Uprkos visokoj pokrivenosti imunizacijom u mnogim zemljama, mnoga deca se ne vakcinišu na vreme.

Odlaganje vakcinacije može dovesti do smanjene zaštite protiv vakcinama-preventabilnih bolesti i povećati rizik od epidemija.

Pored ostalih faktora, prenatrpani kalendari vakcinacije i primena više vakcina tokom jedne posete umanjuju pridržavanje rasporedu vakcinacije određenom Kalendarom imunizacije. Kombinovane vakcine, koje se lako uklapaju u Kalendare imunizacije i smanjuju broj vakcinalnih uboda mogu povećati pravovremenost vakcinacije.

Primena kombinovanih vakcina poboljšava pravovremenost vakcinacije kod dece

Kako se procenjuje uspešnost vakcinacije beba
Uspeh programa rutinske vakcinacije može se najbolje prikazati visokom pokrivenošću imunizacijom i niskom učestalošću bolesti protiv kojih se deca vakcinišu.
Cilj programa dečijih imunizacija nije samo postizanje što veće pokrivenosti – već i omogućavanje zaštite u najranijem mogućem dobu.

Zašto je važna pravovremena vakcinacija
Rana zaštita posebno je važna protiv velikog kašlja (pertusisa – opasne bolesti izazvane bakterijama Bordetella pertissis), ali i protiv inefekcija koje izazivaju Haemophilus influenzae tip b (Hib) i Streptococcus pneumoniae. Radi se o izuzetno teškim oboljenjaim disajnih organa kod beba, koje se mogu komplikovati teškom sepsom (“trovanje krvi”), meningitisom, a na žalost se može desiti i smrtni ishod. Ove bolesti imaju najveću učestalost, smrtnost i mogućnost komplikacija tokom prvih godina života (naročito u prve dve godine).

Ukoliko se vakcinacija sprovodi sa značajnim vremenskim odstupanjima – pojedinačni, ali i grupni imunitiet mogu biti nedovoljno optimalni – što može dovesti do porasta broja obolele dece, ali i do pojave epidemija.

Zašto se neka deca ne vakcinišu
Razlozi za nedovoljnu pokrivenost vakcinacijom mogu ležati u religijskim ili filozofskim ubeđenjima roditelja, nepoštovanju zakazanih vakcinacionih pregleda, neadekvatnom poznavanju kontraindikacija i neželjenih efekata vakcinacije, ponekad i u prekidima u snabdevanju vakcinama.

Postoje brojni internet forumi “stručnjaka” – koji su protiv svih vakcina! Neverovatno je da se tamo može naći “tvrdnja” da su vakcine nepotrebne, a da su ih “izmislile” farmaceutske kompanije u saradnji sa odabranim lekarima, a sve u cilju povećanja broja obolelih i sticanja profita! Srećom, opšta dobrobit od vakcinacije je istorijska činjenica, ali tu su i brojne medicinske studije (mnoge od njih su potpuno nezavisne od proizvođača vakcina) koje su nepobitno potvrdile glavnu ulogu imunizacije u sprečavanju zaraznih bolesti.

Primeri iz medicinski najrazvijenijih zemalja
Profesor Ulrih Hajninger (Univerzitetska dečija bolnica, Bazel, Švajcarska) vršio je procenu pokrivenosti imunizacijom i njene pravovremenosti u velikoj grupi predškolske i školske dece u Švajcarskoj.
Ukupni obuhvat imunizacijom tokom primarne vakcinacije protiv difterije, tetanusa i poliomijelitisa bio je odličan (preko 95%) a prihvatljiv (blizu 90%) kada se radilo o pertusisu i Hib vakcinaciji.
Međutim, obuhvat kod buster imunizacije (“obnavljanja” vakcinalnog imuniteta) je bio značajno manji – što treba da bude razlog za zabrinutost – znajući da vakcinom izazvani imunitet slabi sa vremenom.

Dodatno, obuhvat imunizacijom tokom prve i druge doze MMR vakcine (male boginje, zauške i rubela) bio je niži odnosu na ciljeve utvrđene od strane Svetske zdravstvene organizacije. Ovi rezultati bili su skladu sa prethodnim istraživanjima i prete da ugroze ciljeve SZO koji se odnose na eliminaciju malih boginja i sindroma kongenitalne rubeole.

U kliničkoj proceni obuhvata imunizacijom na teritoriji SAD – istraživači su sproveli studiju koja je pokazala sledeće rezultate: kada se radi o primovakcinaciji DTaP vakcinama (difterija, tetanus, acelularni pertusis), blizu 65% dece kompletiralo je imunizaciju do 7. meseca života, a 90% do kraja 1. godine. Do 3,5 godine života (18 meseci van preporučenog vremenskog opsega) obuhvat 4. dozom pertusis vakcine dostizala je plato od približno 80% kod dece rođene od septembra 1994. pa nadalje. Ukupni obuhvat vakcinacijom dece sa sve 4 doze iznosio je 60% u ukupnoj populaciji studije.

Zašto su razvijene i uvedene kombinovane vakcine
Glavni razlog za uvođenje kombinovanih vakcina bio je smanjenje broja injekcija i povećanje saradnje na relaciji roditelj-lekar u cilju pravovremene vakcinacije.

Profesor Helena Kalis (Univerzitet Ludvig-Maksimilijans, Minhen, Nemačka) analizirala je podatke sakupljene tokom dva nacionalna telefonska istraživanja sprovedena u Nemačkoj u cilju procene pokrivenosti imunizacijom.

Prvo istraživanje je sprovedeno u junu 1999. (za decu rođenu između juna 1996. i juna 1999.) a drugo u periodu između jula 2002. i januara 2004. (za decu rođenu između jula 1999. I juna 2003.) Tokom perioda istraživanja (1996-2003), monovalentne Hib, polio i hepatitis B vakcine su brzo zamenjene kombinovanim vakcinama. Od njihovog uvođenja krajem 2000., primena kombinovane DTaP-polio-Hib-hepatitis B vakcine je do 2003. porasla do 79% od ukupnog broja imunizovane dece protiv Hib i poliomijelitisa. U proseku, deca koja su primala pojedinačne vakcine u manjem broju su primila prvu dozu vakcine na vreme – u poređenju sa decom koja su primala 4, 5 ili 6-valentne kombinovane vakcine.

Ima li kombinovanih vakcina u Srbiji
Dobro je da ima!

U Srbiji su u upotrebi jedna petovalentna kombinovana vakcina u kalendaru redovne vakcinacije (DTaP-polio-Hib). To je vakcina Pentaxim. Takođe, registrovana je i jedna šestovalentna vakcina (DTaP-polio-hepatitisB-Hib) pod nazivom Infanrix Hexa koje su u skladu sa važećim Kalendarom imunizacije. Vakcina Pentaxim sadrži aktivne supstance za borbu protiv Difterije, Pertusisa (velikog kašlja), tetanusa, Hemofilusa influence i inaktivisan Polio virus. Infanrix Hexa sadrži pored svih ovih komponenti kao Pentaxim još i vakcinu protiv Hepatitisa B ( dete koje prima Infanrix Hexa ne prima razdvojeno Pentaxim i Hepatitis B u mesecima kada se primaju i jedna i druga vakcina).

Kombinovana petovalentna vakcina prva doza se daje sa puna dva meseca, a zatim na svakih šest nedelja se daju druga i treća doza. Četvrta doza se daje godinu dana posle treće doze. Pred polazak u školu se takodje prima kombinovana vakcina Dultavax (DTa-polio) koja je nastavak vakcinacije petovalentnom ili šestovalentom vakcinom (ova doza se može primiti i razdvojeno DTa + polio – ali je svakako sigurnija kombinovana vakcina). Sledeća revakcina je u 14.godini.

Navedene kombinovane vakcine sadrže acelularnu pertusis komponentu koja se karakteriše nižom reaktogenošću u odnosu na celoćelijsku DTP vakcinu. Dodatno, sve tri vakcine sadrže inaktivisani polio virus.

Zaključak

Šta donosi primena kombinovanih vakcina?

Deci i roditeljima: komfor (zbog manjeg broja injekcija) i olakšanje (zbog manjeg broja imunizacionih poseta lekaru)
Zdravstvenom sistemu: olakšan nadzor nad imunizacijom – zbog manjeg broja vakcina i serija za praćanje, ali i olakšanu dostavu – delom zbog manjeg prostora koji vakcine zauzimaju u transportu i čuvanju u „hladnom lancu”, a delom i zbog korišćenja inaktivisanih komponenata umesto živih polio vakcina – čime se pojednostavljuje njihovo čuvanje i održanje efikasnosti. Kombinovane vakcine koje su u sistemu redovne vakcinacije su bezbedne i sa minimalnim neželjenim dejstvima ( otok i crvenilo na mestu uboda i lako povišena temperatura).
Dakle primena kombinovanih vakcina ne samo da smanjuje broj injekcija već i pobošljava glavni cilj imunizacionih programa – pravovremena i kompletna zaštita.

dr Milena Nikolić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Roditelji, u kalendar vakcinacije vaših mališana upišite još jednu stavku

Od 1. marta sledeće godine deca će primati još jednu obaveznu vakcinu protiv bakterije streptokokus pneumonija ili pneumokoka. To je predviđeno Pravilnikom o vakcinaciji koji je nedavno stupio na snagu.

Vakcina, koja štiti decu od upale uva i pluća, meningitisa, sepse i bronhitisa, biće besplatna, odnosno biće obezbeđena o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

To je jedanaesta obavezna vakcina protiv zaraznih bolesti koju primaju deca. Prema kalendaru vakcinacije deca primaju obavezne vakcine protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, dečje paralize, velikog kašlja, malih boginja, rubeole, zaušaka, hepatitisa B, oboljenja izazvana Hemofilusom influence tip b.

Vakcina je dodata na spisak obaveznih još prošle godine, kada je usvojen Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ali se čekala izrada i usvajanje Pravilnika kako bi počela njena primena.

Pneumokokna vakcina u svetu je obavezna već desetak godina, a u Srbiji je do sada bila predviđena samo za decu koja su imala kliničke indikacije, a to znači samo za pojedine slučajeve bolesne dece.

Roditelji koji su hteli da im deca budu zaštićena i od ovih bolesti morali su sami da kupuju vakcine.

Vakcina se daje u tri doze, bebama kada napune dva meseca, sa razmakom četiri do osam nedelja, a revakcina je u drugoj godini.

Od pneumokokne bolesti u svetu godišnje umre oko pola miliona dece mlađe od pet godina.

Izvor: www.b92.net

Sekret u disajnim putevima česta je situacija kod mališana tokom hladnih dana. To je rezultat većeg broja virusa koji napadaju disajne organe.

Pitanje mame:

Petogodišnja ćerka od sedmog meseca života ima problema sa plućima. Tada je imala bronhiolitis koji se ponovio još tri puta u narednih šest meseci. Skoro svaka virusna infekcija je praćena sekretom u nosu koji se često spuštao na pluća, pa su nam inhalacije bile od velike pomoći.

Dete je bilo preko 12 meseci na profilaksi Singulairom i situacija se značajno popravila – opsturkcije su se proredile, a od 4. rođendana ih više nema. Pošto ide u vrtić često zakači neki od virusa i opet nam se javlja sekret koji dugo izbacuje, nekada i dve nedelje od početka bolesti. Tada su pluća čista, pedijatar redovno prati dete i nikad nema opstrukcije, ali kašalj ume da bude uporan. Kako stigne hladnije vreme sve se ovo češće javlja. Probali smo razne sirupe i lekove, ali bez nekog ozbiljnijeg efekta. Zato imam nekoliko pitanja o tome kako izbaciti sekret iz disajnih puteva:

• Zašto dete zimi ima više sekreta disajnim organima?
To je rezultat većeg broja virusa koji napadaju disajne organe. Njima prija hladno vreme, ali zatvoreni prostori, u kojima boravi mnogo ljudi i dece, pogoduje njihovom širenju. To su respiratorni virusi, ima ih mnogo vrsta, a neretko se dešava da se slično ispoljavaju kod dece u vidu curenja nosa, kašlja, a ponekad i u brzanim i otežanim disanjem.
Skoro svi imaju jednu zajedničku karakteristiku – stvaranje sekreta (mukusa) u disajnim putevima

• Da li je ovo u stvari astma?
NIJE!
Astma je bolest gde se javlja suženje disajnih puteva – bronhoopstrukcija! Kad se ove brojhoopstrukcije ponavljaju nastaje astma. Kako su pluća Vašeg deteta čista, to znači da nema suženja disajnih puteva – bronhoopstrukcije, pa to nije astma

• Kakva je razlika između astme i bronhitisa?
Bronhitisa ima više vrsta, ali ako se bronhitisi ponavljaju i praćeni su bronhoopstukcijom onda to zapravo jeste astma. Kad se bronhitis javlja retko, a izazvan je nagomilavanjem sekreta u broonhijama, onda to nije astma, već virusno zapaljenje bronhija.

• Može li se ovo pretvoriti u upalu pluća?
Teško – mala je šansa!
Očigledno je da Vaše dete NEMA sekret u donjim disajnim putevima, jer bi to onda bio bronhitis ili opstrukcija, ali tada pluća NISU čista!
Kad se sekret dugo zadrži u bronhijama (ili bronhiolama) i NE izbaci se kako treba, postoji rizik od nastanka upale pluća – pneumonije. Ipak, ovo očigledno nije Vaša “priča”.

• Da li inhalacije mogu da pomognu?
Mogu, tu nema sumnje!
Iako je sekret “visoko” (u nosu, grlu i traheji – dušniku) inhalacije mogu da pomognu,čak i kod starije dece. Pogrešno se misli da su inhalatori samo za bebe – to nije tačno.

• Čime da se dete inhalira?
Za početak je dovoljno da to bude inhalacija običnim fiziološkim rastvorom (0,9% NaCl). On će pomoći da se sekret “razredi” i tako lakše izbaci (iskašlje ili proguta). Ovo izgleda banalno, ali je sjajan način da se pomogne detetu.

• Koliko dugo i koliko često da se sprovode inhalacije?
Tu nema striktnih pravila – tri puta dnevno, po oko pet minuta je sasvim dovoljno pa da se vidi kako će dete reagovati. Inhalacije se sprovode PRE (ili između) obroka, a NIKADA posle jela. Po potrebi se broj inhalacija se može povećati – nema opasnosti da se se pretera.

Ass.dr Goran Vukomanović
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Kakva je to bolest – ko je uzročnik? Nekada, pre antibiotske epohe, šarlah je zaista bio strašna bolest. Srećom, sada mu je samo ima zvuči opasno!

Šarlah je zapravo angina praćena osipom po koži.

Uzrok su “čuvene” bakterije – streptokoke grupe A (beta hemolitički streptokok) koje stvaraju jednu supstancu (toksin) koja prouzrokuje osip.

Kako se dete zarazi
Jednostavno – streptokoke se šire u kolektivima neveravatno brzo! Prljavim rukama, ali i direktnim kontaktom obolelog deteta sa zdravim (kapljičnim putem).

Koliko traje inkubacija
Inkubacija (vreme koje prođe od ulaska bakterija u grlo do pojave prvih simptoma) je kratka, najčešće je par dana dovoljno da se bolest ispolji.

Kako posumnjati na šarlah
Lako – dete ima sve simptome i znake gnojne angine: jak bol u grlu, visoku temperaturu, “sve ga boli”, uglavnom dete traži da leži, a i kad padne temperatura nije mu bolje.

Brzo se javlja “sitno-zrnasti” crvenkasti osip po telu, koji se nekada može javiti i pre jakog bola (mada je obično gušobolja jedan od vodećih simptoma).

Problem je što ima i virusa koji daju slične simptome, a naročito sada – na prelazu hladnih u tople dane.

Kako se postavlja dijagnoza
Kod ogromne većine dece pedijatar veoma lako postavi dijagnozu posle pregleda: uočavaju se gnojni “čepovi” u grlu i karakterističan osip. Retko su potrebne dodatne analize (bris grla ili krvna slika) i to kod dece koja nemaju tipičnu formu bolesti, ili ako postoji sumnja na virusnu infekciju.

Kako se šarlah leči
Većina dece kod koje se bolest na vreme otkrije dobijaju antibiotske sirupe. Penicilnski antibiotici su “lekovi izbora” a na raspolaganju je odličan izbor oralnih preparata. Veoma retko je potrebno davati injekcije penicilina koje su nekada bile obavezne. Srećom, to vreme je daleko iza nas.

Deca alergična na penicilin se leče “zamenama” obično iz grupe makrolidnih antibiotika (eritromicin, azitromicin, klaritromicin…) koji efikasno eliminišu streptokoke.

Naravno, odabir leka i način davanja je u isključivoj nadležnosti pedijatra.

Kako deca reaguju na terapiju
Odlično!

Prvi efekti se vide posle 24-sata od početka terapije, a posle par dana dete izgleda daleka bolje. Terapija traje sedam dana, retko je potrebna desetodnevna antibiotska terapija.

Retko se dešavaju neželjeni efekti antibiotske terapije. Dobro je da se detetu, uz antibiotik, da i probiotik da bi se sprečio proliv koji baš antibiotici izazivaju. Jedna kapsula dnevno (na prazan stomak) je prava stvar!

Da li je potrebna neka posebna dijeta tokom terapije
Nije – ne treba terati dete da jede, ali mora da pije što više tečnosti! Neka samo odabere šta će jesti, malo mu udovoljavajte, ali ne preterujte – bol u grlu i loše opšte stanje deteta su uvek praćeni lošim apetitom. Čim detetu bude bolje i apetit će se vratiti.

Mogu li se desiti komplikacije
Kada se dijagnoza postavi pravovremeno, sledi brza i efikasna terapija, pa su komplikacije izuzetno retke!

Jedan mali broj dece ima posebnu (srećom, veoma retku) sklonost ka stvaranju antitela (malih proteina koji se bore protiv mikroorganizama) koja mogu napasti delove sopstvenog tela. Tada se mogu javiti komplikacije na srcu (reumatska groznica) i bubrezima (poststreptokokni glomerulonefritis). Ovo je danas pravi raritet, pa nema razlog za strah “unapred”

Da li posle završetka infekcije dete treba da dobije “zaštitnu” injekciju depo penicilinom
Nikako!

Depo preparati penicilina se ne koriste za lečenje šarlaha! Kada je dete završilo terapiju i potpuno ozdravilo nema potrebe za dodatnim lečenjem. Odavno su napušteni Extencilin i slični preparati – na sreću i radost dece!

Šta raditi sa decom koja su bila u kontaktu sa bolesnim detetom
Pravilo je da se uradi bris grla onima koji su bili u bliskom kontaktu sa obolelim detetom. To uključuje članove porodice, ali i decu iz kolektiva (vrtića ili škole) koja borave u istoj prostoriji. Ako se streptokoke (koje uzrokuju šarlah) pronađu, onda se daju antibiotici! Dakle, nema promene antibiotika “unapred”.

Naravno, ako neko dete dobije simptome i znake bolesti ODMAH treba da bude pregledano!

Zato je važno da se roditelji obaveste o postojanju šarlaha u školi ili vrtiću, pa da se pravovremeno reaguje.

Koliko vremena treba da prođe da bi se dete vratilo na nastavu fizičkog vaspitanja ili na treninge (ako se bavi sportom)

Treba da prođe najmanje sedam dana od ozdravljenja do normalizacije fizičke aktivnosti deteta. Potom ne treba “navaliti” na sport, već postepeno povećavati nivo opterećenja i dete će opet biti kao pre bolesti.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Jesen i zima su periodi kada vladaju virusi i druge bolesti koje su praćene groznicom.

Nažalost, deca često pate od visoke temperature tokom hladnog perioda. Stručnjaci kažu da se visoke temperature ne treba plašiti. Najvažnije je da znate kako ublažiti stanje deteta i šta se ne sme učiniti pod bilo kojim okolnostima.

Ne trljajte dete alkoholom i sirćetom

Neki roditelji i dalje koriste "bakine" metode za lečenje dece. Zapamtite, dete ne treba masirati alkoholom. Bilo koji alkohol je otrov za dete, a na povišenoj temperaturi veoma brzo prodire u krv i pogoršava opšte stanje. Isto važi i za sirće.

Važno: naročito je opasno trljanje, ako dete ima hladne ekstremitete.

Ne dajte analgetike

Zapamtite, deca mlađa od 12 godina smeju da uzimaju paracetamol i brufen koji snižavaju temperaturu. Analgin, aspirin i drugi lekovi su kontraindikovani za bebe i malu decu.

Nemojte utopljavati dete

Kada dete ima groznicu vazduh u sobi bi trebalo da bude hladan i svež. Ako dete sa temperaturom utoplite i pokrijete, zagrejate ćete ga još više.

Važno: Temperatura je znak da je telo u procesu borbe protiv infekcije. Telu je potrebna povećana temperatura radi efikasnijeg rada i zaštitnog mehanizama. Prema tome, nemojte smanjivati temperaturu, ako ne prelazi 38,5 stepeni.

(Kurir.rs/Zenskimagazin, Foto: Profimedia)

“Kako je beba? Budi li se tokom noći?” – u ovim pitanjima će se pronaći roditelji koji imaju malu decu. “Normalno” noćno spavanje bez buđenja je sveti gral roditeljstva. Možda je ćerka vaših prijatelja počela da spava tokom noći od šeste nedelje života, ali za većinu porodica to je samo san.

Ovo je tema o kojoj se vjerovatno najviše priča na forumima i roditeljskim portalima, a postoji i čitava grana izdavaštva zasnovana na ideji da sa adekvatnim treningom bebe mogu i treba da spavaju više.

BuzzFeed News se obratio dvojici vodećih stručnjaka iz ove oblasti kako bi saznao zašto se bebe bude tokom noći – i kako to, u stvari, može imati dobru stranu.

Pedijatar i profesor na Univerzitetu u Bristolu Peter Fleming i Darcia F. Narvaez, profesorika psihologije na Univerzitetu Notre Dame, tvrde da postoji biološki razlog zašto vaša beba ne spava celu noć i kažu da od toga ne treba praviti problem.

Zašto se dete probudilo? Jednostavo je trebalo…

Fleming tvrdi da je za bebe prirodno da se noću često bude.

“Ljudska deca nisu programirana da spavaju dugo jer to ustvari i nije ni dobro za njih. Nema nikakvih dokaza da dete koje spava urednije, kvalitetnije se razvija” kazao je Fleming dodajući da je prirodnije da se deca bude nego da spavaju celu noći. On tvrdi da je razmišljanje da dete mora spavati bez buđenja zastrelo.

Ni odrasli ne spavaju celu noć, zašto to onda očekujemo od bebe?

Darcia F. Narvaez smatra da je jedan od glavnih zabluda roditelja da je normalno da svi spavamo osam sati. Naime, danas je uobičajeno spavati oko osam sati jer tokom dana većina ljudi radi pa smo uspostavili takav ritam.

’’Ni odrasli ne spavaju, a da se ne bude tokom noći, već samo zaboravljaju da su se rutinski budili,’’ kaže ona. ’’Mi pokušavamo da naše vreme za spavanje sve strpamo u 8 sati, jer radimo u toku dana, ali to nije normalno, ukoliko se pogleda unazad na istoriju čovečanstva.’’

Bebe se rađaju na ranijem stepenu razvoja za razliku od životinja. Za odrastanje im treba više vremena

’’Bebe se rađaju od 9 do 18 meseci ranije u poređenju sa bebama drugih bića,’’ kaže Narvaez. ’’Druge životinje su sposobne da odmah hodaju i počnu da jedu—mi to ne možemo. Izgledamo kao fetusi kada se rodimo.

’’To znači da morate svojoj bebi pružiti neophodnu i stalnu negu kako bi bila mirna, sve dok se moždani sistem ne razvije, jer je bebin mozak koliko četvrtina mozga odraslih, a takođe ni drugi sistemi nisu dostigli pun razvoj. Tako da je ovo vreme kada bebe zahtevaju dobru majčinu negu—poput ’’spoljašnje materice’’ ili gnezda. Mi to nazivamo utočište ili gnezdo koje je evoluiralo.’’

Deca imaju puno kraći ciklus sna nego odrasli

Odrasli prolaze 90-minutni ciklus spavanja i dolaze do tačke buđenja ili se čak i probude, a onda se opet vraćaju snu, kazao je Fleming.

’’Mi smo skloni tome da spavamo dva ili tri sata u toku noći pre nego što postanemo svesni da smo se probudili i ponovo zaspali. Bebe imaju 60-minutni ciklus sna. To znači da je za bebe normalno da se, s vremena na vreme, uznemire i probude ali, za razliku od odraslih, bebama je teško da same ponovo zaspu”, dodao je on.

Da bi bebe bile mirne, potrebno im je prisustvo roditelja. Ako su ostavljene da plaču nivo stresa im se ozbiljno podiže.

Studija iz 2011. je otkrila da će bebe naučiti da prestanu sa plakanjem ako ih ostavljate da se isplaču kroz trening ’’vežbama spavanja’’ ili ’’kontrolisanim plakanjem’’. Ta ista studija je pokazala da je ova metoda smanjivala stres kod roditelja, ali je njegov nivo kod beba je rastao.

“Ono što ste naučili bebu je da se ne isplati da signalizira. Bebino telo prolazi kroz ciklus: Na početku joj je ugodno, a onda počinje da oseća povećanje hormona stresa. Tada roditelj treba biti tu da smiri svoju bebu, što će je naučiti da odgovor svog tela na stres održava na umerenom nivou.” Ako niste pored vaše bebe, sistem anksioznosti će proraditi’’—bori se ili beži, moraš požuriti, umrećeš ovde ako im ne skreneš pažnju. Ako ovaj sistem ne deluje, zaćiće u parasimaptički sistem što može dovesti do toga da se ne može pomeriti sa mesta ili do nesvestice. To je ekstremna reakcija, ali priroda je tako udesila kako čovjek ne bi potrošio svu svoju energiju i umro’’”, pojasnjava Naravaez .

Bebe spavaju preko dana i bude se noću kako bi bile sigurne da će dobiti pažnju

‘Tipično, bebe vole da spavaju tokom dana, a od 18 do ponoći je vreme kada žele da budu budne. Zapravo, biološki je to velika prednost, jer će imati više pažnje svojih roditelja u to doba dana nego u toku bilo kojeg drugod dela, jer ima manje ometanja. S biološkog gledišta ono što dete radi je sasvim normalno i razumno”, kazao je Fleming.

Bebe ne treba da budu odvojene od svojih roditelja, u odvojenoj sobi ili u posebnom krevetu.

Ako se vratimo na istoriju evolucije čoveka,’’ kaže Fleming, videćemo da je beba provodila svo svoje vreme u bliskom i stalnom kontaktu sa majkom koja je nosila sa sobom svuda.

’’Radio sam mnogo u Africi i u raznim drugim mestima gde majke svuda sa sobom nose svoje bebe. Bebe spavaju kada treba da spavaju i bude se kada treba da se probude, ali su konstantno sa majkama i to olakšava dojenje. Ako je beba stalno sa majkom, ne javlja se ideja da beba treba da spava duže. U mnogim delovima sveta i kod većine beba, to je i dalje slučaj’, navodi on.

Fleming kaže da postoji dokaz za veći rizik od iznenadnog sindroma smrti kod beba koje su smeštene same u odvojenim sobama.

Bebe koje se bude više puta u toku noći se, zapravo, imaju viši stepen inteligencije i bolje mentalno zdravlje

Prema Flemingu postoji veza između ’’veoma visokog stepena razvojnog i intelektualnog dostignuća i nespavanja tokom noći,’’dok Narvaez kaže da deca kod koje je ostvaren visok stepen bliskosti sa roditeljima i kojima su potrebe zadovoljene imaju ’’ viši nivo empatije i bolje vladanje sobom, snažniju savest, ali i kognitivne sposobnosti i manji rizik od depresije’’.

Evo zašto je zajedničko spavanje tako popularna tehnika u celom svetu: Bebe žude za blizinom svojih roditelja i uznemire se kada nisu sa njima.

Fleming tvrdi da je zajedničko spavanje majke i bebe veoma česta pojava, mnogo češća nego što neki ljudi misle.

’’Glupost je misliti da je spavanje zajedno sa vašom bebom na bilo koji način pogrešno, abnormalno ili čudno,’’ kaže on. ’’Većina ljudi u svetu bi ovakvo mišljenje smatrala bizarnim – 90% beba na ovom svetu spava na takav način svake noći i to je pravilo već više od pola miliona godina evolucije čoveka.’’

Fleming priznaje da mnogi roditelji zbog posla nisu u mogućnosti da stalno budu sa svojom decom, ali dodaje da mogu pronaći kompromis tako što će se truditi da budu u što bliskijem odnosu sa njima kada su zajedno.

Bebe su prirodno tako “naštelovane” da očekuju od roditelja da im zadovolji sve potrebe tokom noći, da im budu blizu.

’’Čovek treba da zapamti da se društvo menja brže od biologije. Biološki obrazac kome je trebalo pola milona godina da se razvije ne može se iznenada ignorisati ili okrenuti. Posebno kada ovakva praksa ne donosi prednosti’, zaključuje Fleming.

Izvor: Roditelji

Postoji mnogo vrsta anemija, ali sve imaju jednu zajedničku karakteristiku – manjak crvenih krvnih zrnaca ili “krvnog pigmenta”- hemoglobina. Jedno i drugo obično idu zajedno, ali ima i izuzetaka.

Eritrociti se stvaraju u koštanoj srži koja je smeštena u unutrašnjosti kostiju. Za normalno stvaranje crvenih krvnih zrnaca je, pored zdrave koštane srži, neophodno gvožđe i jedna posebna supstanca koja podstiče razvoj i razmnožavanje ćelija “prethodnica” eritrocita, koja se zove eritropoetin. Potrebni su i neki važni vitamini (B12, folna kiselina…) da bi se složeni proces stvaranja zrelog crvenog krvnog zrnca kompletirao.

Koje su najčešće vrste anemija?

Ima ih mnogo vrsta, a nastaju usled nedostatka nekog od faktora koji su uključeni u složeni proces razvoja eritrocita.

-Ubedljivo najčešća anemija je ona koja nastaje usled nedostatka gvožđa. Ona se stručno naziva sideropenijska anemija, a u prevodu je to malokrvost zbog smanjenog ugrađivanja gvožđa u eritrocite.

-Kada je opna eritrocita (membrana) slaba, onda crvena krvna zrnca lako pucaju (ovo se zove hemoliza), pa nastaje hemolitička anemija.

-Ako nema dovoljno vitamina B12 eritrociti postaju veliki i ružni, ali slabo funkcionalni, i onda se javlja megaloblasna anemija.

Koji su najčešći uzroci ovih anemija?

Neadekvatna ishrana je ubedljivo najčešći uzrok sideropenijske anemije. Ako beba ne unosi dovoljno gvožđa (pre svega kroz meso ili žumance) eritrociti će ostati bez dovoljne količine hemoglobina. Ipak, neka deca unesu dovoljno gvožđa, ali piju ogromne količine kravljeg mleka koje sprečava da se uneto gvožđe kroz creva ubaci u krv. Naime, u kravljem mleku postoje soli koje se vežu za gvožđe u crevima i tako onemogućavaju njegovu apsorpciju, pa umesto u krv ono ode u pelenu (ili nošu).

Neka deca imaju bolesti creva koje onemogućavaju adekvatnu apsorpciju gvožđa, ali se tada javljaju i druge tegobe (pre svega dugotrajni proliv).

Kako izgleda dete sa anemijom?

Ako dete nema neku drugu bolest, bleda koža i bledunjave sluzokože (pre svih usta i konjunktive – vežnjače oka) su vidljive manifestacije malokrvnosti.

Dete sa anemijom ima manjak kiseonika koji je na raspolaganju organizmu, pa se zato lako zamara, “vuče” ga krevet (mada neka deca pate i od nesanice). Veća deca se često žale na glavobolje i vrtoglavice, a i nervoza je čest pratilac malokrvosti. Mlađa su kenjkava, a ponekad imaju i slabiji apetit (mada druga rado piju velike količine mleka).

Kako se postavlja dijagnoza?

Ako roditelji posumnjaju na malokrvnost, treba da se obrate pedijatru. Posle rutinskog pregleda uradiće se krvna slika (iz prsta) koja će dati dragocene podatke o anemiji. Tada se može naslutiti i vrsta anemije, a dodatnih par analiza kod većine dece pokazaće koji je tip malokrvnosti u pitanju. Ipak, ima i zamršenih situacija kada će pedijatar uputiti dete specijalisti za bolesti krvi – pedijatru hematologu.

Kako se anemija leči?

Kada se radi o anemijama usled nedostatka gvožđa, terapija je uglavnom jednostavna. Korekcija ishrane uz dodatak preparata gvožđa dovodi do potpunog izlečenja kod većine dece. Posle saniranja osnovnog oboljenja koštana srž se relativno brzo oporavlja.

Ostale anemije, kod kojih je u pitanju manjak nekog faktora, leče se nadoknadom onoga što nedostaje – na primer vitamina B12 ili folne kiseline. Tako se i eritropoetin (faktor koji stimuliše razvoj crvenih krvnih zrnaca) dodaje deci koja imaju teško oboljenje bubrega koji nisu u stanju da proizvedu ovu veoma potrebnu supstancu.

Može li se sprečiti?

Dobra ishrana – adekvatan unos gvožđa bez prekomernog ispijanja kravljeg mleka je najbolji način da se spreči sideropenijska anemija. Kada je reč o bebama u prvim mesecima života, prevencija anemije treba da počne još u trudnoći. Buduća mama treba da ima dobru krvnu sliku, zdravo da se hrani i da unosi dovoljne količine vitamina neophodnih i za nju i za dete. Ovo je bitno jer stvaranje krvnih ćelija počinje u fetalnom životu, a rezerve gvožđa u jetri fetusa treba da obezbede normalan broj i “kvalitet” eritrocita tokom prvih pet do šest meseci života.

Dojenje je pravi način da se spreči sideropenijska anemija jer je dokazano da bebe koje sisaju ređe pate od malokrvnosti, iako ni majčino mleko nema gvožđa, ali omogućava dobru apsorpciju unetog gvožđa iz creva.

Moguće komplikacije

“Obična” anemija usled nedostatka gvožđa retko dovodi do težih komplikacija, jer dete relativno brzo dođe do pedijatra zbog tegoba koje se pre ili kasnije pojave. Ipak, ako anemija traje godinama, a počne u ranom detinjstvu, moguće su i razvojne promene, uključujući i usporeniji mentalni razvoj.

Neke retke anemije (kada postoji nasledni defekt u stvaranju hemoglobina) mogu imati i veoma ozbiljne komplikacije, ali se ipak radi o retkim bolestima.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Koliko će dete imati razvijenu krupnu motoriku nogu, ruku, leđa I trupa, koliko će se razviti mišići, kakvo će držanje imati u uspravnom položaju, kako će se kretati kroz prostor kada prohoda zavisi od vremena koje je kao beba od prvih dana života pa sve do prohodavanja provelo na ravnoj tvrdoj podlozi odnosno na podu.

PUZANJEM SE RAZVIJA KOORDINACIJA

Kada odmah po rođenju stavimo bebu na stomak ona će moći da sa jedne okrene glavu na drugu stranu. Sa mesec dana može na kratko da drži glavu u vazduhu, da bi se sa tri meseca oslanjala na podlaktice, posmatrala okolinu i pripremala se da uskoro počne da dohvata igračku koja je ispred nje.

Ovo može svaka zdrava beba a na roditeljima I odraslima koji brinu o njoj je da joj omoguće da bude na tvrdoj ravnoj podlozi. U prva tri meseca može da se koristi sto za prepovijanje a od četvrtog meseca najbolje da bude na podu jer je to period kada bebe počinju da se okreću samostalno sa leđa na stomak I moraju da imaju dovoljno prostora da to izvedu a I zbog sigurnosti jer sa bilo koje druge površine mogu da padnu.

Momenat kada beba propuzi naziva se “drugim rođenjem”, iako je pre osam, devet meseci presecanjem pupčane vrpce fizički odvojena od majke. Tek sada kada počne da puzi ona dobrovoljno odlazi od majke I oca I svoju pažnju preusmerava sa roditelja na spoljašnji svet, dok će punu samostalnost steći kada prohoda. Kada će propuzati I prohodati zavisi od procesa koji se odvija u mozgu, naziva se mijelinizacija I od njega zavisi kada će mozak početi da upravlja mišićima. Na ovaj fiziološki proces se ne može uticati spolja, odvija se kod svake bebe individualno I to je razlog što neka deca nešto urade ranije a neka kasnije.

Nakon što mozak počne da upravlja mišićima, informacije teku I obrnutim smerom, dete počinje da menja aktivnost u odnosu na stečeno iskustvo, ta povezanost omogućava razvoj koordinacije I besciljni pokreti postaju svrsishodne radnje. Za razliku od procesa razvoja mozga na koji ne možemo da utičemo na koordinaciju I snagu velikih grupa mišića možemo. Zato je važno okruženje u kome beba boravi, u ovoj situaciji to je boravak na podu. Sve sprave koje se nekada koriste kao što je dubak, auto sedišta, stolice za hranjenje, ljuljaške, ogradice I sl značajno ometaju ovaj proces I remete normalan motorni razvoj.

Snaga mišića se razvija vežbanjem, to zna svako ko odlazi u teratanu, tako I beba može da razvije svoje mišiće optimalno ako ih redovno uvežbava, a za to je najpogodnije mesto upravo pod. Tu će moći da puzi, podiže stvari, vuče, baca, da se uspravlja uz predmete. Omogućavanjem bebi da to radi doprinosimo njenom normalnom motornom razvoju na putu ka samostalnosti.

Kada uređujemo prostor za bebu, on treba da bude jednostavan, čist I uredan. Ako je pod previše klizav mogu da se stave podloge koje se ne pomeraju I mogu lako da se odrzavaju. Beba sama u sebi ima nagon za koordinisanjem I jačanjem velikih mišića I ne treba je zatrpavati igračkama koje će joj se nalaziti na putu I preusmeravati sa njene potrebe za kretanjem. To se odnosi I na uključen televizor, naročito ako je postavljen nisko dole, jarke slike I zvukovi koji dopiru iz njega bebu će držati “hipnostisanu” na jednom mestu.

Da bi roditelji bili sigurni da je prostor u kome beba provodi najviše vremena optimalno uređen, dobro je da pre nego što je spuste na pod, sami provedu neko vreme na njemu. Tako će videti kako to izgleda iz bebine perspektive, da li se sve vidi, da li moze da se dođe do stvari, kako je kada se iz jedne prostorije ode u drugu. Ovo je jako važno jer će to sve uticati I na razvoj bebinog vida I osećaja sopstvenog tela. I pre nego propuzi imaće “mapu prostora sa referentnim tačkama” u glavi koja će joj omogućiti bezbedno kretanje kasnije jer je naučila postupno da procenjuje udaljenost I brzinu.

Da bi se ova učenja odvijala nesmetano beba treba da boravi u svom prostoru kako bi imala dovoljno iskustava u poznatom okruženju, česti odlasci na druga mesta će je zbunjivati I otežati učenje. Ako želite da svojoj bebi nešto poklonite, neka to bude vaše vreme.

Radoznalost I interesovanje za spoljašnji svet glavni je pokretač deteta na aktivnost. Kada smo sa bebom na podu lako ćemo predvideti šta želi da dohvati I često nesvesno posežemo za tim I dodajemo joj. Tako joj uskraćujemo mogućnost da do toga dođe sama. Naravno da dok još ne puzi sama igračke treba da budu na udaljenosti koju može da savlada, tako pravimo ravnotežu između njenog napora I uspeha.

Kada je beba provela dovoljno vremena na podu, najbolje da to praktikujete od četvrtog meseca, oko osmog će propuzati ili će samostalno doći do sedećeg položaja. Beba odlučuje šta će prvo uraditi u zavisnosti od njenog unutrašnjeg razvoja I nije dobro kada roditelji nameću sedeći položaj korišćenjem raznih pomagala (auto sedišta, ljuljaške, hranilice, dubak).

Svaka beba će puzati ako joj se za to da prilika. Puzanje angažuje velike grupe mišića nogu, ruku I leđa, omogućava koordinaciju ruke I suprotne noge što je osnova za dobru ravnotežu I uspravan hod.

Vreme provedeno na podu uz odgovarajuće aktivnosti je neophodno za pravilan rasti I razvoj deteta.

Snežana Milanović, diplomirani fizioterapeut

Centar za korektivnu gimnastiku

Iznenadni, neutešan plač, odbijanje sisanja ili flašice, mogu da budu neki od znakova da beba ima upalu uva. Iako se taj bol javlja uglavnom noću, bolje je sačekati jutro kako biste odveli dete kod lekara

Promenljive vremenske prilike povećavaju opasnost od infekcija, naročito gornjeg respiratornog trakta, zbog čega je povećan i rizik od upale uva.

- Mališani koji idu u jaslice ili obdanište više su izloženi infekcijama, a svaka kijavica kod njih može da dovede i do upale ušiju - objašnjava dr Marija Tavčar, otorinolaringolog. - To se dešava zato što je kod beba i male dece komunikacija između srednjeg uva i gornjeg sprata ždrela (gde se nalazi treći krajnik), odnosno, Eustahijeva tuba, kratka i široka. Bolesna deca ne bi smela da idu u kolektiv, a u predškolskim ustanovama bi trebalo da se rade redovne kontrole briseva kod dece.

To je, nažalost, i sociološki problem, jer roditelji nemaju kome da ostave dete, a ne mogu da uzmu bolovanje, pa ga odvedu u obdanište.

- Iznenadni, neutešan plač, odbijanje sisanja ili flašice, mogu da budu neki od znakova da beba ima upalu uva. Iako se taj bol javlja uglavnom noću, bolje je sačekati jutro kako biste odveli dete kod lekara - savetuje naša sagovornica. - U međuvremenu, dajte detetu neki lek protiv bolova, na primer, "paracetamol" ili "febricet" i stavite mu tople obloge spolja, tako što ćete da zagrejete gazu ili da flašicu s toplom vodom umotate u čistu pamučnu krpu. Nemojte da sipate ništa u detetovo uvo, ni "čuvarkuću", ni toplo ulje, jer to maskira kliničku sliku.

Izvor: novosti.rs

Kakva je to vakcina? Trostruka zaštita: MMR je vakcina koja sadrži tri komponente («podvakcine»), protiv: Morbila (malih boginja) ; Mumpsa (zaušaka) ; Rubeole.

Radi se o virusnim infekcijama, a svaka komponenta vakcine je brižljivo pripremljena da ne izazove infekciju, već odbrambenu reakciju detetovog organizma (što je suština imunizacije).

Zašto se daje deci?

Pre uvođenja ove vakcine, ogroman broj dece je oboljevao od navedene tri zarazne bolesti. Nekome može da zvuči drastično, ali se stvarno umiralo od malih boginja! Zauške su kod jednog broja dece izazivale ozbiljne komplikacije (čak i sterilitet kod muškaraca), a rubeola je jedan od najopasnijih virusa za trudnice i nerođene bebe (naravno, ako je trudnica vakcinisana, ona je zaštićena).

Posle uvođenja ove vakcine, došlo je do neverovatnog smanjenja broja obolelih, kao i komplikacija pomenutih bolesti. Pošto su brojne naučne (epidemiološke) studije potvrdile efikasnost vakcine, ona je postala deo obaveznog imunizacionog kalendara u skoro svim zemljama na svetu.

Kada se daje?

Daje se u drugoj godini života (mada ima zemalja gde se ova vakcina daje koji mesec ranije) – dakle, posle prvog rođendana. To ne znači da vakcina mora odmah da se da čim dete «zakorači» u drugu godinu života, ali nema potrebe ni da se nepotrebno odlaže. Važno je da dete bude potpuno zdravo kada se vakciniše!

Da li je kasno da se dete vakciniše kasnije – posle treće godine?

Naravno da nije kasno. Ako dete nije dobilo vakcinu u drugoj godini, ona može da se da i kasnije. To, zapravo, nije pravo kašnjenje, jer je imuni (odbrambeni) sistem deteta tada «jači», odnosno sposobniji da razvije adekvatnu reakciju na vakcinu (da se imunizuje). Zato nema dileme. Ukoliko dete nije dobilo vakcinu po kalendaru imunizacije, neka je dobije kasnije!

Zašto se, onda, svima ne daje kasnije?

Zato što je nepotrebno izlagati dete riziku da dobije neku od pomenutih bolesti PRE nego što se vakciniše. Činjenica je da su te tri bolesti danas retke, ali «mini» epidemija malih boginja od pre par godina nas je podsetila da je vakcinacija zaista neophodna.

Jel’ mnogo boli?

Boli malo, baš kao i druge vakcine. Kada iskusna ruka, uz nežan pristup, obavi ovu vakcinaciju – dete skoro i da ne oseti ubod. Zato nema bojazni da će «navući traumu» od ove vakcine (kako se to ponekad misli).

Ima li neželjenih efekata?

Svaki lek, pa i vakcina – ima željene, ali i neželjene efekte. Tako i MMR vakcina može da dovede do dve grupe neželjenih efekata:

Prvi su «standardni» – otok i crvenilo na mestu davanja vakcine, kao i blaga temperatura prvih dan-dva od davanja.

Drugi efekti su «kasni». Nastupaju nedelju-dve posle vakcinacije, a ispoljavaju se kao blagi znaci bolesti protiv koje je dete vakcinisano. Tako može da se javi povišena temperatura, otok kapaka, crvenilo kože, ponekad i uvećanje limfnih čvorića na vratu. To traje par dana (nekad i duže), a ponekad se zaboravi na vakcinaciju, pa se stanje deteta proglasi za neku «novu» infekciju (i nepotrebno se leči). Međutim, ovi efekti su prolazni, pa uz malo strpljenja i lekova za obaranje temperature sve lepo prođe.

Zato je dobro da dete dobije MMR vakcinu u vreme kada roditelji ne planiraju putovanje (u nekoliko narednih nedelja), kako se ovi kasni neželjeni efekti ne bi desili na putu.

Da li je potrebna revakcina?

Revakcinacija je osvežavanje imuniteta i produženje zaštitnih efekata vakcinacije. Zato ogromna većina protokola za ovu vakcinu predviđa revakcinaciju. Vreme revakcinacije se razlikuje od zemlje do zemlje, ali zavisi i od vremena prve vakcine. Trebalo bi da dete pred polazak u školu dobije revakcinu.

Revakcina je naročito važna za devojčice, koje će jednog dana biti mame, ali to ne znači da dečaci treba da se «provuku».

Može li da se kombinuje sa nekom drugom vakcinom?

Do nedavno je vladalo mišljenje kako ova vakcine ne sme da se kombinuje sa drugim vakcinama, jer već ima tri «podvakcine» u sebi. Od pre par godina, u SAD je vakcina protiv varičele dodata MMR vakcini, tako da se «rodila» MMRV vakcina. To znači da dete pored morbila, zaušaka i rubeole, dobija zaštitu i od varičele (ovčijih boginja). Na taj način se smanjuje broj «bockanja» dece, a prvi rezultati vakcinacije novom četvorovalentnom vakcinom su ohrabrujući.

Ima li ova vakcina veze sa autizmom?

To je jedna velika zabluda koju je, nažalost, «kreirala» grupa britanskih lekara. Oni su povezali MMR vakcinu sa pojavom autizma kod dece. Međutim, veoma brzo su počele da se sprovode opsežna medicinska istraživanja, koja su obuhvatila ogroman broj dece u različitim zemljama sveta. U pitanju su studije koje NISU finansirali proizvođači vakcina, već su objektivne i nezavisne.

Kada su se sumirali rezultati svih istraživanja, došlo se do nesumnjivog i jasnog zaključka: MMR vakcina nije uzrok autizma kod dece! To je sada postalo potpuno jasno. A pomenuti lekari, koji su uneli pometnju među roditelje, ali i stručnu javnost, suočavaju se sa ozbiljnim preispitivanjem i mogućim disciplinskim merama.

Izvor: mojpedijatar.co.rs