnih hormona nego devojčice. Drugi pak ne priznaju biološku osnovu agresivnosti muškaraca, tvrdeći da su za to krivi stereotipi u vaspitanju. Društvo u liku roditelja, dadilja, baka i deka na dečjim igralištima odmalena ponavljaju devojčicama da nije lepo da se tuku, dok dečacima ulivaju u glavu da moraju da budu jaki, da moraju da pružaju otpor svakome ko ih naljuti i da je sramota da plaču ili budu nesigurni.

Kako dečak raste i kako mu se razvija intelekt, tako i njegova agresivnost slabi. Ali jedan deo najagresivnijih mališana ostaju takvi do starih dana: i u mladosti, i kad su već odrasli, oni ostaju grubijani i kavgadžije.

Šta provocira agresivnost

Agresivno ponašanje stvara detetu brojne probleme. Dok je malo, druga deca neće s njim da se igraju, jer ne ume da se povinuje pravilima igre i vređa vršnjake. U školi je agresivno dete često loš đak, pri čemu se mora imati na umu da se loše ponašanje i loš uspeh međusobno pojačavaju. Drugovi iz razreda izbegavaju takvo dete pošto ono ne ume da se druži, već nastoji da sve vršnjake potčini sebi. Zato je prinuđen da traži društvo među sebi sličnima, a to dovodi do žalosnih posledica: bežanja sa časova, krađe, maloletničkog kriminala…
Mali agresivci nisu svesni koliko takvim svojim ponašanjem smetaju okolini, pa u svemu i svakome vide neprijateljski odnos prema sebi. Šta u suštini izaziva njihovu eksplozivnost, odbijanje da se povinuju pravilima i težnju da se svete?

Loše razvijen govor

Psiholozi su ustanovili da deca iz takozvanih problematičnih porodica s niskom verbalnom inteligencijom četvorostruko češće ispoljavaju agresivnost nego deca siromašnih roditelja koji ipak umeju dobro da se izražavaju.

Nedostatak pažnje

U porodicama u kojima roditelji ne brinu o potrebama deteta, smatrajući da će se sama snaći i da im ništa neće faliti, agresivnost mališana je veoma izražena.

Preterana strogost u vaspitanju

Ukoliko roditelji ne uzimaju u obzir mišljenje deteta, već sve odluke donose umesto njega („Ići ćeš u muzičku školu i tačka!“ ili „Moraš svaki dan da čitaš po pola sata!“), dete počinje da se buni. Jer, nikad ne zaboravljajte da je i dete ličnost sa svojim ukusom, željama i sklonostima i da ono takođe želi da se igra, izlazi i gleda televiziju, a ne da uvek poštuje pravila koja mu nameću roditelji, makar i zato što je u tom trenutku umorno ili loše raspoloženo.

Agresivnost odraslih

Neretko mi sami vređamo decu i izazivamo kod njih agresiju kao reakciju na naše ponašanje. I pri tom iz nekog razloga mislimo da možemo na njih da vičemo, da smemo da ih šljepimo, ponižavamo, a da oni moraju da nam praštaju podsmehe, grube reči ili pljuske.

Gašenje požara

Kako se ponašati prema detetu u trenutku kad kod njega dođe do provale agresivnosti?
– Usmerite agresiju u prihvatljivo ponašanje

Kako da reagujete:
Mališan ima napad besa i navaljuje na sve oko sebe pesnicama.
– Pustite ga da viče i vrišti, ali mu ne dajte da fizički nasrće na bližnje. Verbalna agresija nije tako opasna kao fizička.
– Ne uzbuđujte se ako besno udara nogama o pod, trči tamo-amo po sobi, cepa svesku ili hartiju, baca jastuk, ali nikoga ne tuče, niti vređa.
– Obesite mu u sobi bokserski džak, pa kad oseti bes, neka udara po njemu.
– Nakon takvog vida „rekreacije“, nagovorite ga da se relaksira.
– Pozabavite se nečim smirujućim, na primer pomazite se na kauču ili zajedno pročitajte priču.
– Pustite detetovu omiljenu muziku ili pogledajte crtani film.
– Nikada nemojte primenjivati fizičko kažnjavanje.

Psiholozi smatraju da fizičko kažnjavanje samo povećava opšti stepen agresije. A srdačnost i toplina smiruju strasti. Agresivnom detetu morate stalno da ponavljate i pokazujete da ga volite i cenite.

– Ako je dete veoma malo, svako vaše „ne smeš“ mora da bude praćeno nečim što je dozvoljeno.

Time ćete sprečiti eksploziju gneva zbog zabrane. Na primer, ne sme da puca iz vodenog pištolja po zidovima i plafonu sobe, ali njime smeju da se poprskaju pločice iznad kade ili zaliju biljke na terasi. Starijem detetu smireno objasnite zašto mu nešto ne dopuštate.

Strategija za kasnije

Kada smirite svoje dete i prebrodite prve napade besa, treba da razmislite kako možete svom mališanu da pomognete u budućnosti.
Stalno ponavljajte svom dečaku da mora da se ponaša kao pravi muškarac: da bude uzdržan i da ume da vlada sobom. Ukoliko mu se nešto ne sviđa, naučite ga da smireno iskaže svoje nezadovoljstvo.

Školarca možete da upišete na borilačke veštine. Tako će naučiti da transformiše agresiju u energiju pokreta i steći veštinu samosavladavanja i samokontrole, kao i samopouzdanje.

Razvijajte kod deteta govor, učite ga da se druži. Vršnjaci će hteti s njim da se igraju ako zna i poštuje pravila igre, ako ume da smisli novu zabavu ili pozajmljuje svoje igračke. Psiholozi savetuju roditeljima da se naoružaju strpljenjem jer je pred njima težak, ali ne i nemoguć posao.

Kada da se obratite lekaru

Ponekad je agresivno ponašanje simptom psihičkog poremećaja. Ako ste kod mališana starijeg od šest godina tokom pola godine zapazili četiri od sedam ovde navedenih modela ponašanja, morate se konsultovati sa psihologom ili psihijatrom.

Često dobija napade besa.
Često se svađa s odraslima.
Odbija da se povinuje zahtevima odraslih i ne poštuje pravila ponašanja prihvaćena u društvu.
Namerno nervira druge ljude.
Konstantno krivi druge za svoje greške.
Lako gubi nerve, stalno besni i negoduje.
Osvetoljubiv je.

Iako u mnogim pričama dominira natprirodno, ako se uspostavi ravnoteža biće korisne za decu i njihovu inteligenciju

AKO želite da vam dete bude inteligentno, čitajte mu bajke. A, ako želite da bude jako inteligentno, čitajte mu još bajki - govorio je Albert Ajnštajn. Međutim, one su nedavno uzrokovale polemiku među univerzitetskim profesorima. Ričard Donkins sa Oksforda tvrdi da su bajke štetne za obrazovanje, jer mališanima usađuje pogrešnu ideju o natprirodnom.

- Postoji veoma zanimljiv razlog zašto princ ne može da se pretvori u žabu - statistički je neverovatno - oštro je prokomentarisao profesor Donkins.

Ipak, profesorka Ivon Keli reagovala je na njegov stav, objasnivši da baš taj magični sadržaj utiče na razvoj imaginacije kod najmlađih, dok je Dominik Vajs sa engleskog Instituta za obrazovanje istakao da bajke pomažu deci da savladaju čitanje i bolje razumeju svet.

Posle niza osuda i kritika, Donkins je promenio stav i napisao da su one zaista korisne za razvoj kritičkog mišljenja, jer uče klince da zauzimaju stav. Iako, dodao je, u mnogim pričama dominira natprirodno, ako se uspostavi ravnoteža, biće korisne za decu i njihovu inteligenciju.

Zbog čega mališanima do druge godine ne bi trebalo puštati crtaće, objašanjava pedagog Jelena Holcer...

Sve više je roditelja koji svoje mališane umiruju i zabavljaju tako što im puste crtaće. Međutim, iako su ovi crtani filmovi prilagođeni najmlađem uzrastu, psiholozi se slažu da deca mlađa od dve godine ne bi trebalo da gledaju TV.

"Deca do druge godine uopšte ne treba da gledaju televiziju, niti da budu u kontaktu sa ma kojim elektronskim medijima", tvrdi Jelena Holcer, pedagog i direktor Škole za roditelje.

"Nakon druge godine, gledanje televizije treba dozirati, postepeno, ali nikako više od dva sata dnevno. Međutim, u Srbiji roditelji puštaju maloj deci razne sadržaje. Imamo „Bejbi TV“, međutim, izlaganje takvim sadržajima samo zaglupljuje decu", ističe Jelena za Blic i pojašnjava da crtaći imaju dvostruko negativno dejstvo na decu do šeste godine.

"Gledajući crtaće, mališani gube realnu sliku šta je stvarno, a šta nije. Zato i ne treba da nas čude postupci kada čujemo da je neko dete udarilo mačku čekićem u glavu. To dete je očigledno očekivalo zvezdice iznad mačkine glave, kao što je videlo u crtaću. Jer gledajući takve crtaće, dete gubi osećaj za agresivno ponašanje, šta je stvarno, a šta imaginarno, kao i empatiju", ističe Holcer.

I psiholog Ivana Nedeljković slaže se da se „deca ponašaju prema modelima koje vide“.

"Ako su njihovi junaci nasilnici ponašaće se isto kao oni. Najveće žrtve svih loših TV programa su deca i ona plaćaju najveći danak", kaže Nedeljkovićeva.

Da je krajnje vreme da se u Srbiji počne sa primenom novog sistema označavanja TV programa neprikladnih za decu juče su se, na skupu u Kragujevcu, složili i predstavnici UNICEF-a, Udruženja novinara Srbije i Regulatornog tela za medije (REM).

"Pravilnik o zaštiti maloletnika donet je pre nekoliko meseci, ali se ne poštuje", rekao je Nenad Janković, generalni skretar REM-a.

Pogledajte i Uputstvo za pravilno gledanje crtaća

Crtane filmove „Tom i Džeri“ i „Stanlio i Olio“ maloletnici ne doživljavaju ozbiljno, iako su i tu prisutne scene nasilja, zato što danas crtani filmovi obiluju nasiljem Nasilje i posledice, osim u obrazovnom programu, ali kratko.

Opasno ponašanje, diskriminacija i najgrublje nepristojno ponašanje TV program sa oznakom 18 može se emitovati samo između 23 sata i šest ujutro.

Mediji su prema pravilniku, koji je zakonski akt, dužni da program koji nije prikladan za određeni uzrast najave ne samo znakovnom oznakom na ekranu već i u najavi u teletekstu, ako i zvučnom najavom pre početka programa.

Ako na lepe reči dete spušta i okreće glavu, a na grdnju prevrće očima, trebalo bi da se zabrinete

VAŠE dete ne može da prihvati kritiku, a ne zna da se nosi ni sa pohvalama? Izbegava svaku situaciju koja je nova? Slabo se uključuje u društvo? Ako su odgovori na ova pitanja potvrdni, verovatno mu nedostaje samopouzdanje. Tim naučnika sa Kembridž univerziteta je zaključio da mališani koji ne reaguju pravilno ili uopšte kad ih hvale i kude, ne znaju da prime komplimente i grdnju, nisu sigurni u sebe. Ukoliko na pohvale dete odgovori okretanjem ili spuštanjem glave, a na kritike prevrtanjem očiju, trebalo bi da se zabrinete i ozbiljno poradite na njihovom samopouzdanju - savetuje psihijatar Džon Mekluan, vođa istraživačkog tima.

Isto se odnosi i na decu koja se plaše da rade nešto novo, pa odustaju u startu i klone se svake situacije koja predstavlja izazov.

- To je još jedan znak nesigurnosti i manjak samopoštovanja, koji s godinama donosi sve više problema - kaže Mekluan. - Zbog toga se deca udaljavaju od vršnjaka, ne znaju i ne žele da se uklope u grupu, a u težim slučajevima pokazuju znake agresivnosti i potisnute negativne energije. Da se to ne bi desilo, na vreme ih odvedite kod psihologa čim primetite neke od navedenih simptoma.

Kada dete histerično plače i nešto zahteva, treba mu reći upravo ono što želi da čuje, savetuje američki pedijatar, doktor Harvi Karp, autor knjige "Najsrećnije dete"

Kada dete histerično plače i nešto zahteva, treba mu reći upravo ono što želi da čuje, savetuje američki pedijatar, doktor Harvi Karp, autor knjige "Najsrećnije dete". Cilj nije da mu popustite, već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas razume.

- Ponavljajte reči koje dete koristi koristeći kratke fraze sa dosta ponavljanja i reflektujući njegova osećanja u tonu glasa i izrazu lica - kaže doktor.

Ako mališan dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, počeće da vrišti "Hoću! Hoću! Hoću lizu!". A vi onda ponovite te iste reči umirujućim tonom glasa: "Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada." Uplakano i histerično dete će u roku od nekoliko sekundi da se smiri i upitno pogleda odraslu osobu koja ponavlja njegov problem. Tek tada će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje zašto ne može u tom momentu da dobije ono što želi.

Iako vam takav pristup deluje čudno, on predstavlja verziju dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima.

Ako je vaše dete po prirodi stidljivo, ne trudite se da ga promenite, jer je to unapred osuđeno na neuspeh. Ali, možete mu pomoći da u određenim situacijama to prevlada kako ga ova osobina ne bi ometala u socijalnim odnosima.

Za početak, razmislite da li je dete oduvek takvo ili je postalo nakon nekog traumatičnog iskustva (dešavanja u školi, razvoda roditelja, bolesti, smrti bliske osobe, problema u porodici…) U drugom slučaju razgovarajte sa njim i ako je potrebno, potražite stručnu pomoć kako biste rešili uzrok.

Urođena stidljivost ima svoje prednosti, takvo dete je manje problematično u školi, uglavnom je saosećajno i sklono promišljanju. Ali, ne snalazi se najbolje u novim situacijama i ima manje drugova od svojih vršnjaka.

Bernardo Kardući, sa Instituta za istraživanje stidljivosti na Indijana Univerzitetu, savetuje mame i tate da ne vrše pritisak na dete, već da ga nauče veštinama komunikacije.

– Dajte mu šansu da vežba tako što će u prodavnici on platiti račun ili u kafiću naručiti sok. Pohvalite ga kad to uradi kako treba i ne kritikujte kad “omane”. Jačajte mu samopouzdanje podsećajući ga na ranije situacije u kojima se lepo snašlo. Kažite mu da ste se i vi kao dete slično osećali i objasnite kako ste uspeli da prevladate stidljivost – savetuje američki psiholog.

I najvažnije, pokažite ljubav i razumevanje. Jasno stavite malom stidljivku do znanja da nije lošiji od druge dece, jer ako oseti da ga gledate ispod oka što nije pričljiv i harizmatičan, verovatno će se još više zatvoriti u sebe.

Da li se vaš mališan ikada požalio da mu je teško? Duhovita mama otkriva razloge šta sve može da pokvari dan njenom dečaku…

“Moj dvogodišnjak mi je rekao, vragolastog pogleda: ‘Mamice. Imao sam težak dan'”, počinje svoj blog mama Meredit Etington.

Meredit priznaje da je ostala zatečena ovim priznanjem i da se zapitala da li je moguće da njen sin tako rano u detinjstvu misli o tome koliko težak život ume biti. I zbog čega bi uopšte dvogodišnjak imao loš dan, zapitala se.

Međutim, onda se setila svega što se tog dana dogodilo i pomislila da bi njen sinčić ipak mogao biti u pravu i da mu tog dana, možda, i nije bilo lako.

Pogledajte spisak razloga do kojih je ova mama blogerka došla.

1. Morao je da ustane u devet sati nakon kratkog sna od svega 14 sati.

2. Nisam mu dopustila da jede čips za doručak.

3. Usudila sam se da mu kažem da je cucla samo za noć i uzela je kako bi mogao da pojede svoj pravi doručak, o kojem je promenio mišljenje oko deset puta. Izgleda da mu ništa nije zvučalo primamljivo nakon što je čips zabranjen.

4. Obukla sam, što uvek čini i moj dan malo napornijim.

5. Bio je primoran da, za vreme ručka, pije iz žute čaše, a hteo je iz plave.

6. Nisam mu dopustila da svog brata poprska u oko.

7. Nije mu dozvoljeno da skače po stočiću u dvorištu.

8. Nisam mu dopustila da obmota traku za roletne oko vrata.

9. Nisam mu dopustila da se igra nožem.

10. U principu, sprečila sam njegove različite načine da ugrozi svoj život.

11. Promenila sam mu pelenu kad je počela da se oseća.

12. Naterala sam ga da obuje cipelice kada je napolju bilo hladno.

13. Vezala sam ga u njegovom auto-sedištu.

14. Greškom sam ga pokrila na pogrešan način dok je dremao.

15. Nisam ga držala 25 minuta nakon dremanja dok se razbudi i ponovo bude veseo. Ipak je dremao samo dva sata nakon kratkog sna od 14 sati tokom noći.

16. Naterala sam ga da večera testeninu koja je imala zelene tačkic, zbog čega je bila očigledno nejestiva.

17. Rekla sam mu da udaranje brata u glavu predmetom koji je držao u ruci u tom trenutku nije u redu (i ponovila to deset puta).

18. Držala sam ga za ruku dok smo silazili niz stepenice.

19. Nameravala sam da mu zaista operem zube, umesto da mu dopustim da sisa četkicu za zube deset minuta.

20. Rekla sam mu da bude tih i da spava.

“Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da mu je dan bio zaista naporan. Nadam se da ću sutra ispuniti njegova očekivanja”, našalila se Meredit. “Ali iskreno sumnjam.”

Igračke nisu samo igračke, stvorene zarad igre. Pored te uloge, kroz igru i odnos prema njima, deca uče o svetu i o sebi, izgrađuju svoj sistem vrednosti. Ovako bi trebalo svaki mudar roditelj da misli o igračkama koje kupuje svojoj deci.

Mudri roditelji isto tako razmišljaju i o broju igračaka koje su deci date. Dok većina roditelja u veku konzumerizma natrpava igračkama sobe do plafona, mudri roditelji znaju da će ograničavanje broja igračaka naučiti decu drugim stvarima.

1. Deca uče da budu kreativna

Previše igračaka sprečiće decu da u potpunosti razviju maštovitost. Dvoje Nemačkih zdravstvenih radnika (Strick i Schubert) sproveli su eksperiment u kome su u jednom vrtiću uklonili sve igračke na tri meseca. Iako je dosada kod dece u toku početne faze eksperimenta bila očigledna, ubrzo su počela da koriste maštu da izmisle igre, zaboravljajući na dosadu i odsustvo igračaka.

2. Deca sa manje igračaka razvijaju dužu koncentraciju

Kada previše igračke uvedemo u život deteta, njihova pažnja počinje da popušta. Dete ne zna šta bi pre pogledalo ili sa čime bi se igralo, i vremenom to prelazi u naviku. Dete neće znati da ceni igračku ispred sebe kada ga mami još bezbroj opcija.

3. Deca više razvijaju socijalne veštine

Deca sa manje igračaka brže i lakše nauče kako da razviju međuljudske odnose sa drugom decom i odraslima. Ona znaju i dati i uzeti iz dobrog razgovora. A studije su pripisale prijateljstvima iz detinjstva značajnu ulogu kao i veće izglede na uspeh u akademskim i društvenim situacijama u odraslom dobu.

4. Deca uče da preuzmu brigu o stvarima

Kada deca imaju previše igračaka, ona će naravno voditi manje računa o njima. Ona neće naučiti da ih cene, ako uvek postoji zamena spremna na dohvat ruke. Ako imate dete koje je stalno lomi i kvari igračke, znate u čemu je problem..

5. Deca sa manje igračaka pre će razviti veću ljubav za čitanje, pisanje i umetnosti

Manje igračaka omogućava deci da obrate veću pažnju i na knjige, muziku, bojenje i slikarstvo. A ljubav prema umetnosti će ih naučiti da više cene lepotu, emociju i komunikaciju u svom životu.

6. Deca postaju snalažljivija

U obrazovanju, deci se ne daje samo odgovor na pitanje ili rešenje zadatka, već im se prvo nudi znanje, odnosno alat da pronađu odgovor. U zabavi i igri, treba primeniti isti princip. Manje igračaka izaziva decu da postanu domišljata i snalažljiva i da rešavaju problem samo sa materijalom pri ruci. I snalažljivost je poklon sa neograničenim potencijalom.

7. Deca se manje svađaju između sebe

Ovo može izgledati neobično jer mnogi roditelji veruju da će više igračaka dovesti do manje borbe, jer ima više opcija. Međutim, sasvim je suprotno. Braća i sestre sa puno igračaka će se više raspravljati oko njih. I svaki put kada uvodimo novu igračku, mi im dajemo još jedan razlog da se otimaju. Sa druge strane, braća i sestre sa manje igračaka su primorani da dele, sarađuju i rade zajedno.

8. Deca se uče istrajnosti

Deca koja imaju previše igračaka odustaju prebrzo. Ako oni imaju igračku sa kojom se baš in ne snalaze ili im bilo šta u vezi nje ne odgovara , brzo će biti odbačena zbog neke lepše i bolje. Dok će se deca sa manje igračaka učiti istrajnosti, strpljenju i odlučnosti.

9. Deca postaju manje sebična

Deca koja dobiju sve što žele veruju da uvek mogu da imaju sve što žele. Ovakav stav će brzo dovesti do nezdravog (i nedostojnog) načina života.

10. Deca borave više u prirodi

Deca koja nemaju magacin igračaka su sklonija da se igraju napolju i razviju zahvalnost prema prirodi. Ona su takođe spremnija da se uključe u fizičku aktivnost koja rezultira zdravijim i srećnijim organizmom.

11. Deca uče da pronađu zadovoljstvo izvan prodavnice igračaka

Istinska radost i zadovoljstvo nikada ne borave trajno u prodavnici igračaka. Deca koja veruju da sve želje mogu ispuniti novcem ista su kao njihovi roditelji. Umesto toga, decu treba naučiti da nalaze radost u malim i svakodnevnim stvarima, kao i da sama kroje svoju percepciju stvarnosti.

12. Deca žive u čistijim i urednijim kućama

Ako imate decu, znate da igračke znaju da zaposednu svaki kutak, a što ih je više – više je i posla i prašine. Manje igračaka dovodi do manje pretrpane, čistije i zdravije kuće.

Samo da za kraj objasnim da nisam protivnik igračka. Ja sam samo pristalica pravog detinjstva. Učinite vašem detetu uslugu već danas i ograničite njihov broj igračaka. (Samo, nemojte im reći da je ideja potekla od mene!)