Dr Ranko Rajović gostovao je nedavno u emisiji RTS Ordinacija, gde je govorio o tome kako se okruženje promenilo, šta je zadatak roditelja i nastavnika danas, kako se postavljaju granice deci i na koji način treba da se pobrinemo da napravimo balans između onog vremena koje deca provede ispred ekrana i u nekim fizičkim aktivnostima.

Na prvo pitanje voditeljke, kakva su deca danas i da li su drugačija od prethodnih generacija, doktor kaže:

„Da li je okruženje danas isto? Nije, a okruženje je 100% važno. Svaka nova generacija upisanih u prvi razred malo je slabija od prethodne. Pa šta će onda biti s decom ako budemo i dalje uporno koristili iste metode? Biće sve lošiji. Dakle, moramo da menjamo metode.”

Dr Rajović kaže da je danas motorika kod dece osetno lošija, opšte znanje takođe, pažnja slabija, rečnik siromašniji. To znači da je problem nastao pre škole. I za to ne možemo kriviti samo roditelje jer je veliki problem i okruženje. Onda dolazi novi problem, a to je škola. Deca, zbog nepravilnog razvoja ne mogu da održe pažnju, ne mogu da čitaju, da pišu, iako su inteligentna.

O manipulaciji i granicama
„Dete kad je srećno i mi smo. I tu je prostor za manipulaciju. Što je dete starije više kontroliše roditelje ako nisu postavljene granice. Tu dolazimo do problema mobilnog telefona. Armija roditelja ne zna šta će sa decom. Detetu je teško postaviti granice, pa oni idu do toga da se bude noću da igraju igrice. Dete kad igra igricu dobija endorfin u više navrata i postaje takoreći zavisno. Endorfinski stimulansi su morfijumski, to je kao droga.” – upozorava doktor Rajović.

Govoreći o majkama koje neumorno paze da dete dok prohodava ni slučajno ne padne, doktor kaže da je to velika greška.

„Dete kada prohodava treba da padne 500 puta u tri meseca. Pa mora da nauči da padne! Na jednu ruku, na drugu, na obe… ako ne nauče, onda kad dođu u vrtić, zalepe se kao daske. Jer ne znaju da padnu, nisu naučili. Roditelji moraju da shvate, zaštićivanje je dobro, prezaštićivanje je loše po dete. Dobar primer je instinkt koji majke imaju. One kada uzmu svoju bebu one je nose tako što je okrenu ka sebi i prislone na grudi. To je majčinski instinkt. A kad tata tako nosi bebu? Samo kad mama gleda. Tata je prebacuje iz jedne u drugu ruku, igra se s njom, vrti je i tako aktivira vrlo važne regije u mozgu. Pustite tate da rade ono što je njihovo.” – kaže doktor, koji je neuroendokrinolog i osnivač NTC programa učenja.

Kako se gradi autoritet
Doktor Rajović tvrdi ono što svi mahom već znamo, a to je da dete mora da ima granicu.

„Moj sin Danilo je za 5. rođendan dobio neku video-igricu i pošto ja nisam baš za to pitao sam rođaku koja je to kupila – zašto? Ona mi kaže: Pa Ranko nemoj da si primitivan, svi to imaju, kako će da se igra s drugom decom, ako ne zna ništa o tome? Pa vi vidite gde je tu logika, kad on tu igricu igra sam.”

Doktor kaže da je odlučio da sinu dozvoli da igra pola sata dnevno, ali je to ubrzo počelo da izmiče kontroli.

„Pokušao sam da mu objasnim da neće imati dobru akomodaciju oka, da će imati problem s pažnjom kad krene u školu, neće moći da čita duže od 15 minuta i da se to zove disleksija, on me je pustio da završim i pitao: ‘Je l mogu sad da igram?’. Ja vidim da ne vredi.

Dobro, kažem, pošto si me prevario par puta, sad ću da ti uzemem ovo dok se ne dogovorimo. ‘Tata, vrati, dogovorićemo se.’ Pitam ga ja onda:

‘U redu, hoćeš da igraš ovo jednom ili dva puta nedeljno?’

‘A ne, ja hoću svaki dan.’

‘Jednom ili dva puta nedeljno? Ako se ne dogovorimo uzeću ti. Imaš 10 sekundi. 10, 9, 8…’

‘Dva puta.’

Onda smo dogovorili, po istom principu, da to bude pola sata, ponedeljak i četvrtak. Potpisali smo ugovor, koji sam fotografisao. Već sutra je on prevario. Uzeo sam mu telefon, plakao je raznim vrstama plača. Sledeći put kad je prevario, plakao je sat vremena. Treći put nije ni plakao. Shvatio je da postoji granica i da kad je pređe nema nazad. To je mudrost roditeljstva, postavljanje granica. Roditelji moraju da se edukuju, da čitaju, da vide šta je novo da bi naučili da se na pravi način postave.” – tvrdi doktor Rajović.

Nije problem da dete gleda pola sata u ekran pa da posle toga ode pola sata ili sat napolje da se istrči to nekako nadoknadi. Problem je ako nema kretanja, već se sve svodi na gledanje u ekran, glavna je poruka koju doktor želi da pošalje roditeljima.

Na pitanje kada je u redu dati detetu uređaj, doktor Rajović kaže da on pre škole nikako ne bi davao deci telefone u ruke, iako zna da je nemoguće.

„Dete ima dosadu kao faktor razvoja. Kad mu je dosadno ono mora da misli, da smišlja, da koristi igračke za zabavu. Kad mu uključite crtani, ono ne mora ništa da radi, rešen je problem dosade. Detetu se to dopadne, hoće da sve probleme rešava tako, odmah i sad. Kao što crtani rešava problem dosade odmah i sad.”

Govoreći dalje o važnosti pokreta kod dece on dodaje da su najvažniji predmeti do 12. godine fizičko, muzičko i likovno. Glavna aktivnost je kretanje, a mozak se razvija u pokretu, zato je posao deteta da se kreće. Ako dete ne može da se kreće u nazad, ono sutra neće razumeti matematiku u minusu. Deca treba da budu od jutra do mraka u pokretu. To im omogućava razvoj. Park, igrališta. Što im više otežamo pokrete, ono se bolje razvija. Šetnja po ivičnjaku, pentranje, to je ono što im treba.

„Ja sam svestan da ne može baš svaki dan u školi fizičko, ali postoje načini da deci obezbedimo kvalitetan razvoj i na redovnoj nastavi. Na primer, neki učitelji s kojima ja radim, uzeli su lastiš, povezali klupe njime, tamo gde deca prolaze i okačili zvončiće. Onda, kad dete ide na tablu, prolazi tuda, preskačući prepreke, i u rikverc ide nazad. Cilj je da zvonce ne zazvoni. Tako se može nadoknaditi taj nedostatak kretanja.”

„Uroš Petrović je na jednoj radiionici osmislio zagonetku: U kakvoj su vezi albastros i broj 40? Niko ne zna, ali kreće pogađanje:

Raspon krila, ima 40 dm? – Odlično zapažanje, ali nije, nego 35.
Toliko godina živi? – Aha, dobro razmišljaš, on živi na moru, zdravo se hrani i dugo živi. Čak 80 godina.
Toliko dana leži na jajima? – Super ideja, a zato što je velika ptica, dugo leži, i to 60 dana. Kokoška je manja, ona leži 21 dan, a albatros 60.

Tako se uči. Svaki put kad daju odgovor ja ih ohrabrim time da dobro razmišljaju, ali onda kad shvate da odgovor nije tačan osete ono uzbuđenje kao kad otvarate poklon a ne znate šta je unutra, pa jedva čekate da otkrijete. Tako dobijene informacije deca pamte, tako se uči. Ne daje mu se informacija na tacni kao u školi. Važan je put do znanja.

Kad sam ih posle pitao koliki je raspon krila, koliko leži albatros na jajima, svi su u glas odgovarali. Inače, albatros može da leti 40 kilometara na čas.”

Sve što dete kaže, svaki odgovor koji da, treba da se ohrabri. Kada pogrešno odgovori, ne morate ni da kažete da je to netačno, dovoljno je da prevrnete očima, da se dete obeshrabri. Dete treba učiti da misli, tvrdi doktor Rajović.

„Roditelji kad imaju malu decu kupe one zaštite za utičnice. Čemu ste vi naučili dete? Pa otići će kod babe i dede, kod tetke, tamo neće biti zaštita. Dete treba učiti odmah uzročno-posledičnoj vezi. Ako krene da gura prste, bolje je da ga odmah pecnete po prstićima, da shvati da ako bude dirao utičnicu, da će to biti neprijatno.” savetuje ovaj stručnjak za dečji razvoj.

Govoreći o tome za koja zanimanja spremamo decu danas, doktor Rajović podseća na to da, od 10 zanimanja koja su danas najtraženija, devet ih nije postojalo pre 10 godina. To znači da mi danas decu pripremamo za zanimanja koja još ne postoje!

„Šta vam to govori? Pa da naš prvi cilj treba da bude da decu naučimo da misle.”

Izvor: Zelena učionica

Šta su sve klinci u stanju da kažu da izbegnu odlazak u krevet.

Vreme za spavanje počinje oko osam. Plan je da im uvalite večeru, okupate ih, naterate ih da operu zube i budu u krevetu najkasnije do jedanaest. Ili, bar pre nego što počne sledeći dan. Ako sve izvedete do ponoći, dobri ste. Deca su otišla u krevet istog dana kad su iz njega ustala…

Ali, ne ide sve uvek tako jednostavno. “Samo još pet minuta”, “kad će da dođe tata, moram nešto da mu pokažem”, “rekao sam NE”, “pročitaj mi samo ovu enciklopediju do kraja i krećemo”, “zašto moram da se kupam, kupao sam se juče”, “je l’ ne peremo kosu, je l’ ne peremo kosu”… I tako…

Onda, konačno: svi su okupani i u krevetu. “Piški mi se”, “ne, hoću još mleka”, “u stvari hoću vodu”… i, konačno “gde mi je onaj mali kajman” (ili, ako niste fanovi kajmana, upišite vrstu sami, za neupućene, evo objašnjenja: UVEK se radi o igrački koja nije veća od tri centimetra).

Ako ste se prepoznali, niste jedini.

Evo šta kažu mame, šta sve deca izmišljaju da bi izbegla odlazak na spavanje.

Strategija odlaganja odlaska u krevet ima nekoliko elemenata koji su zajednički (skoro) svoj deci:

1) Želim da ostaviš upaljeno svetlo, plašim se mraka (i roditelj i dete znaju da je taj strah upravo izmišljen da bi se kupilo još malo vremena)

2) Piški mi se (i roditelj i dete znaju da će piškiti uz isvestan napor, ili neće ni piškiti jer je piškenje obavljeno pre kupanja, dakle pre pola sata u najgorem slučaju, ali, čik imajte srca da detetu kažete da ne može da piški)

3) Ozbiljna dehidratacija (‘hoću vode’ glasom malog očajnika koji kao da nije popio ni kap od juče uveče, ali čik imajte srca da detetu kažete da ne može da dobije vodu).

Konačno je sve ispunjeno, ali posle dvadesetak minuta čuje se glasić iz mraka “mamaaaaaa”…

“Šta ako sanjam nešto ružno?”

Kažete detetu da prvo mora da zaspi da bi uopšte moglo da sanja nešto ružno, a da ćete ako se to desi smisliti nešto.

Evo šta još kažu mame:

“Ne mogu da spavam, mama, nedostajaću mojim igračkama”, rekla je trogodišnja ćerka Mariji Hagis, blogerki sa Happy Mummy bloga.

“Ali mama, mislim da imam nešto da ti pokažem, u mom rancu/kupatilu/kolima je”, je omiljeni izgovor devojčice čija mama Loren piše blog Scrapbook.

Evo još nekih zabavnih tema koje decu muče i ne daju im da spavaju: “Kako ribe gledaju pod vodom”, “ko spušta Sunce dole”… Kako stvarno da se spava kad ima toliko pitanja bez odgovora.

A ako dobiju odgovore… možda “krevet želi da ih pojede”. Ili će vam objasniti daprosto ne mogu da spavaju jer je to DOSADNO.

Izvor: mondo.rs

Boravak u prirodi donosi ogromne benefite za zdravlje i pravilan razvoj naših mališana.

Zdravlje našeg deteta je uvek na prvom mestu, a nismo ni svesni koliko jednostavno možemo obezbediti svom mališanu dobar i kvalitetan razvoj. Jedna od najvažnijih stvari je pružanje prilike detetu da što više vremena provodi igrajući se napolju.

Postoji mnogo stvari po kojim se današnje generacije razlikuju od prethodnih., ali najveći kontrast koji primećujemo jete upravo po tome koliko vremena provode napolju. Postoji mnogo razloga što današnji mališani manje provode vreme van kuće, što uključuje upotrebu elektronskih uređaja, preotperećen raspored aktivnosti i obaveza, briga zbog izloženosti suncu, pa i to što mnoge porodice nemaju siguran prostor za igru. Nije to samo do dece, i odrasli su se sada previše zatvorili unutar zidova i manje provode vreme napolju.

Izdvojićemo šest osnovnih razloga zbog kojih bi dete trebalo da provodi više vremena napolju.

1. Sunčeva svetlost. Da, izloženost suncu, kako svi znamo, može prouzrokovati rak kože. Ipak, našem telu je sunce zaista potrebno. Izlaganje sunčevim zracima dovodi do stvaranja D vitamina, koji je od životnog značaja u mnogim procesima u telu, od razvoja kostiju pa do razvoja imunog sistema. Izlaganje sunčevoj svetlosti takođe ima značajnu ulogu i na druge načine, te kao i zdrav san poboljšava raspoloženje. Naše telo mnogo bolje radi kada je svakodnevno u dovoljnoj količini izloženo sunčevim zracima.

2. Trening. Trebalo bi da naši mališani budu aktivni bar sat vremena dnevno, a izlazak napolje će ih svakako aktivirati. Naravno da mogu vežbati i u kući, ali boravak na vazduhu, naračito uz loptu ili bicikl, podstiče aktivnu igru, što je zaista najbolji trening za dete.

3. Predvodničke funkcije. Postoje određene sposobnosti koje nam pomažu da planiramo, pravimo prioritete, problematizujemo, pregovaramo, radimo više stvari u isto vreme, a krucijalne su za uspeh. U ovaj spisak možemo ubrojati i kreativnost, kao i upotrebu mašte prilikom rešavanja problema ali i zabavljanja sebe. To su sposobnosti koje se uče i vežbaju, a da bi to mogli, potrebno im je slobodno vreme. Treba da provode vreme sami i sa drugom decom, i da im bude dozvoljeno da sami smišljaju svoje igre, otkrivaju, razumevaju stvari oko sebe, da sami sebe zabave. Boravak napolju im daje priliku da vežbaju ove za život bitne veštine.

4. Rizikovanje. Potrebno je da nekada rizikuju. Kao roditelje, naravno da nas ovo plaši, jer svi mi želimo da naše dete bude sigurno. Ipak, ukoliko ih previše čuvamo i ne dozvoljavamo im da pomalo rizikuju, neće znati za šta su sve sposobni, a uz to neće ni steći samopouzdanje i hrabrost da se suočavaju sa raznim izazovima u životu. Da, zaista mogu polomiti ruku ukoliko padnu sa drveta, i da, i mi isto možemo biti poniženi ukoliko nas neko odbije. Pa opet, sve to ne znači da ne treba pokušati, lekcije koje naučimo iz poraza su isto značajne koliko one koje naučimo kroz uspeh.

5. Socijalizacija. Deca moraju da nauče da rade u grupi. Treba da upoznaju drugu decu i stvaraju prijateljstva, da nauče da dele i budu kooperativni, da znaju da poštuju druge. Ukoliko dolaze u odnos sa drugima samo kroz organizovane okolnosti, kao što su škola ili spotska ekipa, oni neće moći da nauče sve što bi trebalo.

6. Poštovanje prirode. Naš svet se konstantno menja, i to ne na bolje. Ukoliko dete odraste bez šetnje kroz šumu, kopanja vlažne zemlje, gledanja životinja u svom prirodnom okruženju, bez penjanja na planinu ili posmatranja prostranstva mora, možda nikad neće razumeti šta sve može biti izgubljeno. Budućnost naše planete zaista zavisi od njih, stoga treba da nauče da je cene.

Dakle, pokušajte. Radite ono što su i naši roditelji - pošaljite dete napolje. Još bolje je da odete i vi sa njima. Ne samo da ćete zajednički provesti vreme, nego će i to vreme biti kvalitetno iskorišteno, a doneće ogromne dobrobiti razvoju vašeg mališana.

Izvor: yumama.com

Kako mnogi stručnjaci smatraju, disciplina je postavljanje pravila iz preventive kako ponašanje vašeg mališana ne bi postalo agresivno (udaranje i ujedanje), opasno (istrčavanje na ulicu) i nepristojno (bacanje hrane, pleženje, mljackanje).

Predstavljamo vam sedam načina da postavite granice i zaustavite loše ponašanje.

1. Odredite šta je zaista važno
Ukoliko uvek i za sve govorite “ne”, vaše dete će oguglati na “ne” i neće razumeti vaše prioritete.

Odredite šta vam je bitno, odredite granice spram toga i odgovarajuće posledice. Potom popustite na malim stvarima koje vas možda nerviraju ali spadaju u manje bitnu kategoriju, odnosno navike koje će vaše dete verovatno prerasti npr. insistiranje na nošenju ljubičastog i samo ljubičastog.

2. Otkrijte šta izaziva lošu reakciju kod deteta
Neki nestašluci se mogu sprečiti ako znate šta da očekujete, a onda i napravite plan i uklonite potencijlna iskušenja.

Ukoliko je vaš mališan sklon pravljenju haosa u supermarketu – ponesite igračke koje znate da voli dok vi obavljate kupovinu.

Ukoliko vaše dete ne želi da deli svoje igračke sa drugom decom – sklonite ih na drugo mesto pre nego što vam druga deca dođu u goste.

Ako vaše dete voli da crta po zidovima – sklonite voštane bojice van njegovog domašaja i dozvolite mu da ih koristi samo pod nadzorom.

Takođe, neka deca imaju običaj da ispolje loše ponašanje kada su gladna, umorna ili izostavljena iz neke situacije. Pobrinite se da vaše dete jede zdrave i hranljive namirnice, ima dobar režim spavanja (najmanje deset sati noću plus 1-2 sata preko dana) i da se igra napolju kako bi izbacilo višak energije.

3. Budite dosledni
Deca starosti između 2 i 3 godine pokušavaju da nauče kako to njihovo ponašanje utiče na ljude oko sebe. Ako se vaša reakcija na određenu situaciju menja svakodnevno – jedan dan mu dozvoljavate da šutira loptu po kući a drugi ne, zbunićete ga svojim ponašanjem.

Ne postoji određeno koliko puta mora da se desi neki incident i posledica toga da bi vaše dete naučilo lekciju i promenilo svoje ponašanje. Ali ukoliko vi uvek odreagujete na isti način, verovatno će naučiti lekciju posle četvrtog ili petog puta.

Neka deca već u drugoj godini nauče kako da se izvuku iz nevolje samo zato što su slatka ili umiljata, ne dozvolite da to koriste kao vašu slabost.

4. Ne dozvoljavajte emocijama da vas obuzmu
Verujemo da je teško ostati smiren kada vaš dvogodišnjak vuče psa za rep ili već deseto veče odbija da pere zube. Ali ako vi pobesnite i počnete da vičete, sve što ste imali da mu kažete gubi smisao jer on neće čuti ni reč samo će videti vaše emocije.

Udahnite duboko, izbrojte do deset, spustite se tako da vam oči budu u nivou očiju vašeg deteta i budite brzi, jasni i ozbiljni kada ga prekorevate i stavljate do znanja šta je pogrešio.

5. Budite jasni i glasni
Ako ste isti kao i većina majki, u stanju ste da se raspravljate sa svojim detetom do iznemoglosti kada napravi neki nestašluk. Pričaćete šta je uradio pogrešno, dajući mu detaljno objašnjenje zašto je to loše kao i kakve su mu privilegije ukinute zbog takvog ponašanja.

Takav razvoj situacije vama ne ide u korist, prvenstveno zato što deca uzrasta 1,5-2 godine godine nemaju sposobnost da odmah razumeju i shvate o čemu vi govorite niti da shvate suštinu tako dugih rečenica. Budite jasni, koristite kratke rečenice i upotpunite ih odgovarajućom intonacijom i mimikom.

6. Pošaljite ih na “pauzu”
Ukoliko vaša priča, kazne i gubici privilegija nisu urodile plodom i dete nije promenilo svoje ponašanje razmislite o slanju na “pauzu”, naravn u skaldu sa godinama.

Pre nego što ga pošaljete u ćošak, napravite ozbiljnu facu i povisite ton. Ukoliko ne posluša, nađite miran deo kuće i namestite tajmer. Kada vreme istekne pitajte dete da se izvini za svoje ponašanje i kao nagradu zagrlite ga kako bi shvatio da niste ljuti.

7. Ostanite pozitivni
Nezavisno od toga koliko ste iznervirani ili povređeni ponašanjem svog deteta, nemojte o tome drugima da pričate pred njim. Ukoliko deca čuju roditelje kako negativno pričaju o njima izgubiće poštovanje, osećaće se nadmoćno i nastaviće da ponavljaju iste postupke.

Isto tako, sasvim je u redu da ste uznemireni, ako dođe do toga, obratite se za pomoć, najbolje supružniku, ali i najbližem prijatelju ili pedijatru.

Izvor: Yumama

Zbog čega je važno da naučite dete da saoseća sa drugim ljudima i na koji način možete razviti empatiju kod mališana, savetuje pedagog Jelena Holcer.

Empatiju, to jest osobinu da saoseća sa drugima, možete kod svog deteta podsticati na više načina:

1. Prezaštićivanje. Pokušajte da ne prezaštićujete svoje dete. Iako je ovo lakše reći nego učiniti, imajte na umu da će ovakav vaš stav dete umeti da prepozna i osloni se na vaše prisustvo prilikom rešavanja ličnih konflikata sa vršnjacima. Za njega je bolje da se ponekad i sam "opeče", kako bi naučio neku važnu lekciju iz socijalne komunikacije.

2. Vršnjačko okruženje. Upišite dete u vrtić kada bude bilo emotivno i fizički spremno za to. Vršnjačko okruženje će razviti brojne osobine emocionalne inteligencije, ne samo empatiju.

3. Lični primer. Budite dobar primer. Pokazujte empatiju za druge, jer je takvo ponašanje roditelja jedan od najefikasnijih načina za učenje empatije kod deteta. Na primer, kada se brinete za svoje prijatelje, rodbinu, bližnje - uputite u to i svoje dete.

4. Razgovarajte. Kada čitate slikovnice ili gledate filmove sa sadržajem koji bi mogli da probude empatiju kod vašeg deteta, pokušajte da ga stavite u položaj glavnog junaka. Razgovarajte o konkretnim situacijama, pitajte dete: "Kako bi se ti osećao da se to tebi dogodi?". Posmatrajte situacije iz svoje svakodnevice i razgovarajte: "Šta misliš, zašto se rasplakalo ono dete u parku? Da li si video šta se dogodilo? Da li je to dete palo? Da li ga je neko povredio tako što mu je uzeo igračku bez pitanja? Kako bi se ti osećao na njegovom mestu? Da li misliš da postoji nešto što ti možeš da uradiš kako bi to dete prestalo da plače?".

5. Emocije prema vama. Zahtevajte empatiju prema vama. Ako se vi rasplačete, a dete ne reaguje, pitajte da li mu je zaista svejedno što ste vi tužni. Podsetite ga da, kada se ono rasplače, vi uvek priđete i pitate šta nije u redu, pokušate da ga utešite. Nemojte pri tome biti kritični ili strogi, jer postoji mogućnost da dete ne reaguje na vaše emocije - ne zato što nema empatiju, već zato što ne zna kako bi reagovalo.

6. Potrebe drugih. Omogućite mu što više prisustvo druge, po mogućstvu i mlađe dece. Socijalna interakcija će omogućiti vašem detetu da nauči da deli svoje igračke, da se igra po opšte važećim pravilima, umeću komunikacije... Mlađa deca, posebno bebe, pružiće mu uvid da postoje i oni koji su još više od njega samog onesposobljeni da samostalno zadovoljavaju svoje potrebe. Trogodišnje dete može da zadovolji svoju potrebu - na primer, glad, tako što će se samostalno hraniti, ali beba to ne može jer je još uvek zavisna od odraslih osoba. Kada vaše dete to uvidi, postepeno će stvarati osećaj hijerarhije moći u zadovoljavanju potreba (svojih i tuđih) i ispoljavanju emocija.

Pored ovih sugestija za razvoj empatije kod vašeg deteta, imajte na umu da se ova osobina razvija tek od treće godine. Uz vašu podršku i usmerenje, vaše dete će odrasti u emotivno toplo dete, koje će zahvaljujući upravo ovoj svojoj osobini imati razvijene socijalne kontakte, biti omiljeno u društvu i pravilno raspoznavati kako lične želje, tako i umeće poštovanja tuđih.

Jelena Holcer, pedagog

izvor: yumama.com

Mališani i mobilni telefon: Psihijatri upozoravaju da stalno korišćenje telefona od mališana pravi nesposobne odrasle ljude

Mobilni telefon se u dečji svet ušunjao na mala vrata, postajući velika opsesija. Studije su ogolile poražavajuću istinu da mališani sve ranije počinju da koriste digitalnu spravicu, postajući “smombiji” - zavisnici od smartfona. Čim se probude, uzimaju telefon u ruke, “surfuju” po internetu, igraju igrice, lišavaju se stvarne u korist virtuelne komunikacije, slikaju se za društvene mreže. I u san odlaze sa mobilnim pored glave. Pametni telefon je postao i stvar prestiža, pa se deca utrkuju ko će imati bolji i skuplji, a roditelji ne uspevaju da postave granice, nego podležu pritisku da, ako im ne kupe taj i taj telefon - klinci će biti odbačeni od društva. Nemački dečji psihijatar Mihael Vinterhof upozorava da ovaj trend od mališana pravi nesposobne odrasle ljude.

- Deca postaju žrtve, jer se kod njih još uvek nije u potpunosti razvila samokontrola - kaže Vinterhof. - Živimo u stresnom vremenu u kojem ljudi imaju sve manje snage da trpe hirove mališana, pa im brže-bolje daju ono što hoće samo da bi bili mirni. A to je - mobilni telefon. I tako se on odomaći u svakoj porodici, svakom domu.

Preporuke stručnjaka su da, pošto ne možete da ih lišite mobilnog telefona, barem im ograničite vreme koje će potrošiti uz mobilni telefon.

Šta kažu deca?

Koliko je ova pojava uzela maha i kod nas, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa učenicima trećeg razreda Osnovne škole “Sava Šumanović” u Zemunu. Na pitanje “Možete li da zamislite kakav bi vam bio dan bez mobilnog telefona?”, mališani su odgovorili:

- Ko nema mobilni, znači da mu je dosadno u životu. Kao da drugi nešto imaju, a on nema. Ne bi znao šta da radi sa rukama. (Stefan Danilović)

- Kada ne bih imao telefon, osećao bih se tužno, jer sam navikao na njega. Koristim ga da pozovem drugare da dođu kod mene, mada bi to umesto mene mogli da urade i roditelji. (Filip Makivić)

- Nisam razmišljala o tome zato što svi imaju mobilni, i gde god da se okrenem, neko telefonira, kuca poruke ili igra igrice. (Maja Narančić)

- Ne znam tačno kako bi mi izgledao dan bez telefona, ali mislim da bih u tom slučaju imala više vremena da se sa društvom igram napolju. Verovatno ne bih bila nesrećna bez njega. (Sofija Mandić)

- Obožavam svoj mobilni, jer volim da igram igrice. Roditelji mi kažu da smanjim to, a ja se onda sakrijem ispod stola i krišom se igram. Kada ne bismo imali telefon, ne bismo mogli da pozovemo roditelje ako se izgubimo. (Uroš Varkašević)

- Ako izostanemo iz škole, a nemamo telefon, ne možemo da saznamo šta smo tog dana učili. (Iva Todorović)

- Ne volim telefon, jer on kvari oči. Ne bih bila tužna kada ga ne bih imala, pošto bih više izlazila napolje i igrala se sa kucom. (Una Blagojević)

- Bilo bi mi prazno bez mobilnog, ali ne bih bio nesrećan da ga nemam, zato što bih se više igrao sa drugovima. Uostalom, najviše ga koristim da pozovem roditelje kada sam negde, pa bih se valjda snašao da ga nemam. (Marko Vukadin)

- Ne bi mi bilo dosadno bez njega, zato što više volim da čitam knjige, jer tako kvalitetno provodim vreme i bogatim rečnik. (Ana Mrđa)

Izvor: novosti.rs

Dete mora da zna da nije učestvovao u donošenju te odluke, da nije krivo i da ne treba da ima grižu savesti

DETE je do kraja treće godine upijajući um, kao sunđer je. Tada bi otac i majka trebalo najviše da se vole, tvrde psiholozi! Trebalo bi da se vole uvek, jer "najbolje što otac može da pokloni svojoj deci je da voli njihovu majku", ali u praksi to nije uvek tako. Razvod je potres za celu porodicu, ali uglavnom najteže pada mališanima. I nema dobrog trenutka da se to desi. Gotovo sve studije „barataju“ istim podatkom - mališanima u bilo kom uzrastu teško padne činjenica da mama i tata više neće živeti zajedno.

- Dete će uvek patiti, ali će tog problema najmanje biti svesno do treće godine - kaže dečji psiholog Skot Kerol. - Što je starije, situacija će biti traumatičnija, posebno oko jedanaeste godine, jer je mališan do tada proživeo deceniju sa oba roditelja, a sada shvata da se njihova zajednica urušava.

Psiholog i psihoterapeut Milica Zarin načelno se slaže sa ovom teorijom, ali ističe da ne postoji strogo pravilo.

- Sve je individualno, jer svaki period nosi rizik i nijedno doba nije pravo za razvod – kaže psiholog. – To je kao kada bi vas neko pitao: „Kada biste želeli da vam umru roditelji?“. Odgovor je: „Nikad“. Ali, to se ipak desi. Istina je da je lakše kada je dete malo, pa ne morate ništa da mu objašnjavate. A, možda je najteže u pubertetu, jer adolescenti grade sopstveni identitet i vrlo su osetljivi na sve što ih potresa.

A, odluka mame i tate da život nastave na dve adrese, svakako je ogromna promena. Sagovornica kaže da dečja reakcija zavisi, pre svega, od toga da li je razvod njihovih roditelja funkcionalan ili disfunkcionalan.

- Ukoliko su se razišli na civilizovan način i sarađuju oko vaspitanja deteta, viđaju ga redovno, pokazuju mu ljubav i nežnost, ne koriste ga kao sredstvo manipulacije, onda će dete relativno mirno podneti tu promenu. Ali, ako razvod znači ekstenziju patnje, pa se bivši supružnici i dalje svađaju, vređaju, fizički zlostavljaju, onda sve to znači još veću traumu za mališane – navodi Milica Zarin.

Zato, roditelji, vodite računa da vam dete ne bude ni oruđe ni oružje, nego neko o kome ćete nežno i iskreno brinuti kao da ste sa njegovom majkom/ocem u harmoničnom braku. I pažljivo mu saopštite odluku o razvodu.

- Dete mora da zna da nije učestvovao u donošenju te odluke, da nije krivo i da ne treba da ima grižu savesti. Mnoga deca misle da im se roditelji ne bi razveli da su ona bila bolja, da nisu plakala, pravila im probleme. Ali, taj osećaj krivice mora da im se skine. Iznesite im pritom i prednosti novih okolnosti, pa im objasnite da će se mama i tata sada manje svađati, a oni će imati dve sobe, dva puta će slaviti rođendan ili ići na more. Na vama je da učinite sve da im olakšate – savetuje Milica.

SAČUVAJTE IM RUTINU
ADAPTACIONI period mališana na razvod traje oko godinu i po, a stručnjaci kažu da je važno da im se do tada sačuva rutina. - Razvod je sam po sebi stres, a menjanje sredine, škole ili vrtića samo "doliva ulje na vatru". Deca imaju strah od neizvesnosti, koji može da ublaži rutina. Neka na spavanje i dalje idu u isto vreme, vrate se u "normalan" ritam što pre, jer će to da im pomogne da se naviknu na nove, promenjene porodične okolnosti – kaže naša sagovornica.

Izvor: Novosti.rs

Jedan od češćih problema sa kojima se roditelji susreću jeste odbijanje njihovog deteta deteta da jede. Ali zašto se to dešava i kako da utičemo na to?

Sigurno ste bar nekad čuli roditelje kako se žale da dete ništa neće da jede i da prilikom ručka ne znaju “ko koga jede” – dete obrok ili obrok njega. To, istni za volju, može biti objektivno mišljenje i konstatacija i stvaran problem. Ipak, ima često i onih situacija kada dete ne jede onako kako i koliko je to roditelj zamislio.

Kako to razgraničiti?

Ukoliko dete zaista slabo jede i ima loš apetit, to će uticati vremenom na njegovo zdravlje, imunitet, raspoloženje, energiju. Svakako, ne treba da čekate da se to desi da biste reagovali, već je dovoljno da imate tačan uvid u to šta je ono zaista pojelo tokom dana. Tada je vreme za savetovanje sa pedijatrom.
Ukoliko je slab apetit deteta ipak samo loša procena, ono će uprkos tome što “nije ništa jelo” biti zdravo, pravo i puno energije.
Uzroci odbijanja hrane

Razloga zašto dete odbija da jede hranu koju mu ponudite ima više, a ovo su neki od njih.

Nedostatak rutine

Obroci bi trebalo da su ravnomerno raspoređeni tokom dana, a poželjno bi bilo i da budu svojevrsna rutina. Kada to kažemo, trebalo bi da postoje određeno vreme kada dajete detetu da jede i određeno mesto gde se to radi. Na ovaj način utičete na njegov bioritam. Nedostatak ovakve rutine može da dovede do toga da dete shvati obrok kao prilično proizvoljnu aktivnost koju radi (ili ne radi) bilo kad i bilo gde. A nekad jednostavno misli da mu nije vreme za to!

Previše grickalica

Svi roditelji vole da udovolje svojim mališanima kupujući im grickalice i slatkiše koje vole. Ipak, čak i oni treba a imaju svoj tajming u toku dana i ne treba da budu ceo dan na dohavat ruke, a ponajmanje rešenje tipa: “Neka jede bar nešto!”

Greška!

Prvenstveno jer mnoge od tih grickalica uopšte nisu zdrave, a zatim i zbog toga što celodnevno grickanje praznih kalorija svakako neće povoljno uticati na apetit mališana. Onda kada bude trebalo da sedne za sto i pojede neki konkretan obrok, ono će već biti sito, a vi nervozni!

Medicinski razlog

Ponekad je bolest očigledan uzrok lošeg apetita i jasno je da dete nema energije ni volje da jede. Možda ga muči stomak ili povraća, možda mu je zapušen nos i ne može da savlada disanje i žvakanje u isto vreme. Ipak, ponekad se neki uzroci mogu prevideti, posebno ako je dete malo i ne ume rečima da objasni baš šta mu fali, kao recimo izbijanje novog zuba ili bolovi u grlu koji zahtevaju lečenje .

Senzorni razlog

Među malim izbirljivcima koji ne jedu ima i onih koji su jednostavno previše osetljivi na izvesnu hranu. Nekima smeta miris, nekima ukus hrane, neki ne bi ni u ludilu pojeli nešto što je zeleno ili crveno, nešto što ima seme, a nekima smeta tekstura hrane i način na koji je osećaju u ustima.

Vrlo često problem je i u samom žvakanju hrane. Ukoliko primetite da se dete nakon pokušaja žvakanja davi hranom ili je ispljune, ne mora d znači odmah da mu se ne sviđa i da je izbriljiv. Možda jednostavno ne može da je savlada, pa treba da je ponudite spremeljenu na drugačiji način.

Stres

Kao i kod odraslih i kod dece nedostatak volje za hranom i manjak apetita može biti posledica nekog stresa za njega. To može biti i neka vama radosna stvar kao što je dolazak na svet njegovog brata ili sestre, polazak u vrtić ili školu, preseljenje, ali i one očigledno stresne situacije kao što je smrt bliske osobe, razvod roditelja ili nešto slično. U ovom slučaju treba se pozabaviti uzrokom samog stresa i ostaviti detetu prostora i pomoći mu da se izbori sa svojim emocijama. Kada to razreši i apetit će doći-

Previše distrakcija

Danas smo okruženi uređajima na sve strane i nije neobično da imamo televizor u prostoriji u kojoj se jede. Sve i da njega nema, tu su telefoni, tableti, računar, a ometači mogu biti i igračke za stolom. Jasno je da dete neče mnogo mariti za svoj tanjir i sadržaj u njemu ukoliko je fokusiranio na druge stvari.

Umor

I ovo može biti razlog da dete odbije da jede, jer je jednostavno iscrpljeno i preumorno – bilo da je to zbog celodnevne igre i trčanja po njegovoj volji ili zbog obaza u školi i van nje. Ipak, nakon odmora, želja za jelom trebalo bi da se vrati, a ako je dete svaki dan umorno, to je ipak signal da nešto nije u najboljem redu.

Nedostatak fizičke aktivnosti

I dok je sa jedne strane umor razlog zašto dete neće da jede, sa druge imamo i kao značajn faktor potuno odsuvo fizičke aktivnosti i celodnevno sedenje ispred ekrana. Na žalost, ova pojava sve češća. To usporava metabolizam, a samim tim i smanjuje potrebu za hranom kao izvorom energije.

Faza razvoja i odrastanja

Manje ili više, sva deca prođu kroz “E baš neću” fazu, koja između ostalih epizoda teranja inata ima i onu kada čvrsto stisnu zube i jednostavno neće da jedu. Srećom, faza su sa razlogom faze i prolaze, a na vama ostaje da ponudite zdravu i raznovrsnu hranu, budete dosledni i da ne posustajete.

Ma šta da je od gore navedenih uzroka problem, nemojte siliti dete da jede i nemojte mu govoriti da zbog toga nije dobro. Pribegnite malo suptilnijim metodama.

Ovi trikovi da ih nagovorite da jedu vam mogu biti od koristi.

7 načina da naterate dete da jedete
U zavisnosti od toga koliko godina ima dete, možete isprobati sledeće strategije. Neki od ovih trikova su pogodniji za mlađe, neki za starije, a vi testirajte.

Spremajte hranu zajedno

I još bolje – krenite u nabavku namirnica zajedno. Napravite od toga zabavu i igru. Možda dete ne može da secka i meša vruće stvari, ali može da sipa sastojke, da broji koliko kašika šećera je stavljeno, a da ne pričamo koliko zabavno može biti igranje sa testom. I nije važno ako ne ispadne savršeno, sigurni smo da će mališani sa zadovoljstvom pojesti ono što su sami pripremili.

Jedite zajedno

Obrok teba da bude porodična rutina i zajednički treuntak, a vi uzor na koji treba da se ugleda. Detetu će sigurno biti zanimljivije da radi ono što odarsli rade, nego da sedi samo za stolom i ispunjava vaša očekivanja.

Poslužite hranu na zabavan način

To podrazumeva malo mašte,ali može zaista biti super trik. Napravite lice od sastojaka u tanjiru – upotrebite špagete da dočarate kosu, kolutiće šargarepe za oči , komad paradajza za usta. Napravite kucu, macu, cvet ili bilo šta od hrane. Servirajte hranu u njihvom omiljenom tanjiru, nabavite pribor za jelo ili makar salvete sa omiljenim crtanim junakom. Poslužite neki “poseban specijaliet”: recimo obrok koji je je Snežana spremala patuljcima ili Marsovski đuveč koji daje siper moči. Šta god!

Dajte detetu opcije

Naravno, ne preterujte sa njima. Dve opcije su dosta. Ponudite za obrok dve vrste hrane i dajte detetu da bira. Tako mu ne dajete opciju da bira da li će uopšte da jede (to se podrazumeva) nego samo šta će da jede.

Ne terajte dete da jede

Ali polako! To ne znači da ne treba da poslužite obrok, ali nemojte od toga praviti teror i neprijatne scene. Veće su šanse da vaše dete zamrzi hranu,nego da stvari budu po vašem. Opet ponavljamo – neka obrok bude prijatna rutina i nešto što se podrazumeva, a ne nešto oko čega se pravi pitanje. Svaki dan jedite u približno isto vreme i jedite zajedno da dete vidi da i vi to radite. Probajte da ne dajete obrok onda kada nije vreme za to i ne jurite dete sa kašikom po kući ako nije pojelo za stolom. Možda neće odmah usvojiti ovu naviku, ali budite strpljivi – svima nam treba vemena da se nova navika usvoji. Samo imajte na umu da prisiljavanje stvara otpor.

Ne ucenjujte desertom

Ukoliko se služite taktikom “Ako pojedeš povrće i meso iz svog tanjira dobićeš kolač” možete upasti u zamku i tako poslati pogrešnu poruku da je baš taj desert najbolja hrana. Bolje je varijanta da dete razvije zdrav odnos prema hrani, a ne da jede radi nagrade. A ako već i nagrađujte desertom, neka to bude nešto zdravo!

Potrošite kalorije

Ukoliko niste u prilici da upišete dete na neki sport, ima alternative koja je besplatna. Trčanje po dvorištu, parku, oko zgrade, vožnja bicikla i jurcanje sa drugarima dobar su načim da se potroši energija i otvori apetit.

Sve u svemu, ukoliko ste uporni i dosledni, možete da utičete na to da li će dete da jede ili ne. Najvažnije je da obroci budu rutina, da postoji mesto i vreme gde se jede i da uvek budete dobar uzor svojoj deci. Ostavite posao, knjige i telefone i jedite zajedno, a vremenom će vam ovo biti dobra navika na koju ćete biti ponosni. Ukoliko predstavite obrok kao napor i neželjenu aktivnost, jasno kakav ćete odgovor dobiti. Neka, umesto toga, to bude opuštena i svakodnevna rutina do koje ćete postepeno doći.

I naravno, ukoliko primetite da navike u ishrani vašeg mališana ne napreduju i da utiču na njegovo zdravlje, ne oklevajte da se javite svom pedijatru i potražite savet i lekarski pregled. U celoj toj zbrci oko toga “ko koga jede”, možda vam je nešto i promaklo.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Saznajte kojim čudom sva deca u vrtiću jedu za stolom, spavaju i slušaju vaspitačice dok je kod kuće potpuno druga priča

Koliko god se trudili, ni u jednoj porodici nisu tako strikna i jasna pravila kao u vrtiću.

Dok se uporno trudite da naučite dete da vas posluša, da sedi dok jede, zaspi samo i nauči osnovna pravila, čini se da vaspitačice to rade uz pomoć nekog čarobnog štapića.

„Sećam se prvog roditeljskog sastanka u jaslicama i začuđenih izraza lica nas roditelja dok nam je vaspitačica pričala kako deca sama legnu u svoj krevet, pokriju se i spavaju. Tada se još ni jedno dete iz grupe kod kuće nije samo uspavljivalo“

„Kod kuće ništa neće da jede, osim kad ga vijam po stanu ili dok gleda televizor. Zanemela sam kad sam ga videla da sedi sa drugom decom u vrtiću i jede sam, kao veliki“

„Čini mi se da je nemoguć samo u mom prisustvu. Vaspitačice ga hvale i govore kako je divno dete i sve ih sluša. A ja ga kod kuće skidam sa plafona“

Ovo su samo neke od čestih izjava roditelja. Zašto je to tako i kako su vaspitačice nabavile te čarobne štapiće kojim učine da sva deca jedu u isto vreme i to za stolom, spavaju kad im se kaže da je vreme za spavanje, poslušaju iz prve šta im se kaže, a nama to nikako ne uspeva.

Otkrivamo vam samo neke tajne čarobnih vaspitačica.

Sigurna zona mame

Drage mame, opustite se. Niste krive i ne treba tako da se osećate. Majka je osoba koja dete voli bezuslovno i dete to oseti. Volećete ih kako god da se ponašaju. Takođe vi ste sigurna zona u kojoj dete napokon posle dugog dana i mnoštva doživljaja može da izbaci iz sebe sve ono što je trpelo i preživljavalo. Zato su deca često nemoguća u prisustvu mama, a ostale ljude moraju da pridobiju za sebe pa ih slušaju.

Vršnjaci- uticaj grupe

Grupa ima veliki uticaj na ponašanje deteta, a dete potrebu da se u tu grupu uklopi. Kad vidi da svi idu da spavaju ne želi da odstupa. Na predškolskom uzrastu česte su i imitacije pa dete oponaša ponašanje druge dece. Jedan od razloga zbog kojih tako mirno sede za stolom je zato što to i druga deca rade ali i zbog još jedne važne stvari, a to su stroga i dosledna pravila.

 Stroga pravila koja se ponavljaju- rutina

Vrtić je prava mala vojska za decu. Uvek se u isto vreme doručkuje, ruča, spava, užina, igra, a slobodnog, nestruktuiranog vremena je jako malo.

Koliko god se trudili, ni u jednoj porodici ne važe ovako striktna i čvrsta pravila. Panavljajući iste radnje svakodnevno stvara se rutina i dete više i ne razmišlja šta treba da radi.

Mada je u svakodnevnom životu teško držati se pravila i discipline, ukoliko uspemo barem donekle da ih se držimo i kod kuće, olakšaćemo našem detetu, a i sebi. Deca vole strukturu čak i ako vam se tako ne čini. Kad uplove u rutinu sve je mnogo lakše, a i adaptacija na vrtić će proći bolje.

Sa druge strane ako u kući ne postoje baš nikakva pravila, vrtićka disciplina za dete će biti veliki izazov.

Pokušavaju da oduševe vaspitačice

Verovatno ste već primetili to vrckavo zavođenje drugih ljudi. Deca su mali halapljivci za pažnjom i ljubavlju. Za razliku od udobnosti sopstvenog doma gde su uvek u centru pažnje ili eventualno imaju braću i sestre za konkurente, u vrtiću ima puno onih koji se takmiče da zadobiju pažnju autoriteta (vaspitačice).

Kako bi ih naučile lepom ponašanju vaspitačice će svojom pažnjom, pohvalom, osmehom, potkrepiti poželjno i sa druge strane povišenim tonom, ignorisanjem i sl. kazniti nepoželjno ponašanje.

Kada ih zavole, deca će učiniti sve kako bi zadobili ljubav svojih vaspitačica. Isto rade i kada odete u goste, kod babe i dete i svih onih ljudi koji nisu mama i ne vole bezuslovno već se njihova ljubav i pažnja zaslužuje.

Umeće učenja kroz igru

Jedini ispravan način učenja dece je učenje kroz igru i zabavu. Samo prijatne emocije koje se vezuju za ono što dete radi, učvstiće željeno ponašanje. A u vrtiću je sve upravo tako osmišljeno. Kada prođu fazu adaptacije i prihvate odvajanje od roditelja, vrtić za decu postaje pravi mali raj. Tamo su njihovi drugari, nove igračke, uvek nove igre i aktivnosti, igre bez granice..

Vaspitačice znaju hiljadu igrica i znaju da osmisle još toliko kako bi zadobile pažnju dece i naučile ih i onim stvarima koje se kod kuće čine toliko teškim.

Dakle, više faktora dovodi do toga da se vaše dete poželjnije ponaša u vrtiću nego kod kuće. To ne treba da vas brine ali po nešto od vrtića možemo da naučimo i da primenimo i kod kuće, zar ne?

Mada će kod kuće to sve ići malo teže, važno je da ih učimo navikama i lepom ponašanju. Ako se barem trudimo da radimo slično, bićemo partneri vrtiću na zajedničkom zadatku, samo će u vrtiću ići malo lakše i brže.

Sa druge strane, roditelji koji vaspitanje prepuste vrtiću, a kod kuće rade suprotno, stvoriće kod deteta konfuziju, ono će se teško uklapati u socijalno okruženje i na kraju krajeva roditelji će teško izaći na kraj sa takvim detetom jer ipak se ono iz vrtića svaki dan vraća kući u jezgro iz kog sve potiče.

Izvor: bebac.com

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari.

Vrtić, kao druga kuća, drugi dom, sigurnost. Je li vam to, ako ne prva, onda jedna od asocijacija na boravak u istom? Jer, ako nije, čak ni u najavi, razmislite da li uopšte želite da vaše dete bude deo kolektiva?

Musavi, prljavi, umazani, lepljivi, a zaaaadovoljni dečji osmesi i pune duše sreće, radoznale oči, otkrivalice. To bi trebalo da je esencijalno osećanje i prva potreba deteta pri pomisli na vrtić. Da zna da je u vrtiću dobro došlo, da će ga tamo dočekati sa osmehom i zagrljajem i dati mu na važnosti. Da zna da će moći da istražuje, saznaje, druži se, iznad svega. Ako svega toga, dragi roditelji, nema u vašem srcu, zaobiđite vrtić, a ako vam je vrtić, što često čujem, nužno zlo, pokušajte u sebi da pronađete mesta za pomenute osećaje i doživljaje.

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari. Ili je možda prirodnije, provedi prijatan dan sa drugarima, volim te, dolazim čim završim s poslom i onda snažan zagrljaj. Ima mnogo dece lepo obučene, koja ne znaju da se igraju, zagledaju svoju garderobu i kao svetinju čuvaju igračku od par hiljada dinara, jer je imperativ da je vrate kući čitavu. Ko uživa u toj garderobi i igračkama, dete ili roditelj? Ima dece koja toliko kasno ležu, a onda mimo pravila kasno dolaze u vrtić, pa, po prirodi stvari ne mogu da spavaju kada ostala deca to čine, ili bar ne remete drugu decu. Mislite li da je tom i takvom roditelju bitna grupa i pravila iste? Samo taj roditelj ima dete-boga i samo su njegove potrebe važne. O, kako se brzo preokrenu te stvari upravo protiv tog roditelja, jer ako dete kao malo nije naučilo za granicu i poštovanja pravila, kao starije će izazivati određene nepoželjne situacije u školi, napolju i naravno u kući. Na žalost, roditelj o tome ne razmišlja, a onda, po nepisanom pravilu, okrivljuje sve druge, sistem, društvo, školstvo, lakše mu je tako nego da se suoči sa sobom i nadljudskim naporima, ako treba, krene da ispravlja grešku. Svaka je popravka bolja, onda zanemarivnja problema ili prebacivanja krivice.

Dalje, šta znače pitanja upućena detetu, bilo pred prisustvom vaspitača, bilo nasamo, pri prvom susretu, nakon boravka u vrtiću, kao što su, je li te neko dirao, kaži mami, opet si se isprljao, ljubavi, pa šta ti je, ko te je naljutio? A dete veselo, na primer. Je li bolje to ili opet snažan zagrljaj, uz komentar, jedva sam čekao da te vidim, kakav je bio tvoj dan u vrtiću, šta ti se danas najviše dopalo? Veoma često roitelj samo pita, je li jeo, spavao, ne i da li se smejao, koja mu je igra prijala, o, nešto ste danas bojili, je li to moj umetnik zato danas tako slatko umrljan? A tek padanje u nesvest, jer to mali bog nikada ne radi, ako njega ili nju neko udari, ogrebe, padne ili najgore ugrize. Pa i vaše dete ume da čini, ako ne iste, onda slične nestašluke, jer je dete, a nestašluci idu uz taj pojam, neraskidivo su vezani, ako detetu dozvolite da bude dete.

Svi roditelji dobro znaju da su grupe, u kojima njihova deca borave – brojne, tridesetoro i više dece. Dobijaju i jasna uputstva šta je prikladna odeća za vrtić, komad nečega koji dete neće sputavati, već će u njemu moći da se valja, ako ima prilike za to, puzi, sedi na podu i naravno lako obuče i svuče. Zna se i da je poželjno ne nositi skupocene igračke, ako vam je već do njih mnogo stalo, jer deca u igri mogu i da pokvare iste. Igraju se, a i dele, zašto bi inače doneli igračku, ako će je sve vreme grčevito stezati? Dete je deo grupe, a u grupi se i drugoj deci dozvoljava da vide ili dodirnu igračku, a uloga vaspitača, gde je mnogo dece, jeste da vodi računa o deci, da brine o njima, uči ih prvim elementarnim stvarima i mnogo se igra sa njima. Suvišno je i spominjati da nema ni vremena, ni prostora za nadgledanje dečjih igračaka, šnala, gumica. Koga vi želite da vaspitač, a pod tim mislim isključivo na onog vaspitača koji voli svoj posao i nadasve decu sa kojom radi, podučava i čuva u vašem odsustvu, dete ili predmete?

Volite i uvažavajte svoje dete i njegove prirodne potrebe, to je vaše pravo i obaveza. Probajte da volite i mesto gde ono provodi dosta vremena, dok vi zarađujete za život. Izbegavajte ulogu lovca na greške, jer tako i sami gajite budućeg lovca. Radujte se, smejte se sa detetom, igrajte se što više možete, umesto da ste za kompjuterom ili pred tv ekranom. Nikada neviniju i jasniju sliku o svom detetu nećete imati, uživajte u plodu vaše ljubavi. Onda znate da radite dobru stvar, gajite srećno i zadovoljno dete, koje će umeti da voli i ceni sebe i svet koji ga okružuje. I uvek, uvek, poštujte pravila, postavljajte jasne granice, na taj način učite svoje dete da, kada odraste, ume i samo da prepozna i razlikuje dobro od rđavog.

Piše: Ivana Vana Stanisavljević

Izvor: Roditeljstvo i odrastanje