Karijes zuba otkriva se sa tri godine, pa čak i ranije

Najrasprostranjenija patologija kod mališana na redovnim sistematskim pregledima jeste karijes. Uprkos tome, mnogi roditelji ne obraćaju pažnju na stanje mlečnih zuba svojih mezimaca jer računaju da će ionako svi da poispadaju. To je potpuno pogrešan pa čak i opasan pristup. Priroda nije za džabe obdarila sisare mlečnim zubima. A oni moraju da posluže detetu punih 11 godina. Kako to postići?

Dete uči da grize i žvaće zahvaljujući mlečnim zubima. Oni su neophodni i za pravilan razvoj govora. Stoga njihovo preuranjeno kvarenje i ispadanje dovodi do pomeranja stalnih zuba i raznih nepravilnosti vilice.

A pokvareni zubi su žarište hronične infekcije. I najzad, kvarni zubi ili krezuba usta jednostavno deluju ružno.

Karijes mlečnih zuba se najčešće otkriva sa dve-tri godine, čak i ranije.

Ponekad ispadaju tek što su nikli. Zašto? Stvar je u tome što je karijes bolest na koju deluje više faktora. Na formiranje zubnog tkiva deteta mogle su da utiču razne mamine boljke tokom trudnoće: toksikoza, visok pritisak, belančevine u mokraći, preležane infekcije, zagađena životna sredina, pušenje… A mame često nisu svesne tog uticaja, niti se sećaju da su u trudnoći bolovale.

Čim bebi izrastu prvi zubići, na njih odmah utiču brojni činioci: zaslađena vodica, hrana, napici, cucla, nedovoljna higijena usne duplje. Oko prvog rođendana nestaje refleks sisanja, ali mnogi roditelji i dalje daju svom mezimcu bočicu sa cuclom, a između dva obroka slatkiše. Osim toga, beba dobar deo dana provodi spavajući, a tada se mnogo manje luči pljuvačka koja ima zaštitnu ulogu zbog visokog sadržaja mikroelemenata i fluora. Pljuvačka kod bebe ima upola manje odbrambenih antitela nego u kasnijem uzrastu.

Karijes se javlja i kad dete predugo sisa. Zbog toga se na površini zuba gomilaju mlečne bakterije, dok deca koja su na mešovitoj ishrani počinju da uzimaju i čvrstu hranu, što potpomaže samočišćenje tvrdog zubnog tkiva. Zaštitna funkcija pljuvačke se narušava i kada dete jede bez ikakvog reda i dobija mleko u svakom trenutku, kad god poželi. Na taj način, pljuvačka ne može da „spira“ usnu duplju, što dovodi do stalnog prisustva mlečne kiseline.
Kako sprečiti karijes kod najmlađih? Prvi i najvažniji korak jeste oslobađanje od štetne navike da se noću piju zaslađeni napici. Nakon što su pokušali da provedu jednu besanu noć s detetom koje uz vrisku zahteva svoju flašicu, a ujutru saslušali primedbe komšija na tu temu, roditelji najčešće dižu ruke. A to je pogrešno. Jer, tako važan problem zahteva mnogo više strpljenja.

Borba s navikom da se jede i pije slatko treba da bude postepena. Sokovi mogu da se razblaže s vodom, a količina šećera u mleku i čaju treba iz dana u dan da se smanjuje.

Sledeći korak je upoznavanje roditelja s načinima održavanja higijene usne duplje. Ma kako čudno zvučalo, ali mnogi odrasli ne umeju pravilno da peru zube, što znači da prvo treba prosvetliti roditelje da bi svoje znanje umeli da prenesu na decu. Dobre rezultate u borbi s ovim problemom daje i premazivanje zuba fluorom.

Zato je neophodno da se dete već sa godinu dana odvede kod stomatologa. Izuzetno je bitno da se posete zubaru u ranom detinjstvu odvijaju u opuštenoj i veseloj atmosferi. Istraživanja nepobitno pokazuju da iskustvo deteta iz tog perioda ostavlja neizbrisiv trag na psihu i utiče na njegovo ponašanje kad odraste.

Deca nisu mali odrasli ljudi. Lekar stomatolog stoga mora da ima posebno znanje u radu s najmlađima. Zato se treba obraćati s zubarima koji rade samo s decom.

Zašto treba lečiti mlečne zube:
Ispod svakog mlečnog zuba se nalazi zametak stalnog. Ako ne leče mlečne zubiće svojih mezimaca, roditelji rizikuju da ugroze stalne zube koji se nalaze u procesu formiranja.
Što pre počnete da lečite detetove zube, to će ono lakše savladati strah od zubarske stolice.
Mlečni zubi čuvaju mesto za stalne i na taj način se obezbeđuju idealno ravni zubi u starijem uzrastu.
Funkcija varenja hrane direktno zavisi od zdravlja zuba, a to je posebno značajno kod dece.
Nelečeni zubi su izvor hroničnih infekcija.
Dete koje se bez ustezanja osmehuje mnogo je društvenije i emocionalno slobodnije.

Prvi zubići

Prvi zubići niču između šestog i osmog meseca. Oko prve godine mališan već ima oko osam zuba. Sa tri godine vaš mezimac ima sve mlečne zube. Raspoređeni su jedan uz drugi i stoga zahtevaju veću pažnju. Već oko druge godine učite dete da ispira usta i „poigrava“ se četkicom za zube. Neophodna je dečja četkica, jer je ona za odrasle suviše gruba i može da ošteti nežnu gleđ. Prvo naučite dete da koristi četkicu bez paste za zube. Pokažite mu pravilne pokrete i pazite da ne pere samo prednje zube već i kutnjake i prostor između zuba. Vodite računa da je životni vek četkice kratak – najviše četiri meseca. Tako malo dete treba da pere zube dva puta dnevno: ujutru i uveče, a danju je dovoljno da „mućka“ i ispira usta običnom vodom. Ne kombinujte vruću i hladnu hranu, jer to može dovesti do pucanja gleđi.

Pratite razvoj svog deteta

Kada govorimo o autizmu, Retovom i Aspergerovom sindromu, govorimo o razvojnim poremećajima. Prvi simptomi se javljaju u najranijem detinjstvu i razvijaju se sve do pete godine.

O razvojnim poremećajima i lečenju za „Blic“ govori dr sci. Nataša Čabarkapa, logoped Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u Beogradu.

Uzroci nastanka

Tačan uzrok nastanka se još ne zna jer postoji blizu 40 različitih faktora koji mogu da dovedu do ovog poremećaja. Među njima su virusi, bakterije, gljivice, otrovi iz neposredne prirodne okoline, benzinska isparenja, pesticidi, teški metali, pa čak i vakcinacija. Jedna od pretpostavki je da su poremećaji prouzrokovani problemima u organima za varenje. Taj poremećaj karakteriše izmenjen promet materija u kojem se određene vrste hrane ne vare u potpunosti, to je slučaj sa glutenom (belančevina iz žitarica) i kazeinom (belančevinom iz mleka).

Autizam

Prvi simptomi autizma mogu da se primete prvih meseci po rođenju (primarni autizam) ili tokom treće godine života posle perioda normalnog razvoja (sekundarni autizam). Simptomi primarnog autizma su izmenjen mišićni tonus koji ne prati tonus mišića majke tokom maženja, kruto držanje tela, izostajanje osmeha, živahnosti, mimike i kontakta pogledom. Roditelji zapažaju da ih beba ne primećuje, ne okreće se na poziv, pa im se često čini da njihova beba ne čuje iako na neke zvuke reaguje sa strahom. Ova deca obično u ruci drže neki predmet, krpu ili igračku sa kojom se uglavnom ne igraju, ali ispoljavaju paničan strah ako pokušate da im to uzmete.

Osnovni simptomi sekundarnog autizma počinju posle perioda urednog razvoja, zahtevom deteta da bude beba, da pije na cuclu… Zatim dete gubi interesovanje za druženje, gleda kroz decu i roditelje, sa lica nestaje mimika, prestaje da komunicira govorom, javlja se eholalija (ponavljanje) ili ideoglosija (sopstven govor), glas postaje izmenjen po intonaciji i krut, umesto zahteva rečima, dete uzima majku za ruku i vodi je do predmeta. Kod ovog poremećaja javljaju se i karakteristični pokreti: lepršanje rukama, radovanje bez povoda, poskakivanje.

Retov i Aspergerov sindrom

Retov sindrom karakteriše gubitak stečenih sposobnosti govora, interesovanja za igru i za svet oko sebe, poremećaj ravnoteže, prestanak korišćenja ruku za bilo kakvu korisnu radnju, pokreti pranja ruku i mentalna retardacija. Kod Aspergerovog sindroma govor se razvija na vreme, ali je stereotipan sa neobičnim sadržajima, javlja se otpor prema promenama, dete ponavlja aktivnosti na isti način, ima dobro mehaničko pamćenje, ne deli interesovanja, niti razvija nivo odnosa sa drugima.

Lečenje

Jedinstven lek za ovako teške poremećaje još ne postoji, ali se za poboljšanje kliničke slike primenjuje detaljni režim ishrane, megavitaminski preparati, detoksikacija, lečenje gljivica i drugih vidnih fizioloških poremećaja. Navedenim biološkim metodama definitivno se organizam dovodi u fiziološki dobro stanje čime se obezbeđuju uslovi za uspešan audiolingvistički tretman.

Rezultati u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u audiolingvističkom tretmanu i primena higijensko-dijetetskog režima dokazali su da se postižu optimalni rezultati u razvoju ponašanja i potencijala za učenje.

Neophodno je uključenje logopeda, psihijatra razvojnog doba, nutricionista i drugih stručnjaka u radu sa decom sa pervazivnim razvojnim poremećajima. Cilj terapije je smanjenje simptoma, čime se deci omogućava da lakše uče, da imaju bolja zapažanja i zvuka i onoga što vide.

Uz usklađivanje terapije i podršku porodice deca sa pervazivnim razvojnim poremećajima mogu da dođu do že­ljenih rezultata.

Deformaciju stopala ima gotovo 95 odsto dece uzrasta do tri godine

RAVNA stopala ima gotovo 95 odsto dece uzrasta do tri godine. U većini slučajeva to je fiziološka pojava. Kod ovih mališana unutrašnji uzdužni luk stopala je spušten, slab ili potpuno odsutan. Najčešće je poremećaj asimptomatski i ne treba ga lečiti, smatraju stručnjaci.

Ipak, da bi se donela prava odluka da li ravna stopala treba korigovati ili ne, prvo se mora ustanoviti da li su u pitanju fleksibilna (meka) ili rigidna (kruta) ravna stopala. Fleksibilna su daleko češća i nastaju uglavnom zbog generalizovane labavosti ligamenata i lako ih je razlikovati od krutih.

- Postoje dva jednostavna testa kojima se pravi razlika između dva osnovna tipa stopala - kaže dr Ninoslav Begović, specijalista dečje hirurgije Instituta za zdrastvenu zaštitu majke i deteta "Dr Vukan Čupić". - Prvi se izvodi tako što se detetu dok stoji na čvrstoj podlozi podigne palac. Ukoliko dođe do podizanja unutrašnjeg svoda stopala, test je pozitivan, u pitanju su fleksibilna ravna stopala. U drugom testu dete je okrenuto leđima, stoji skupljenih nogu i podiže pete. Kada se dete podigne na prste, a peta koja je okrenuta u stranu dok dete stoji, postepeno se ispravi, ukazuje da se radi o fleksibilnim ravnim stopalima.

Kada se dokaže da su ravna stopala fleksibilna, meka i labava, nije potrebno dalje ispitivanje i lečenje. Bol je jedina indikacija za lečenje kod dece, nikako iz estetskih razloga. Rigidna ili kruta ravna stopala se uvek leče, uglavnom hirurški.

- Lečenje započinjemo ortopedskim cipelama sa ulošcima i fizikalnom terapijom obezboljavanja - naglašava dr Begović. - Zatim slede hirurške procedure na mekim tkivima, a posle sedme godine i na kostima. Lečenje bolnog stopala treba započeti čim se pojave tegobe, kada se prethodno isključe drugi uzroci bola.

Na Institutu za majku i dete primenjuje se minimalno invazivna hirurška procedura za lečenje bolnih stopala stop screw.

- Izvodi se kod dece starije od sedam godina, u anesteziji, opštoj ili regionalnoj, u zavisnosti od uzrasta deteta - objašnjava dr Begović. - Podrazumeva plasiranje zavrtnja u petnu kost - kalkaneus. Intervencija je kratka, minimalno invazivna i vrlo efikasna, zahteva jednodnevni boravak u bolnici. Dete na nogu može da se osloni već posle 48 sati, a normalno da hoda, posle sedam dana, kad zaraste rana. Prvi rezultati obezboljavanja postižu se već posle dve nedelje, a šraf ostaje u kosti uglavnom do završetka rasta, ili duže.

VEŽBE U KUĆI
HODANjE bosim stopalima po raznim podlogama, hvatanje klikera nožnim prstima i ubacivanje u posudu, nije obavezna terapijska mera. Ove vežbe, ipak, mogu da se rade ako roditelji insistiraju, zbog jačanja mišića svoda stopala.

Mnogi vrhunski sportisti imaju ovaj problem od malena, a nižu dobre rezultate i medalje.

ASTMA kod dece može da se pojavi u svakom uzrastu. Većina mališana ima laku formu i oko 50 posto ne prima posebnu terapiju. Ipak, primarijus dr Lidija Sagić, iz beogradskog Gradskog zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu, kaže da je važno da se na vreme prepozna da bi dete moglo da vodi normalan život.

- Osim tipičnih simptoma astme, poput kašlja, otežanog disanja, sviranja u grudima, noćnog bućenja i netolerancije na fizički napor, moguća je i alergija na grinje, gljivice, životinjsku dlaku, hranu. Teško je postaviti dijagnozu kod male dece, posebno do treće godine jer ne možemo objektivno da izmerimo plućne funkcije. U ovom uzrastu mogu da postoja i druge bolesti sa sličnim simptomima, pa ih je potrebno isključiti pre nego što počne lečenje.

Međi vrhunskim sportistima je oduvek bilo ili ima asmatičara. Poznato je da se na toj "listi" nalaze Fudbaleri Dejvid Bekam, Pol Skols, košarkaš Denis Rodman, plivačica Ejni van Dirken...

* Koji je sledeći korak kada se postavi dijagnoza?

- Odlučuje se o preventivnoj terpiji, cilj je da se minimalnom dozom lekova za kontrolu astme postigne najbolji rezultat uz minimalne neželjene efekte. Lekovi se najčešće daju inhalatornim putem, preko pumpica i komora, a kod manje dece preko inhalatora, sa maskom za lice i nos.

* Kako dete može da vodi normalan život?

- Deca sa astmom mogu da vode potpuno normalan život kao vršnjaci. Kada se uspostavi dobra kontrola, smanjuju se izostanci iz škole. Preporučuje se bavljenje sportom, jer popravlja plućne funkcije. Brojni vrhunski sportisti imaju astmu i uspešno se takmiče. U okruženju dece sa astmom trebalo bi zabraniti pušenje i držanje kućnih ljubimaca ako imaju alergiju na dlaku. Promena klime može da koristi, ali ne i da izleči bolest, pogoduje im suva i topla klima.

EDUKACIJA RODITELjA

- ZA uspešno lečenje astme je ključna edukacija roditelja, koji uz adekvatnu obuku za primenu terapije, uče da rano prepoznaju pogoršanje bolesti i daju deci lekove za olakšanje disanja. Moraju da znaju da virusne infekcije uzrokuju pogoršanje u gotovo 90 posto slučajeva, ali i loši atmosferski uslovi poput magle, vlažnog i vetrovitog vremena, visoke koncentracije zagađenja, psihičkog stresa i fizičkog napora. Takođe, roditelji mora da vode računa o dozi propisanih inhalacionih kortikosteroida.

Kod hiperaktivne dece izražen je preterani nemir, impulsivnost u mišljenju i ponašanju i nemogućnost održavanja pažnje. Ipak, ne radi se o neposlušnosti, već o nemoći deteta da se smiri

Kod hiperaktivne dece izražen je preterani nemir, impulsivnost u mišljenju i ponašanju i nemogućnost održavanja pažnje. Ipak, ne radi se o neposlušnosti, već o nemoći deteta da se smiri. Ovo bi po, rečima Milene Kostić, psihologa, psihoterapeuta i instruktora obuke u psihološkom savetovalištu "Jazz" u Beogradu bila "lošija strana" opisa njihove ličnosti. Oni su, zapravo, veseli, pametni, iskreni, naivni, spontani, puni ljubavi, vrlo osetljivi, izrazito humani, ili umetničke duše.

Ovu problematiku u savetovalištu tretiraju kao deo detetove prirode, a ne kao bolest ili poremećaj. Isto kao što neko dete može da bude stidljivo, jogunasto, tvrdoglavo ili sanjar, tako neko drugo može biti impulsivno i vrlo aktivno po prirodi.

Deca koju opisujemo kao hiperaktivnu su rođena sa velikom količinom vitalne energije i mogu biti vrlo brzi, efikasni i aktivni. Kao što postoje "bodibilderi" koji su nabijeni mišićnom masom, tako postoje oni koji su nabijeni energijom, dakle "enerdžibilderi", E-bilderi.

- Vremenom se samo menjao naziv od hiperkinetskog poremećaja (ADHD - Attention deficit and hyperactivity disorder), minimalne moždane insuficijencije, zatim sindrom hiperaktivnosti i problema sa pažnjom. Učestalost je, inače, 4 - 5 puta veća kod dečaka.

U dugodišnjem radu i komunikaciji sa velikim brojem takve dece uvidela je naša sagovornica da je to njihova posebna priroda, da su oni samo drugačiji, a nikako poremećeni. Praksa je pokazala da su ovakva deca brza, brzo misle, brzo odlučuju, brzo shvataju, brzo sa misli krenu na dela! Brzina kojom misle i delaju je ono što ih čini drugačijim.

PAŽNjA PO SVAKU CENU

Problem nastaje što žive, školuju se i rade u okruženju vršnjaka i drugih osoba koji nisu tako brzi. Iz tog sudara njihovih moći i okruženja u kome žive proizilazi niz problema i za njih i za okruženje, porodicu, braću, sestre, nastavnike, drugare...

Velika većina hiperaktivne dece imaju doživljaj da su drugačija, da nigde ne pripadaju. Ustvari, to je za njih najveći izvor patnje, taj doživljaj neprihvaćenosti ili odbačenosti. U isto vreme potuno su svesni da nemaju nikakve loše namere. Njihova poruka je:"JA SAM OK!" Zato će uraditi sve da na sebe skrenu pažnju, želeći da se dopadnu po svaku cenu i da nas oraspolože i odobrovolje. Pažnju na sebe skreću najčešće tako što rade ono što drugi ne smeju ili ne vole. Postanu "kraljica ili kralj zabave" na času ili u grupi, krevelje se, ludiraju, prave grimase da zasmeju druge, da ih oraspolože ili učine srećnima, nesposobni da predvide posledice takvog ponašanja. Tipična posledica takvog ponašanja je da postanu "dežurni krivci".

Velika količina energije zahteva dobro razvijene sposobnosti njenog korištenja: sposobnost samokontrole, sposobnost da namerno usmere i zadrže pažnju koliko je potrebno, da budu strpljivi, da čekaju druge na koje su upućeni (roditelja, učitelja, prijatelja) koji imaju manje energije od njih.

PODRŠKA PRIRODNIM IZAZOVIMA

- Pored svih terapija, u našem savetovalištu koristimo Bahove cvetne esencije. Cilj je da umanjimo i eliminišemo ovaj nedostatak ravnoteže. Pomažemo deci i odraslima da upostave i neguju sopstvenu ravnotežu, da razviju potencijale u kapacitete ili da obnove sposobnosti koje su blokirane neravnotežom. Korišćenje Bahovih cvetova je jednostavno i bezbedno za uzimanje čak i kod male dece. Potreba za razvojem i negovanjem sposobnosti je dugoročna. Tretman ne sme da ostavi fizičke, emotivne niti mentalne posledice nakon dugotrajne upotrebe. Hiperaktivnoj deci, kao i njihovim vršnjacima, potrebna je podrška s vremena na vreme tokom njihovog prirodnog rasta i razvoja, punog prirodnih izazova - polazak u obdanište, u prvi razred, rođenje mlađeg deteta u porodici, prelazak u peti razred, pubertet, odnosi sa vršnjacima i pozicioniranje u grupi nakon upisa u srednju školu, odnosi sa suprotnim polom, autoritetima - objašnjava Milena Kostić.

LEK U LjUBAVI

Na pitanje da li je potrebno lečenje, psiholog Kostić kaže da se ne radi o lečenju, nego o pedagoškom i psihološkom tretmanu. Do nedavno se smatralo da je ADHD problem detinjstva, ali problem traje, i prepoznaje se i kod odraslih ljudi - dakle, ne prerasta se. Primarni problem (pažnje i hiperaktivnosti) može da se komplikuje u pubertetu, razvojem anksioznosti, depresije, maloletničke delikvencije, zloupotrebe supstanci, promiskuiteta... Zapuštanje ADHD deteta ugrožava i kvalitet života svakog člana porodice. Hiperaktivna deca se leče najviše ljubavlju. Tu je još i niz vaspitnih, pedagoških i psiholoških mera, koje služe da se sačuva sve ono što je pozitivno kod te dece, ali i da se ublaži trpljenje drugih u njihovom neposrednom okruženju.

NASLEDNO POSEBNI

Roditelji treba da razumeju da njihovo dete nije bezobrazno, nego nemoćno, jer ima naglašene emotivne potrebe. Pri tom, hiperaktivnost je u oko 80 odsto dece nasledna. Najčešće od jednog roditelja, ali linija može da se prati i dalje, pa znake ADHD možemo naći kod njihovih baka ili deka, stričeva, ujaka, tetaka i sl. Pošto se ADHD manifestuje još u predškolskom dobu, onda već tada možemo početi da pomažemo porodici ADHD deteta. U budućnosti, posle burnih godina vaspitavanja, srešćemo mladu, zdravu, veselu osobu, a hiperaktivnost i pažnja biće pod njihovom kontrolom. Odrasli, mladi ADHD ljudi umeju iskreno da se raduju i da vole. To je naprosto, posebna vrsta ljudi - objašnjava Milena Kostić.

Deca koju roditelji fizički kažnjavaju sklonija su problemima s mentalnim zdravljem i asocijalnom ponašanju u odraslom dobu, pokazalo je novo istraživanje.

Kognitivne teškoće i pojačana agresija, kao i druge neželjene posledice zabeležene su u analizi rezultata raznih istraživanja u poslednjih 50 godina. Ta studija objavljena je u “Journal of Family Psychology” i sproveli su je istraživači Univerziteta u Teksasu i Univerziteta u Mičigenu.

Oni su koristili termin “šljepkanje” kako bi označili “udaranje deteta po zadnjici ili ekstremitetima otvorenom šakom”.

Otkrili su 13 negativnih ishoda koji se povezuju s takvim vidom kažnjavanja, a među njima i agresivnost, asocijalno ponašanje, mentalne probleme, negativan odnos prema roditeljima, niže kognitivne sposobnosti i slabije samopouzdanje u odraslom dobu.

“Povremeno šljepkanje deteta je vrlo rasprostranjen oblik kažnjavanja, ali ga već neko vreme okružuje debata o njegovoj efikasnosti i primerenosti. Meta analize predstavljene u ovom radu pokazuju da nema dokaza da se takav vid kažnjavanja povezuje sa poboljšanjem ponašanja deteta. Naprotiv, povezuje se s povećanim rizikom od 13 negativnih razvojnih ishoda”, stoji u radu.

Istraživanje koje je sproveo UNICEF pokazalo je da je 80 odsto dece u svetu podvrgnuto nekom obliku udaranja kao disciplinskoj metodi.

Noćno umokravanje predstavlja simptom nekoliko poremećaja a posebno je značajno odvojiti monosimptomatsko noćno umokravanje (Monosiptomatsko Enuresu NocturnA)-tj. spontano umokravanje u krevet u toku spavanja kod dece straije od 5 godina, kod kojih je to jedini simptom poremećaja.

Umokravanje u toku spavanja se takođe može javiti se u okviru nekih neuroloških, urološki i psihijatriskih bolesti ali o njima nećemo govoriti jer bi to značajno proširilo i iskoplikovalo ovu našu priču.

Koliko je to čest problem?
Ovaj problem je veoma čest. Kod dece sa 7 godina 10 % dece ima ovaj problem. Bitno je da godišnje 15 % spontano prolazi bez ikakvog lečenja. To koriste nadrilekari kojima često pokušavaju da leče ove pacijenet. Sa 19 godina 0,1 % ljudi i dalje može imati noćno umokravanje, tj. kod njih nije došlo do izlečenja problema od rođenja, i običnio je ovim pacijentima i najteže pomoći.

Zašto se javlja noćno umokravanje

Tri faktora su bitna za nastanak ovog problema.:

- velika produkcija mokraće u toku noći,

- smanjen funkcionalni kapacitet mokraćne bešike u toku noći kao

- otežano buđenje u toku spavanja.

Smatra se da ova tri faktora kod svakog pacijenta utiču u različitom stepenu. U ovom trenutku se veruje da je najčešće zastupljen kao glavni faktor velika produkcija urina u toku noći.

Kako reaguju roditelji?
Najmanje jedna trećina roditelja ove dece nije tolerantna prema deci sa ovim problemom. Prvo i najvažnije je da roditelji znaju da deca nisu kriva za ovaj problem i da ona to ne rade namerno.

Važno je da roditeljima objasnimo o čemu se radi i da oni to razumeju. Veoma je važna saradnja roditelja u lečenju ove dece. Lečenje zahteva pozitivan stav roditelja prema ovoj deci, psihičku podporu i pozitivna stimulacija i nagrađivanje u slučaju pozitivnih rezultata.

Kako reaguju deca?
Deca koja se noću umokravaju su veoma često stidljiva, uzdrmanog samopouzdanja, nesigurna. Veoma je važno pomoći imu u ovom periodu kada je njihov psihički razvoj u krizi ali i motivisati ih da se uključe u rešavanje ovog problema. Svesna i nesvesno preuzimanje kontrole funkcije bešike od strane deteta u toku dana, pred spavanje i u toku spavanja je ključni momenat terapije. Svi ostali modaliteti lečenja samo pomažu u postizanju ovog cilja.

Šta je zadatak lekara?
Lekar mora da razjasni da li se radi monosimptomatskom noćnom umokravanju, jer ono zahteva poseban način lečenja. Ukoliko su prisutni dnevni simptomi poremećene funkcije bešike to govori da se radi o drugoj vrsti problema, koji opet zahteva drugačiji tretman.Lekar je dužan da objasni problem roditeljima i detetu , da ih motiviše i uključi u lečenje na pravi način.

Pre medikamentoznog lečenja neophodno je naglasiti da je važno da dete u toku dana pije dovoljne količine tečnosti kao i da redovno prazni bešiku. Često deca sa ovim problemom ne piju dovoljno tečnosti u toku dana i ne prazne bešiku, tako da izmokravanje tek pred spavanje dovodi do preterane produkcije urina u toku noći (jer postoji suptilna kontrola produkcije urina u zavisnosti od toga da li je bešika puna ili prazna).

Ukoliko problem i dalje postoji a dete ima 6,5- 7 godina tj. dovoljnog je uzrasta da može da sarađuje savetuje se terapija dezmopresinom. Dezmopresin je lek koji smanjuje produkciju urina u toku noći, a smanjena produkcija hormona koji ima tu funkciju smatra se glavnim razlogom monosimptomatske enurese nocturne. Ovaj način lečenja dovodi do uspešnosti kod ¾ pacijenata ali kod velikog procenta se javlja recidiv po prestanku lečenja. Bez obzira na uspehe koji su postignuti u ovoj oblasti još ima puno nerešenih problema i različitih modaliteta lečenja. Primena terapija alarm gaćicama je takođe veoma popularana u nekim centrima.

U slučaju neuspeha ovim načinima lečenja neophodno je detaljno urološko ispitivanje kao i kombinovani načini lečenja.

Već smo pisali o problemu zatvora kod beba. Nažalost, ovo se često dešava i kod starije dece, pa smo odabrali pitanja koja su vezana za ovaj, veoma čest, problem.

Među roditeljima se nekako “odomaćio” termin opstipacija, iako se izuzetno retko radi o bolesti koja se ovako naziva.

NIJE svako otežano izbacivanje stolice opstipacija!
Kod dece se retko sreće prava opstipacija (zatvor) koja je praćena izuzetno bolnom defekacijom (izbacivanje stolice), a pražnjenje creva se dešava retko – sa razmacima dužim od deset dana.

Daleko češće se radi o funkcionalnom poremećaju pražnjenja debelog creva koje je uzrokovano lošim “prehrambenim” navikama.

Koji su glavni uzroci
Jednolična ishrana “osiromašena” svežim voćem, povrćem, integralnim žitaricama i jelima koje se jedu kašikom, ali je zato “bogata” fast food konceptom, grickalicama, slatikišima i belim hlebom!

Takođe, manjak tečnosti koja se unosi tokom dana je jedan od važnih faktora koji doprinose zatvoru!

Šta dete treba da jede
Kada se poštuju osnovni principi raznolike i zdrave ishrane – NEMA zatvora! A kad se desi, to znači da dete mesecima ne jede kako treba. Prvi korak je da se dete opet uobroči – tri glavna obroka uz dve voćne užine je pravi ritam obroka. Doručak je temelj dana i treba da je obilan – “jak” (mladi sir ili jaja), ali uz integralne žitarice i jogurt. Ručak je “standardni” zdravi obrok, po mogućtsvu da bude kuvano jelo uz salatu od svežeg povrća “začinjenu” maslinovim uljem. Večera je “lagana”, ali opet bogata integralnim žitaricama. Između glavnih obroka sveže ili ceđeno voće (NE preterivati sa bananom)! Ovo su samo osnovni principi, a kreativnost u izboru zdravih namirnica je poželjna.

U početnoj fazi korekcije ishrane detetu treba ponuditi i kompot od suvih šljiva kao alternativnu užinu. Ako zavoli, biće rezultata relativno brzo, mada je strpljenje neophodno kod dece koja se dugo muče za zatvorom.

A šta treba izbegavati
Treba izbegavati nalivanje običnim kravljim mlekom (jogurt je daleko bolji izbor), belo brašno i proizvode od njega, čokoladu i čokoladne slatkiše (crna čokolada sa bar 70% kakaoa može da se da ponekad), klasične grickalice (integralne se mogu ponuditi detetu), a fast food treba maksimalno prorediti!

Bez konsultacije sa pedijatrom treba izbegavati brojne “lekove ” i preparate za “izlečenje” opstipacije. Oni imaju svoje mesto ali je to isključiva nadležnost pedijatra!

A tečnost
OGROMAN je značaj unos dovoljne količine tečnosti!

Dete treba nuditi da pije, i to NE samo kad je napolju toplo. Stižu jesenji dani, ali je značaj vode ogroman i kod potpuno zdrave dece, a naročito mališana koji pate od zatvora.

Glavni mehanizam zatvora je upravo “izvlačenje” vode iz crevnog sadržaja (to uglavnom radi debelo crevo), pa se stolica zgusne i postane tvrda! Kad se detetu da dovoljno vode, onda će više vode ostati u stolici, pa će ona biti mekša, i lakša za izbacivanje! Jednostavno, ali se često ne primenjuje.

Može li dete da pretetra sa vodom
Zdravo dete ne može!

Dete višak vode izbaci putem bubrega, pa je nemoguće “predoziranje” vodom. Ako se desi da dete povrati nemojte ga odmah terati da pije veću količinu vode. Prvo mu dajte samo par gutljaja, pa kada se lepo smiri, nastavite po pravilu “često po malo”.

Da li su čajevi u prednosti u odnosu na vodu
NISU, ali nemamo ništa protiv proverenih biljnih čajeva, ali neka dete odluči šta mu se sviđa. Ipak, oni NE MOGU da budu zamena za vodu! Čajevi su “za ponekad” a voda za uvek!

A sokići
Sokovi su u redu, ali kada su prirodni – ceđeno sveže voće! Oni mogu pomoći detetu da se reši zatvora, pa ih predlažemo kao jednu od užina (najbolje između doručka i ručka).

Može li bela kafa pomoći
Ona je tradicionalni “lek” za zatvor koji se primenjivao decenijama kod starije dece. Može se probati, ali nije za bebe! Kofein stimuliše rad creva, ali sve što je prethodno navedeno (za korekciju ishrane) je najvažniji korak. Bela kafa kod starije dece zaista može da “upali”.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar

Današnja deca su, može se reći, žrtve loše ishrane sa mnogo masti, gaziranih pića, slanih grickalica i slatkiša. Sve to dovodi do slabljenja imunog sistema.

Imuni sistem štiti telo od mikroorganizama (bakterije, virusi, gljivice, paraziti) koji izazivaju razne bolesti. Sva deca su stalno izložena ovim patogenima, ali izloženost ne znači da će dete i da se razboli.

Dobar imuni sistem obezbeđuje detetu snažnu prirodnu odbranu od bolesti. Ako je imuni sistem loš, organizam postaje podložan umoru i bolesti, pa ne može da se zaštiti od infekcija – bilo da su uobičajene, kao prehlade i alergije, ili ozbiljne, uzrokovane produženom imunom neravnotežom.

Ukoliko je vaše dete podložno bolestima, morate da mu postepeno pojačavate imunitet, dok ne postane jak koliko je to moguće.

Kako «radi» imuni sistem?

Imuni sistem prepoznaje i razgrađuje sve što je telu strano, uključujući ćelije mikroba, bakterije, strane supstance i toksične komponente.

Timus (grudna žlezda koja utiče na rast), slezina, i drugi unutrašnji organi stvaraju imune ćelije koje bivaju nošene kroz telo limfnim putevima do limfnih čvorova, a oni skladište te ćelije i pomažu da se stvori limfna barijera protiv infekcije.

Matične ćelije se stvaraju prve, a onda se pretvaraju u više vrsta ćelija koje se otpuštaju u cirkulaciju i nose u sve delove organizma. Ćelije memorije prepoznaju strane ćelije i hemikalije, a efektorne ih eliminišu.

Imune ćelije mogu da oštete nestabilni molekuli kiseonika, tzv. slobodni radikali, koji se u velikom broju nalaze u štetnoj hrani, a prisutni su prilikom zračenja i tokom izloženosti duvanskom dimu.

Čime ojačati imunitet?

Minerali i vitamini pomažu jačanje imunog sistema – neutrališući čestice koje oštećuju ćelije.

Dobra ishrana je ključna za razvoj i održavanje imunog sistema. Nutritivni deficit može da dovede do hroničnih imunoloških problema, pošto je bakterijama i virusima lakše da se razviju ako nedostaju neki nutrijenti koji stimulišu jak imuni sistem, uključujući vitamine A, C, E i esencijalne masne kiseline. Najvažniji minerali su selen, cink, gvožđe, bakar, magnezijum. Ove nutrijente treba uzeti iz hrane (sveže voće i povrće, orašasto voće, semenje, integralne žitarice). Minerali selen i cink su nezamenljivi za imunitet, jer su potrebni za izgradnju mnogih enzima koji štite telo od slobodnih radikala.

Cink

Ovaj dragoceni mineral povećava produkciju belih krvnih ćelija koje se bore protiv infekcija. Takođe pomaže stvaranje antitela. Povećava broj T ćelija koje se bore protiv mikroorganizama. Kod beba i dece, cink redukuje pojavu akutnih respiratornih infekcija. Izvori cinka su: obogaćene žitarice, junetina, ćuretina, pasulj.

Vitamini B grupe

Ovi vitamini čine grupu od osam međusobno povezanih vitamina koji se prirodno nalaze u biljnim i životinjskim izvorima. Kako su hidrosolubilni, tj. rastvorljivi u vodi, ne mogu da se akumuliraju u organizmu, pa moraju da se unose svakog dana. Gube se prilikom procesiranja – ljuštenja i kuvanja voća i povrća. Bogati izvori B vitamina su zeleno lisnato povrće, krompir, integralne žitarice, mahunarke, orasi, zrnevlje, jetra i mršavo meso.

Vitamin C

Ovaj vitamin se iz brojnih razloga nalazi na vrhu liste imunogenih nutrijenata. Pomaže da imuni sistem ostane zdrav i da se organizam brže oporavi. Povećava produkciju belih krvnih ćelija koje se bore protiv infekcija, ali i nivo interferona, antitela koje oblaže površinu ćelija, prevenirajući ulazak virusa u njih. Smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti i povećava nivo HDL (dobrog) holesterola, snižavajući nivo lošeg – LDL holesterola.

Pošto se ne akumulira u organizmu, mora da se svakodnevno unosi. Ima značajnu ulogu za otpornost organizma. Štiti od opasnih slobodnih radikala i moćni je antioksidans. Nalazi se u svežem voću, sokovima, povrću. Dnevna doza vitamina C za decu do šest godina iznosi 250 miligrama, a za stariju od šest godina 500 miligrama.

Vitamin E

Vitamin E je antioksidans i stimulator imunog sistema. On stimuliše produkciju B limfocita, imunih ćelija koje stvaraju antitela za destrukciju bakterija. Smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti. Prirodni izvori su zrnevlje i biljna ulja.

Karotenoidi

Beta karoten povećava broj ćelija koje se bore protiv infekcija i moćni je antioksidans u borbi protiv slobodnih radikala. Organizam pretvara beta karoten u vitamin A koji ima antikancerogeni i imunostimulirajući efekat. Međutim, suviše vitamina A je toksično, pa je bolje da se beta karoten uzima preko hrane i pusti organizam da sam reguliše njegovo pretvaranje u vitamin A.

Bioflavonoidi

Bioflavonoidi su grupa fitonutrijenata koja pojačava imuni odgovor i štiti ćelije od spoljašnjih uticaja. Ishrana bogata voćem i povrćem obezbeđuje njihov adekvatan unos.

Magnezijum

Neobično je važan mineral, neophodan za većinu reakcija u organizmu, između ostalog transport glukoze i jačanje imunog sistema.

Faktori jačanja imunog sistema:

Dojenje

Ključno je za razvoj imunog sistema (onoliko dugo koliko je moguće). Dojenje obezbeđuje faktore neophodne da zaštite bebu od bolesti. Dokazano je da se kod dojenih beba javlja manje infekcija nego kod onih koje nisu sisale.

Masti ili jačaju, ili slabe imune funkcije – u zavisnosti od vrste.

Loše masti (dehidrogenizovane – u prženoj hrani i margarinu predisponiraju decu za ponovljene infekcije.

Esencijalne masne kiseline (dobre masti) su ključne za normalnu funkciju imunog sistema. Nalaze se u maslinovom, lanenom ulju i uljastim ribama (losos, tuna). One povećavaju aktivnost fagocita, belih krvnih ćelija koje razgrađuju bakterije. Takođe unapređuju zdravlje svakog organa u telu.

Probiotici su kulture acidofilnih bakterija koje se nalaze u intestinalnom traktu zdravih ljudi. Probiotici se bore sa štetnim kulturama i preveniraju transport patogena u telu. Takođe omogućavaju gastrointestinalnom traktu da poveća unos minerala, jer njihov manji unos snižava imunitet. Laktobakterija je jedina prirodna odbrana od kandide i ostalih gljivičnih infekcija koje veoma snižavaju imunitet. Aktivne acidofilne kulture ubrzavaju eliminaciju toksičnih produkata varenja i omogućavaju usvajanje neophodnih nutrijenata iz hrane. Te bakterije su esencijalne za dobar imunitet.

Probiotici se preporučuju kod uzimanja antibiotika, upale srednjeg uha, aftoznih promena na sluznici usta, dijareje(proliva) i konstipacije (zatvora), kolika (grčeva), alergije na hranu, intestinalnih virusnih infekcija, kandidijaze.

Probiotici i imunitet dece

Fizička aktivnost takođe pomaže izgradnju dobrog zdravlja – podstičući cirkulaciju i pomažući snabdevanje čitavog tela kiseonikom. Duboko disanje, svež vazduh i sunčanje dopunjuju telesni kiseonik. Bilo bi dobro da deca neko vreme tokom dana provedu napolju, kako bi sunčeva svetlost ubrzala apsorpciju vitamina D, značajnog za kosti i dobar imunitet.

Prim dr med. Jasminka Komnenović, pedijatar-nutricionista

Alergijska astma je bolest koja se može javiti bilo kada tokom godine.

Nekada je proleće bilo “ekskluzivno” godišnje doba za alergije, ali je ambrozija poremetila ovu priču i pošto cveta od jula do prvih hladnih zimskih dana, prva je na listi “promotera” alergijske astme i u jesenjem periodu.

Šta je u stvari astma?

Astma nastaje zbog suženja (koje se naziva spazam ili opstrukcija) disajnih puteva. Na sluzokoži koja oblaže bronhije i bronhiole (to su mali i srednji disajni putevi) se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. To su medijatori (“posrednici”) alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva.

Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ali i zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta. Rezultat je otežan prolazak vazduha pri udahu i izdahu.

Da li je astma nasledna bolest?

Jeste, ali može da se javi i kod dece čiji roditelji nemaju astmu!

Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest (mada je danas teško naći porodicu bez alergije).

Dete ima pun nos sekreta zbog ambrozije, može li se ovo “spustiti” na bronhije?

Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica (alergijski rinitis) je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve.

Alergijska kijavica se ne spušta na bronhije, kako se to ponekad pogrešno misli! To, naravno, ne znači da dete ne može da ima obe bolesti – može, ali se tada radi o alergijskoj reakciji, koja se desila na različitim delovima disajnih puteva.

Može li neka infekcija da doprinese nastanku napada astme astmu?

Može!

Ovo se dešava često i kod dece sa alergijskom astmom, a gotovo uvek kod dece koja pate od nealergijske astme. Zna se da brojni virusi, koji napadaju disajne organe (respiratorni virusi), pokreću lanac stvaranja i lučenja medijatora – supstanci koje dovode do bronhoopstrukcije. Nažalost, jesenji virusi već “haraju”, pa je i to jedan od razloga povećane učestalosti astme u jesenjem periodu

Kako prepoznati alergijsku astmu kod deteta?

Kada dete ima pravi (tipični) napad astme, onda lako može da se posumnja na to oboljenje. Dete ubrzano i otežano diše, šišti (svira) i kašlje, neretko dugotrajno i uporno. Napad obično počinje naglo, pa dete brzo stigne kod pedijatra.

Blaži oblici alergijske astme se nekada “provuku”, pa se dijagnoza postavi tek posle ispitvanja dugotrajnog i dosadnog kašlja. Obično se prvo isključe infektivni uzroci, pa se pokaže da dete ima neotkrivenu alergiju sa povremenim napadima bronhoopstrukcije.

Kako se postavlja dijagnoza?

Kada se radi o tipičnim slučajevima, svaki dobro edukovan pedijatar može da postavi dijagnozu dečje astme.

Ali, to ne znači da je astma alergijska. Zato se dete upućuje na alergološko ispitivanje, koje će pokazati da li postoji alergija. Postoje i testovi koji ispituju funkciju pluća (spirometrija) kod dece, pa se i prikrivena asma može otkriti. Svi ovi testovi su rutinski, mogu se brzo obaviti, pa kad se posumnja na astmu, put do dijagnoze obično nije dug.

Kako se leči napad astme?

Dva su osnovna terapijska cilja: prvi je da se akutni napad astme suzbije, a drugi je da se spreče novi napadi. Lečenje sprovodi pedijatar, a ponekad dete asmatičar mora biti pod kontrolom subspecijaliste pulmologa ili alergologa. Samoinicijativno korišćenje lekova koji se koriste za lečenje astme može biti veoma opasno!

Lečenje akutnog napada astme počiva na lekovima koji šire disajne puteve – bronhodilatatorima, koji su najefikasniji ako se primene putem inhalacije. Prototip ovog leka je salbutamol (Ventolin, Spalmotil, Aloprol…) i on se najčešće primenjuje kod dece.

Da li su opasni “hormonski” preparati

Većini dece bude znatno bolje posle inhalacije bronhodilatatora. Ako je inhalaciona terapija bez efekta (čak i ako je više puta ponovljena), onda se radi o težoj formi napada astme. Tada dete mora da dobije “jače” lekove – kortikosteroidne (hormonske) preparate, koji se obično daju oralno (kada stanje deteta to dozvoljava) ili pomoću injekcija. Kod velikog broja roditelja je prisutan neopravdan strah od ovih lekova. Međutim, kada se koriste za lečenje astmatskog napada – imaju veoma blage i prolazne neželjene efekte, pa su zato “terapijski stub” lečenja ozbiljnijih napada astme.

Pored omraženih injekcija, može se dati (naročito kod veće dece) kombinacija bronhodilatatora i kortikosteroida inhalacijom. Sve više se i mlađim pacijentima daju inhalatorni kortikosteroidi za suzbijanje napada astme, naravno uz bronhodilatatore. Podrazumeva se da ovu terapiju vodi pedijatar koji prati dete.

Kako sprečiti da se napad astme ponovo desi?

Profilaktička terapija prvenstveno ima za cilj da smanji broj napada astme, ili da “oslabi” jačinu napada ako se, ipak, dogodi. Indikacije za profilaksu postavlja pedijatar (nekada uz pomoć pulmologa) koji prati dete sa astmom!

Najbolja profilaksa je da se eliminiše uzrok (alergen) koji je uzrok astme. Kod ogromne većine dece sa alergijom na ambroziju je to skoro nemoguće, jer se ova napast neverovatno raširila! Zato je važno omogućiti detetu da vodi normalan život.

Zato ćemo ukratko opisati dve grupe lekova koji se najčešće koriste za prevenciju (profilaksu) ove bolesti.

- Inhalatorni kortikosteroidi

Ovi lekovi su napravili revolucionarni pomak u terapiji dečje astme. Oni su bezbedni i korisni preparati, farmakološki dizajnirani da ispolje efekat na sluzokožu bronhijalnog stabla, sa što manjim prodorom leka u krv i organizam.

Profilaksa traje dugo, prvi efekti se javljaju tek posle nekoliko nedelja terapije, a roditelji moraju da budu strpljivi i spremni na višemesečno (često i duže) lečenje.

- Inhibitori leukotriena

Leukotrieni su, takođe, medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi lekovi (Montelukast i ostali) se daju oralno, a veliki broj studija potvrđuje njihovu efikasnost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, mada se sve više daju i kod drugih formi ove bolesti.

Može li dete na neki sport?

Može!

Kada se alergijska astma otkrije i leči blagovremeno – dete, uz redovno praćenje, može da ima zdrav i kvalitetan život. Čim se stabilizuje funkcija pluća, dete se uključuje u sve uobičajene aktivnosti, a moguće je i bavljenje takmičarskim sportom.

Idealan sport je plivanje (i “vodeni” sportovi), ali uz dobru kontrolu bolesti ogromna većina dece se može baviti onim sportom koji najviše voli. Podrazumeva se redovno praćenje kod sportskog lekara, ali i pedijatra koji leči dete.

Veliki je broj astmatičara koji su olimpijski i svetski šampioni u svim sportskim disciplinama.

Ass.dr Goran Vukomanović