Društvo je sklonije popustiti devojčicama da se igraju autićima ili da igraju fudbal, nego dečacima tolerisati igranje lutkama iako to razvija empatiju, govor i finu motoriku.

Dečake su oduvek obeshrabrivali kad je reč o igranju sa lutkama i igračkama “za devojčice”, uglavnom iz straha da će to uticati na njihovu seksualnu orijentaciju i razvoj. Društvo je sklonije popustiti devojčicama da se igraju autićima ili igraju fudbal nego što će dečacima tolerisati interes za lakove, igre frizera ili pravljenje kućica za lutke. Ipak, kako možemo očekivati od modernih očeva da se kvalitetno brinu o svojoj deci, a u isto vreme zabranjivati malim dečacima da se igraju lutkama? Upravo kroz takvu igru vežbaju “roditeljske veštine”, isto kao i devojčice.

– Iako igra izgleda kao nešto banalno, radi se o biološkom nagonu koji se javlja kod sve dece urednog razvoja i predstavlja glavni način učenja i komunikacije – objašnjava psiholog Sanja Ivanušević Grgas, praktičar terapije igrom.
Istina je da je igra devojčica smirenija, a igra dečaka je praćena višim nivoom energije te uključuje aktivne i fizičke igre. Ipak, mnoga deca ne žele da ih ograničavaju. Da li ih sputavati ili pustiti da izaberu svoje interese?

– Ako deci damo priliku, bez prenošenja svojih očekivanja ili zabranjivanja, videćemo da će svi rušiti stereotipe – napominje psiholog Sanja Ivanušević Grgas dodajući da korišćenje raznolikih i drugom polu namenjenih igračaka nema veze sa negativnom uticajem na razvoj deteta nego mu itekako doprinosi.

Kontrolisanje ili ograničavanje načina igre jednako je kao i kada odrasloj osobi pokušamo “narediti” šta da misli i govori. Svako dete treba bi ima pravo da zaroniti u svet mašte i igra se kako želi – pa bilo to devojčice akcionim figurama a momci Barbikama.
– Veštačka podela igračaka na muške i ženske ograničava decu u igri, a time i razvoj veština, interesa i talenata. Očekivanja zasnovana na polu i pritisci na decu da se ponašaju prema veštačkim društvenim normama, a ne onako kako oni zaista jesu, veoma snažno deluju na njih i oblikuju ih te često imaju negativne posledice – naglašava psiholog Ivanušević Grgas.

Igranje lutkama, na primer, nosi razvojne dobrobiti nezavisno od pola. Kroz odevanje lutaka razvija se fina motorika. Razgovaranje s lutkama pomaže razvoju govora, izražavanju osećanja i rešavanja problema. A saradnja s drugom decom u toj igri doprinosi razvoju socijalnih veština i veština pregovaranja.

– Ono što sigurno znamo je da ‘igračke za devojčice’ ne uzrokuju promenu polne orijentacije nego, naprotiv, podstiču razvoj – kaže psiholog, a da sve igračke trebaju biti jednako dostupni svoj deci misli i Marina Kubinčan Gruičić, vaspitačica-mentor u Dečjem vrtiću Iskrica.
dečaci i lutke
– Zabrana igre lutkama može imati negativne posledice na razvoj (zakidanje za vredno iskustvo, stvaranje osećaja nesigurnosti, loša slika o sebi). U vrtiću su igračke ponuđene po centrima bez podele na ‘muške’ i ‘ženske’, ali ih deca svejedno tako doživljavaju – rekla je Kubinčan Gruičić.

Bebe vole plavo, a ljubav prema ružičastom se uči.

Kognitivna istraživanja pokazuju da sve bebe vole plavo. Vanessa lobuli i Judi Deloach proučavale su grupu dece od sedam meseci do pet godina. Većina je birala plavu igračku, a tek oko druge godine devojčice su počele birati ružičastu.

Pobune protiv velikih lanaca donose promene

Srednjoškolka Antonia Aires-Brovn iz SAD-a imala je 11 godina kad je 2008. pokrenula kampanju protiv Mekdonaldsa jer su delili Happi Meal igračke na osnovu pola. Poznati lanac dečjih igračaka Tois’r’us takođe je nakon pobune roditelja promenio na svojoj veb stranici podelu na “muške” i “ženske” igračke.

Ružičasta je bila za dečake, a nežna plava za devojčice

Naše prabake verovatno su bile kao bebe odevene u bele haljinice. Baš kao i pradedovi. Tek 20-ih godina prošlog veka spominju se pastelne boje – i to ružičasta za dečake, jer je jača, i nežna plava za devojčice. Ipak, više se spominjala boja kose i očiju nego pol.

„To je moje!“

Bez obzira da li je vaše dete jedinče, ima starijeg ili mlađeg brata ili sestru, verovatno će u većini slučajeva odbiti da deli svoje stvari. To ne znači da je vaš mališan razmažen ili sebičan, već se dete plaši da ako nešto da bratu, sestri, drugaru, nikada više tu stvar neće videti. Zbog toga se može desiti da čak napravi scenu, vrišti i plače...

Kako odreagovati:

Veoma je važno da „ne padate u vatru“ , budete neutralni i nemojte stati ni na čiju stranu. Ipak, teško da ćete moći ignorisati situaciju, zato je najbolje da pokušate da uverite dete da će mu stvar biti vraćena. U krajnjem slučaju možete da se dogovorite za koje vreme i da mu garantujete da ćete mu kupiti drugu ako ne bude vraćena.

„Dosadno mi je!“

Zajedno sa detetom napravite listu dostupnih igara, za slučaj dosade!

Verovatno se svaki roditelji iznervira kad ovako nešto čuje i pomisli koliko je raznih igara detetu u današnje vreme dostupno. Međutim, deca nisu kriva za to, jer se jednostavno u neko vreme zasite svih igrica ili traže društvo, jer im je ustvari dosadno da budu sami. Uostalom niko ne voli da se zabavlja i igra sam!

Kako odreagovati:

Najbolje je biti unapred spreman na ovakvu situaciju. Pre nego što dete izjavi da se dosađuje zajedno napravite listu svih dostupnih igara – društvene igre, karte, igračke, knjige, bojanke, muzika, takođe u obzir dolaze i aktivnosti poput igranja fudbala, preskakanja konopca... Bez obzira na to što vam je možda najlakše da pustite detetu crtani ili da mu dozvolite da igra igrice na kompjuteru, koliko je god to moguće izbegavajte ovaj vid zabave.

„Nije fer!“

Kada detetu zabranite nešto, u najboljem slučaju će se samo naduriti i odgovoriti da nije fer, ali se može desiti i da dete pokaže svoju „nezgodnu narav“. Bez obzira na to kako mališan odreaguje na zabranu, više nego očigledno je da je uznemiren, a vi ste obično isfrustrirani, u nedoumici da li da popustite, a u situaciji kada se sve dešava na javnom mestu pomalo se osećate i postiđeno!

Kako odreagovati:

Veoma je važno da ostanete mirni i staloženi i objasnite detetu da ne može uvek sve da bude po njegovom. Pokušajte što pre da promenite ambijent kako bi dete što pre zaboravilo na neprijatnu situaciju. Kasnije ukoliko je potrebno popričajte sa detetom o situaciji, dopustite mu da kaže šta mu je zasmetalo, a vi mu objasnite zašto ste nešto zabranili.

„Hoću sad!“

Roditelji veoma često popuštaju deci kada se rasplaču kako bi ostvarili svoje namere i želje

Deca su ponekad jako uporna u svojim namerama i željama. Ne prestaju da insistiraju da im recimo date slatkiš pre ručka. Bez obzira na to koliko ste odlučni da zadržite svoj stav, u većini slučajeva ćete popustiti, jer više nećete moći da slušate moljakanje, plač... Naravno sve uz obaveznu konstataciju da je ovo poslednji put, ili da može, ako pojede sve što ste mu spremili za ručak!

Kako odreagovati:

Ostanite dosledni! Ponovite dva puta ne, a zatim pokušajte detetu da odagnate misli o slatkišima tako što ćete započeti priču o nečem sasvim drugom!

„Ne možeš mi narediti!“

Najčešće u afektu deca govore stvari koje inače ne bi rekli, ljute se, govore vam da vas ne vole, a razlog za takvo ponašanje je vaša zabrana. U tim situacijama nikako ne treba odgovarati na „provokacije“, ma koliko želeli da mu kažete da možete da mu naredite!

Kako odreagovati:

Nikada nemojte odgovarati detetu i nastavljati raspravu. Bez obzira na sve vi ste ti koji odlučuju i svakako to treba detetu dati do znanja, ali na malo drugačiji način. Ponudite mu više opcija. Ako mu recimo ne date da ide napolje, ponudite mu da bira da li želi da gleda crtani, da čitate zajedno knjigu ili da slaže slagalicu. Na taj način će dete zadovoljiti svoju potrebu za uspostavljanjem kontrole i donošenja odluka.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok ima starijima ograničenje treba da bude sat do dva tokom dana.

Čak i ako je TV samo uključen u prostoriji u kojoj se nalaze najmlađi članovi porodice, a oni ga ne gledaju, televizor ometa njihovu igru i utiče na razvoj pažnje, pokazala je studija američkih istraživača, koja je obuhvatila 50 malih ispitanika uzrasta od 12 do 36 meseci. Oni su snimani na video traci sat vremena, a pre toga su podeljeni u grupe. U prvoj prostoriji gde su se igrali, nije bio uključen televizor, a u drugoj jeste. Pokazalo se da je dečja igra trajala znatno kraće tamo gde je mali ekran radio.

– Televizija sprečava decu da održe pažnju, posebno ako imaju tri do pet godina – kaže autor studije Danijel Anderson, profesor psihologije na Univerzitetu Masačusets.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok bi za stariju decu ograničenje trebalo da bude sat do dva tokom dana.

Spustite se u ravan s mališanom ili ga podignite, ako je beba i zagrlite. Čak i ako vam u tom trenutku nije jasno zašto je neutešno i uprkos tome što biste najradije da viknete „Dokle više”, dajte mu prvo osnovnu informaciju – da ste tu

Danas sve možemo saznati preko interneta: od toga kako otvoriti teglu krastavaca do toga kako napraviti ormar. Internet je tako prepun i saveta o roditeljstvu.

Jedna od najčešćih tema za koju svi misle da imaju rešenje jeste plač deteta. Jedna anegdota koju mi je moja majka ispričala zauvek mi je promenila razumevanje ove teme – uz moje proučavanje i bavljenje psihologijom i psihologijom ranog detinjstva. U doba moje majke govorilo se da bebu treba pustiti da plače. Na taj način, nalagalo je mišljenje, beba će naučiti sama da se uteši i neće biti zavisna od majke, odnosno nošenja. Moja novopečena majka sedela je, dakle, sa svojim ocem, kada je moja starija sestra, tada odojče od mesec dana, počela da plače. Moja majka nije ustala, već je nastavila da priča. Njen otac, a moj deda, upitao ju je zašto ne ide da uteši bebu.

Mama je, kao dobar đak, odgovorila kako su joj u porodilištu rekli da je, ukoliko je beba nahranjena i presvučena, najbolje pustiti je da plače. To je dobro za njen razvoj, a njoj samoj ništa neće faliti. Deda joj je rekao da ipak proveri, jer „bebe nikad ne plaču bez razloga”. Kada je otišla u drugu sobu, moja majka je videla da se beba ispovraćala i da zato plače. Od tada, ni moju sestru ni mene nisu puštali da plačemo.

Nešto ih boli, nešto im je potrebno

Jedan nedavni događaj podstakao me je da ponovo razmišljam o ovoj temi. Na dečjem igralištu, dvogodišnje dete je sedelo na motorčiću i neutešno plakalo. U pitanju je verovatno tantrum, koji je karakterističan za taj uzrast i nažalost nimalo prijatan ni za dete, ni za roditelje. Posmatram majku koja je opravdano na ivici živaca, jer dete ne želi da se pomeri – samo sedi na motorčiću i rida. Nakon vikanja i neuspešnog pokušaja da pomeri motorčić zajedno s detetom, majka se besno okrenula od deteta, koje je tada počelo još više da plače.

Odlazak majke nije umirio ni dete ni majku. Oboje su bili preplavljeni emocijama, bez načina da umire sebe. Ova scena nije nova, niti neočekivana u roditeljstvu. Svi se nađemo u poziciji kada više ne znamo kako da umirimo dete. Ali setila sam se dedinih reči.

Deca koriste različite oblike ponašanja da bi nas dozvala ili da bi pridobila našu pažnju. Neretko to bude osnovano: nešto ih boli, nešto ih plaši, nešto im je potrebno. Nekada to pak bude sredstvo manipulacije. Teško je razaznati šta je šta, pogotovo ako ne umemo da prepoznamo šta osećamo i zašto. Deca nikad ne plaču bez razloga, samo što njima taj razlog često nije svesno jasan niti vidljiv.

Ovo dete je možda bilo frustrirano zato što mu mama nije dala da uradi nešto što bi moglo da ga povredi ili zato što se udarilo. Dete, međutim, ne ume da se izbori s frustracijom. Zbog toga, ono koristi jedine alate koje ima: plač i svoje ruke – deca često udaraju svoje roditelje u napadu besa.

Ako i mi kao odrasli često pribegavamo sličnim „alatima”, kako možemo da očekujemo da deca budu pametnija? Osnovne emocionalne veštine dete uči od nas. Kada padne, mi mu kažemo: „Pao/la si, da li jako boli?” ili „Sigurno si se uplašio/la”. Mi dajemo ime onome što mu se dešava, a samim tim mu pomažemo da zna šta da radi s tim osećanjima.

Odlazak od deteta dok ono plače, iako roditeljima može pružiti vremena da umire svoje osećaje, samo dete doživljava kao napuštanje u trenutku kada ni samo ne zna šta mu je i kako da se smiri. Novopečenim roditeljima, ali i onima s dužim stažom, često je teško da podnesu detetov izliv neprijatnih osećanja. Dečje emocije su po prirodi nepredvidive, intenzivne, ali i kratke. U jednom trenutku je sve u redu, a već u sledećem deca iskazuju silovit nalet tuge ili besa a da se ništa (bar koliko mi primećujemo) nije desilo. Zaboravljamo da svet posmatran detetovim očima nije toliko strukturiran – često ga i mi sami doživljavamo kao nešto zastrašujuće. Deci smo mi –jedina stabilnost u životu.

Brojna istraživanja su potvrdila da su senzitivnost i responzivnost roditelja na detetove potrebe od najranijih dana života prediktori (predviđači) optimalnog razvoja u kasnijem dobu. Osećajnost roditelja i njihovo odgovaranje na detetove potrebe utiču tako na njegovu kasniju sposobnost da ostvari značajne i prilagodljive međuljudske odnose, kao i na njegov razvitak strategija za prevladavanje stresa.

Šta to zapravo znači? Način na koji reagujemo na detetove potrebe, naša mogućnost da pre svega razumemo, a potom i odgovorimo na potrebe, a zatim i naša sposobnost regulacije sopstvenih osećanja – sve to kod deteta stvara doživljaj sigurne baze. Tako mu poručujemo da smo mi ti koji ćemo uvek biti tu da ga prihvatimo i volimo, da ga vidimo i želimo i da ćemo biti svojevrstan temelj za razvoj emocionalnih veština (koje nam pomažu da bolje znamo šta tačno osećamo, kao i da se lakše nosimo s tim osećanjima).

Zadaci roditeljstva

Ovo su naporni zadaci roditeljstva koji ne prestaju ni kad dete kao odrasla osoba ode od kuće. Zbog toga je roditeljstvo kontinuirani proces koji ima neprevaziđen značaj za detetov celoživotni razvoj.

Kada dete sledeći put krene da plače, pokušajte sledeće: spustite se u ravan s njim (ili ga podignite ako je beba) i zagrlite. Čak i ako vam u tom trenutku nije jasno zašto plače i uprkos tome što biste najradije da viknete „Dokle više!”, dajte mu prvo osnovnu informaciju – da ste tu. Dete nikada ne plače bez razloga, kao ni mi. Krenite u istraživanje svojih osećanja; kroz učenje o sebi, učićete i dete kako da se nosi s njima. Nije lako, ali je prvi korak ka tome da postane lakše.

Autor Jovana Trbojević Jocić

Izvor: Politika

Koje vakcine nisu propisane kalendarom vakcinacije i nisu o trošku države, a svako zdravo dete bi trebalo da ih primi jer su vrlo korisne?

Vakcinacija je preventivna zaštita beba i dece i njom se suzbija i sprečava širenje infektivnih bolesti. Vakcinom se u dečiji organizam ubacuje mala doza infektivnih bolesti i tako se podstiče imunosistem da razvija otpornost na bolest koja bi inače bila vrlo opasna po dete.

U ovo vreme širenja potpuno neosnovanih teorija zavera o tome da vakcine izazivaju određene bolesti, poput autizma, važno je iznova ponavljati značaj vakcinacije.

U okviru kalendara imunizacije su vakcine koje dete treba da primi i koje su o trošku države, ali postoje i vrlo korisne vakcine koje bi svako zdravo dete trebalo da primi, ali nisu na tom spisku i morate da ih kupite. O tome je za Novu.rs govorila doc. dr sci med Nevenka Raketić, pedijatar i imunolog iz Poliklinike Dr Raketić.

Infektološkinja o malom obuhvatu MMR vakcinom: Jesam za kažnjavanje, jer to ide u korist zdravlja naše dece

„Prema Stručno-metodološkom uputstvu za sprovođenje obavezne i preporučene imunizacije, koje se primenjuje od 2023. godine, obavezna imunizacija se sprovodi u domovima zdravlja protiv devet bolesti koje mogu da ugroze život, pre svega, najmlađe populacije. Te vakcine su besplatne i obuhvat vakcinacije treba da iznosi 95 odsto da bi se postigao kolektivni imunitet u populaciji“, kaže doktorka Raketić.

Te vakcine su:

• Hep B – vakcina protiv hepatitisa B
• BCG – vakcina protiv tuberkuloze
• DtaP – vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja
• IPV – vakcina protiv dečje paralize
• HiB – vakcina protiv oboljenja izazvanih bakterijom Hemofilus influence tipa B
• RCV – vakcina protiv oboljenja izazvanih bakterijom Streptokokus pneumonije
• MMR – vakcina protiv malih boginja (morbila), zaušaka (mumpsa) i crvenke (rubele)

Sve te vakcine su propisane zakonom i veoma su bitne za razvoj bebe i dece. Daju se u skladu sa kalendarom vakcinacije, a odlaže se uglavnom ako je beba prehlađena, dok ne ozdravi.

„Sa druge strane, postoje preporučene vakcine, koje se godinama koriste u razvijenim zemljama i koje su već pokazale svoju efikasnost i bezbednost“, kaže doktorka Raketić.

Vakcine protiv rotavirusa

Doktorka Nevenka Raketić govori šta je rotavirus i kako se prenosi.

„Rotavirus se prenosi uglavnom preko kontakta sa inficiranom osobom ili preko prljave vode, tako da se često dešava u toku letovanja na moru ili bazenima. Simptomi gastroenteritisa se javljaju brzo, mogu već za nekoliko sati, i to u obliku upornog povraćanja i dijareje, a u toku dana može da bude preko 20 stolica. Moguća je pojava bola u stomaku i lako povišene temperature, dete je malaksalo i iscrpljeno. Ukoliko se rotavirus infekcija desi kod dece u prvih nekoliko meseci života, postoji opasnost od izražene dehidratacije. Ta deca često moraju da se hospitalizuju zbog teškog opšteg stanja.“

U Srbiji su registrovane dve vakcine protiv rotavirusa.

„Rotarix vakcina, proizvođača GSK, jeste vakcina protiv RIX4414 soja rotavirusa i daje se od šeste nedelje života u dve doze. Razmak između doza treba da bude najmanje četiri nedelje i vakcinacija treba da se završi do 24. nedelje života, tj. do kraja šestog meseca. Vakcina sadrži 1,5 ml suspenzije i daje se oralnim putem tako što dete proguta sadržaj vakcine.“

A u kom slučaju dete ne treba da primi ovu vakcinu?

„Ova vakcina se ne sme davati ukoliko je dete alergično na aktivne ili pomoćne sastojke vakcine, ukoliko ima invaginaciju (zastoj u prolaznosti creva) ili druge malformacije creva, tešku kombinovanu imunodeficijenciju ili infekciju praćenu povišenom temperaturom, ukoliko povraća ili ima dijareju. Takođe se ne preporučuje deci koja imaju preosteljivost na šećere, zato što Rotarix vakcina sadrži saharozu, koja joj daje slatkast ukus.“

Tu je još jedna vakcina protiv rotavirusa.
„Rotateq je druga vrsta vakcine protiv rotavirusa, proizvođača MSD, i sadrži pet tipova živih sojeva rotavirusa u 2 ml suspenzije. Daje se oralnim putem od šeste do 32. nedelje, tj. do kraja osmog meseca, i to u tri doze, s najmanjim razmakom između doza od četiri nedelje. Sa vakcinacijom treba započeti najkasnije do trećeg meseca života.“

Doktorka kaže da su kontraindikacije i mere opreza iste kao kod prethodno navedene vakcine.

Važno je znati da se obe vrste vakcina protiv rotavirusa mogu kombinovati sa drugim vakcinama, što se odnosi, pre svega, na petovalentnu i pneumokoknu vakcinu.

Vakcine protiv rotavirusa su trenutno u nestašici, a cene su od 7.500 do 9.500 dinara.

Vakcine protiv varičele (ovčijih boginja)

Doktorka Raketić priča da je najčešće pitanje roditelja u vezi sa ovom vakcinom – da li je bolje da se dete vakciniše ili da oboli od varičele, bolesti koje izaziva varičela-zoster virus.

„Mišljenja sam da je bolje da se vakcinišu iz nekoliko razloga. Kod dece sa osetljivom kožom, posebno kod atopijskog dermatitisa, promene na koži mogu da budu raširene po celom telu. Kako je izbijanje boginja praćeno svrabom, dete se češe, što može da ima za posledicu sekundarnu bakterijsku infekciju kože. A iako se smatra da je varičela blaga dečja bolest, u nekim slučajevima može da ima ozbiljne komplikacije kao što su pneumonija, meningitis ili sepsa.“

Takođe, pošto je varičela vrlo zarazna bolest, dete mora da bude odsutno iz kolektiva tri nedelje, što može da bude problem za roditelje kod organizacije svakodnevnog života.

„Na svetskom tržištu vakcina protiv varičele je preko 20 godina, tako da ne možemo znati da li pruža doživotan imunitet, ali postmarketinško praćenje pokazuje da je kod vakcinisanih i dalje zadovoljavajući nivo antitela protiv varičele i da za sada ne postoji potreba za buster dozom.“

U Srbiji su registrovane dve vakcine protiv varičele.

Ali o trošku države ovu vakcinu primaju deca koja napune 12 godina, a prethodno nisu preležala varičelu.

„Jedna je Varilrix proizvođača GSK, koja se primenjuje za decu stariju od godinu dana, kao i kod adolescenata i odraslih koji nisu bolovali od varičele i koji su seronegativni, tj. nemaju antitela protiv varičele. Pored opštih kontraindikacija i mera opreza, ovde treba voditi računa da li kod osobe koja treba da se vakciniše postoji neki vid imunosupresije ili su obolele od tuberkuloze, zato što neće razviti potpuni imunitet, a mesec dana posle vakcinacije se ne preporučuje trudnoća.“

Doktorka kaže da se primena Varilrix vakcine preporučuje u dve doze, s tim što je druga doza vakcine najmanje šest nedelja od prve doze.

„Druga vakcina protiv varičele je Varivax vakcina proizvođača MSD i može se primeniti i kod dece starije od devet meseci u slučaju epidemije u dve doze. Druga doza treba da je najmanje tri meseca posle prve doze. Kod starijih od godinu dana razmak između dve doze treba da bude četiri do osam nedelja. Varivax vakcina se može primeniti i kod osetljivih osoba koje su bile izložene varičela infekciji u prva tri dana bolesti, kada može sprečiti klinički manifestovanu infekciju ili promeniti tok infekcije.“

Vakcine protiv varičele koštaju oko 6.500 dinara.

HPV vakcina

Posebno mesto u ovoj priči o vakcinama ima HPV vakcina koja jeste besplatno dostupna, a nije obavezna.

„Vakcinu protiv humanog papiloma virusa (HPV), pod nazivom Gardasil 9 proizvođača MSD je preporučena, a deluje protiv devet onkogenih sojeva ovog virusa koji izazivaju, pre svega, karcinom grlića materice, ali i druge maligne bolesti genitalnih organa kod žena i muškaraca.“

Primena ove vakcine se preporučuje od devete godine života, pre stupanja u seksualne odnose devojčica i dečaka.

„U zavisnosti od uzrasta, Gardasil 9 se primenjuje od 9. do 14. godine u dve doze, gde se druga doza daje šest meseci posle prve doze, a kod dece starije od 15 godina i odraslih se daje u tri doze, gde se druga doza daje dva meseca posle prve, a treća doza šest meseci posle prve doze vakcine.“

U svetu je vakcina registrovana do 45. godine, a novija istraživanja ukazuju da ne postoji gornja granica starosti za primenu ove vakcine, kaže doktorka Raketić.

„U Srbiji je besplatna u domovima zdravlja za uzrast od devet do 19 godina, a za starije se Gardasil 9 može primeniti u privatnoj praksi.“

Cena ove vakcine je oko 15.000 dinara.

Izvor: n1info.rs

Pedijatri u Nemačkoj upozorili su da bebe i malu decu ne treba hraniti veganski. Dečji organizam izuzetno je osetljiv na nedostatak hranljivih materija, rekli su u udruženju pedijatara i lekara za adolescente (BVKJ) Severne Rajne-Vestfalije.

Za dobar telesni rast i zdrav razvoj svih organa, a posebno mozga, potrebne su mnoge supstance, i to u dovoljnim količinama, objasnio je portparol udruženja Aksel Geršlauer (Axel Gerschlauer) povodom 1. novembra, Svetskog dana vegana, prenosi Dpa.

Kod veganske ishrane, snabdevanje proteinima, određenim masnim kiselinama, vitaminima, kao i drugim elementima koji se unose u tragovima, je kritično. Čak i male fluktuacije i nedovoljno snabdevanje mogu oštetiti organe beba koji rastu i posebno su osetljivi, rekao je Geršlauer.

Konkretno, „masovno i trajno“ mogu biti ugroženi neurološki razvoj i mentalno zdravlje.Skoro 10 odsto odraslih u Nemačkoj su sada vegetarijanci – ne jedu meso i mesne proizvode – ili vegani, odnosno ne jedu bilo kakve životinjske proizvode kao što su mleko ili jaja, saopštilo je udruženje.

Mnogi roditelji isto hrane svoju decu vegetarijanski ili veganski. Dijeta bez mesa za mlade smatra se izvodljivom pod određenim uslovima. Ali veganska ishrana se ne preporučuje bebama i maloj deci.

Deca treba da se hrane raznovrsno, uz umerenu konzumaciju mesa i životinjskih proizvoda kao što su mleko i sir.

Veganskoj ishrani nedostaju važne hranljive materije koje moraju da se nadoknade iz druge hrane. To je samo u ograničenoj meri moguće kroz prirodnu hranu. Na primer, vitamin B12 mora da se nadoknadi suplementima.

Ako su starija deca i mladi svesno vegani, zbog dobrobiti životinja ili ekologije, to je za pohvalu. Prema BVKJ, tada su potrebni kvalifikovani saveti i redovne analize krvi – jer treba osigurati unos svih važnih hranljivih materija.

Dojilje veganke moraju da unose vitamin B12 i takođe da redovno daju krv na analizu.

Onog trenutka kada detetu od šest meseci ili godinu date mobilni telefon da bi se umirilo, dobićete nekoliko minuta mira, ali ćete izgubiti mnogo toga

„Ekranitis“ kao dijagnoza zvanično ne postoji, ali ima tendenciju da se u nekom trenutku pojavi kao dijagnoza.

Ovu rečenicu defektolozi često izgovaraju roditeljima čija deca imaju govorno-jezičke probleme i poremećaj pažnje. Primetan je broj dece koja sve kasnije progovaraju. Dešava se i da deca progovore na engleskom, jer nisu gledala sadržaje na maternjem jeziku, kaže za RTS defektolog Marija Končar Ršumović.

Prema njenim rečima, deca najviše gledaju crtane filmove koji su u suštini tehnološki napredniji nego pre 20-30 godina.

— Deci se prerano daje ekran. Kada razmislimo o razvoju deteta do dve godine, dete u tom uzrastu nema potrebe da gleda u ekran, jer dete do godinu dana to ne razume. Ekrani se daju i deci mlađoj od šest meseci, u smislu uspavljivanja, da se umire i to je ono što hipnotiše, zato što su to slike koje se brzo menjaju, naglašene su boje, zvuci i nervni sistem dece prima tu informaciju — objašnjava defektolog.

Marija Končar Ršumović napominje da u nekom trenutku nervnom sistemu treba još takvih informacija pa se stvara zavisnost.

— Toliko stimulacija i impulsa ne može da dâ nijedna igračka. Ukoliko prerano damo ekrane, javlja se problem kasnije, jer dete će uvek pre birati ekran nego igračku.

Rešenje je u doziranju

Sagovornica RTS-a smatra da je rešenje u doziranju. Preporuke svetskih istraživača su da deca do druge godine ne bi trebalo da gledaju u ekran, zato što ne razumeju sadržaj. Posle druge godine savet je da to bude dozirano da sat vremena i preporuka je da dete duplo više vremena provede u slobodnoj igri nego pred ekranom, ukoliko je moguće napolju.

— Bitno je razgovarati sa decom o onome što su gledala, da vidimo šta je njima bilo bitno, jer tu možemo da saznamo i šta je dete primetilo u određenom crtanom filmu, možda nam može reći šta se desilo u vrtiću — ističe gošća RTS-a.

Prema njenim rečima, primetan je broj dece koja sve kasnije progovaraju, i kada se govori o razvojnim mapama koje se poštuju, veruje da će se u nekom trenutku korigovati, odnosno pomeriti, zato što ima sve više dece koje prve reči ili rečenice izgovaraju mnogo kasnije od očekivanog uzrasta, godinu, godinu i po dana.

— To, u neku ruku, može biti posledica ekrana. Dešava se da deca progovore na engleskom, jer nisu gledala sadržaje na maternjem jeziku. Postoji i problem sa pažnjom i ima sve više dece koja, kada dođu do predškolskog uzrasta, ne mogu da sede mirno, završe zadatak do kraja, napišu celu stranu grafomotornih linija, već na pola odustanu, iznerviraju se i burno reaguju. Burno reagovanje dece predškolskog uzrasta trebalo bi da je već na minimumu, jer su se deca već razvila da mogu da se samoregulišu — objašnjava Marija Končar Ršumović.

Poremećaj pažnje može da ih prati i u osnovnoj i srednjoj školi

Kao najekstremnije primere navodi da su deca razvila poremećaj pažnje koji ih prati i kasnije, u osnovnoj i srednjoj školi.

— Kada govorimo o govorno-jezičkom razvoju, ukoliko se ne krene sa stimulacijom na vreme, odnosno, ako se ne primeti problem na vreme, to može da ode u neku drugu krajnost, u smislu da dete ceo život ima problem sa govorom i komunikacijom — naglašava defektolog.

Savet roditeljima je, napominje, doziranost, koja je u osnovi svega.

— Kada bolje razmislimo, dete ne bi trebalo da bude dva, tri sata pred ekranom, pogotovo beba ne bi trebalo da gleda u ekran, jer ne razume sadržaj ekrana. Potrebno je da se pozovemo na logiku i onda to vreme pred ekranom, kada govorimo o starijoj deci, da se to vreme nadomesti zajedničkom igrom roditelja i dece, da bi komunikacija između njih bila dobra — poručuje Marija Končar Ršumović.

Izvor: rts.rs

Kod desetogodišnjeg deteta se pojavljuje bol u desnom uhu kada roni. Taj bol se obično pojavi kada je duže pod vodom, ili kada brzo zaroni do dna i nazad. Ne žali se da mu nešto smeta van ronjenja, ali ni da slabije čuje na to uvo. Zašto se ovo dešava, kome da se obratim za pomoć?

Šta može da boli u uhu?

Uho može da boli “na više nivoa”.

Ako pođemo od spolja ka unutra, prvo mesto koje može da zaboli je spoljašnji ušni kanal. On je (posle ušne školjke) prvi u kontaktu sa spoljnjim svetom, pa je zato na udaru raznih “napadača” koji mogu da uzrokuju bol. Koža ovog kanala je bogata “primačima” (receptorima) bola, pa nije retko da se dete žali na bolove “spolja”. U ovom kanalu se normalno stvara cerumen – “smola” koje kod neke dece može biti zaista u velikim količinama. Ponekad je toliko ima da može da potpuno zatvori spoljašnji slušni kanal.

I bubna opna je puna nervnih završetaka, tako da i ona može da bude bolno žarište. Svaki nadražaj bubne opne je zaista bolan.

Daleko ređe boli uvo sa “unutrašnje strane” bubne opne – tu je broj “primača” bola mali, ali procesi koji nastaju u srednjem uhu mogu nadražiti bubnu opnu i tako stvoriti bol.

Kakva je veza između ronjenja i bola?
Kada ronimo pritisak vode na naše telo raste. Što smo dublje, pritisak je veći. Tako raste i pritisak u uhu, pa i pritisak na bubnu opnu koja može da zaboli.

Ređe se dešava da se tokom ronjenja cerumen (smola) u spoljašnjem ušnom kanalu “napije vode”, pa nabrekne i zaboli. Ipak, tokom ronjenja se ovaj bol može pojačati zbog pritiska vode na ovaj “čep” u uhu koji se može pomerati i zaista napraviti bolni nadražaj.

Zašto je ne boli dok pliva iako kvasi glavu?
Ovaj pokazatelj skoro sigurno isključuje “čep” od smole u spoljnjem slušnom kanalu. Da je to uzrok dete bi bolelo uho ne samo dok roni, već i kada pliva i uranja glavu. Takođe ste naglasili da se dete ne žali da slabije čuje na to uvo (mada se to mora uzeti sa rezervom), što takođe govori protiv cerumena (smole) kao uzroka bola. Kada bi prekomerna količina “smole” u uhu bila uzrok ovih tegoba dete bi se žalilo da “ima nešto u uvu” i kada nije u vodi. Taj osećaj punoće u uhu je veoma karakterističan i desetogodišnje detet ga jasno prepoznaje.

Kako precizno otkriti uzrok bola?
Skoro sigurno je nadražaj bubne opne uzrok tegoba kod Vašeg deteta. Činjenica da duže ronjenje, kao i naglo “zaranjanje” u dubinu pojačava bol ide u prilog bolu koja potiče od bubne opne.

Šta je pravi uzrok bola otkriće specijalista za uho grlo i nos. Zato se treba obratiti ORL specijalisti koji će kompletnim pregledom utvrditi pravi uzrok bola. Tada se obično proveri i sluh na oba uha, pa će se proveriti detetova tvrdnja da na to uho čuje normalno.

Dok ne stignete kod specijaliste ne dajte detetu da roni! Nema potrebe da se dete izlaže bolu, ali ronjenje može pogoršati proces koji je uzrok tegoba.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kako idu topli dani , veći je rizik da deca dehidriraju dok se igraju na suncu. Zbog toga je važno unositi dovoljne količine tečnosti. Međutim, treba imati u vidu da ni prekomerno unošenje tečnosti nije dobro za zdravlje. Prema tome, treba naći neki balans.

Kako idu topli dani, veći je rizik da deca dehidriraju dok se igraju na suncu. Zbog toga je važno unositi dovoljne količine tečnosti. Međutim, treba imati u vidu da ni prekomerno unošenje tečnosti nije dobro za zdravlje. Prema tome, treba naći neki balans.
Dehidracija je stanje koje nastaje kada osoba gubi više tečnosti, nego što unosi i može nastati kod povraćanja ili proliva, kao i usled dugog izlaganja suncu ili napornih treninga.

Deca lakše dehidriraju nego odrasle osobe.

Ljudi koji često unose velike količine tečnosti tokom dugotrajnog vežbanja (oko četiri sata ili više), najviše rizikuju da budu prekomerno hidrirani.
Neki simptomi dehidracije i prekomerne hidriranosti se preklapaju, uključujući izmenjeno stanje svesti i glavobolju.

KAKO MOJE DETE MOŽE DA DEHIDRIRA?
Najčešći razlog je bolest tokom koje Vaše dete povraća ili ima proliv. Takođe, Vaše dete može da dehidrira tokom toplijih meseci ako se duže vreme igra napolju kada su visoke temperature i ako je direktno izloženo suncu ili ako je visoka vlažnost, a ne uzima dovoljno tečnosti.

DA LI DECA LAKŠE DEHIDRIRAJU OD ODRASLIH?
Da, deca lakše dehidriraju zbog činjenice da imaju veliku površinu tela za svoju telesnu težinu.
Veća površina tela znači veću izloženost toploti i veći gubitak tečnosti putem znojenja.
Pored toga, raniji problemi sa dehidracijom, gojaznost i nedavna bolest su dodatni faktori rizika.
Deca koja su u lošijoj fizičkoj formi, nisu navikla na toplotu ili uzimaju lekove iz grupe antihistaminika ili diuretika, takođe su u većem riziku da dehidriraju.

KOJI SU SIMPTOMI DEHIDRACIJE?
Kada je dete dehidrirano, telo nije u mogućnosti da obavlja sve potrebne funkcije. Što je teža dehidracija, telo teže funkcioniše.
Žeđ je često najraniji simptom i može da se javi već kod jako blage dehidracije.
• Zamor
• Suve usne i jezik
• Tamnije žuta prebojenost urina
• Slabije mokrenje
• Osećaj vrućine
Mnogi ljudi ne znaju za to, ali dehidriranost može da ima kumulativan efekat. Ako je Vaše dete dehidrirano prvog dana, i ako se dovoljno ne rehidrira, u naredni dan će ući već dehidrirano. Taj efekat može dovesti do još teže dehidracije.
Međutim, ako se blagovremeno sprovede nadoknada tečnosti, stanje dehidriranosti se lako može sprečiti.

KOJI SU DRUGI ŠTETNI EFEKTI IZLAGANjA SUNCU?
Grčevi trbušnih mišića, grčevi u rukama i nogama su najmanje ozbiljni efekti dugotrajne izloženosti visokoj spoljašnjoj temperaturi.
Sunčanica je ozbiljniji problem i može da uzrokuje vrtoglavicu, mučninu, glavobolje, povraćanje, slabost, bolove u mišićima, a ponekad i gubitak svesti.
Toplotni udar je najozbiljnija posledica dugotrajne izloženosti visokoj spoljašnjoj temperaturi. Telesna temperatura tada može da dostigne 40 ili preko 40C, mogu se javiti mučnina, povraćanje, konvulzije, dezorijentisanost ili bunilo, prestanak znojenja ili gubitak daha. U nekim slučajevima, dete može biti bez svesti ili čak upasti u komu.

DA LI JE MOGUĆE DA DETE BUDE PREKOMERNO HIDRIRANO?
Prekomerna hidracija može da se javi, ali ne predstavlja veliki problem. Nekad se roditelji brinu da će se dete previše naliti tečnošću, zbog čega dete ne unosi dovoljno vode, a to opet vodi ka dehidraciji. Poenta je u tome da treba biti umeren.

KOJI SU SIMPTOMI PREKOMERNE HIDRIRANOSTI?
Simptomi prekomerne hidriranosti su često nespecifični. Čak postoji i izvesno preklapanje sa simptomima dehidracije.
U rane znake spadaju mučnina i opšta slabost.
Kako se stanje pogoršava, mogu se javiti poremećaji stanja svesti i povraćanje
Zbog prekomernog unošenja tečnosti može doći do pada nivoa natrijuma u krvi što može dovesti do otoka mozga, konvulzija, kome i smrti.
Ako mislite da je Vaše dete prekomerno hidrirano, treba da potražite medicinsku pomoć.

KO JE U RIZIKU DA BUDE PREKOMERNO HIDRIRAN?
Ljudi koji jako često piju prekomerne količine tečnosti tokom vežbanja koje dugo traje (oko četiri sata i više) su u najvećem riziku. Hiponatremija je retka kod male dece. Tinejdžeri koji se bave sportom često imaju jednodnevne pripreme tokom leta i treba da paze da unose odgovarajuće količine tečnosti. Danas su treneri dosta svesni opasnosti od prekomernog ili nedovoljnog unošenja tečnosti i proveravaju koliko tečnosti dete unese.

KAKO MOGU DA SPREČIM PREKOMERNO UNOŠENjE TEČNOSTI?
Pijte oko pola čaše vode na otprilike svakih sat vremena, ili kad ste žedni.
Ako pijete na svakih 10 minuta, verovatno unosite previše tečnosti.
Ako pijete tek na svakih par sati, u riziku ste da dehidrirate.
Sve je stvar umerenosti.
Iako sportska pića sadrže elektrolite koji mogu da pomognu da se nadoknade nivoi natrijuma u krvi, ona u principu ne štite od nastanka hiponatremije (niski nivoi natrijuma u krvi) koja prati prekomerno unošenje tečnosti. O tome sportisti treba da vode računa.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Anemija nije tako retka pojava kod male dece, ali jako je važno uočiti simptome na vreme.

Manjak gvožđa kod dece mlađe od dve godine može imati značajan i nepovratan uticaj na razvoj mozga. To može dovesti do negativnih posledica na učenje i rezultate prilikom školovanja kasnije u životu.

Na kognitivni razvoj deteta takođe može uticati i ako je majci otkriven manjak gvožđa u poslednjem tromesečju trudnoće.

Znakovi i simptomi manjka gvožđa kod dece mogu uključivati:

bledu kožu
umor
hladne ruke i noge
usporeni rast i razvoj
slab apetit
ubrzano disanje
Preporuke dnevnog unosa gvožđa za dečiji uzrast

Potrebe za gvožđem kod beba u prvih 6 meseci iznose 0.27 miligrama. Majčino mleko sadrži visoko bioraspoloživo gvožđe.

Od 7 do 12 meseci treba 11 miligrama gvožđa dnevno.

Deci u uzrastu od 1 do 3 godine potrebno je 7 miligrama gvožđa svakoga dana.

Deci od 4 do 8 godina potrebno je 10 miligrama.

Starija deca od 9 do 13 godina potrebno je 8 miligrama za pravilan rast i razvoj.

Dečaci u uzrastu od 14 do 18 godina trebali bi unositi 11 miligrama gvožđa na dan, dok devojke 15 miligrama. Adolescencija je vreme brzog rasta, a potrebe za gvožđem su veće za devojke u ovom uzrastu zbog menstruacije koja tada nastupa.

U ishrani deteta sa anemijom usled nedostatka gvožđa, moraju nužno biti prisutni sledeći proizvodi:

• jetra;
• meso ćurke ili piletine
• govedina;
• breskve, kajsije, jabuke, borovnice;
• pasulj, grašak;
• žitarice (heljda, zobene pahuljice);
• hleb (pšenica, raž);
• plodovi mora ili riba

Namirnice koje sadrže bakar (sir, žumance, morski plodovi, jetra, integralne žitarice, povrće zelene boje, kajsije, trešnje i sušene smokve) pomažu u apsorpciji gvožđa. Integralne žitarice su dobar izvor gvožđa, ali ih ne treba jesti istovremeno sa ostalim namirnicama koje su bogate gvožđem. Takođe, spanać je bogat oksalnom kiselinom koja smanjuje apsorpciju gvožđa.

Upotreba namirnica sa dosta vitamina C podstiče apsorpciju gvožđa, tako da je dobro uz obrok popiti čašu ceđenog narančinog soka ili dopunjavati ishranu vitaminom C (do 2 g dnevno).

Korisno je izbegavanje kombinovanja namirnica bogatih gvožđem sa mlekom i mlečnim proizvodima. Najbolje je da svaki obrok sadrži ribu, meso ili živinsko meso, kao i vitamin C. Takođe, treba provoditi što više vremena na svežem vazduhu i pešačiti barem jedan sat dnevno.

izvor:yumama.mondo.rs