Pravilan razvoj mozga – važnost trudnoće i prvih godina života

Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput dijabetesa, hipertenzije, astme, neadekvatnog kardiorespiratornog fitnesa, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije.

Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali je svakako važan faktor stil života i okruženje, koji se danas znatno razlikuje u odnosu na bilo koji period ljudske istorije. U toj promeni se i nalazi moguće rešenje za probleme koji su sve prisutniji u razvoju dece.

Veliko istraživanje u Sloveniji i Srbiji je pokazalo da učitelji smatraju da je svaka nova generaciija prvaka sve slabija u odnosu na ranije generacije (motorika, pažnja i koncentracija, opšte znanje i rečnik). Okruženje, kretanje i fizička aktivnost su izuzetno važni za razvoj mozga i intelektualnih sposobnosti deteta. O važnosti kretanja i fizičke aktivnosti na opšte zdravstveno stanje, ali i kognitivne funkcije se mnogo zna, ali postoje i mnogi drugi faktori koji utiču na opšti razvoj deteta, a pre svega njegovog mozga.

Da li su problemi genetske prirode?

Među naučnicima je rasprostranjeno mišljenje da genetski faktori imaju udela u ne više od 40% svih slučajeva razvojnih poremećaja. A šta je sa preostalih 60% ili više? Sigurno je da okruženje ima veliki uticaj, posebno ako postoji genetska predispozicija. Faktori okruženja i nasleđa se prepliću, te ih je nemoguće sagledavati zasebno.

Iako nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, postoje još neki faktori. Pa tako, upotreba uređaja nove tehnologije se dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana. Dužina sna kod dece ne samo da je u direktnoj vezi sa zapreminom sive mase hipokampusa, već je i pokazano da je izloženost TV-u u ranom periodu razvoja u vezi sa problemima pažnje u sedmoj godini života.

Opasnosti iz neposrednog okruženja

Postoje brojne pretpostavke o tome zašto u prethodnih nekoliko decenija dolazi do povećanja broja dece sa neurološkim smetnjama poput autizma, ADHD-a, Cerebralne paralize i mentalne retardacije. Neke od njih su da je u pitanju zapravo samo način na koji se bolesti danas dijagnostikuju, vakcine, ili neurotoksične hemikalije u okruženju.

Vredi napomenuti supstance, u nekim državama manje u nekim više regulisane, koje su prisutne u okruženju i/ili u svakodnevnim predmetima (nameštaj, odeća) za koje se smatra ne samo da utiču na opadanje IQ, već i na ADHD i poremećaj autističnog spektra. Recimo, pesticid hlorpirifos koji se koristi kao sredstvo za ubijanje insekata, a utvrđeno je da je umereno toksičan i za ljude. Izloženost ovom insekticidu je dovedena u vezu sa razvojnim i autoimunim poremećajima, pa čak i do mentalne retardacije ako je majka bila izložena ovoj supstanci tokom trudnoće.

Poznato je da mnogi neurološki poremećaji mogu da budu izazvani neurotiksičnim supstancama kao što su olovo, živa, PVC (koristi se u građevinarstvu, za izradu plastične ambalaže) i PCB (ima ga u bojama, u pesticdima, u rashladnim uređajima itd). Porast poremećaja ADHD-a i autizma od kraja devedesetih godina je potvrđen, ali i dalje nije u potpunosti objašnjen. Danas mnogo više znamo o tome. Postoji jasna korelacija između PCB, emisije žive i autizma. Svaki put kada dođe do porasta emisije žive i PCB-a, čini se da se stopa autizma poveća.

U studiji sprovedenoj pre deset godina otkriveno je da mozgovi pacova izloženi PCB-u simaju rupe, a neuroni koji bi trebalo da budu aktivni nisu. Ovaj defekt se odrazio na sluh. U drugoj studiji, deca koja su bila izložena PCB-u u trudnoći su imala niži IQ i promene pri učenju i pamćenju. U prvim mesecima trudnoće je mozak najosetljiviji i tokom ove faze može doći do trajnih oštećenja mozga, čak i ako fetus dođe u kontakt sa malim dozama neurotoksina, koje na mozak odrasle osobe ne bi imale nikakav ili veoma mali efekat.

Važnost ishrane

Ishrana je jedan od važnih faktora za razvoj mozga i znatno je promenjena modernim stilom života. Iako je ova tema preopširna, važno je napomenuti da pored dobro poznatog uticaja šećera na psihofizičko stanje, studije na miševima su pokazale da prekomerno unošenje šećera u adolescentskom periodu utiče na to kako se doživljava nagrada u odraslom dobu; to može da izazove razvoj patoloških stanja sistema za nagrađivanje.

Kada se sistem za nagrađivanje, koji je zadužen za osećaj zadovoljstva i užitka, prečesto aktivira (a svaki slatki zalogaj upravo to i radi) može da dođe do problema kao što su gubitak kontrole, jaka želja za hranom i povećana tolerancija na šećer. Eksperiment koji je rađen na malim životinjama 2012. godine pokazao je da ishrana bogata fruktozom usporava aktivnost mozga, time sabotirajući memoriju i učenje.

Takođe, sve je više dokaza da je ishrana bogata šećerom (insulinska rezistencija i nivo glukoze u krvi) u vezi sa neurodegenerativnim oboljenjima poput Alchajmerove bolestu. Neki naučnici su čak počeli Alchajmerovu bolest da nazivaju Dijabetes tip 3.

Smatra se da je najznačajni uticaj okoline na bebe u materici i u prvim godinama života upravo ishrana. U ovom periodu pravilno balansirana ishrana je neophodna za pravilan razvoj mozga. Nedostaci hranjivih materija poput gvožđa ili joda mogu da utiču na kognitivni i motorički razvoj.

Sve je više dokaza da je DHA, esencijalna masna kiselina, ključni faktor intenzivnog formiranja sinapsi što čini prvu godinu života kritičnim periodom za učenje i razvoj. Mnogi drugi nutrienti poput holina, folne kiseline i cinka su povezani sa ranim funkcionisanjem mozga. Nepravilna ishrana ili nedostatak balansirane ishrane u ranom detinjstvu (tzv. food insecurity) se dovodi u vezu sa problemima u učenju i razvoju. Dugotrajne posledice uključuju nisko postignuće u školi, emocionalne probleme i slabo zdravlje.

Možda je primer joda i najpoznatiji primer važnosti nekog mikroelementa za pravilan rast i razvoj. Jod je esencijalan za normalan rast i razvoj dece, pre svega za normalan razvoj centralnog nervnog sistema i inteligencije, posebno u prvih nekoliko godina života.

Zemlja i voda u blizini mora su veoma bogate jodom, tako da su prirodni izvori joda morska riba, plodovi mora, morska trava, ali i mlečni proizvodi i jaja – dokle god životinje unose dovoljno joda, kao i biljke koje rastu na tlu bogatim jodom. Jedan od važnih izvora joda su prirodne mineralne vode koje sadrže jod koji se brzo i lako resorbuje. Iako se već par decenija kuhinjaska so jodira, procenjuje se da od nedostatka joda pati čak trećina svetske populacije, a jedan od mogućih razloga je što jod vremenom isparava iz soli u koju se dodaje.

Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) čak tvrdi da postoji jasna veza između nivoa joda koji žena ima tokom trudnoće i kasnije inteligencije deteta. Postoje i istraživanja koja govore da je jod važan u povezivanju neurona, a od formiranje tih veza (sinapsi) zavisi i intelekrualni kapacitet deteta.

Istraživanje sprovedeno 2006. godine je pokazalo da unošenjem suplemenata joda kod školske dece koja imaju već umeren nedostatak joda dolazi do poboljšanja u obradi informacija, finoj motorici, kao i vizualnom rešavanju problema. Iako je preporučena dnevna doza joda za odrasle osobe 150 mikrograma (za trudnice i dojilje skoro 300 grama) važna stvar se često ne uzima u obzir. A to je sve veća izloženost modernog čoveka takozvanim goitrogenima – supstancama koje ometaju funkcioju tiroidne žlezde tako što se vezuju za iste receptore kao i jod.

Jedan od njih je bromid, koji se između ostalog nalazi u plastici, pesticidima, nekim pecivima, gaziranim sokovima, lekovima, kao i pastama za zube i tečnostima za oralnu higijenu. Neki naučnici čak dovode u vezu poremećaje pažnje sa bromizmom.

Izvor: Danas

Logopedi i dečji psihijatri upozoravaju da sve veći broj mališana od dve ili tri godine nije izgovorio prve reči. Većinu vremena provode ispred televizora, pa i kad progovore to je mešavina maternjeg i engleskog jezika

LOGOPEDSKE ordinacije prepune su dvogodišnjaka i trogodišnjaka koji još nisu progovorili ni reč. Drugi problem su deca koja su progovorila na izmišljenom jeziku, nekoj mešavini engleskog i srpskog. To je posledica preterane upotrebe tehnologije i nekomunikacije sa decom, što kasnije može da utiče na sposobnost čitanja i pisanja čak i tokom celog školovanja, upozoravaju logopedi i psihijatri.

Normalan jezički razvoj podrazumevada da dete koje je napunilo godinu dana polako počinje da "brblja", imitira zvukove ili već koristi jednostavne reči. Do 18. meseca, već bi trebalo da postoje i kratke, jednostavne fraze.

- Sve češće roditelji dolaze na prvi logopedski pregled sa dvogodišnjacima koji znaju svega pet ili deset reči., svoje potrebe izražavaju upiranjem prsta i nisu razvila rečenicu. Tada roditelji primete da se njihovo dete razlikuje od svojih vršnjaka. Umesto da im svakodnevno čitaju, zajedno gledaju slikovnice imenujući predmete i životinje, imitirajući zvukove, roditelji sve češće ostavljaju decu ispred televizora ili računara. Deca mnogo toga ne znaju, jer ih niko tome nije naučio - objašnjava, za "Novosti", logoped Jelena Ivanović iz Doma zdravlja "Dr Đorđe Kovačević" Lazarevac.

Umesto učenja reči, pojmova i zvukova, kroz pesmu ili čitanje priča, roditelji sve češće deci od godinu ili dve, dopuštaju da većinu vremena provode ispred televizora i računara. Posledica preterane upotrebe tehnologije u ranom uzrastu su poremećaji u razvoju govora, o čemu svedoče pune ordinacije dece koja su prve reči progovorila na nekom svom, izmišljenom jeziku.

TEPANjE I "ČITANjE MISLI"
RAZLOG za to koji takođe doprinosi nepravilnom razvoju govora kod dece, jeste takozvano bebeće tepanje i nepravilno izgovaranje reči kada se obraćamo malom detetu. "Linija manjeg otpora" i dopuštanje detetu da dobije na šta pokaže prstom, takođe nije dobro rešenje. - Kada dete dobije sve na šta pokaže prstom, niko ne traži od njega da izgovori reč i bukvalno mu se "čitaju misli", to može da smanji potrebu deteta da komunicira sa okolinom - kaže Jelena Ivanović.

- Često se dešava da dete ne progovori razumljivo i razgovetno, već kombinuje reči sklopljene od maternjeg i engleskog jezika. To se dešava jer dete nije dovoljno zrelo da napravi razliku između stranog i maternjeg jezika, pa uči pogrešno. Ono praktično ne zna nijedan jezik i taj problem je potrebno shvatiti izuzetno ozbiljno.

Isto misli i doktorka Olivera Aleksić, dečji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje.

- Ekran je često interesantniji, bučniji, brži i veseliji od stvarnih događanja. Zbog toga se mala deca navikavaju da ćute i da sve što žele dobiju pokretima prstiju. Ukoliko nema nikakvu stimulaciju da priča, da ponavlja reči, imitira zvuke, to može stvoriti problem u daljoj komunikaciji - objašnjava dr Aleksić.

Ukoliko dete nije progovorilo do svoje druge godine, potrebno ga je odvesti kod logopeda koji će utvrditi da li postoji potreba za tretmanom. Treća godina je granica do koje dete treba odvesti stručnjaku, kako ne bi nastale dugoročne posledice u jezičkom razvoju.

- Najpre se utvrđuje da li dete kasni u razvoju govora i jezika i sprovodi se testiranje kojim se utvrđuje zbog čega dete ima problem. Potrebno je sprovesti određene vežbe i razgovarati sa roditeljima kako da pravilno stimulišu dete da progovori u porodičnoj sredini, kako bi se problem rešio. Tretmani mogu da traju nekoliko meseci, ali u nekim slučajevima, potrebno je i nekoliko godina - kaže logoped Jelena Ivanović.

Ukoliko postoji dobar vaspitni obrazac i jezička stimulacija, a progovaranje kasni, ne treba zaboraviti da je svako dete "svet za sebe", zbog čega je nekima potrebno malo više vremena. U tom slučaju, najvažnije je isključiti fizičke prepreke, kao što je oštećen sluh ili vid, ali i izvršiti procenu intelektualnih sposobnosti.

- Ankiloglosija ili "sapet jezik" je urođeni problem, zbog kojeg dete može da kasni sa govorom. Rešava se vrlo jednostavnom stomatološkom intervencijom, nakon čega dete može normalno da razvija svoj govor.

Izvor: novosti.rs

Poslednjih nekoliko decenija je došlo prave mini-revolucije alergija među decom, a prolećne alergije su jedan od najneprijatnijih “kvaritelja” prolećnih radosti.
O njima se mnogo zna, ali i dalje je mnogo zabluda, pa je jedan od načina da se upoznamo sa prolećnim alergijama upravo taj – da “razbijemo najčešće zablude.

Rano je još, neće alergija pre sredine aprila
Nije rano, sada je pravo vreme da se priča o prolećnim alergijama!

Znamo svi kada počinje kalendarsko proleće, ali biljni svet ne priznaje ljudske vremenske podele. Za trave je proleće onda kada ogreje sunce. Ova zima i nije bila naročito oštra, pa i vegetacija kreće ranije.

Dovoljno je nekoliko sunčanih dana da skoro sve ozeleni. Ova godina je čudna, ali bilo je hladnih dana, ali i topla prva polovina februara obećavaja da će ove godine trave procvetati ranije.

“Iskusni alergičari” su mogli da osete prve simptome već ovih dana!

Mama ima polensku alergiju, moraju i deca da je “zakače”
Ne mora baš tako da bude!

Sklonost ka alergijama se naziva atopijska konstitucija.

Prevedeno na običan jezik to znači da postoji genetski zapis koji je zaslužan za alergijske bolesti, to je tačno! Ipak treba znati da se ne nasleđuju alergijske bolesti već sklonost ka alergijama!

To znači da deca verovatno nose “gen za alergiju” koji su dobila od roditelja, ali uopšte ne moraju da dobiju i polensku alergiju!

I dalje je tajna kako se alergijske bolesti počinju – šta ih tačno “probudi” i zašto neko ima simptome od sedme godine, a neko oboli u 30. godini. Takođe nije potpuno jasno zašto od troje dece iz familije gde su i otac i majka “alergičari” dvoje nema smetnji, a samo jedno dobije neku alergijsku bolest.

 Dete koje ima polensku kijavicu može da zarazi drugu decu, treba ga se kloniti
Ma kakvi, ovo nije tačno!

Obična, visusna kijavica se lako prenosi sa deteta na dete, ali to su virusne bolesti! Alergija nije infekcija (iako liči na klasičnu kijavicu), pa se ne može preneti kontaktom bolesnog deteta sa zdravim!

To što nosevi cure, a oči crvene, NIJE dakle od infekcije, pa NEMA opasnosti od zaraze.

“Mace” su glavni uzrok prolećnih alergija
“Mace” nisu uzrok polenske alergije!

Pa kako onda veliki broj dece baš tada ima sve manifestacije polenske kijavice? To je čista koincidencija! U vreme kada se mace lete svuda oko nas onda cveta i najveći broj trava! Polen je golim okom nevidljiv!

Nažalost, kod alergičnih njega jasno “vide” ćelije koje stvaraju posebnu vrstu antitela koja su odgovorna za alergijsku reakciju, pa se alergijska kijavica brzo razvija. “Mace” su prevelike da bi nesmetano stigle u nos i gornje disajne puteve, pa je i tako jasno razumeti zašto one nisu uzrok prolećnih alergija.

 Dete ima crvene oči koje stalno svrbe, sigurno je neka infekcija

Nije infekcija jedini uzrok “crvenog oka”.

Alergijska reakcija na polen se odigrava često i oku, tačnje u konjuktivi. Kao što je nos crven i curi, tako je i konjuktiva (fina sluznica koja oblaže očnu jabučicu) napadnuta alergijskom reakcijom.

I za to ima leka, odgovarajuće kapi za oči (koje naravno prepisuje lekar) već za par dana dovode do olakšanja tegoba.

Polenska kijavica je bezazlena bolest, to će samo proći, ne treba terapija osim fiziološkog rastvora u nos
Nažalost to NIJE tako, i ovo je zabluda!

Svakako, ne radi se o nekoj opasnoj boleštini, ali svako ko je “osetio” polensku alergiju zna da to nije baš tako bezazleno.

Savremena medicina dobro razume mehanizme nastanka alergija pa su razvijeni zaista korisni i efikasni lekovi za borbu sa prolećnim alergijama. Fiziološki rastvor i slični preparati su korisni za “pročišćavanje” nosa ali nisu lek protiv alergije!

Zato su neophodni antihistaminici, ponekad i drugi lekovi koji uspešno eliminišu simptome i znake polenske alergije. Zato ih treba koristiti prema savetu pedijatra.

Lečenje treba prekinuti čim nestanu tegobe polenske kijavice
Pogrešno!

Lečenje se nastavlja i posle eliminacije simptoma polenske kijavice.

To je zato što je alergijska reakcija prisutna sve dok je prisutno ono što alergiju izaziva! Detetu je već posle nekoliko dana terapije mnogo bolje, ali je polen tu barem nekoliko nedelja. Zato se terapija nastavlja par nedelja posle smirivanja tegoba.

Naravno sve detalje oko vrste i trajanja terapije treba precizirati sa pedijatrom koji prati dete. Roditelji ne treba da prekidaju terpiju “na svoju ruku”, čak iako je detetu vidno bolje.

“Hormonski” preparati koji se stavljaju u nos nisu za decu, mnogo su opasni
To nije tačno kada se poštuje doza i trajanje ove lokalne terapije!

Nazalni kortikosteroidi (tako se stručno zovu) su pravi mali “revolucionari” u terapiji težih oblika polesnke alergije. Oni su veoma efikasni, ali traže nekoliko dana za postizanje pravog efekta.

Hormon (kortikosteroid) je tako farmaceutski upakovan da se njegovo dejstvo ograničava na nosnu sluzokožu, a samomali(beznačajni) deo prolazi u cirkulaciju. Zato, kada se poštuje prepisana doza i kada je trajanje terapije tačno prepisano od strane lekara – nema brige.

Ove lekovi se ne uzimaju bez konsultacije sa pedijatrom jer prekomerna doza i nepotrebno duga terapija mogu dovesti do neželjenih efekata lečenja.

Dete je imalo blagi oblik alergije na polen prošlog proleća, pa je ove godine neće ni imati
Nažalost, ovo NIJE tačno!

Daleko je veća šansa da će dete ove sezone imati burniju reakciju. To je zato što kod alergija neretko postoji “lančana reakcija” gde se vremenom spektar alergena (koji izazivaju alergijsku reakciju) širi pa i alergijska bolest biva izraženija.

Nema potrebe da se polenska alergija sprečava, treba je lečiti tek kada se ponovo pojavi
Potpuno pogrešno!

Kada se utvrdi da je dete alergično na polen (jednostavnim alergijskim testiranjem) onda se svake polenske sezone počinje preventivna terapije (profilaksa) pre nego se bolest zaleti.

To znači da bar dve nedelje pre očekivanog polenskog udara treba započeti terapiju lekom koji prepisuje pedijatar koji prati dete. Radi se o dobro ispitanim i pouzdanim lekovima koje koriste milioni dece (i odraslih), a neželjeni efekti terapije su blagi i retki. Zato nema potrebe da se čeka da se alergija ponovo pojavi – treba je “saseći” u korenu.

Kad dete ima alergijsku kijavicu sigurno će dobiti i astmu
Ne mora to da se desi!

Činjenica je da jedna alergijska bolest može nagovestiti i druge, ali NE MORA dete koje pati od polenske kijavice dobiti i alergijsku astmu!

Ima ljudi koji decenijama boluju od ove alergijske bolesti, a NIKADA nisu imali asmatski napad.

Kad alergijska kijavico ispravno leči i prevenira astma NIJE na spisku verovatnih komplikacija.

Alergijska astma kod dece je neizlečiva bolest koja se pogoršava kako dete raste
Nije tačno!

Astma, naročito alergijska, jeste dugotrajna bolest, ali se uz pravovremeno započeto i dobro vođeno lečenje detetu omogućava normalan i kvalitetan život.

Činjenica je da se detetova sklonost ka alergijama ne može izlečiti. To je zapisano u genima koji su, za sada, nepromenljivi. U budućnosti se može očekivati i genska terapija koja će možda rešiti problem predispozicije za alergije kod dece. Do tada nam ostaju brojne terapijske mogućnosti da savladamo bolest!

Od presudnog je značaja brza dijagnoza bolesti, otkrivanje eventualnih alergena i pravovremeno započinjanje terapije. Odugovlačenje sa davanjem pravog imena bolesti povlači i kašnjenje u terapiji što nije dobro. To ne valja jer proces oštećenja malih i srednjih disajnih puteva napreduje, pa je potrebno više vremena da se stvar okrene na stranu ozdravljenja.

Zato roditelji ne treba da se plaše dijagnoze alergijske astme jer će ogromna većina dece izrasti u zdrave ljude!

Napad alergijske astme može i sam da prođe – nema potrebe da se uvek daju lekovi, neka se dete izbori
Ovo je izuzetno opasna zabluda!

Napad astme je veoma nepredvidljiv. Nekada se u par sati desi neverovatno pogoršanje opstrukcije pa se deca moraju hitno odvesti u bolnicu. Zato je neprihvatljivo izbegavati lekove koji se daju u napadu astme!

Što pre započnemo adekvatnu terapiju, pre će detetu biti bolje! Ako ne damo lek postoji šansa da se detetu nepotrebno pogorša stanje i da završi u bolnici.

Antibiotici pomažu u lečenju alergijske astme, pa da se dete „pokrije” nekim antibiotikom širokog spektra
Zabluda „na kvadrat”!

Do pre nekoliko decenija većina dece sa ovih prostora je dobijalo dugotrajnu terapiju antibioticima za astmu koja se tako ne može izlečiti!

Tada se astma zvala bronhitis što prevedeno znači zapaljenje bronhija, pa su se davali antibiotici. Jeste zapaljenje, ali nije bakterijsko! Radi se o alergijskom zapaljenju, dakle nisu bakterije napale disajne organe kod dece sa astmom. Tada su se mnogi mališani lečili od ponavljanih “upala pluća bez povišene temperature” , a u stvari se radilo o ponavljanim bronhoopstrukcijama, dakle o astmi, koja se ne može izlečiti ni jednim antibiotikom.

Zato je davanje antibiotika kod astme neefikasno!

Ima dece koja mogu imati bronhoopstrukciju u sklopu bakterijske infekcije pluća (na primer mikolazma pnumonija), ali to onda nije alergijska astma! Kada se to desi onda se daju i bronhodilatatori i antibiotici, dakle ne antibiotici sami!

Ovu “kombinaciju” iskusan pedijatar relativno lako otkriva, tako da je lekar jedini koji prepisuje antibiotik, ako je to potrebno. Nikada roditelji ne treba sami da se odluče na ovaj korak pravdajući se izrekom “za svaki slučaj, da se nešto ne podvuče” jer se ipak radi o retkom fenomenu.

Bronhodilatatori se ne smeju davati duže od sedam dana, čak i ako su deo kombinovanih preparata
Netačno!

Tačno je da se bronhodilatatori (beta agonisti) ne daju duže od sedam dana kao monoterapija, dakle kada se samo taj lek daje detetu.

Postoje lekovi koji sadrže dugodelujuće bonhodilatatore u kombinaciji sa inhalatornim kortikosteroidnim lekovima (takav je preprarat koji sadrži formoterol i budesonid). Ovi se lekovi mogu promenjivati i duže od sedam dana, a neretko se daju i više nedelja dok se ne suzbije suženje disajnih puteva (bronhoopstrukcija) koja prati napad astme.

Dete koje ima polensku alergiju ne sme da se bavi sportom u prirodi
Srećom, NIJE tako!

To je tako bilo dok nisu pronađeni lekovi koji efikasno “drže pod kontrolom” polenske alergije.

Kod lepo pripremljene dece (kada je preventivna terapija startovala na vreme) nema prepreka da se deca bave bilo kojim sportom. Naravno, ako dete ima druge alergijske tegobe (na primer naporom izazvanu astmu) onda treba “pozvati u pomoć” alergologa koji će prepisati odgovarajuću preventivnu terapiju koja se uzima pre izlaganja fizičkim naporima. I tu je terapija prilično odmakla, tako da se i vrhunski sportski rezultatu mogu dostignuti i pored alergijsih problema.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Broj dece koje pate od alergija se iz godine u godinu povećava. Prolećne alergije su počele pa smo rešili, da vam kroz odgovore na najčešća pitanja, približimo ove “kvaritelje” prolećnih radosti.

Pojedini delovi ili produkti biljaka i životinja takođe mogu biti antigeni, kao na primer polen, o kome će se najviše govoriti u ovom tekstu, ali i proteini kravljeg mleka ili jajeta.

Kako nastaje alergijska reakcija?
Reakcija antitela (posebni proteini koje proizvode imunološke – odbrambene ćelije) i antigena (koji stiže u organizam spolja) se naziva imunoloških reakcija. Cilj imunološke reakcije je da se organizam odbrani od nezvanih gostiju (mikroorganizama), ali se kod određenog broja dece razvija neželjena reakcija tokom koje se stvara posebna vrsta antitela koja dovode do alergijske reakcije. Alergijska reakcija je neželjena imunološka reakcija posebne vrste antitela (stručno se zovu IgE antitela) i antigena koje se sada naziva alergen. Prema tome alergen je antigen (ono što stiže iz naše okoline) koji kod predisponirane dece dovodi do alergijske reakcije.

Da li se alergije nasleđuju?
Predispozicija za alergije se nasleđuje, pa se često u porodici alergične dece nađe član koji pati od neke alergijske bolesti. Sklonost ka razvoju alergijskih reakcija je kontitucionalna karakteristika deteta, a stručni naziv je atopijska konstitucija.

Nasleđuje se sklonost, ali ne i alergijska bolest. To znači da dete može ali ne mora da ima isto alergijsko oboljenje kao, na primer roditelj.

Niko u porodici nema alergije, a dete ipak ima alergiju na polen, zašto se to dešava?
Nisu baš sve alergije nasledne! Ima dece čiji roditelji nemaju “gene za alergije” ali se kod njih ipak nalaze geni koji dovode do alergijskih bolesti. Veoma su komplikovani genetski mehanizmi alergija, ali su moguće mutacije (promene) na genima koji se prvi put javljaju kod dece (čiji roditelji nemaju sklonost ka alergijama).

Šta su alergijske bolesti i kako nastaju?
Kada se alergijska reakcija “lokalizuje” u nekom delu tela (organu ili organskom sistemu) dolazi do pojave simptoma i znakova oboljenja koje se nazivaju alergijskim bolestima. Kada se alergen veže za posebnu vrstu antitela pokreće se složen poces oslobađanja različitih supstanci, koji se zovu medijatori alregijske reakcije. Oni, među kojima je najpoznatiji histamin, dovode do manifestacija alergije – alergijskih bolesti, koje zapravo zavise od mesta gde se odigrava reakcija antitela i alergena. Ako je mesto “borbe” koža, razvija se, na primer, koprivnjača (urtikarija), na sluznicama se javlja otok (angioedem), u malim disajnim putevima spazam (suženje disajnih puteva), kod crevnih alergija se može javiti proliv, a najopasnija (ali srećom i najređa) alergijska reakcija je anafilaktički šok koji se obično javlja kada alergen prodire iz spoljne sredine direktno u krvotok (penicilinski šok).

Zašto je baš proleće “alergijsko godišnje doba”
Najveći broj ljudi i dece uživa u boravku u prirodi, ali ne i oni kojima proleće znači i početak problema sa alergijama. Jedna od najzastupljenijih alergija je alergija na polen. Polen je ključni faktor razmnožavanja biljaka, pa ga u proleće ima svuda oko nas. Nošen vetrom stiže i u delove grada koji ne obiluju rastinjem, pa se od polena, tokom proleća teško može pobeći.

Veliki broj alergijskih oboljenja nije vezan samo za proleće (polen ambrozije „hara na kraju leta i tokom rane jeseni), ali je ova priča tipično prolećna!

Koje su najčešće prolećne alergije?
Kod dece se alergija na polen najčešće manifestije kao polenska kijavica (alergijski rinitis) koja je naša tema ili alergijska (polenska) astma. Naša tema je upravo polenska kijavica.

POLENSKA KIJAVICA

Ova bolest nastaje zbog alergijske reakcije u nosu deteta – na sluznici nosa se odigrava reakcija polena (alergena) i antitela što se manifestuje otokom sluznice koja luči providan, “vodenast” sekret. Kako je nos prvi na udaru ne treba da čudi što večina dece sa alergijom na polen ima baš alergijski rinitis (stručni naziv za polensku kijavicu)

Kada počinje prolećna polenska kijavica?
Nije baš lako pogoditi tačno vreme cvetanja polena, a to uglavnom zavisi od trajanja zime. Kako su kraj februara i početak marta (kada obično počinju prolećne alergije) bili neobično hladni, „polenski udari“ se mogu očekivati u aprilu, ali i maju.

Kako izgleda dete koje ima polensku kijavicu?
Takva dečica se lako prepoznaju – stalno šmrckaju i kijaju, rukom često trljaju nosić (koji svrbi), a često imaju i lako “zakrvavljene” oči zbog alergijske reakcije sluznice oka (alergijski konjunktivitis).

Kako se postavlja dijagnoza polenske kijavice?
Pedijatar veoma lako postavi kliničku dijagnozu alergjiske kijavice. Potvrda dijagnoze se dobija alergološkom obradom. Obave se takozvane “kožne probe” koje za petnaestak minuta otkriju koje travke smetaju detetu. One su veoma jednostavne i pouzdane (ovo baš i ne važi za male bebe), ali i dostupne imajući u vidu veoma prihvatljivu cenu. Uzroci alergije se veoma precizno mogu otkriti iz uzorka krvi, ali se kod ogromne većine dece PRVA epizoda polenske kijavice dijagnostikuje već na osnovu pregleda deteta!

Kada početi terapiju alergijski rinitis?
Ne treba čekati da se alergija “razbukta” pa početi terapiju. Idealno je par nedelja pre cvetanja trava započeti lečenje iako nema simptoma bolesti. To nije lako precizno utvrditi, ali sa prvim danima proleća treba početi antihistaminsku terapiju (preciznije bi bilo reći profilaksu – prevenciju)

Kako se leči polenska kijavica?
Kako je polen nemoguće izbeći (osim ako nećete da se selite u pustinjske krajeve), stub odbrane od polenske kijavice su antialergijski lekovi. Postoji nekoliko grupa lekova koji se koriste u terapiji alergijskog rinitisa, a najviše se koriste: antihistaminici i nazalmi kortikosteroidi. Za dugotrajnu prevenciju (profilaksu) se koriste i inhibitori lekotrienskih receptora, kao i imunoterapija.

 Antihistaminici

To su lekovi koji blokiraju dejstvo histamina – jednog od najvažnijih (ali ne i jedinog) medijatora alergijske reakcije. Postoje oralni preparati (sirupi i tablete), ali i LOKALNI antihistaminici – koji se aplikuju direktno u nos, u vidu spreja!

Da li se mogu davati antihistamini lokalno – u nos?
Odavno se se postavljalo jedno racionalno pitanje: zašto piti sirup ili tablete antihistaminika da bi se lečio nos koji curi?

Onda su i u Srbiju stigli LOKALNI antihstaminici u vidu spreja za nos, koji su u većini medicnski razvijenih zemalja upotrebi preko dve decenije! Takav je azelastin (Allergodil) sprej koji je upravo napravljen da se izbegne nepotrebno uzimanje antihistaminika „na usta“ kod onih pacijenata koji imaju simptome alergijske kijavice – curi im nos, kijaju, ponekad i kašlju i imaju onaj neprijatni osećaj slivanja sekreta u grlo!

Ovaj sprej je efikasan antihistaminik koji DIREKTNO deluje na sluznicu nosa i tako drastično smanjuje simptome i znake polenske kijavice. I kod dece je veoma efikasan, a pre više od 15 godina su Nemački stručnjaci obavili istraživanje na 489 dece mlađe od 13 godina kod kojih se azelastin (Allergodil) sprej pokazao kao efikasan i bezbedan lokalni antihistaminik!

Da li je mnogo slabiji od antihistaminskih sirupa i tableta?
Kada se koristi u terapiji alergijskog rinitisa, azelastin NIJE slabiji lek zbog svog lokalnog dejstva! Pokazao se efikasan čak i kod nekih pacijenata koji nisu dobro reagovali na oralnu terapiju. Postoji nagoveštaji da može da pomogne i kod dece koja imaju uvećan adenoid (“treći krajnik”)!

Može li se azelastin davati preventivno?
Azelastin može deluje i preventivno!

U sezoni “navale polena” se detetu možete dati i pre izlaska iz i tako sprečiti burnu reakciju na polen.

Može li se azelastin koristiti za terapiju alergijskog konjunktivitisa?
Može!

Azelastin (Allergodil) je dosptupan u formi kapi za oči, tako da se i alergijski konjuktivitis može lečiti lokalnim antihistaminicima.

Pokazalo se da se kod velikog broja dece ovako mogu izbeći kortikosteridne kapi, ali se one mogu bezbedno (u prepisanim dozama) koristiti kao lokalni antihistaminik (azelastin) ne pomogne.

Uvek je dobro je da se, pre početka lečenja, posavetujete sa Vašim pedijatrom ili farmaceutom u pogledu doza i trajanja terapije, ali je i uputstvo za korišćenje leka jasno napisano i treba ga pročitati PRE započinjanja terapije.

Nazalni kortikosteroidi

Veliki broj dece se uspešno kontroliše antihistaminicima, tako da mogu uživati u čarima proleća. Jedan broj dece uz antihistaminike zahteva i dodatnu terapiju “ozbiljnijim lekovima” kao što su kortikosteroidi za lokalnu primenu u nos. Kortikosteroidi za lokalnu primenu nisu “bauci”, ali prekomerna i produžena primena može dovesti do nepotrebnih komplikacija. Zato ih ne treba uzimati “na svoju ruku” već se treba posavetovati sa pedijatrom.

Postoje odličan i bezbedan preparat u vidu spreja koji sadrže i lokalni antihistaminik i nazalni kortikosteroid, a njegovu upotrebi isključivo preporučuje pedijatar ili ORL specijalista koji se bavi decom.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Jedna mama je rešila na svom profilu na Fejsbuku da pokaže kako je uspela da dâ tečni lek svojoj bebi. Njen trik je oduševio roditelje širom sveta.

Kada se njen sin razboleo i morao da pije paracetamol, mama Helan Li je imala problem kako da bebi da ovaj lek, a da ga ona ne ispljune.

Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja, ona je pronašla način: stavila je špric leka u dečju flašicu, odnosno poklopac sa cuclom.

“Za sve mame…Poslednjih 24 sata mučila sam se kako bih naterala Alfija da uzme Calpol (paracetamol), a završilo bi se tako da što je bio prekriven polovinom doze po sebi koju bi onda pljunuo na mene…Zatim sam se setila da sam videla ovaj trik. Nijedan deo nije ostao potraćen, bez suza! Molim vas, slobodno ovo podelite s drugim mamama beba koje znate”, napisala je mama pored fotografije.

Nakon što je objavila fotografiju na kojoj daje bebici lek, njen trik je postao viralan, a roditelji širom sveta su joj uputili pohvale, ali i istakli zahvalnost na ovom korisnom triku.

Izvor: b92

Pervazivni razvojni poremećaji pripadaju poremećajima ranog dečijeg uzrasta, a karakterišu se poremećajima verbalne komunikacije, oštećenjem socijalne interakcije i stereoptipnog ponašanja.

Prema međunarodnoj klasifikaciji bolesti u pervazivne poremećaje spadaju:

Dečiji autizam
Atipični autizam
Aspergerov sindrom
Rettov sindrom
Drugi dezintegrativni poremećaji u detinjstvu
Poremećaj hiperaktivnosti povezan sa intelektualnim teškoćama i stereotipnim pokretima
Nespecifični pervanzivn poremećaji
Dečiji autizam je složen razvojni poremećaj koji se karakteriše sa slabom ili nikakvom socijalnom interakcijom i ograničenim komunikacijskim obrascima ponašanja. Javlja se u tokom prve tri godine života.

U populaciji dečaka ovaj poremećaj je 4 puta češći nego kod devojčica.

Uzrok nastanka

Iako je područje autizma veoma razvijeno, tačan uzrok je još uvek nepoznat. Stanje autizma ima veze sa biohemijskim i neurološkim promenama na mozgu, ali se ne zna odakle te promene potiču.

Simptomi autizma

nedostatak želje za komunikacijom
teškoće u govoru ili sporiji razvoj govora
oskudna neverbalna komunikacija ,uključijući kontakt očima,gestove i govor tela
nekada se razvije govor ,deca su pričljiva,ali ne postoji istinska dvosmerna razmena između deteta i sagovornika
često su prisutne eholalije
ne odazivaju se na ime
u ponašanju je izraženo hodanje u krug i na prstima,klate se,igraju se sami sa sobom
igra je stereotipna
ne održava kontakt pogledom
imaju problem sa apstraktnim mišljenjem

Aspergerov sindrom se karakteriše poteškoćama u društvenoj interakciji i ograničenim,stereotipnim interesima i aktivnostima.Razlikuje se od autizma jer kod njega nema zastoja u komunikativnom i kognitivnom razvoju. Deca sa Aspergerovim sindromomo nisu povučena u društvu, prilaze drugima. Aspergerov sindrom se može javiti kasnije nego autizam te se dijagnoza postavlja između 5.i 9.godine

Atipični autizam se javlja nakon treće godine života .Nedostaje poremećaj u jednoj ili dve sfere koje su potrebne za dijagnostikovanje autizma. Najčešće se razvija kod osoba sa teškim specifičnim razvojnim poremećajima receptivnog govora.

Rettov sindrom se javlja se na uzrastu od 7-18 meseci života.Klinička slika obuhvata stečenu mikrocefaliju,gubitak komunikacije i voljne funkcije šake,pojavu stereotipnih pokreta,različita autistična obeležja.Česte su i epizode hiperventilacije.

Stadijum razvoja poremećaja

Rani stadijum stagnacije počinje između 6. i 18. meseca
Stadijum brze destrukcije počinje na uzrastu između 1. i 3. godine života
Pseudostacionarni stadijum počinje na uzrastu od ktraja 2. do kraja 10.godine
Stadijum kasne motorne deterioracije počinje posle 10 . godine i traje godinama.
Lečenje : terapija lekovima, defektološki tretman kao i psihološko savetovanje i podrška porodici.

Dezintegrativni poremećaj u detinjstvu nastaje oko 3-4 godihne života.Događa se fizičko i psihičko nazadovanje.Uzrok je često nepoznat .

Poremećaj hiperaktivnosti povezan sa intelektualnim teškoćama i stereotipnim pokretima – u prvom planu je naglašeno hiperkinetsko ponašanje: motorni nemir,impulsivnost,slaba pažnja,stereotipije nisu toliko naglašene kao u autizmu,ponekad ga je teško diferencirati od autistične kliničke slike.

Radmila Čvorović, dipl.defekolog logoped-fonoped
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Dete od tri godine se probudi “u sred noći”, pipnete ga – “gori” – temperatura 39.7!

Ovo je veoma česta situacija tokom zimskih meseci (mada se može desiti bilo kad). Većina roditelja se odmah užurbano sprema, dete pravo iz kreveta se hitno nosi u dežurnu ambulantu. Ako to uradite ovih dana, videćete da još bar desetak dece čeka sa istim problemom ispred ordinacije dežurnog pedijatra, i svi su “hitni slučajevi”.

Da li je baš tako?
Srećom, većina ove dece NISU pacijenti koji imaju ozbiljan zdravstveni problem koji traži neodložnan pregled i lečenje! Zato smo odlučili da vam pokažemo kako da pomognete Vašem detetu kada iznenada dobije visoku temperaturu, šta treba uraditi pre nego otrčite kod lekara.

Šta je povišena temperatura?
Normalna telesna temperatura, merena ispod miške (aksilarno) je do 37stepeni. Kada se meri “u guzi” (rektalno), gornja granica telesne temperature je za pola stepena viša – 37,5.

U daljem tekstu će se govoriti u vrednostima aksilarne (merene ispod miške) temperature jer je to ipak lakši i prihvatljiviji način merenja za većinu dece.

Kad je telesna temperatura do 38 stepeni ona se ne smatra za visoku, pa se deca sa temperaturom od 37,5 – 38 nazivaju subfebrilna. Kada dete ima preko 38 stepeni radi se o “pravoj” povišenoj temperaturi (febrilna deca), a kada je preko 39 (neki kažu preko 39,5) možemo reći da se radi o veoma visokoj temperaturi. Temperatura preko 40 dovodi mame i tate na ivicu očaja, ali stvarno zahteva brzu akciju, jer bez obzira na uzrok, mora neodložno da se “obara”.

Zašto se javlja visoka temperatura?
Visoka telesna temperatura je skoro uvek znak znak neke bolesti ili poremećaja, ali su infekcije najčešći uzrok iznenadno povišene temperature. Većina virusa i bakterija po ulasku u dečji organizam pokreću odbrambenu reakciju imunološkog sistema. Jedna od manifestacija borbe organizma sa infektivnim uzročnicima je povišena telesna temperatura.

Kako je brzo “skinuti”?
Temperatura do 38oC (mereno “pod mišku”) kod najvećeg broja ne zahteva obaranje. Ako je temperatura preko 38oC ne treba paničiti već pribrano preduzeti sledeće jednostavne mere. Cilj navedenih postupaka nije potpuna normalizacija telesne temperature, već njeno spuštanje u bezbedne vrednosti – ispod 38oC.

Prvo rashladite dete!
Kada ste u kući ili stanu skinite dete, a nemojte ga pokrivati! Veliki broj roditelja, a skoro sve brižne bake se plaše da otkriju dete, “da se ne prehladi”. Ovo je velika zabluda, ali i opasnost po dete. Pretopljavanje deteta dodatno povećava temperaturu i rizik od komplikacija. Hlađenje je najbrži i najefikasniji način obaranja povišene telesne temperature dok čekamo da lek (antipiretik) ispolji željeni efekat (petnaestak minuta, a nekada je potrebno i duže čekati).

Kada se radi o veoma visokoj temperaturi – preko 39-39,5oC najbolje “oružije za brzo dejstvo” je tuširanje dece mlakom vodom. Treba izbegavati hladnu vodu koja je veoma neprijatna za dete koje “gori”. Umesto tuširanja možete mlakom vodom natopiti pamučnu pelenu, potom pažljivo “orositi dete” koje sedi ili leži, tako da koža bude pokrivena kapljicama mlake vode. Zatim se golo dete ostavi da se osuši bez pokrivanja. Ova se procedura može ponavljati koliko je potrebno, za razliku od lekova koji imaju definisane dozne intervale.

Alkoholne frikcije su praktično napuštene, ali ima lekara koji ih i dalje “prepisuju” deci sa izuzetno visokom temperaturom. Pokazalo se da je mlaka voda jednako efikasna kao i alkohol, ali je daleko manje neprijatna za dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

Lekovi – antipiretici
Lekovi su stub borbe sa visokom temeperaturom. Njih treba davati kada je telesna temperatura iznad 38oC. Na našem farmaceutskom tržištu postoji nekoliko preparata koji su prikladni za obaranje visoke telesne temperature kod dece, a najčešće se koriste: paracetamol (Eferalgan Paracet, Febricet, Miralgin, Sanicet, …) i ibuprofen (Brufen, Ibuprofen).

Salicilate (Andol, Anbol, Midol, Aspirin, Novandol) ne davati deci za skidanje temperature! Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se već mnogo godina ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su, ruku na srce, veoma retke, ali izuzetno opasne.

Paracetamol i ibuprofen ne izazivaju takve opasne reakcije, a imaju sličnu efikasnost kao i salicilati. Ako dete ne reaguje na paracetamol treba probati sa ibuprofenom, i obrnuto. Ne treba davati oba leka istovremeno (osim u retkim izuzecima). Postoje dobro definisane preporuke za kombinovanje paracetamola i ibuprofena, ali to treba raditi samo po upustvu pedijatra.

Kako se daju lekovi za obaranje temperature?
Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta mogu se primeniti čepići (supozitorije). Kod primene čepića, dete staviti potrbuške, nežno staviti čepić u guzu, potom rukom stisnutu guzu u trajanju od par minuta da rastopljeni čepić ne iscuri napolje. Paracetamol se može nabaviti u obliku supozitorija, za razliku od ibuprofena. Doze su iste, a efekat leka nastaje nešto brže nego kod oralnih preparata.

Supozitorije ne treba davati kada dete ima proliv jer tada se lek ne može resorbovati sa sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debelog creva.

A doziranje?
Antipiretici se dakle daju po potrebi, kada je temperatura preko 38oC, ali se mora poštovati doza leka i intervali davanja. Precizno doziranje određuje lekar, ali pomenuti preparati su prilično bezbedni i mame treba da znaju koliko dete može dobiti leka, a da se ne pretera, ali i da se ne da mala doza koja nema efekta. Uputstvo za upotrebu sadrži bezbedno doziranje, pa ga pročitajte.

Kada počinje dejstvo leka?
Svi antipiretici obično traže 15-30 minuta (nekad i duže) za početak dejstva. Zato treba biti strpljiv, a ako temperatura i dalje raste ponoviti tuširanje mlakom vodom. U prvim danima infekcije nije realno očekivati da lek vrati temperaturu na normalne vrednosti. Dobro je da ona bude ispod 38oC, pa i mama treba da zna da sve dok je infekcija u burnoj fazi, nema čudotvornog leka za potpunu normalizaciju telesne temperature.

Kada možemo mirno sačekati jutro?
* Ako se dete posle neprijatnog buđenja brzo rasani, zna gde je, uspostavlja dobar kontakt sa roditeljima.

* Kada posle davanja antipiretika aksilarna (merena pod miškom) temperatura “padne” ispod 38 stepeni.

* Kada se dete, posle pada temperature, oraspoloži, a potom nastavi mirno da spava (naravnom, bez nepotrebnog pokrivanja i utopljavanja).

* Ako pored povišene temperature nema drugih simptoma i znakova bolesti – ne treba žuriti, mirno sačekajte jutro.

Kada stvarno treba što pre stići do pedijatra?
* Kada beba u prvom mesecu života ima visoku temperaturu treba neizostavno posetiti pedijatra. Posle pregleda i brzih laboratorijskih analiza (krvna slika, pregled mokraće) pedijatar će postaviti dijagnozu i odrediti terapiju. Infekcije u prvim nedeljama života se po pravili leče u bolnici, zato ne treba čekati. Ovo važi i za bebe u prvoj godini života kojima temperatura ne padne posle rashlađivanja i datog leka (antipiretika).

* Ako je dete pospano, totalno bezvoljno, ne može “na noge”, povremno “ječi” ili se ponaša neobično. Ovo dete pored temperature ima sigurno još neki problem koji ide uz febrilnost. Ne treba očajavati, jer i sasvim obične bolesti mogu biti uzrok ovakvom stanju, ali dijagnozu treba prepustiti pedijatru.

* Kada dete i pored pada temperature bolno plače, uznemireno je, neraspoloženo, neće da spava. To znači da ga, pored temperature, još nešto “muči”. Povijte ga uz sebe, utešite, ali ako no to ne pomaže pođite kod pedijatra.

* Ako je detetu nemoguće dati lek za temperaturu, ili ako nemamo lekove pri sebi (što ne bi smelo da se desi – sve može da se nema, ali lekovi za obaranje temperature moraju biti na raspolaganju) dete mora kod pedijatra. Ipak, i tada bi valjalo rashladiti dete tuširanjem mlakom vodom, pre polaska kod pedijatra.

* Ako i pored ponavljanih tušriranja mlakom vodom i datog leka (u pravoj dozi) za obaranje temperature ona ne pada, nego i dalje raste pa prelazi 40 stepeni. Ovo se veoma retko dešava, ali tada dete treba odvesti lekaru.

* Kada dete počne da se “grči”, ukoči pogled, ne reaguje na pozive – to su febrilne konvulzije – “fras”. Tada treba što pre stići do lekara, ali pročitajte šta tada roditelji mogu sami da urade.

Šta ako se desi “fras”?
* Kada se jave febrilne konvulzije – fras, a roditelji nemaju adekvatne lekove i prvi put se dešava, panika je nezaobilazna. Fras izgleda veoma dramatično, ali kod skoro sve dece ima odličnu “prognozu”, pod uslovom da se sve obavi kako treba. Tada treba što pre odvesti dete lekaru ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a valja znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice ako ne traje duže od 20 minuta. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima. Ovo je čitava večnost, a većina dece spontano prestane da se trese pre isteka ovog perioda. Po dolasku kod pedijatra sve će brzo biti sređeno.

Orijentaciono i paracetamol i ibuprofen se daju četiri puta dnevno, maksimalno šest doza (to znači da treba da prođe bar četiri sata između dve doze leka) , a pojedinačna doza je oko 10 mg leka po kilogramu telesne mase deteta. Ne treba biti matematičar da se izračuna da dete od 10 kg može bez opasnosti dobiti četiri puta dnevno po jednu kafenu kašičicu paracetamola ili ibuprofena.

Obučeni roditelji (koji već imaju iskustva sa “frasom”) znaju šta da se radi, a to i nije naročito komplikovano:

* Dete staviti na bok

* Uzeti Diazepam mikroklizmu (tubicu) i uvući je u guzu i istisnuti CEO sadržaj

* Izvući tubicu bez otpuštanja, dakle STISNUTIH prstiju da se ne bi lek usisao u tubu

* Po vađenju tubice stisnuti guzu par minuta da lek ne iscuri napolje

* Konvulzije (fras) brzo prestaju, ali se potom mora nastaviti obaranje visoke temperature

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Masažom refleksnih tačaka na stopalu ublažite detetu bolove u određenom delu tela.

Refleksologija je drevna veština ublažavanja bola pritiskom određenih tačaka na telu i odlična je za one koji žele na prirodan način da se oslobode tih bolova. Posebno je pogodna za male bebe koje se još uvek prilagođavaju novom svetu.

Kako biste svom malom detetu pomogli da se osolobodi bola, naveli smo šest tačaka za šest mesta na telu, koje biste trebali lagano da pritiskate kada je dete nervozno i u bolovima.

Refleksolozi napominju da je poželjno da dete bude opušteno i raspoloženo, a najbolje je masažu primeniti nakon tople kupke.

1) Glava i zubi
Bebe i malu decu često muče zubići, odnosno njihovo izbijanje. Ukoliko ste primetili da vaše dete ima ove bolove, masirajte vrhove prstiju na stopalima. To možete da radite i dok beba spava.

2) Sinusi
Bol u sinusima veoma je neprijatan i odraslima, a za bebe koje se po prvi put susreću sa takvim bolom može biti prava muka i stres. Za ublažavanje ovog bola masirajte detetu sredinu prstića. Pritisak prilagodite kako bebu ne bi bolelo.

3) Grudi
Ukoliko se vaše dete bori sa bolovima u grudima i bronhijama, pokušajte da otklonite bol masirajući detetu predeo stopala odmah ispod prstića. Masirajte taj deo stopala kružnim pokretima i pomozite detetu da se oslobodi bolova i kašlja.

4) Bolovi u stomaku (solarni pleksus)
Deci koja pate od nervoznih cerva i grčeva, masirajte centralni deo stopala, odmah ispod "jastučeta" (dela stopala kojim dete gazi). Tačka u sredini tog dela stopala povezana je i sa solarnim plekusom, mestom gde se nalaze živci između stomaka i pluća.

5) Abdominalni bolovi
Protiv konstipacije, gorušice, lošeg varenja, grčeva i nadimanja, masirajte deo između središnjeg dela stopala i pete.

6) Karlica
Bebe i deca često izrastu brzo i naglo, a tada su bolovi u karlici neizbežni. Ovi problemi javljaju se i kod starije dece koja su još uvek u fazi rasta. Kako bi im pomogli masirajte im petu!

Napomena: Ako primetite da su u pitanju neki ozbiljniji zdravstveni problemi, obavezno se konsultujte sa svojim pedijatrom. Ali bolove koji se javljaju povremeno i iz gore navedenih razloga, slobodno olakšajte mališanima uz pomoć reflekosologije.

Izvor: yumama.com

Mame savetuju kako da pomognete svom mališanu kada ga kašalj ’ne ostavlja na miru’.

Kašalj potresa čitav organizam i ne dozvoljava detetu da spava upravo kada mu je san najviše potreban. Kako bi obezbedile mirne noći i bar malo ublažile simptome respiratorne infekcije, mame pokušavaju na različite načine da pomognu svom mališanu. Tada često pribegavaju korišćenju prirodnih lekova.

Izdvajamo osam tretmana koji, kako tvrde mame, smiruju kašalj kod dece:

1. Voda

Dajte detetu što više vode jer tečnost razređuje sekret a i pomaže kod kašlja uzrokovanog suvim vazduhom u prostoriji, posebno za vreme zimskih meseci. I čajevi i sok mogu biti od pomoći, ali voda je ipak nezamenljiv lek.

2. Topao čaj

Vruć čaj umiruje nadraženo grlo.

Skuvajte detetu kamilicu ili nanu i dodajte med (ukoliko je dete starije od godinu dana) kako bi borba sa kašljem bila još uspešnija. Takođe, od pomoći će biti i čajne mešavine koje ublažavaju simptome respiratorne infekcije.

3. Đumbir

Napravite detetu čaj od đumbira jer on "razbija" sluz u grlu i ublažava kašalj.

4. Origano i majčina dušica

Ove biljke su, takođe, veoma delotvorne u borbi protiv kašlja. U zavisnosti od toga šta dete više voli da pije, skuvajte mu čaj od jedne ili druge biljke i zasladite medom.

5. Limun

Veliki broj dece voli da liže limun, što će olakšati primenu ovog prirodnog leka. Sok od limuna sa medom razređuje gust sekret i smiruje iziritirano grlo.

6. Slana voda

Slana voda pomaže kod svih simptoma prehlade i infekcije respiratornih organa, uključujući kašalj, zapušen nos i bol u grlu. Jedina mana je to što se ovaj prirodni lek sipa u nos, što deca baš i ne vole.

7. Para

Pustite vrelu vodu kako bi se kupatilo ispunilo parom i dodajte par kapljica eteričnog ulja eukaliptusa ili nekoliko listića žalfije u vodu.

Udisanje pare, pa čak i nad šoljom vrelog čaja, olakšaće disanje i umiriti kašalj.

8. Med

Med je najbolji prirodni lek protiv kašlja. Preporučene doze za decu su: od jedne do pet godina pola čajne kašičice, od šest do 11 godina - jedna kašičica meda. Deca starija od 12 godina mogu uzeti po dve kašičice u toku dana.

Napomena: deci mlađoj od godinu dana ne treba davati med!

Izvor: yumama.com

Kao i većina drugih infekcija koje izazivaju respiratorni virusi i male boginje se mogu prenositi kapljicama (kašljanje, kijanje, glasni govor) sa zaražene na zdravu osobu.

Dodatni problem predstavlja mogućnost prenošenja infekcije malih boginja još pre pojave karakterističnih simptoma oboljenja, kada ni obolela a ni izložena osoba nisu u mogućnosti da prepoznaju mogućnost prenošenja infekcije.

Nakon postavljanja sumnje na obolevanje od malih boginja, preporuka je da se obolela osoba iz kolektiva uputi na lekarski pregled, koji će doneti odluku o hospitalizaciji ili preporučiti kućno lečenje.

Kad je pojedinac oboleo od malih boginja zarazan po okolinu?
Zaraznost od malih boginja traje oko osam dana, a pacijent je zarazan četiri dana pre i četiri dana nakon izbijanja ospe. Zarazanost virusom malih boginja je najveća u danu pre izbijanja ospe i tokom naredna tri dana osipnog stadijuma bolesti.

Ko može da oboli od malih boginja?
Osetljivi na infekciju virusom malih boginja su sve osobe koje nisu preležale bolest ili nisu kompletno vakcinisane protiv malih boginja, bez obzira na uzrast. Težina kliničke slike zavisi od uzrasta obolelih, a teže forme obolevanja se češće registruju kod mlađih od pet godina i starijih od 20 godina

Izvor: bebac.com