Infekcija “piše” je jedan od ne tako retkih problema kod malih dečaka. Najčešće nastaje na mestu gde se kožica penisa završava i preklapa sa otvorom završnog dela mokraćnog kanala (koji se stručno naziva uretra).

Ovaj otvor je deo tkiva penisa koji se medicinski naziva glans. Dakle, kožica se nalazi preko glansa, a infekcija tog regiona se zove balanitis. On ne spada u teže infekcije, ali može, ako se na vreme ne otkrije) , napraviti ozbiljne probleme.

Zašto nastaje infekcija “piše” kod dečaka

Najčešći razlog je neadekvatna higijena genitalnog regiona!

Prosto je neverovatno da postoji toliko različitih “saveta” u vezi održavanja piše kod malih dečaka. “Eksperti” dele savete tipa: ništa ne treba dirati pre treće godine, a drugi se zalažu za što energičnije povlačenje kožice da se “spreči kasnija operacija” I jedno i drugo je nepravilno, ali je potpuno neprihvatljivo ništa ne raditi sa”pišom” jer je baš to prvi razlog infekcije (balanitisa).

Na mestu izlaska završnog dela mokraćnog kanala dečačića se preklapa kožica penisa. Tako se mokraća probija do spoljašnjeg sveta (obično je tamo pelena prvih par godina) i UVEK ostaje po malo mokraće u “džepu” koji kožica pravi. Ova mokraća kristalizuje i talože se kristali mokraćne kiseline. Ovi kristali “grickaju” finu kožicu piše, pa se širom otvaraju vrata bakterijama koje jedva čekaju da ulete u finu bebinu kožicu i naprave infekciju. Obično dve grupe bakterija dovode do balanitisa. Prve normalno žive NA kožici, ali kada se nađu ISPOD površnog sloja povampire se i naprave problem.

Drugi mikrozlikovci dolaze iz stolice, a ona je vrlo blizu piše, naročito kada ona odstoji u pelenama. Bakterije koje normalno žive u debelom crevu postaju veoma neprijatne kada dospeju u potkožno tkivo, ili daleko bilo, u mokraćne kanale.

Kako se postavlja dijagnoza

Lako – gledanjem!

Ne treba biti veliki dijagnostičar da bi se utvrdilo da nešto nije u redu. Prvo se primećuje samo crvenilo oko otvora uretre, a potom se to crvenilo širi, a ako se ništa ne preduzme pojavljuje se i otok vrha piše. U baš zapuštenim slučajevima se može videti i gnojni iscedak, koji nekada može napraviti i fleku na peleni.

Bebac, u prvih par dana infekcije ne pokazuje da mu nešto fali, ali potom postaje nervozniji i kenjkav jer polako počinje da ga boli. Ako se ovo dešava u prvih par meseci, obično se sve pripiše grčevima, pa se i ne primeti problem na piši. Ako se totalno zanemari infekcija, može doći i do skoka telesne temperature, a to je obično znak komplikacije – infekcije mokraćnih puteva.

Da li su moguće komplikacije

Nažalost jesu, a dešavaju se kad se zakasni sa terapijom:

- Infekcije mokraćnih kanala

Najopasnije je kada se infekcija sa vrha piše “popenje” u mokraćne kanale. Imajući u vidu da samo par milimetara deli ognjište infekcije od uretre nije teško da se baš to desi. Bakterijama je nekada potrebno samo dan – dva da se prebace sa površine u mokraćni kanal i tada može nastati ozbiljniji problem. Kada se infekcija zapati u uretri vrlo brzo se “uzbrdo” prošiti na mokraćnu bešiku pa nastaje zapaljenje – cistitis.

Cistitis (dakle bakterijsko zapaljenje mokraćne bešike) je samo mali korak od infekcije bubrega koja se naziva pijelonefritis. Kada se ovo desi dete izgleda veoma loše – ima visoku temperaturu, slabo jede i pije, a zna da bude veoma uznemireno, ali i pospano. Tada dete zaista ima ozbiljan problem!

- “lokalne” komplikacije

One obično nastaju ako se za relativno kratak rok desi više balanitisa za redom. Tada se obično radi o nezalečenim infekcijama koje tinjaju i prave jednu vrstu hronične infekcije piše. Čim je neka infekcija dugotrajna – tinjajuća, dolazi do stvaranja ožiljnog tkiva koje može da smanji pokretljivost kožice i suzi već mali otvor kroz koji mokraća mora da prolazi. Tako se sve više mokraće zadržava, sve je manja mogućnost adekvatne higijene pa se formira začarani krug iz koga treba što pre izaći.

Kako se balanitis leči

Prvo treba naglasiti da ŠTO PRE treba početi terapiju, a to znači već kada se primeti crvenilo na samom vrhu piše.

Pre početka terapije ne bi bilo loše uzeti bris sa mesta infekcije (bris prepucijuma) da bi se tačno utvrdilo koje su bakterije krive za zapaljenje.

Idealno bi bilo uhvatiti i mokraću za pregled, ali je to nekada veoma teško kod malih beba. Ipak, ako nema trenutnih mogućnosti za bris ili uzimanje urina NE TREBA odlagati početak tretmana:

- Lagano povlačenje kožice – SAMO koliko je moguće, a obično je dovoljno toliko da se jasno vidi otvor uretre. Dakle, ne treba forsirati povlačenje jer se može napraviti samo šteta.

- Potom treba mlakom vodom i bebi sapunom (ili šamponom) dobro oprati naslage mokraćne kiseline i proizvoda infekcije (nekada je to vidljiv gnojni sekret). Ne treba pri tom koristiti vatu ili gazu već sve obaviti pod mlazom vode.

- Sledi pažljivo ispiranje piše nekim od antiseptičnih rastvora. Veoma je prikladan troprocentni rastvor borne kiseline koja se može i bez recepta kupiti u apotekama. I ovde je najbolje mlazom iz bočice zaliti penis (naročito oko samog otvora uretre), a ako i dalje ima naslaga one se mogu skinuti nežnim brisanjem sterilnom gazom koja se prethodno dobro natopi rastvorom borne kiseline. Ako se ovo mora uraditi, uvek posle brisanja treba obaviti još jedno zalivanje antiseptičnim rastvorom

- Kada se sve završi kožica se vrati preko otvora uretre i sve se ostavi da se osuši

- U većini pravih balanitisa neophodno je u tretman uključiti i antibiotske masti. Chloramphenicol, ili Gentamicin, ili Enbecin masti su sasvim prikladni preparati, a treba ih mazati dva puta dnevno

Sve navedene mere za borbu protiv infekcije treba sprovoditi najmanje dva puta dnevno I UVEK posle pojave stolice u peleni. Dužina terapije zavisi od ozbiljnosti infekcije, a obično ne traje manje od sedam do deset dana. Zapušteni “pišulinci” traže i nekoliko nedelja tretmana. Rezultati terapije su vidljivi posle nekoliko dana – crvenilo prvo bledi, pa nestaje, a primećuje se i smanjenje otoka vrha piše. NE TREBA tada prekidati lečenje već ga nastaviti bar tri dana po potpunom povlačenju svih znakova zapaljenja.

Ako se nađu jasni znaci infekcije mokraćnih puteva (pregledom urina i urinokulturom) OBAVEZNA je i antibiotska terapija sirupima ili injekcijama koje su rezervisane za teže infekcije (zapaljenje mokraćne bešike ili bubrega koji su praćeni visokom temperaturom). Naravno, ovakva antibiotska terapija se isključivo radi uz pregled i savet pedijatra nikada” na svoju ruku”.

Kako sprečiti infekciju

Prosto – pravilnom higijenom. Redovno pranje mlakom vodom i sapunom uz LAGANO povlačenje kožice (koliko da se promoli otvor završnog dela mokraćnog kanala – NIKAKO na silu prevlačiti kožicu do kraja) je sasvim adekvatan način da se piša “servisira”. Ovo treba raditi svako veče, a ne bi bilo loše da se to obavi o uvek kada se vidi stolica u peleni. Čak i kada naizgled nema zaprljanja piše, treba je oprati jer su bakterije nevidljive, a lako prelaze iz stolice do penisa.

Naravno, treba voditi računa i o higijeni guze, jer se eventualne infekcija kože oko čmara lako prenose i na pišu.

Pored ovoga treba znati da je NEPRIKLADNO natovariti veliku količini masti ili krema za negu kože na pišu. Objašnjenje je prosto – kada se mast zadržava dugo, ona postaje odlična podloga za razvoj bakterija. Dovoljan je tanak sloj kreme oko penisa i analnog otvora.

Kao što vidite, nije teško sprečiti infekciju – balanitis. Nije teško ni lečiti lakše forme bolesti, pa je sistem “uradi sam” dozvoljen prvih dana infekcije. Naravno, ako niste sigurni o čemu se radi, ili ako je stvar izmakla kontroli obavezno konsultujte pedijatra!

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Čak i nerođene bebe sanjaju o zvuku maminog glasa ili mutnim svetlosnim slikama koje prodiru do nje. Novorođenče ima san o licima i oblicima koje upoznaje

ISTRAŽIVANjA pokazuju da čak i nerođene bebe sanjaju o zvuku maminog glasa ili mutnim svetlosnim slikama koje prodiru do nje. Novorođenče ima san o licima i oblicima koje upoznaje.

Alan Grin, profesor pedijatrije sa Univerziteta Stenford, kaže da bebama, kao i odraslima, snovi pomažu u procesuiranju proživljenog.

- Iako ne možemo pouzdano da tvrdimo šta je beba sanjala, postoje znakovi koji nam ukazuju na to da se probudila sa nekim snom. Jedan od prvih signala je raspoloženje nakon buđenja. Ako je srećna i nasmejana, sanjala je nešto lepo, a ako je nervozna i plače, u snu je verovatno procesuirala manje prijatan doživljaj - kaže dr Grin.

Naučnici nemaju dilemu da li bebe sanjaju ili ne, ali nisu sigurni da li mogu da imaju noćne more. Većina je bliža teoriji da mogu, s obzirom na to da već u prvih nekoliko meseci života imaju sećanja na neprijatne osećaje ili stanja, poput hladnoće, gladi i mokre pelene. Noćne more se, pretpostavka je, javljaju oko druge godine, jer deca tada počinju da razumeju da se u životu događaju i ružne stvari. Istovremeno, to je doba u kojem počinju da razvijaju osećaj straha.

Izvor: novosti.rs

Jedan od prvih vidljivih problema koji može da se desi malom pacijentu ženskog pola jeste nastanak ciste jajnika. Inače, ciste jajnika fetusa se mogu videti tokom ultrazvučnih pregleda u trećem trimestru trudnoće.

Jajnik do puberteta predstavlja abdominalni organ, pa se cista jajnika i opisuje kao cista u abdomenu. Uzrok postojanja cista jajnika na rođenju nije poznat, ali one najverovatnije nastaju kao posledica prolazne stimulacije jajnika hormonima iz posteljice.

Moguće komplikacije
Većina cista nastaje kod fetusa čije majke imaju određene bolesti tokom trudnoće – pre svega povišen krvni pritisak, dijabetes, povećanu količinu plodove vode… ili ako postoji neslaganje u Rh faktoru roditelja. Ciste jajnika kod novorođenčadi mogu da imaju prečnik od nekoliko milimetara, pa i preko šest centimetara. Zapremina jajnika na rođenju je u proseku oko 0,2 mililitra, a zapremina jajnika sa cistom od pet centimetara je oko 40 mililitara, odnosno dvesta puta veća. Kada su ciste veće, moguć je nastanak komplikacija: pre svega, krvarenje unutar ciste jajnika, ruptura (prsnuće) kapsule ciste i intraabdominalno krvavljenje, opstrukcija gastrointestinalnog ili urinarnog trakta, ili uvrnuće jajnika. Usled veličine cista, moguć je i nastanak otežanog disanja na rođenju.

Spontani nestanak manjih cista posle rođenja
Spontani nestanak manjih cista nastaje posle rođenja, kada se fetus «izvuče» iz majčinog hormonalnog miljea. Kod fetusa sa cistom koja je veća od šest centimetara, savetuje se planiranje carskog reza. Ako cista opstaje, ili se uveća posle rođenja, može da ugrozi vitalnost jajnika i da zahteva operativno lečenje.

Očuvanje tkiva jajnika
Očuvanje tkiva jajnika je otežano zbog male zapremine očuvanog tkiva jajnika, ali je osnovno pravilo u operativnom lečenju u ovom uzrastu. Metoda izbora jeste aspiracija cista većih od četiri centimetra – pod kontrolom ultrazvuka, smanjuje rizik od nastanka komplikacija. Ako cista opstaje u periodu dužem od četiri meseca, indikovano je operativno lečenje. Naravno, u slučajevima uvrtanja ciste i jajnika, neophodan je hitan operativni pristup.
Blagovremena dijagnostika, pravilno praćenje pacijenta i lečenje po protokolu – smanjuju rizik od gubitka jajnika. Ginekolozi koji se bave dečjom i adolescentnom ginekologijom, imaju veći uspeh u očuvanju tkiva jajnika pri operaciji – u odnosu na ostale operatore koji mogu da dođu u kontakt sa malim pacijentima.

Dr sci med. Zoran B. Stanković
Služba za dečju i adolescentnu ginekologiju
Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije «Dr Vukan Čupić», Beograd

Autor je član Međunarodne federacije za dečju i adolescentnu ginekologiju (FIGIJ)

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Kako vaše dete raste… tako ćete, možda, primetiti da se rast ne odvija u potpunosti kako vi očekujete. Kod velikog broja dece, moguće je uočiti ravna stopala, hod na prstima, krive potkolenice – i to već u prvim godinama života. Neka od ovih stanja se spontano koriguju tokom rasta deteta.

Druga, pak, potraju i postaju ozbiljnija, pa zahtevaju kompleksnije ispitivanje, kao i lečenje.

Dragi roditelji, ko zna koliko puta ste bili nepotrebno uplašeni i dizali paniku oko tako uobičajenih i čestih ortopedskih stanja, koja mogu da se vide kod većine dece.

Zato budite strpljivi i pažljivo pročitajte ovaj tekst, koji će vam biti novi korisni putokaz u rešavanju tih «problema».

Da li moje dete ima ravna stopala?
Većina dece se rađa sa ravnim stopalima, jer se ispod svoda stopala nalazi masno jastuče pa, gledano sa strane tabana – vama, roditeljima, stopalo izgleda ravno. Takođe, prilikom prohodavanja, da bi vaše dete bilo stabilnije, pri stajanju i osloncu – ono širi noge, uz oslonac na unutrašnjoj strani stopala, i tako ih «uvrće». Ovakav nalaz se postepeno gubi do treće godine života, jer unutrašnji svod stopala raste kako raste i dete. Njegovo formiranje ćete najpre da primetite kada vaše dete sedi ili leži, a tek od druge godine možete da ga uočite i pri stajanju. Ipak, kod pojedine dece, koja su rođena sa ravnim stopalima, on se neće razvijati u potpunosti.

Da bi se održao pravilan razvoj stopala i prevenirala pojava deformiteta, veoma je važno da vodite računa o kvalitetu obuće. Svako dete do navršene treće godine bi trebalo da nosi duboke cipele sa ojačanom petom – radi zaštite još nedovoljno razvijenih mišića i ligamenta skočnog zgloba. I, naravno, sa anatomskim uloškom – koji služi kao podrška unutrašnjem svodu stopala. Cipelice mogu da budu kupovne, ili da se prave po meri deteta. Ovakvi jednostavni «tretmani» imaju uticaj na pravilan razvoj i rast stopala samo ako se kombinuju sa vežbama za jačanje mišića stopala.

Da li je opasno hodanje na prstima?
Hodanje na prstima je uobičajeno među malom decom koja prohodavaju, posebno tokom njihove druge godine života. Ovo stanje obično spontano nestaje do tog uzrasta. Povremeno hodanje na prstima ne bi trebalo da bude razlog za zabrinutost ni posle druge godine života, ali bi takvo dete ipak trebalo odvesti na pregled kod ortopeda i neurologa. Uporno hodanje na prstima kod starije dece, ili hodanje na prstima samo jedne noge ali ne i druge, može da upućuje na neka druga stanja – kao što su cerebralna paraliza ili drugi problemi sa detetovim nervnim sistemom.
Kontinuirano hodanje na prstima kod zdrave dece – povremeno zahteva lečenje, i to plasiranjem gipsanih longeta u periodu od šest nedelja, kako bi se pomoglo mišićima i ligamentima lista nogu da se istegnu.

Šta podrazumeva hod sa prstima prema unutra (in-toe-ing)?
Veoma često kod mlađe dece (kod većine mališana uopšte) ovo stanje prolazi bez lečenja. Nikada nije dokazano da posebne cipele i razna ortopedska pomagala (koja su se obično koristila u prošlosti) ubrzavaju prirodan i spor proces poboljšanja ovog stanja.
Ukoliko se odlučimo za lečenje kod deteta uzrasta od druge do treće godine, ono podrazumeva nošenje korektivnog gipsa, kao i sprovođenje korektivnih vežbi (hod na spoljnoj ivici stopala i sedenje u «turskom sedu»).

Šta su angularni deformiteti nogu?
Simetrično i blago krivljenje natkolenica i potkolenica prema unutra (varus) kod novorođenčeta i odojčeta je često i predstavlja nastavak pozicije koju je dete zauzimalo intrauterino (u materici). Spontana korekcija se odigrava postepeno, rastom i hodom – kada prelaze u valgus između druge i treće godine, a definitivni oblik dobijaju između četvrte i desete godine.

*Fiziološke «O» noge (genu varum)
Obično se mogu videti kod odojčadi, kao i kod dece koja su forsirana da što pre prohodaju – u vreme dok je koštano-zglobni sistem još suviše mek i elastičan, a mišići nedovoljno jaki da izdrže teret.
Kada roditelji primete da im dete hoda na širokoj osnovi i ima veliki razmak između kolena, mada uz obrazloženje da i neko od najbližih ima isti nalaz («okserice» mogu da budu nasledne), obratiće se lekaru za pomoć.
Nakon pregleda, sledi jednostavno objašnjenje lekara da je u većini slučajeva ovo normalan nalaz, koji ne zahteva radiografiju, i da će se spontano korigovati rastom deteta.
Ali, ako vaše dete ima «O» noge i nakon druge godine života, ili ako je samo jedna noga kriva a druga nije – to može da bude znak većih problema, kao što su rahitis ili Blountova bolest. Tada je neophodna konsultacija sa ortopedom, koji će da proceni da li mu treba pomoć pedijatra (ako je rahitis uzrok deformiteta).

*Razvojne «X» noge (genu valgum)
Obostrani deformitet, uglavnom urođen, ali i posledica jako izraženih ravnih tabana (opterećenjem unutrašnje strane stopala, kolena počnu da se krive prema unutra).
Ovakvo dete je često gojaznije, trapavije, i često pada, a pri nespretnom hodu «trlja» kolena (jedno o drugo) i gazi unutrašnjom stranom stopala, brzo se zamara i žali se na bolove u nogama, naročito noću.

Kod većine dece uzrasta od dve do šest godina, lečenje nije potrebno. Ako stanje potraje, onda se preporučuju vežbe, odgovarajuće cipele sa unutrašnjim pojačanjem, kao i nošenje noćnih korektivnih ortoza («šina»).
Problem «ikserica» se posebno loše odražava na pravilan rast i razvoj kičmenog stuba.
Zato je, dragi roditelji, neophodno da se, kod dece koja imaju problem spuštenih i deformisanih stopala, ili angularne deformitete nogu – sprovodi redovan preventivni program vežbi. I to ne samo za stopala, već i za kičmeni stub, da bi se sprečila pojava deformacija (skolioza i kifoza).

Samostalna provera detetovih stopala
Najbolji način da sami proverite da li vaše dete ima ravna stopala, jeste da boso stane ispred vas, okrenuto leđima. Potvrdu da su u pitanju ravna stopala ćete dobiti ako vam se učini da ni tetiva, ni peta nisu u neutralnom položaju, već su iskrivljene prema spolja, a da je oslonac stopala na podlogu – na unutrašnjoj strani (možete da ga proverite i pravljenjem otiska na papiru).

Nespretnost i ravna stopala
Roditelji čija deca imaju ravna stopala, kažu da im se ona ponekad čine nespretnijom od druge dece. Međutim, ravna stopala ne bi trebalo da imaju nikakvog uticaja na sposobnost vašeg deteta da se bavi sportom.

Tri uzroka hoda sa prstima prema unutra
Postoje tri uzroka hoda sa prstima prema unutra (in-toe-ing):
1. metarsus adductus (kod koga je prednji deo stopala orijentisan ka unutra)

2. medijalna torzija tibije – golenjače (Pri stajanju, hodu i ležanju – čašice gledaju prema napred, a stopala prema unutra)

3. medijalna torzija femura – natkolenice, ili femoralna anteverzija (U svim pozicijama – i čašice i stopala su okrenuti prema unutra. Ovakvo dete ćemo često videti kako sedi u takozvanoj W poziciji)

Ova deca hodaju nepravilno i trče nespretno – kao po «jajima», ali čak ni ova stanja ih ne ometaju da se bave sportskim aktivnostima. Inače, stanja prolaze sama od sebe – kako deca rastu i razvijaju bolju mišićnu kontrolu i koordinaciju pokreta.

Obuća utiče na poremećaj
Neadekvatna obuća, bez odgovarajućih anatomskih uložaka,
može da dovede do poremećenog razvoja stopala, promene
statike skočnih zglobova, kolena i kukova, sa pojavom umora i
noćnih bolova, nepravilnog hoda i nespretnog trčanja sa čestim
padovima, pojavom «X» nogu, a u vreme puberteta i pojavom
deformiteta kičmenog stuba.

Dr Aleksandra Stojanović, dečji hururg
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Idealna varijanta je sprečiti insekte da napadnu ljude, ali je u praksi to veoma teško. Ipak, razna sredstva protiv letećih napasnika (“tablete” protiv komaraca) uz repelente (sredstva koja odbijaju insekte neprijatnim mirisom) mogu smanjiti mogućnost kontakta sa dosadnim insektima.

KOMARCI

Ubod komarca retko pravi ozbiljnije probleme, ali postoje dve situacije u kojima je dete prilično pogođeno.

*Kad je dete alergično na ubode komarca: Kao i većina drugih, alergija može početi bilo kada, pa i na letnjem odmoru. Tada crvenilo i otok na mestu uboda mogu biti veoma izraženi. Naročito lako otiču očni kapci i mesta gde se graniče koža i sluzokoža. Svrab je veoma izražen, a manja deca često raščešu kožu, pa je moguće da je i inficiraju.

*Kad dete “ujede” veliki broj komaraca: Brojne promene na mestu ujeda su veoma neprijatne.

U obe situacije dete može da bude veoma uznemireno – razdražljivo, a zbog izraženog svraba desi se da teško spava.

Šta mame i tate treba da urade?

-Kod manjih i običnih ujeda ništa! Sve će lepo proći samo za par dana.
-Kod izraženih otoka, ili kod velikog broja ujeda preporučuje se davanje sirupa antihistaminika (Claritine, Pressing, Bronal, Tefen). Smanjiće se svrab i otok, pa će i dete bolje da spava. Obično je par dana terapije dovoljno da se dete oporavi.
-Nekada se deca toliko češu da naprave razderotine po koži. To mogu biti ulazna vrata za brojne bakterije koje normalno žive na okolnoj koži. Ako nastane infekcija mora se tretirati antibiotskom mašću!ujedi-insekata

Kada se obratiti lekaru?

-Veoma retko je potrebna pomoć lekara za ujed komarca. To je obično situacija kada nemamo lek pri sebi, a komarac gricne kapak pa se oko potpuno zatvori a dete izgleda kao posle boks meča.
-Izuzetno mali broj dece može imati burnu alergisjku reakciju takoreći celog organizma na ujed komarca. Ubrzano disanje, kašalj i malaksalost su prve tegobe koje traže hitni lekarski pregled. Ipak, ovo je zaista malo verovatno da će se desiti.

OSA, PČELA i STRŠLJEN

Pčele se retko nalaze van košnica tako da je osa (koje skoro svuda ima) zadužena za muke dece i roditelja. Ose obožavaju mesta gde se jede, a tu su i deca pa se desi neželjeni kontakt.
On je, za razliku od ujeda komarca veoma bolan, a otok na mestu uboda je skoro uvek veoma izražen. Obično stradaju ruke i noge, jer osa (baš kao i stršljen) najčešće »grize« u samoodbrani.

Šta mogu da urade roditelji?
Idealno je odmah staviti led na mesto uboda, pa će i bol i otok biti manji. Ostali deo priče se ne razlikuje bitno u odnosu na tretman kod uboda komarca.

Kada se obratiti lekaru?
UVEK ako postoji sumnja da je dete imalo osu u ustima! Naročito ako bolno viče, ali i ako je neko video da osa beži iz usta. Otok korena jezika ili grla može biti veoma opasan, jer može da dovede do potpunog prekida disanja. Srećom, ovo je veoma, veoma retko (ali se ipak dešava). Tada NE TREBA »čačkati« po ustima da se vidi da li se nešto dešava jer to samo ubrzava oticanje, već ŠTO PRE prebaciti dete u najbližu ambulantu.

Druga, srećom izuzetno retka, situacija u kojoj što pre treba stići do lekara je pojava otoka usana, ušiju i očiju. Tada dete obično ima i brojne crvene “pečate” po koži. Ako se ne reaguje brzo, dete počinje otežano i ubrzano da diše pa stanje postaje dramatično. Radi se o retkoj, ali veoma opasnoj alergijskoj reakciji celog organizma (anafilaksa) koja traži neodložnu terapiju u najbližoj ambulanti ili bolnici. Tu nema čekanja – što pre kod doktora!

KRPELJ

Nema trave bez krpelja, a oni prosto obožavaju nežnu dečju kožu. Obično stradaju noge (potkolenice), ali i egzotične lokacije kao što su vrat, deo iza uha, pa i kosa, nisu retkost (ima krpelja i na drveću).

Šta mogu da urade roditelji?
Najbolje je sprečititi da krpelj stigne na dete, a to nije lako. Izbegavati visoku travu, duge pantalone bez bosih nogu (kako po ovoj vrućini) su česti, ali skoro neprimenljivi saveti. Prava stvar su repelenti – preparati koji se nanose na kožu i odbijaju insekte. Nevolja je što gladan krpelj ume vešto da nađe svoj “švedski sto” na koži gde nema repelenta.

Ipak, ako se ipak zakači, šta da se radi?

-Na licu mesta NE TREBA iglama i drugi priručnim “alatima” vaditi krpelj, a ne treba ga čupati ni rukama jer će glava sa rilicom ostati u koži.
-Najbolje je dete odvesti u ambulantu gde će se lepo i brzo, sterilnim instrumentima odstraniti krpelj.
-SVAKO dete koje ujede krpelj mora da dobija bar dvonedeljnu antibiotsku terapiju! Ona se sprovodi zbog sprečavanja jedne veoma opasne bolesti – borelioza (Lajmska bolest). Svaki treći krpelj u gradu nosi prouzrokovača ove bolesti na sebi i isporuči ga prilikom ujeda. Iako je van grada broj prokuženih krpelja manji, potrebno je, za svaki slučaj, detetu dati antibiotik. Obično se prepisuje amoksicilin (za alergične na penicilin eritromicin), ali je to posao lekara, koji će odrediti dozu i tačno trajanje terapije.

OSTALI NAPASNICI

PAUCI retko prave ozbiljnije probleme. Slično komarcima, na mestu njihovog ujeda se pojavljuje otok, ali nešto veći i tvrđi i traje koji dan duže. Tako je i tretman isti. Podrazumeva se da treba pobiti sve paukove u sobi gde dete spava (to zahteva pomeranje nameštaja i dosta muke).

BUVE su na selu uobičajena pojava. One vole prašinu, ali i kućne ljubimce. Buve »pasu« nežnu dečju kožu, pa su ubodi grupisani u grozdove, nisu preterano veliki (do 1 cm), ali veoma svrbe. Brzo dobijaju ljubičasu boju, a nekada traju desetak dana (ponekad i duže).
Tretman je sličan kao za komarce, a retko se dešavaju ozbiljniji problemi.

MEDUZE, naravno, ne spadaju u insekte, ali je reakcija kože slična, pa će ovde i biti opisana.
Nisu retke u toplim morima, a kontakt sa njima je prilično neprijatan. Na koži se formira lokalna reakcija u vidu crvenila, otoka koji je praćen peckanjem i svrabom. Obično se obrisi meduze vide na koži, a nije redak bol koji se javlja nekoliko sati posle kontakta.
Postoje preparati koji sadrže lokalni anestetik i antihistaminik i preporučuju se za lečenje ovih promena. Kod nas se teže nalaze, mada ih ima po apotekama u primorskim gradovima.
Kod izraženih reakcija je potreban sirup antihistaminika, koji se obično daje dva do tri dana. Teže reakcije su moguće, ali su veoma retke.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok.

Aleksa je beba od devet i po meseci. Dva puta je imao infekciju mokracnih kanala. Smatra se da je neophodno uraditi “mikciju”. Volela bih da saznam nešto više o tome. Da li je pregled bolan, koliko vremenski traje I da li postoje komplikacije nakon pregleda?

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok. Jedan od mogućih uzroka (ne mora da bude kod Vašeg deteta) jeste anomalija (poremećaj razvoja) mokraćnih puteva. Te anomalije se moraju istražiti – obično se prvo uradi ultrazvučni pregled bubrega i mokraćne bešike, a ako je potrebno i , kako ste Vi nazvali” “mikciona” – pravilan naziv je retrogradna mikciona urocistografija.

Radi se o proceduri pri kojoj se kroz ureter (završni deo mokraćnog “izvodnog” sistema) ubaci kateter (cevčica malog promera). Kroz kateter se u mokraćnu bešiku ubaci kontrastno sretstvo, a potom se na rentgenskom aparatu prati kako mokraća (u kojoj se nalazi kontrast koji je vidljiv na rentgenu) izlazi iz bešike. Naročito je važno videti da li postoji povratak (refluks) mokraće u ureter (mokraćni kanal koji spaja bubreg sa mokraćnom bešikom). Tada se mogu videti i neke druge anomalije uretera i njegovog spoja sa mokraćnom bešikom.

Sama procedure je, u rukama veštog lekara (radiologa specijalizovanog za decu) i tehničara jednostavna i kratkotrajna. Jedino što kratkotrajno zaboli je plasiranje katetera kroz “pišu”, ali je to zaista kratko. Pre intervencije dete dobije preventivnu dozu antibiotika, a rezultati se vide već posle desetak minuta od završetka procedure.

Zato, ako Vam je savetovana mikciona urocistografija uradite je – time će se isključiti jedna veoma važna grupa potencijalnih uzroka infekcija mokraćnih kanala kod Vašeg dečaka.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Svakom roditelju je najvažniji napredak deteta u psihofizičkom razvoju, razvoj govora i razvoj motoričkih sposobnosti. U tome im treba pomoći i podržati da se pripreme za uspešno roditeljstvo.

„Bolje sprečiti nego lečiti”narodna izreka koja je prihvatljiva u prevenciji nastanka razvojnih poremećaja.

Dislalija je artikulacioni razvojni poremećaj glasova u deteta sa normalnim fiziološkim sluhom, normalnom inervacijom govornih organa,normalnim intelektualnim sposobnostima i razvijenošću ostalih jezičkih sposobnosti.

Ispoljava se kao:

Omisija-nedostatak nekih glasova
Supstitucija-zamena nekog glasa već postojećim
Distorzija-oštečen izgovor već postojećeg glasa
Govor malog deteta je rezultat procesa učenja, koji nakon nekog vremena postaje sličan govoru odraslih. Ako govor u bilo kom svom obliku odstupa od govorne sredine, narušava se razumljivost i otežava komunikacija.

Kako i kada se usvajaju glasovi?
Glasovi imaju svoju razvojnu liniju. Svaki uzrast prati i određen razvoj glasova,a to je bitno u dijagnostici poremećaja izgovora. Prvo se javljaju vokali (samoglasnici): a,e,i,o,u , zatim konsonanti (suglasnici): p,b,m,n,t,d,k,g. Ako trogodišnje dete neke od tih glasova izostavlja ili ih pogrešno izgovara, smatramo da se govori o poremećaju glasa i glasova te grupe. Takođe dete od tri godine može pravilno da izgovara i sledeće glasove: u,f,v,h,l, glasovi s, z, c, š, ž, č, ć, đ, dz, r, lj, nj, mogu biti distorzovani(nejasni), ali se u kasnijem uzrastu” čiste” i dolazi do pravilnog postavljanja i izgovora svakog glasa.

Glasove s, z, c deca treba da izgovaraju pravilno sa četiri i po godine.
Glasove š, ž, č, ć, đ, dz čisto izgovaraju u petoj godini
Lj je glas kod koga do kraja četvrte godine tolerišemo supstituciju (zamenu) sa glasom l
Glas nj, i njegovu zamenu sa glasom n tolerišemo do tri i po godine
Glas r se toleriše do četiri i po godine

Dete sa pet i po godina treba pravilno da izgovara sve glasove maternjeg jezika.

Važno je znati da poteškoće u izgovoru zavise od mesta načina izgovora glasova npr. kod trogodišnjeg deteta je dozvoljeno da se glas s umekšava, ali nije dozvoljeno da se jezik nalazi između zuba kada se glas izgovara (interdentalni sigmazizam).

Postoje i uzroci koji dovode do poremećaja izgovora. Mogu biti primarni i sekundarni.

Primarni su razne anomalije ili odstupanja u građi organa koji dovode do teškoća u izgovoru glasova
Sekundarni su psihološki i socijalni činioci
Bitna je i okolina u kojoj dete živi.

Kada i kako sprečiti poremećaj artikulacije?

Najraniji preventivni postupak je psihofizičko zdravlje buduće majke. Posle porođaja,veoma je važno dojenje bebe. Kada se pojave prvi zubi treba bebi davati čvršću hranu, zatim uzimanje hrane kašičicom, pijenje iz šoljice stimuliše aktivno funkcionisanje usnice, a žvakanje i guranje hrane pripremaju mišiće za složenu funkciju-govor. Cuclu i varalicu ne upotrebljavati jer negativno utiče na razvoj govornih organa.Takođe treba sprečavati da dete sisa prst, jer to onemogućava da se pravilno izgovaraju glasovi (s, z, c, š, ž, č, dz, r, t, d, n).

Potrebno je raditi vežbe logomotorike, zajedno sa detetom 5 minuta svakodnevno, a cilj im je da se jačaju mišići jezika i usnice. Stimulisati razvoj fonemskog sluha, razvoj pažnje i memorije.

Pravilan govorni uzor je jako bitan, treba da se izbegnu tepanja detetu, naročito oko 2-3 godine, a ako nepravilno izgovara glasove važno je da se roditelji posavetuju sa logopedom. Na rezultate terapije utiče motivacija i karakterne crte deteta, redovni logopedski tretmani, dobra saradnja sa terapeutom i roditeljska pomoć.

Radmila Čvorović, diplomirani logoped
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Čim otopli – eto krpelja! Ove godine smo nekako pravo iz zime “pretrčali” u veoma toplo vreme. Sve to je dovelo do eksplozije vegetacije, što je svakako donelo brojne radosti deci (ali i starijima). Ipak, stigli su i brojni “kvaritelji” uživanja u prirodi, a krpelji su (uz komarce) svakako među prvima na listi omraženih krvopija.

Kreplji su potencijalni prenosioci zaraznih bolesti pa nije loše da naučimo da se zaštitimo od njih, ali i da umemo da postupimo pravilno kad ih pronađemo na koži deteta.

Zašto krpelji vole topli deo godine?
Krpelji žive u zelenilu, obično u travi i na drveću. Zato ih ima već u prolećnim mesecima, ali se najčešče krajem maja i u junu njihov broj znatno povećava. Krpelju je spoljna toplota neophodna za život, tako da ne može da preživi hladne dane. Imajući u vidu i “vegetacijski bum” i lep ambijent za život, jasno je zašto su krpelji ljubitelji toplih dana. Njihovi biološki “rezervoari” su uglavnom glodari, kojih zaista ima mnogo – pa se krpelji preko tih, veoma pokretnih životinjica, neverovatno brzo šire.

Krpelj je “krvopija” koja napada sve što im se nađe u blizini, a ima kožu bogatu krvnim sudovima – pored dece i ljudi i svi drugi sisari, uključujući i kućne ljubimce, su prava radost za krpelje.

Kako krpelj dođe do dece?
Omiljeno stanište krpelja je visoka trava, ali se oni rado “penju” u guste krošnje. Zato ih ima i na drveću, odakle padaju na decu, pa ne treba da čude što su česta mesta ujeda na glavi i vratu.

Svako ko drži kućne ljubimce, treba redovno da kontroliše kuce i mace, da pronalazi i eliminiše krpelje. To je važno, jer dete može da “zakači” krpelja u igri sa omiljenom životinjom. Srećom, vlasnici kućnih ljubimaca su, po pravilu, bolje upoznati sa problemima koje krpelj donosi. Osim toga, postoje efikasna sredstva za zaštitu životinja od ovih neprijatnih krvopija, pa se tako i deca uspešno štite.

Da li boli kad krpelj ujede?
Na žalost NE boli!

Bolje bi bilo da zaboli jer bi odmah znali da je krpelj “u akciji” pa bi ga lakše i brže izvadili!

Kad krpelj stigne na kožu on prvo traži mesto koje mu najviše odgovara “za obrok”, a u momentu kad “ugrize” dete (ili odrasle) on ispusti jednu supstancu koja ima ulogu lokalne anestezije, pa NIŠTA ne osetimo! To naravno krpelju odgovara jer tako može da ostane neprimećen i da nastavi da se nesmetano hrani.

Zašto je krpelj opasan – koje bolesti?
Ima dosta opasnih bolesti koje krpelj može da prenese na čoveka. Srećom, na našem području praktično nema arbovirusa, koji su prouzrokovači retkih, ali opasnih izazivača zapaljenja mozga (encefalitis) i moždanih ovojnica (meningitis) – koje prenose krpelji. Zato nećemo o tome.

Na našem geografskom području, “najvažnija” boleština koju krpelji prenose je Lajmska bolest (Lyme). Ona se, inače, javlja i na drugim kontinentima. Šta se konkretno dešava? U krpelju se nalazi opasna bakterija (Borellia), koja njemu ne smeta, ali je prilikom “obroka” ubaci u krvotok domaćina.

Lajmska bolest je veoma opasna pa smo je obradili u posebnom članku.

Kako ispravno postupiti kad se krpelj ipak zakači na dete?
- Krpelj mora da se odstrani sa kože! Najbolje je da se to uradi u nekoj od zdravstvenih ustanova, ili u najbližoj ambulanti. Skoro svaka ambulanta ima jednostavne instrumente kojima veoma brzo, gotovo bezbolno može da se izvadi krpelj. Ako ste daleko od ambulante, uzmite pincetu, uhvatite krpelja i polako ga povucite sa kože.

To je zaista važno, jer ako ga naglo “trgnete” iz kože, u njoj mogu da ostanu glava i rilice kojima se krpelj “zakačio” za dete. Pravovremeno vađenje krpelja drastično smanjuje verovatnoću nastanka Lajmske bolesti! Problem je što često ne znamo koliko je dugo krpelj proveo na kože PRE nego što smo ga uočili.

- Nemojte da “opijate” krpelja alkoholom ili benzinom, jer će tada stvarno da mu pripadne muka, pa će da povrati bakteriju (ako je ima u sebi) koja izaziva Lajmsku bolest.

- Imajući u vidu da preko krpelja može da se “zaradi” i tetanus, pedijatar će da preporuči odgovarajuću antitetanusnu zaštitu. Uvidom u karton obavljenih vakcinacija (koji se nalazi u zdravstvenoj knjižici), lekar će da proceni da li dete treba da dobije antitetanusni “serum”, ili je uz to potrebno da se da i antitetanusna vakcina. Ogromna većina dece koja je redovno vakcinisana – ne zahteva antitetanusnu zaštitu!

- S obzirom da je skoro svaki treći gradski krpelj zaražen Borelijom, najefikasnija prevencija je da dete dobije odgovarajući antibiotik, čime će u korenu da se saseče mogućnost razvoja Lajmske bolesti. Najbolje bi bilo da se izvađeni krpelj odnese u odgovarajuću laboratoriju, gde će se proveriti da li je zarazan, pa onda pristupiti eventualnoj antibiotskoj terapiji. Ako je to neizvodljivo, pametno je (uz konsultaciju sa pedijatrom) da se detetu da Amoksicilin, i to u punim terapijskim dozama (koje određuje pedijatar). Ukoliko je dete alergično na penicilin, lekar će da prepiše odgovarajuću zamenu. Za odrasle se prepisuju tetraciklinski antibiotici.

Kako sprečiti da krpelj dođe do deteta?
Nemoguće je i potpuno neopravdano zabraniti deci igranje u prirodi.

Evo nekoliko saveta da to bude bezbedna zabava:

- Treba izbeći visoku travu kao mesto za igranje, zato je treba kositi u dvorištu, odnosno na svim zelenim površinama gde se deca igraju.

- Bilo bi idealno da se zelene površine na kojima se deca igraju zapraše odgovarajućim insekticidom koji efikasno ubija krpelje.

- Teoretski, dobro je da deca nose duge pantalone (ili trenerku) ili bar dokolenice – kako krpelj ne bi mogao lako da se “zalepi” za njih. Međutim, teško da taj savet može da se ispoštuje dok traju letnje vrućine, a baš tada ima najviše malih krvopija.

- Pravi način zaštite je upotreba repelenata – “rasterivača” insekata, koji se nanose na kožu. Radi se o hemijskim supstancama (ima i preparata na biljnoj bazi) koje ne smetaju dečjoj koži, ali teraju krpelja da potraži drugu žrtvu na kojoj nema repelenta. Treba premazati sve otkrivene delove kože pre izlaska dece napolje. To će pomoći i u teranju komaraca!

- Posle dana koji dete provede u prirodi, obavezno treba pregledati njegovu kožu. I to najbolje pre tuširanja, jer krpelj može da se “zavuče” daleko od mesta gde je “uskočio” na dete. Detaljno pregledajte celo dete, uključujući i pregibe i kosu! Najgore je kada krpelj odradi svoje, pa ode sa detetove kože, a sve ostane neprimećeno.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Stručnjaci kažu da bebe pre rođenja sisaju palac, a istraživanje je pokazalo i da one u stomaku vežbaju veštine komunikacije, koje uključuju i plakanje

Trudnice se često žale kako ih bebe šutiraju u stomaku, ali se i obraduju kada osete da se pomeraju, podsećajući ih da su tu. Stručnjaci kažu da one još pre rođenja sisaju palac, što se često zabeleži na snimku ultrazvuka, a istraživanje sprovedeno na univerzitetima Duram i Lankaster je pokazalo i da one u stomaku vežbaju veštine komunikacije, koje uključuju i plakanje.

Naučnici su koristili ultrazvuk i posmatrali bebe, proučavajući kakve sve izraze lica prave pre rođenja. Tada su videli da one prave složene izraze, kao što su spuštanje obrva i nabiranje nosa.

- Za bebe je od životnog značaja sposobnost da odmah po rođenju pokažu ako ih nešto boli - kaže dr Rajsland sa Univerziteta Duram. - Ali, tek treba da utvrdimo da li plačljivi izrazi lica znače da ih stvarno nešto boli ili samo "vežbaju" za prave bolove.

Izvor: novosti.rs

Među brojnim alergijskim bolestima astma ipak zauzima posebno mesto. Neosporna je činjenica da je astma kod dece u višedecenijskoj ekspanziji, pa je broj dece koja oboljevaju realno veći iz godine u godinu.

Ranije je dijagnoza astme neretko bila uvijana u razne “oblande lakših dijagnoza” (opstruktivni bronhitis koji se ponavlja…). Ipak, bolesti se moraju nazivati pravim imenom, pa jedan broj dece koja su vukla stare i neadekvatne dijagnoze konačno ima pravo ime bolesti od koje pati.

Kada dete ima ponavljane napade otežanog disanja sa karakterističnim šištanjem, koje nastaje zbog suženja malih i srednjih disajnih puteva, dijagnoza se skoro sama nameće – to je astma! Naravno, pedijatar koji prati dete (ili pulmolog) će postaviti dijagnozu astme, a alergološkim ispitivanjima će se pokazati da li je alergija uzrok ove bolesti.

Astma kod većine roditelja izaziva skoro paničan strah. Odmah se nađe neko iz porodice, ili među prijateljima ko više godina pati od astme, pa se množe crne misli po tipu “i moje dete će tako proći”. To naprosto nije tako iz mnogo razloga, a najvažniji leži u činjenici da savremeni pristup u lečenju i prevenciji ove bolesti kod dece daje fantastične rezultate.

Prođe zima, a opet astma! Stvarno veliki broj dece pati od ove bolesti tokom jeseni i zime, a to je posledica “sprege” virusa i astme. Stiglo je proleće, sa njim i neizbežan polen, pa su alergijske bolesti u “usponu”, a deca koja imaju sklonost ka ovoj bolesti neretko oboljevaju baš ovih nedelja. Zato smo se odlučili da prikažemo prolećnu astmu, sa akcentom na prevenciju – sprečavanje pojave ove neprijatne bolesti.

Kako nastaje prolećna astma?
Suština astme je suženje disajnih puteva – “spazam”. Na sluzokoži se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. Te supstance se nazivaju medijatori alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva. Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ili zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta.

Kako se dijagnostikuje alergijska astma?
Većina dece ima tipične simptome: ponavljane epizode suženja disajnih puteva (bronhoopstrukcija) koje su praćene kašljanjem, a nekada i pravim napadima otežanog disanja. Svi dobro edukovani pedijatri će ovakvu decu izdvojiti i praćenjem postaviti dijagnozu astme. Pošto postoji i nealergijska astma, potrebna je alergološka obrada koja ima za cilj da pronađe eventualne alergene – obično nevidljive (ili neprimetne) sitnice iz okoline koji su uzrok započinjanja lavine složenih biohemijskih reakcija koje se manifestuju suženjem disajnih puteva.

Jedan, manji broj dece ima “skrivenu” astmu koja se manifestuje samo u određenim okolnostima, na primer tokom fizičkog napora, pa se kod njih do dijagnoze dolazi nešto sporije. Ipak, i ova dečica pre ili kasnije stižu do prave dijagnoze.

Može li se polenska kijavica (alergijski rinitis) “spustiti” na pluća i izazvati astmu?
Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, ipak radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve. To znači da NEMA “spuštanja” bolesti, ali alergični na polen koji imaju kijavicu (rinitis) mogu razviti astmu, kao zasebnu manifestaciju alergije.

Da li se alergijska astma nasleđuje?
Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest, ali to NE MORA da znači da će dete imati alergijsku astmu!

Ipak, ova bolest se može javiti i kod dece čiji bliski srodnici nemaju astmu, ali ni druge alergijske bolesti.

Kako se leči
Lečenje astme ima dva aspekta.

Prvi je pomoć detetu tokom samog napada, kada je potrebno što pre dati adekvatnu terapiju. Ta akutna terapija počiva na tri grupe lekova: bronhodilatatorima iz grupe takozvanih beta agonista (salbutamol i ostali), kortikosteroidima (prednizolon, metilprednizolon i sl.) i teofilinskim preparatima (aminofilin, durofilin). Ovo se uvek sprovodi pod budnim okom pedijatra ili pulmologa, a najvažnije je da roditeljima ne promaknu simptomi i znaci astme (koji se ipak lako prepoznaju), i da dete na vreme stigne do lekara.

Drugi aspekt je sprečavanje čestih (recidivantnih) napada. Ova vrsta tretmana se stručno naziva profilaksa a njena suština je da dete svakodnevno uzima neki lek koji će prvo prorediti, a onda i sprečiti ponovne astmatske napade.

PREVENTIVNA – PRODILAKTIČKA TERAPIJA ASTME

Zaista je važno da se ova tema detaljnije obradi, imajući u vidu da blagovremeno započinjanje profilaktičke terapije drastično povećava izglede da se astma drži pod kontroloma i da dete vodi zdrav život u kome će disati “punim plućima”!

Evo najčešćih pitanja roditelja:

Da li svako dete sa astmom treba da se podvrgne profilaktičkom tretmanu?
NE zahteva svako dete sa astmom profilaksu!

Ima dece koja lepo odreaguju na akutnu terapiju astmatskog napada, pa se napadi veoma retko dešavaju, ili se sami po sebi izgube. To je super, ali veliki broj dece s alergijskom astmom ima česte napade, ili su napadi toliko teški da dete skoro svaki put “zaglavi” u bolnici. E tu nema dileme – što pre na profilaksu.

Odlaganje profilaktičke terapije kod ove dece NE pomaže, naprotiv!

Koji se lekovi koriste za profilaksu alergijske astme?
Najbolja profilaksa je eliminisati alergen koji je uzrok astme. Većini dece je to naprosto neizvodljivo, jer dete mora da vodi normalan život u uslovima u kojima živi. Zato je potrebno odabrati pravu terapiju.

Postoji mnogo lekova koji se mogu davati deci, ali se izdvajaju tri najčešće korišćene grupe koje imaju jednu zajedničku karakteristiku – moraju se uzimato dugo (mesecima) da bi ispoljili pravi efekat.

Ketotifen (Galitifen i ostali) je lek kome su pripisivana razna svojstva, ali se zapravo radi o antihistaminiku, dakle leku koji smanjuje štetu koju deci pravi histamin – jedan od glavnih (ali ne i jedini) medijator alergijske reakcije. Ovaj lek je već decenijama kontroverzan, jedni ga vole i poštuju jer se daje kao sirup (i nema značajnija neželjena dejstva), a drugi alergolozi i pulmolozi smatraju da mu nije mesto u profilaktičkom tretmanu. Istini za volju, poslednjih godina je potisnut od strane novih, moćnijih lekova, ali i dalje ima svoje mesto u prevenciji lakših oblika alergijske astme.

Kromolin (naatrijum kromoglikat – Intal) je lek koji smanjuje oslobađanje medijatora alergijske reakcije (histamina, leukotriena…) iz jedne vrste ćelija koje zauzimaju važno mesto u nastajanju alergijske astme (mastociti). Lek se primenjuje putem inhalatora, ali se izuzetno retko primenjuje kod dece.

Desetak godina se kod dece primenjuju i lekovi iz grupe inhibitora leukotriena. Leukotrieni su takođe medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi obećavajući lekovi (montelukast i ostali) se daju oralno, a sve veći broj studija potvrđuje njihovu efiksanost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, ali to nije jedina indikacija za njihovu upotrebu.

Inhalatorni kortikosteroidi su, bez preterivanja, napravili revoluciju u lečenju ali i izlečenju astme kod dece. Oni na mnogo načina umanjuju neželjene posledice alergijske reakcije na sluzokoži disajnih organa i tako dovode do drastičnog popravljanja plućne funkcije, ali i sposobnosti deteta da se odbrani od alergena.

Budesonid (Budelin novolizer) je jedan od najčešće korišćenih i najbezbednijih lekova iz ove grupe koji se veoma dugo primenjuje kod dece, ali su efikasni i u profilaksi astme kod dece.

Treba reći da se ovi lekovi daju i kod dece koja imaju astmu u čijoj osnovi NIJE alergija, ali i dalje ima roditelja koji se neopravdano plaše i imaju brojne dileme, pa da ih razrešimo:

- Kada se mogu očekivati željeni efekti terapije inhalatornim kortikosteroidima

Potrebno je strpljenje – neophodno je nekoliko nedelja (ponekad i meseci) da se spreči nastanak novih napada astme! Tu naprosto nema brzih “reakcija”.

- Kako se primenjuju

Inhalacijama uz pomoć posebno dizajniranih raspršivača – “sprejeva”. Kod dece starije od 6 godina je moguće pravilno primeniti raspšivače, a OBAVEZNA je obuka od strane pedijatra koju dete usvaja, a roditelji nadziru. Izuzetno je važno da se inhalacija pravilno primeni jer se efekti neće ispoljiti kod dece koja nepravilnom inhalacijom unesu nedovoljno leka!

Kod manje dece (ili kod mališana koji ne mogu da pravilno koriste inhalatorni preparat) postoje “pomagači” – posebne komore (baby haleri) kojima se lek aplikuje jednostavnije i efikasnije.

- Da li inhalatorni kortikosteroidi izazivaju usporenje rasta kod dece

Produžena primena neadekvatnih (prekomernih) doza može dovesti do smanjenja konačne telesne visine kod dece.

Ovo se izuzetno retko (gotovo nikad) dešava kad se poštuje prepisana doza i trajanje terapije. Suština je u redovnim kontrolama deteta, jer kad se efekti preventivne (profilaktičke) terapije ispolje, doza leka se smanjuje i ide se ka postepenom prekidanju terapije. Tako se sprečava da inhalatorni kortikosteroidi uzrokuju usporenje rasta.

- Da li ovi lekovi mogu izazvati gljivičnu infekciju usta (soor – kandidijaza)

Mogu, zato što “zaostatak” leka u ustima može oslabiti imunitet sluznice, koja se tako slabije bori sa gljivicama i nastaje soor. Kandida (Candida) je “sveprisutna” gljivica koja se lako useli u usta i tako može nastati infekcija. Naravno, ovo se NE dešava kod većine dece, ali se ipak može desiti. Kad se desi, lako se leči antimikoticima (nistatin, mikonazol…) i izuzetno retko je potrebno privremeno prekinuti inhalatornu terapiju.

- Kako sprečiti kandidijazu usne duplje (soor) kod dece koja su na inhalatornoj terapiji kortikosteroidima

Lako!

ODMAH posle inhalacije dete treba da ispere usta običnom vodom ili još bolje da se zubi operu! Ako se inhalacije obave neposredno pre jela, kandidijaza se daleko ređe dešava. Ovim malim “trikovima” se zaista može pomoći detetu da se izbegne gljivična infekcija usta.

- Ako se ipak desi napad astme, da li da se poveća doza inhalatornog kortikosteroida

To nikada ne treba raditi “na svoju ruku”!

Napad treba lečiti “brzim” lekovima koji pomažu da se suženi disajni putevi rašire, a eventualne korekcije doze inhalatronog kortikosteroida vrši isključivo pedijatar koji leči dete.

- Da li se inhalatorni kortikosteroidi mogu kombinovati sa drugim lekovima za profilaksu astme

Mogu, ali se to radi isključivo na preporuku pedijatra ili pulmologa-alergologa. NIKADA se to ne radi bez saveta lekara, a obično se kombinuju inhimitori leukotriena sa ovim lekovima. To je efikasna kombinacija, ali je rezervisana za posebno odabranu grupu mališana kojima astma pravi mnogo problema.

Jasno je da savremena medicina ima čime da se podiči u borbi sa alrgijskom astmom, zato ne treba bežati profilaktičke (preventivne) terapije. Koristi koje donosi su daleko veće i važnije od retkih i prolaznih neželjenih efekata. Naravno, sve detalje oko lečenja astme treba proći u razgovoru sa lekarom koji prati dete, a redovne kontrole su od neprocenjivog značaja za uspešnu borbu sa astmom.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs