Mastioid (mastoidni nastavak) je onaj koštani “greben” koji se pipa iza ušne školjke. Iako se radi o tvrdoj kosti, ona je “šuplja” iznutra.

Da li možete da objasnite bolest mastioiditis?

Mastiod (mastoidni nastavak) je onaj koštani “greben” koji se pipa iza ušne školjke. Iako se radi o tvrdoj kosti, ona je “šuplja” iznutra.

Kada se desi zapaljenje tih “šupljinica” (što se srećom retko dešava) u kosti nastaje mastoiditis. Radi se o bakterijskoj upali, a bakterija najčešće stiže iz srednjeg uha.

To je neprijatna bolest, uglavnom se javlja kod beba, a dijagnoza se ne postavlja baš lako. Ovo oboljenje je u “nadležnosti” specijaliste za uho grlo i nos koji se bavi decom! On postavlja dijagnozu i ordinira antibiotsku terapiju. Lečenje se započinje u bolničkim uslovima, praćenje deteta je važno, a dete “nadgleda” pedijatar i specijalista za uho grlo i nos. Kod starije dece je mastoiditis izuzetno retka komplikacija zapaljenja srednjeh uha.

Šta je govor?

Govorni razvoj započinje od rođenja deteta, a komunikacija je osnov razvoja dečijeg govora. Govor je naime vrlo složen proces na koji utiču razni faktori: fiziološki, anatomski i socijalni. Stručnjaci tvrde da bez socijalnog kontakta dete ne može da nauči da govori.

Verovali ili ne, da bi dete stiglo do svojih prvih reči, mora da pređe itekako dug put razvoja komunikacijskih sposobnosti. Sposobnost razumevanja govora i sposobnost govorne produkcije.

Svako dete se razlikuje

Razvoj jezika kod dece ne ide nema pravila, a kada će ko progovoriti isključivo zavisi od deteta do deteta. Ipak, postoje pravila kako izgleda tok normalnog jezičkog razvoja u prvoj godini života. Prva faza je faza osnovnih bioloških šumova (od rođenja do 8. nedelje). Reč je o fazi refleksno-spontanog glasanja, kada beba isušta glasove prijatnosti i glasove neprijatnosti. Ova faza je veoma važna za kasniji govorni razvoj. Kao što je već poznato bebe po rođenju plaču na isti način, a onda se plač modifikuje u zavisnosti od jezičkog okruženja. Komunikaciju bebe u tom uzrastu se izražava pokretima celog tela i izrazima lica.

Kako beba uči da priča?

Beba, čim se rodi sa pažnjom gleda u lice majke. Tako počinje da percipira govor, je rod rođenja prepoznaje glas roditelja, razlikujući mamin od očevog, jer je mamin slušala još dok je bila još u tomaku. U najranijem uzrastu javlja se prvi refleksni osmeh. I sisanje je jedan od najvažnijih uslova pravilnog formiranja kostiju i mišića lica, kao i bebinih govornih organa. Ukoliko želite da vaše dete što pre progovori pričajte joj, budite u njenom vidokrugu, polako se krećite jer bebin vid nije najoštriji u prvih dve do tri nedelje života.

Faza gukanja

Faza gukanja počinje od osme do 20 nedelje. U ovoj fazi dete ovladava prvim elementom govora. Dok leži na leđima bebac otkriva grlene suglasnike k,g,h i, tako u kombinaciji sa vokalima beba počinje da guče. Ukoliko se u bebino gukanje uključe i roditelji, ono duže traje. Između drugog i četvrtog meseca života beba počinje da reaguje na značenja različitih tonova glasa. U ovom periodu beba okreće glavu ka izvoru zvuka.

Glasovna igra

Ova faza počinje od tri i po meseca do pet i po meseci, a dolazi do spajanja odvojenih glasova u glasovne grupe na čijem temelju se ustvari i gradi govor. Ovo je prelazna faza iz gukanja u fazu brbljanja. U četvrtom mesecu beba otkriva čari igre. Ovo je predivan period, jer beba otkriva da se igračka pomera, ako je ona dodiruje. Voli zvučne igračke i igračke sa vizuelnim efektima i obraća pažnju na muziku. Ima toliko mnogo prilika za razgovor sa bebom, ne propuštajte ih! Imitirajte zvukove iz bebine okoline. Jednolično, monotono, tiho usporeno gukanje, obično ukazuju na neki rizik u poremećaju govora.

Faza brbljanja

Ova je faza između šestog i devetog meseca. Faza brbljanja poklapa se sa početkom zauzimanja sedećeg položaja. A sve ovo zajedno pruža bebi jedan sasvim novi pogled na svet. U ovoj fazi bebac brblja kada je sam, ali mnogo više se čuje kada ima još nekog u prostoriji. U ovom period počinje da plače kada joj se približi nepoznata osoba. U brbljanju se pojavljuju mnogi glasovi samoglasnici- a e i o u, u kombinaciji sa suglasnicima: k g p b t d m n. Pravi razne pokrete lica i upravlja pokretima usana i jezika, pri kraju ove faze počinje da se služi sa pa pa, taši taši. Roditelji obično u ovom period i uče bebu ovoj pesmici. Beba počinje da razume jednostavne naloge.

Faza pojave prvih reči

Obično se javlja od devetog do 15 pa i do 18. meseca. U periodu najčešće će beba progovoriti prvu reč. U ovom uzrastu beba izgovara prvu smislenu reč sa značenjem. Savet za vas je da izgovarajte cele reči kada dete pokušava da izgovori prve slogove. Slogovno izgovaranje je karakteristika faze progovaranja. Oko 18.meseca reč ima značenje cele rečenice.

Kasno progovaranje

Razlozi da se neodložno potraži stručna pomoć su: ukoliko dete do 18. meseca ne razume jednostavne govorne naloge, ne reaguje na taši-taši, ne maše u znak pozdrava i ne pokazuje tri dela svog tela. Ako je ne drži pažnja bar nekoliko sekundi. Ako ne progovori do druge godine i u rečniku još uvek ima svega nekoliko reči. Ako nakon tridesetog meseca ne zna da izgovori prostu rečenicu. Ukoliko je govor oko treće godine potpuno nerazumljiv i ako ima usporen govor. Takođe kod logopeda obavezno treba otići ako dete između tri i četiri godine ne razlikuje rod, teško usvaja množinu, zamenice usvaja znatno kasnije, a prideve i veznike uopšte ne koristi. Ako je padežni oblik neodgovarajući, i ako ne koristi glagole u rečenici.

Najčešće, prva pomisao kada se javi povišena telesna temperatura (febrilnost), jeste postojanje infekcije.

Febrilnost kod novorođene bebe ima daleko ozbiljnije značenje nego kod starije dece ili odraslih, a to upravo potiče od sumnje na infekciju.

Dve važne karakteristike infekcije novorođenčeta su veoma lako zahvatanje čitavog organizma i veoma brz razvoj u poređenju sa decom starijeg uzrasta.

Postupak koji bi roditelji trebalo da obave kod kuće je otkrivanje povišene telesne temperature na vreme i odlazak u nadležnu pedijatrijsku ambulantu. Iako ovaj postupak može da deluje jednostavno, ima mnogo detalja koje treba znati kako se ne bi napravile uobičajene greške.

Merenje telesne temperature kod novorođenčeta
Kada se roditelji odlučuju za merenje temperature novorođenoj bebi? Najčešća situacija je ako im se učini da je beba previše topla na dodir.. Ponekad su prisutni znaci bolesti kod bebe (odbija da jede, previše je pospana, ima zapušen nos, itd.) – kada roditelji opravdano posegnu za termometrom.

Postoje različite vrste termometara za merenje telesne temperature. Klasičan termometar, sa živom, u najvećem delu sveta je standardni termometar, koji se najviše primenjuje. Sledeći koji je u upotrebi, i to mnogo više u razvijenim zemljama nego kod nas, jeste ušni termometar – koji se postavlja u ušni kanal, a vrednost temperature određuje znatno brže nego živin (za dve sekunde). Međutim, izuzetno je važno pravilno postavljanje u ušni kanal, pa svi koji koriste ovaj termometar – treba da imaju dovoljno iskustva kako ne bi došlo do pogrešnog merenja.

Kada je reč o standardnom živinom termometru, u našoj zemlji su uobičajene dve vrste merenja: aksilarno (postavljanje u predeo pazuha) i rektalno (postavljanje u čmar). Izuzetno je važno znati da se aksilarno merenje telesne temperature kod novorođenčeta ne primenjuje zbog nepreciznosti. Vrednost temperature koja treba da se meri je takozvana «unutrašnja temperatura». Manevrom spajanja nadlaktice i trupa sa termometrom između njih – kod starije dece i odraslih, imitira se «unutrašnja sredina». Ali, to je teško ostvarljivo kod novorođenčeta – prvo zbog male površine nadlaktice, a drugo zbog nestabilne termoregulacije i lakog rashlađivanja kože. Aksilarnim merenjem se, u stvari, dobija precizna temperatura kože, ali ne i «unutrašnja».

Kod rektalnog merenja, greška nije moguća ako se vrh termometra najpre premaže neutralnom mašću ili kremom, a zatim postavi dva do tri centimetra duboko u čmar. Pri postavljanju termometra ne treba strahovati od povrede – jer dubina nije velika, a vrh termometra je dovoljno zaobljen. Temperaturu treba meriti najmanje dva minuta, obično od dva do pet minuta..

Koja telesna temperatura je povišena?
Poznavanje vrednosti normalne i povišene telesne temperature većine ljudi je vezano za vrednosti aksilarne temperature. Tako se vrednost iznad 37 stepeni smatra povišenom. Vrednost od 37 do 38 stepeni je blago povišena temperatura (subfebrilnost), a vrednost iznad 38 stepeni se smatra visokom telesnom temperaturom (febrilnost).

Pošto se kod novorođenčeta telesna temperatura meri rektalno, roditelji treba da znaju da je rektalna temperatura normalno viša od aksilarne za oko 0,8 stepeni. Dakle, normalna rektalna temperatura je do 37,8 stepeni. Stoga, blago povišenom temperaturom se smatra rektalna temperatura od 37,8 do 38,8 stepeni, a visokom iznad 38,8 stepeni.

Uzroci povišene telesne temperature
Iako je prva asocijacija febrilnosti kod novorođenčeta infekcija, postoje i drugi uzroci. Zadatak pedijatra u toku postavljanja dijagnoze je da utvrdi o kom uzroku se radi. Tri su najčešća: pretopljavanje, dehidracija i infekcija. Preostala dva uzroka su vrlo retka i o njima se razmišlja tek kada se isključe prethodni, najčešći.

1. Pretopljavanje
Do pretopljavanja bebe može da dođe na više načina. Ako dete ima pretoplu odeću, to može da bude jedan od razloga povišene telesne temperature. Ipak, ako se roditelji drže pravila da se temperatura meri 20-30 minuta od raspovijanja, onda će se sigurno izbeći takva greška u merenju. Osim toga, i povišena temperatura spoljne sredine može da bude razlog pretopljavanja – kako u letnjem, tako i u zimskom periodu. Leti je razlog visoka spoljna temperatura, koju je ponekad nemoguće izbeći, a zimi su to različite vrste grejnih tela koje se ne nalaze na propisanoj udaljenosti od novorođenčeta.

Bez obzira o kom načinu pretopljavanja se radi – ako se beba ostavi u peleni, u sobi sa normalnom temperaturom vazduha, a ponovo merena temperatura nakon 30 minuta ima normalne vrednosti, vrlo je verovatno da je došlo do pretopljavanja. Ako se povišena temperatura ne javlja u narednim satima i danima, definitivno je u pitanju pretopljavanje. Karakteristično je da se kod bebe sve vreme ne uočavaju drugi znaci bolesti (odbijanje obroka, povraćanje, mlitavost, pospanost)..

2. Dehidracija
Smanjen unos tečnosti, pre svega mleka, kod novorođenčeta može da izazove febrilnost. Visoka spoljna temperatura može da bude doprinoseći faktor za brži gubitak tečnosti iz organizma, što je vrlo često teško primetiti u kućnim uslovima. Potrebe organizma novorođenčeta za tečnošću mogu u takvoj situaciji da porastu i nekoliko puta. Nakon rehidracije – oralne ili intravenske, kod deteta se više ne javlja febrilnost. Drugi, ranije pomenuti znaci bolesti, mogu da budu prisutni kod dehidracije, tako da uzrok ove febrilnosti može da se utvrdi samo u bolničkim uslovima.

3. Infekcija
Protokolarni medicinski stav je da svako febrilno novorođenče ima infekciju, dok se praćenjem i analizama ne dokaže suprotno. Pošto za pouzdano isključenje infekcije treba nekoliko dana, uz analize koje mogu da se obave samo u bolničkim uslovima, gotovo sva febrilna novorođenčad se hospitalizuje.. U periodu obavljanja analiza, do potvrde ili isključenja infekcije, primenjuje se inicijalna antibiotska terapija. Drugi znaci bolesti su obavezno prisutni kod razvijene infekcije, ali ako se infekcija tek razvija, onda mogu da budu odsutni.

4. Hipertireoza
Ovo je redak razlog febrilnosti novorođenčeta. Najčešće majka ima poremećaj funkcije tireoidne žlezde, kada posredstvom njenih antitela – koja su preko posteljice prešla u krvotok deteta, dolazi do stimulacije tireoidne žlezde. Stanje je prolazno, ali su ponekad, osim smanjenja telesne temperature deteta, potrebne i druge terapijske mere.

5. Disfunkcija centralnog nervnog sistema
Radi se o, takođe, vrlo retkom uzroku febrilnosti novorođenčeta. Izolovano, ili zbog drugog oboljenja, poremećena je funkcija centra za termoregulaciju. Ova vrsta febrilnosti može da bude vrlo ozbiljna, jer je ponekad gotovo nemoguće normalizovati telesnu temperaturu.

Postupak od kuće do ambulante
Izmerena povišena telesna temperatura kod novorođenčeta zahteva da se istog dana obavi pregled (najviše jedan do dva sata posle merenja). Ako nema drugih znakova bolesti osim febrilnosti, ne radi se o previše hitnom stanju, zbog čega treba isključiti preveliku žurbu, a pogotovo paniku. Dok se ne krene ka ambulanti, ako je rektalna temperatura preko 38,8 stepeni, bebu treba svući do pelene, kako bi se delimično rashladila. Prilikom oblačenja za ambulantni pregled, treba voditi računa o spoljnoj temperaturi. Ako se radi o vrelim letnjim danima, dovoljna je samo pelena – kada se koristi nosiljka. Pri nižim spoljnim temperaturama, treba proceniti koliko obući bebu. Možda bi najbolji savet bio da se beba koja ima visoku temperaturu uvek obuče nešto manje nego što bi bila obučena da je zdrava – pri datoj spoljnoj temperaturi..

Kada je reč o lekovima za snižavanje temperature (antipiretici), ne bi ih trebalo davati dok se ne obavi pregled, jer bi tada pre svega trebalo da se potvrdi da li je telesna temperatura povišena.

Uzimajući u obzir sve što je navedeno u vezi povišene telesne temperature kod novorođenčeta – nemojte se iznenaditi, ali ni previše zabrinuti ukoliko vam pedijatar kaže kako vaša beba treba da ostane u bolnici, radi sprovođenja analiza i eventualnog lečenja..

Asist. dr sci med. Miloš Ješić, pedijatar-neonatolog

Refleks hvatanja je prisutan na samom rođenju i zato sve bebe imaju čvrsto stisnute pesnice kada se rode. Kada prstom dodirnemo bebin dlan, njena šaka će se odmah zatvoriti oko našeg prsta. Isti reflek postoji i na stopalima.

Ovo je test kojim lekar na pregledu proverava prisustvo refleksa i to roditelji ne smeju da rade kod kuće. Nasuprot tome treba maziti nadlanice kako bi je stimulisali na otvaranje šaka što beba i sama povremeno spontano radi. Prevlačenje plišanih igračaka preko bebinih nadlanica takođe dovodi do opuštanja i otvaranja šaka.

1 mesec – beba uglavnom drži šake zatvorene ali nisu stalno stisnute u pesnice.

2 meseca – beba počinje da pruža ruke ka majčinom licu ali kako ne može da je dohvati otvaraće šake. Zato treba stavljati plišane igračke, najbolje šarenu loptu ispred bebinih ruku.

Razvoj pokreta ruku prolazi kroz različite faze, beba najpre fiksira, zatim prati igračku pa tek onda priža ruke. Za ovu složenu aktivnost neophodna je stabilnost glave, vrata i trupa u prostoru da bi preko vidnih i akustičnih mehanizama mogla da napravi pokret ka predmetu.

3 meseca – refleksno stiskanje pesnica postepeno se gubi i bebine šake se susreću ispred njenog lica, počinje da se igra prstima, da ih gleda i stavlja u usta i tako se upoznaje sa svojim telom. Veći deo vremena kad je budna provodi sa obema rukama u ustima. Ovo je važan momenat bebinog razvoja i nikako ga ne treba ometati stavljanjem cucle u usta ili rukavica na ruke. Beba stiče važna iskustva o sebi i stvarima koje je okružuju upravo preko usta.

Ako sa tri meseca još uvek ima čvrsto stisnute pesnice obavezno na to treba skrenuti pažnju njenom lekaru.

4 meseca – po prvi put beba voljno hvata pruženu igračku. Da bi to mogla da uradi treba joj dati zvečku sa polukrugom ili u obliku obruča, jasnih boja i to sa strane kako bi poluotvorenom šakom mogla da je uzme. Beba će staviti preko zvečke i drugu šaku a onda će je strpati u usta. Nemojte davati bebi igračku pastelnih boja jer treba da je vidi kada je stavi ispred lica uspostavljajući koordinaciju oko – šaka.

U ovom uzrastu treba okačiti igačke ispred bebe (bebi gimnastika) kako bi ih dohvatala i igrala se njima jer samo ponavljanjem pokreta naučiće da ih kontroliše pa će oni vremenom biti sve skladniji.

5 meseci – beba uvežbava hvatanje igračaka i to radi sve svesnije uz bolju koordinaciju oko – ruka. Sada je palac opružen i učestvuje u hvatanju. Kada uhvati kocku posmatra je i premešta u drugu ruku što znači da je uspostaljena funkcija otpuštanja. Ukoliko pri pokušajima da uhvati igračku bebi to ne polazi za rukom obavezno se zbog toga obratite lekaru.

6-7 meseci – beba sada treba sama da se okrene sa leđa na stomak. Da bi ovo mogla da uradi pre toga treba da počne da hvata igračke preko sredine tela na drugoj strani. U pokušaju da dohvati igračku težina tela se automatski prebacuje na bok što dovodi do okretanja. Beba hvata igračku celom šakom, okreće je u rukama ka srednjem prstu i palcu. Ovo je poslednji momenat kada u potpunosti treba da iščezne refleks hvatanja.

Da bi roditelji mogli pravilno da stimulišu razvoj funkcija šake i ruke moraju da znaju da prepoznaju i na pravi način zadovolje razvojne potrebe deteta.

Snežana Milanović, diplomirani medicinar fizioterapeut

Beba mora imati prvu stolicu čime se rodi, ili u prvih par sati posle porođaja!.
Ne mora!
Prvo pražnjenje se može, ali ne mora desiti u prvom danu života.

Prva stolica se zove mekonijum i obično se vidi u pelenici tokom prvog (nekada drugog dana) po rođenju bebe.

Tačno je da većina beba ima mekonijom u prvom danu života, ali to ne znači da beba mora da kaki odmah pošto izađe iz najudobnijeg mesta na svetu.
Ako ni posle dva dana od rođenja nema stolice konsultuje se hirurg – neonatolog koji preduzima potrebne dijagnostičke mere. Kada je nedostatak prve stolice (mekonijuma) znak neke bebine bolesti onda (skoro uvek) ima i drugih znakova i simptoma koji ukazuju da nešto nije u redu.
Bilo kako bilo, beba je tada u porodilištu, ima redovne nenonatološke preglede pa mama ne mora da brine – tu su doktori specijalisti za tek rođene bebe!

Ako beba sisa stolica mora uvek biti zlatno žuta.
Tačno je da bebe koje jedu najbolju hranu na svetu (to je naravno mamino mleko) imaju zlatno žutu boju stolice, ali to ne mora uvek da bude tako. Beba ima pravo da ponekad ima i zelenkastu stolicu, čak i sa malo sluzi. Ovo se često dešava kada bebe imaju zapušen nosić sa dosta sluzavog sekreta. To je prolazna stvar, pa se posle nekoliko “mešovitih stolica” ponovo pojavi zlatno žuta boja.

Stolica je zelena, beba je sigurno gladna hajde da je dohranjujemo.
Jedna ili dve zelene stolice ne znače da je beba gladna!
Ako je beba vesela, lepo jede i lepo napreduje nema razloga da se žuri sa dohranom. Najbolji “procenitelj” je težina – ako beba ima normalan prirast u telesnoj masi to znači da je mamino mleko dovoljno i tu nema dileme.
Zelena stolica, naročito ako je “tečnija” može biti znak prolazne i blage crevne infekcije (toga zimi ima dosta). Ne valja da dete ima mnogo (preko pet) vodenih zelenih stolica. To bi značilo da ima neku ozbiljniju infekciju.
Prave “stolice gladi” su praćnje uznemirenošću bebe i njenim plakanjem i posle podoja. Ako se to desi posle svakog (ili skoro svakog) podoja probajte jednu “foru”. Napravite dve merice (60 ml) adaptiranog mleka i dajte bebi “na kašičicu”. Ako beba rado popije ovaj dodatak to stvarno znači da mu je mamino mleko nedovoljno. Tada treba dopuniti bebine obroke, ali nikako ne treba prekidati dojenje. Mama treba da se, na sve načine, potrudi da očuva i “pojača” svoje mleko. Redovna ishrana zdravom “jakom” hranom, dosta tečnosti ali i redovno spavanje i odmor su načini da maminog mleka bude dovoljno, a znamo da je mamino najbolje!

Čim počne dojenje beba treba da ima svaki dan po jednu stolicu.
I ovo je zabluda!
Kada beba počne da sisa može da ima više stolica dnevno, ali i da nema stolicu po nekoliko dana. Postoji “pravilo sedmice” koje kaže: beba može da ima sedam stolica dnevno, ali da sedam dana nema ni jednu stolicu”. Stvarno je tako, a bebe koje sisaju, kada malo porastu (drugi treći mesec života) mogu da nemaju stolicu po desetak dana (čak i do dve nedelje)! To je normalna pojava, imajući u vidu da sa rastom bebe raste i debelo crevo koje može da primi veću količinu stolice i da je zadrži pre pražnjenja.

Čim prođe pet dana od prethodne stolice bebi treba izazvati stolicu klizmicom.
Ovo je opasna zabluda!
Ako počnemo da koristimo klizmice, čepiće ili vrh toplomera kao sredstvo za izazivanje stolice činimo detetu “medveđu uslugu”! Analni otvor je jedan kružni mišić (sfinkter) koji ima zadatak da zadrži i propusti stolicu. Dakle, on ima senzornu funkciju – da “oseti” kada se primakne stolica, a potom i da se otvori i tako omogući pražnjenje creva. Ako pomenutim (nepoželjnim) načinima teramo sfinkter da se “opusti” i pusti stolicu napolje onda ga navikavamo na to, pa guza “zaboravi” na normalni mehanizam pražnjenja. Tako se beba, protiv svoje volje, navikava na klizmice i neće drugačije da kaki. E, to nije dobro!
Ako je beba zdrava – lepo jede i spava, a nema drugih smetnji treba strpljivo sačekati da sama kaki! Nema veze što se ponekad “muči” da izbaci stolicu – to tako mora da bude. Veliki broj beba posle “faze grčeva” ima “fazu zadržavanja stolice” – sve je to deo normalnog sazrevanja bebinih creva, zato izdržite.

Posle sedam dana beba je konačno kakila, ali se na kraju stolice vidi “končić” krvi, brzo kod doktora.
Ne treba odmah trčati kod pedijatra!
Ovaj “končić” krvi znači da se desila prskotina na čmariću prilikom prolaska malo veće stolice kroz analni otvor. To stvarno nije ništa strašno!
Bebi treba detaljno oprati guzu mlakom vodom i blagim (tečnim) bebi sapunom, potom je dobro osušiti i namazati “gustu kremu protiv ojeda” koja sadrži cink koji je odličan za zarastanje (epitelizaciju) napukle kožice. Posle svake stolice ovo treba ponoviti, a pred spavanje treba namazati malo kreme sa pantenolom koju nežno, vrhom malog prsta treba “pogurati” pola santimetra u guzu (analni otvor) da se eventalna pukotina oko sfinktera (kružnog mišića na analnom otvoru) što pre zaceli.

Kada se javiti pedijatru?
* Ako beba nema stolicu duže od deset dana, a ima i druge tegobe – nervozna je, plačljiva, neće da jede ili prekida obrok. Tada postoji “još nešto” što smeta bebi, a to treba da istraži pedijatar.
* Ako beba ima brojne prolivaste (tečne), smrdljive i zelene stolice – to je pouzdan znak infekcije.
* Kada primetite veću količnu sveže krvi na stolici – ovo se retko dešava, ali traži pregled pedijara.
* Kada se desi da beba ne napreduje u težini, iako traži da jede, a nema stolicu duže od sedam dana treba se posavetovati sa pedijatrom.
* Ako i posle dve nedelje (ovo važi za bebe koje samo sisaju) beba nema stolicu treba se javiti pedijatru, čak iako je sve drugo dobro. Posle pregleda će pedijatar videti da li mu treba pomoć kolege – dečjeg hirurga, ili će se problem drugačije rešiti. Tada će se uraditi klizmica, ali će o tome odlučiti pedijatar.
Ako imate dilemu ili primetite bilo šta što odstupa od uobičajenog bebinog ponašanja posavetujte se sa vašim pedijatrom. To je nabolji način da se smirite, ali i da pedijatar proceni da li treba pregledati bebu.
Ass.dr Goran Vukomanović

Porođaj je jedna od večitih enigmi, najsrećniji trenutak u životu većine žena, ali i period u kom su mama i beba najosetljivije. Zahvaljujući najnovijim saznanjima i savremenoj dijagnostici učestalost porođajnih povreda je sve manja, i trenutno iznosi otprilike 0,7 procenata, tj. na 1000 novorođenčadi njih 7 ima jednu ili više udruženih porođajnih povreda. Posle dugih devet meseci brige i radosnog iščekivanja, za onoga čijoj bebi se to desi statistika postaje nevažna. Koliko su ove povrede zapravo opasne?

Šta je to “porođajna povreda’’ ?

Porođajne povrede su povrede novorođenčeta koje nastaju u toku samog čina rođenja, najčešće dok beba prolazi kroz porođajni kanal.

Zbog čega nastaju porođajne povrede ?

Postoji više stanja koja povećavaju mogućnost nastanka porođajnih povreda, a najčešća su:

– krupna beba– bebe čija je telesna masa preko 4kg ( ovo je, naravno, relativno – prirodno je da su bebe visokih i krupnih mama krupnije);

– nezrelost bebe – bebe rođene pre navršenih 37 nedelja su podložnije povredama, ’’krhkije’’;

– nesrazmer između bebine glave i karlice majke – pored mera,tj. ’’dimenzija’’ karlice, bitan je i njen oblik ( bitne su unutrašnje mere karlice, koje se određuju jednostavnim akušerskim pregledom, što znači da to što imate “uske bokove“ ne znači da ćete sigurno imati težak porođaj );

– produžen, kao i otežan porođaj -što je beba duže ’’zaglavljena’’ u porođajnom kanalurazvija se veći otok mekih tkiva mame, ali i bebe, ’’tunel’’ se sužava, zbog čega može biti neophodna primena vakuum ekstraktora ili forcepsa (instrumenti koji pomažu akušeru da čvršće uhvati bebu) ;

– loš položaj bebe u stomaku – najčešći je tzv. karlični položaj …

Koje su najčešće porođajne povrede?

Povrede glave u vidu otoka i ’’modrica’’ su najčešće porođajne povrede, jer je u većini porođaja glava ta koja prva ulazi u porođajni kanal i trpi najveći pritisak tokom rađanja. Veliki pritisak je ’’krivac’’ i za krvarenja koja se ponekad mogu videti u jednom ili oba oka novorođenčeta. Bez panike ! Ova krvarenja prolaze za 7-10 dana bez ikakvih posledica po vid deteta.

Na delu bebine glavice koji prednjači,tj. prvi se rađa, često nastaje otok mekih tkiva, tzv. porođajni naduv . Iako može biti znatan i delovati uznemirujuće, razloga za brigu nema, ova povreda potpuno je bezazlena i spontano se povlači za nekoliko dana.

Meka oteklina na glavi Vaše bebe može biti i posledica krvarenja u prostor između kosti lobanje i njenog neelastičnog vezivnog ’’pokrivača’’, i tada se zove kefalhematom. Za razliku od naduva, oštro je ograničen i, u zavisnosti od veličine, povlači se obično za 2-12 nedelja.

Kefalhematom nekada može kriti prelom kosti lobanje. Srećom, u pitanju su uglavnom jednostavni, linearni prelomi, koje zarastaju neverovatnom brzinom i ne zahtevaju tretman.

Povrede nerava

Najčešća je povreda facijalnog nerva ( nerv zadužen za mimiku ). Ispoljava se slabošću mišića lica na strani povrede, što se najbolje primećuje kada beba plače, jer nema pokreta na toj strani, pa lice deluje asimetrično. Stanje se najčešće spontano popravlja u toku nekoliko nedelja.

Pri produženim i otežanim porođajima, obično kod krupnih beba ili u slučaju karličnog položaja, mogu biti povređeni nervi koji oživčavaju mišiće ruke, tzv. plexus brachialis , što dovodi do slabosti ruke i/ili šake – beba ne može da savije ni da rotira ručicu . Za potpuni oporavak su najčešće dovoljne vežbe tokom nekoliko meseci. Srećom retko,u teškim slučajevima, potrebna je hirurška intervencija.

Prelomi

Ključna kost je ta koja najčešće ’’strada’’, čak i pri nekomplikovanim porođajima. Nekada se prelom primeti tek pri kasnijim pregledima kao čvorić na mestu zarastanja, ili kao izbočenje koje se pomera kao klackalica pod prstima. Beba je nervozna i štedi ruku. Ovaj prelom u potpunosti zarasta za mesec dana, a za to vreme neka Vaša beba spava na suprotnom boku ( ako je prelom leve ključne kosti, beba leži na desnoj strani ).

Tokom teških porođaja može doći i do preloma drugih kostiju, koji brzo zarastaju, i obično ne ostavljaju nikakve posledice.

Kako sprečiti porođajne povrede ?

Redovnim posetama ginekologu tokom trudnoće moguće je uočiti ili predvideti većinu stanja koja povećavaju opasnost od nastanka povreda u toku porođaja. Procena je strogo individualna, zavisi od mnogih faktora vezanih za bebu i za roditelje, posebno majku ( visina, građa, nasledna oboljenja…). Takođe je bitno i aktivno učestvovanje majke u porođaju, što skraćuje trajanje porođaja, i smanjuje mogućnost povređivanja.

Za kraj, ne treba da zaboravimo da se većina porođaja završi bez povreda, a i kada do povreda dođe, one su uglavnom bezazlene i ne zahtevaju nikakav tretman. Za svaku zdravu trudnicu i normalnu trudnoću najbezbedniji porođaj je vaginalni porođaj. To je prirodan čin za koji je većina žena sposobna.

Dr Ivana Veljić

Veliki je broj pitanja koja su vezana za fontanele. Ogromna većina dece ima potpuno normalan rast i razvoj kostiju glave, pa i fontanela, ali postoje brojne zablude, a ponekad i bolesti koje mogu da se naslute pažljivim gledanjem fontanela.

Zato smo odlučili da vam ispričamo kratku priču o njima.

Dr Ivana Veljić

Šta su fontanele?

Fontanele su membrane sačinjene od gustog vezivnog tkiva, koje se nalaze između kostiju lobanje. Naziv potiče od latinske reči fonticulus, što znači mala fontana ili izvor.

Kada se rodi, dete ima šest fontanela: prednju, zadnju i dva para «bočnih» – mastoidnu i sfenoidalnu.

Najveća je prednja fontanela. Ona je u obliku romba (dijamanta), a nalazi se između čeone kosti i temenih kostiju. Njena veličina može da bude vrlo različita – od veličine jagodice prsta, pa do stranice od pet centimetara. Obično se povećava u prva dva-tri meseca života, a zatim se postepeno smanjuje, sve dok se u potpunosti ne zatvori. Vreme zatvaranja prednje fontanele je takođe veoma različito. U proseku, to se dešava oko četrnaestog meseca (kod 96 odsto dece pre navršene dve godine, vrlo retko pre petog meseca), nešto ranije kod dečaka nego kod devojčica. Veličina fontanele na rođenju nije povezana sa vremenom zatvaranja.

Mala fontanela se nalazi u predelu potiljka, između temenih kostiju i potiljačne kosti. Obično je veličine oko pola centimetra, i najčešće se zatvori do drugog meseca života.

S obzirom da je vezivno tkivo od koga su sačinjene fontanele izrazito čvrsto, ova «meka mesta» i nisu tako meka. Odnosno, ne možete da povredite bebu ako ih dodirujete!

 Čemu služe fontanele?

Mozak novorođenčeta je relativno veliki u odnosu na ostatak tela, ali zapravo predstavlja samo 25 odsto veličine mozga odraslog čoveka. Rast mozga je najintenzivniji u prve dve godine života, a da bi se odvijao neometano – neophodno je postojanje fontanela. One su, u stvari, «prazan prostor» koji kosti glave popunjavaju tokom rasta. Kasnije se rast značajno usporava, pa dolazi do zatvaranja fontanela, dok do srastanja kostiju lobanje dolazi znatno kasnije, u drugoj deceniji života, kada se završi period rasta.

Postojanje fontanela značajno olakšava rađanje glavice deteta, jer dozvoljava primicanje, pa čak i preklapanje kostiju lobanje pri prolasku kroz porođajni kanal, a nakon porođaja se sve brzo vraća na svoje mesto.

Vezivno tkivo fontanela propušta ultrazvučne talase, što omogućava jednostavan pregled bebinog mozga sve dok se fontanele ne zatvore.

Poremećaji zatvaranja fontanela

Velika fontanela i odloženo zatvaranje fontanelamogu da se jave iz brojnih razloga – od poremećaja u ishrani bebe (neuhranjenost, nedostatak vitamina D – rahitis), do različitih naslednih oboljenja, u sklopu brojnih sindroma, ali i kao posledica infekcija ili štetnog dejstva nekih lekova.

Prerano zatvaranje fontanela je povezano sa preranim srastanjem kostiju lobanje – kraniosinostoza. Obično ne srastu istovremeno sve kosti, pa glava raste nepravilno. Uzrok je često nepoznat, mada može da bude posledica pojačane funkcije štitne žlezde ili paratiroidnih žlezda, kao i rahitisa. Da bi se postavila dijagnoza preranog srastanja kostiju lobanje, neophodan je pažljiv pregled i rendgenski snimak lobanje. Ukoliko je potrebno, terapija je hirurška.

Ispupčena fontanela

Prednja fontanela se lako napipa kao «meko mesto» na prednjem delu bebine glavice. Ona je normalno u ravni, ili neznatno ispod ravni okolnih kostiju kada je beba mirna. Međutim, kada beba plače, fontanela se obično naizmenično ispupči i opušta. Ukoliko je fontanela ispupčena (iznad ravni okolnih kostiju), napeta, tvrda – potrebno je javiti se pedijatru što pre, da bi se otkrio uzrok. Najčešće su u pitanju infekcije koje su zahvatile mozak ili moždane ovojnice, poremećaji u proticanju cerebrospinalne (moždane) tečnosti – likvora…

 Uvučena fontanela

Fontanela ispod ravni okolnih kostiju ukazuje na to da je bebi potrebno više tečnosti. Neretko, lako uvučena fontanela može da se vidi pred obrok, a kada se beba lepo najede, fontanela se «izravna». Ako je fontanela stalno uvučena, potrebno je javiti se pedijatru da bi se otkrio pravi uzrok. On je najčešće vezan za nedovoljan unos ili gubitak tečnosti iz bebinog organizma (dehidracija).

Po definiciji Svetske zdravstvene organizacije prevremeno rođenim detetom se smatra ono koje je rođeno pre 37 nedelje trudnoće i sa porođajnom težinom od 2500 gr ili manje.

Pored male težine i dužine prisutna je i telesna nezrelost. Zato uz adaptaciju na spoljašnju sredinu što pre treba započeti sa fizikalnim tretmanom. Bebe sa telesnom težinom između 2000 i 2500 gr tek se neznatno razlikuju od beba rođenih u terminu. Do kraja prve godine dostižu istu težinu kao i deca rođena na vreme. Na žalost to nije slučaj sa bebama rođenim sa manjom težinom, one i kasnije ostaju sitnije, niže i mogu da imaju određene razvojne poteškoće. Zato prevremeno rođenu decu treba pratiti ne samo po rođenju i u prvim godinama života već i kasnije. Kako je utvrđeno da se kod ove dece mogu razviti određeni deficiti u školskom uzrastu potrebno je preventivno delovanje.

Zbog nedovoljne zrelosti bebe u prva tri meseca spontani pokreti se stimulišu zvukom, slikom i dodirom kako bi se dobila adekvatna reakcija bebe okretanjem glave. Najbolje je da to radi majka jer beba već poznaje njen glas ili da to bude stalno ista osoba koja brine o bebi. Podjednako treba stimulisati obe strane ili više onu na kojoj beba slabije reaguje, zato joj treba prilaziti podjednako sa obe strane. Takođe bebu treba dodirivati jer se preko kože dobijaju važne informacije. Od nedavno je praksa da se prevremeno rođena beba redovno stavlja mami ili tati na grudi, „koža na kožu“ na šta bebe odlično reaguju. Važno je da kada prisustvo majke nije moguće tu ulogu preuzimaju medicinske sestre ili fizioterapeuti.

Ukoliko je beba boravila u ustanovi u kojoj nije sproveden fizikalni tretman, potrebno je da u njega bude uključena po dolasku kući.

U prvim godinama života se odvija intezivan proces razvoja i usavršavanja nervnog sistema i direktno zavisi od uticaja spoljašnje sredine. Nedonoščad dolaze na svet sa nezavršenim procesom sazrevanja koji ne može da se odvija spontano kao kod dece koja su u stomaku sačekala termin. Zato moramo spolja da delujemo da bi smo dobili odgovarajuću reakciju kako bi dete spoznalo sebe u odnosu na okolinu, ovladalo držanjem tela i uspostavilo koordinaciju pokreta što omogućava snalaženje u prostoru. Odgovarajuća stimulacija u pravo vreme kada se funkcije uspostavljaju dovodi do sazrevanja nervnog sistema.

Jedan od oblika odstupanja od normalnog motornog razvoja kod prevremeno rođene dece može da bude pojava asimetrije. Prepoznaje se po asimetričnom držanju glave, trupa, ruke i noge sa iste strane u položaju na leđima ili stomaku kao i pri izvođenju određenih pokreta. Da bi se sprečilo razvijanje pogrešnih šema, odnosno uspostavio normalan redosled i kvalitetan razvoj motornih aktivnosti, neophodno je da se sprovede adekvatna stimulacija od strane fizioterapeuta.

Danas se zna da ranom intervencijom sa jedne strane i zahvaljujući fleksibilnosti nervnog sistema prevremeno rođenih beba sa druge strane, mogu da se prevaziđu oštećenja mozga jer zdravi delovi preuzimaju funkcije oštećenih. Zato je važno započeti sa tretmanom čim se uoče prvi znaci odstupanja od očekivanog normalnog razvoja.

U oporavku i na dalje ključnu ulogu imaju roditelji i osobe koje su u neposrednom kontaktu sa bebom. Oni moraju da budu dobro obučeni od strane fizioterapeuta kako bi kroz svakodnevne aktivnosti (uzimanje, držanje, nošenje, hranjenje, presvlačenje, igranje) stimulisali bebu i njene samostalne aktivnosti, pružali emocionalnu sigurnost i pomogli joj da se u potpunosti adaptira na okruženje.

Pravilo je da se od kalendarskog uzrasta nedonoščeta oduzme broj nedelja koje nije provelo u majčinom stomaku do termina, kao i vreme koje je provelo na odeljenju intezivne nege. Tek kada to uradimo i utvrdimo korigovani uzrast možemo da posmatramo šta beba može a šta ne. Svaka beba je jedinstvena i nikada je ne treba porediti sa nekom drugom, naročito ako je prevremeno rođena.

Snežana Milanović, viši strukovni fizioterapeut

Jedan od glavnih pokazatelja zdravlja bebe je dobar “prirast” u težini i dužini. Kada beba lepo napreduje, jedra je i zadovoljna… tu nema mnogo dileme – radi se o zdravom odojčetu!

Ali, šta ako beba ne napreduje kako treba?

Šta bebi treba da lepo napreduje?

Tek rođenoj bebi je potrebna mama i njeno mleko! To je idealna kombinacija! Podrazumeva se redovno presvlačenje i zdrav bebin san, koji je isprekidan “gladnim” plačem i podojima. Ako mama ima dovoljno mleka, a beba nema zdravstvenih problema – sve je lako, i svi su zadovoljni.

Šta je važnije, težina ili dužina?

U prvim mesecima života, pre svega treba pratiti težinu (telesnu masu) bebe. Važno je i napredovanje u dužini, ali se ono mnogo teže prati, jer nije lako odrediti pravu dužinu odojčeta. Telesna masa je jednostavniji parametar za praćenje. Beba do prvog rođendana utrostruči porođajnu težinu, a poraste samo 25 centimetara! Jasno je šta je lakše izmeriti. Naravno, to ne znači da ne treba meriti dužinu bebe, već da to treba činiti ređe – dakle, u dužim vremenskim intervalima.

Šta je sa obimom glave?

To je merenje koje treba ostaviti medicinskom osoblju! Babica ili pedijatar prate obim glave, a on se uglavnom meri jednom mesečno (kasnije i ređe), osim kada su u pitanju izuzetno retke bolesti – anomalije kostiju glave i mozga (koje se obično prepoznaju pre porođaja, ili u porodilištu).

Kako se najbolje prati napredovanje bebe?

Najbolji način za to je merenje bebine telesne mase (težine)! Idealno bi bilo da imate sopstvenu vagicu za merenje bebe, zato što je prečesto merenje kod pedijatra krajnje nepraktično. Nije baš zgodno ni da neko stalno dolazi kod vas da bi merio bebu.

Zato predlažemo da ipak nabavite vagicu (nije skupa). Možete i da je pozajmite od prijatelja, ili da uzmete “bakinu vagu” za kolače (koja meri do 10 kilograma) – ona može odlično da posluži. Nema potrebe da uzimate digitalnu vagu (iako je najpreciznija), sasvim je dobra i klasična vagica. Uostalom, kad pogledate šta ste sve morali da kupite za bebu, vagica nije preveliki trošak.

Kada i koliko često treba meriti bebu?

Novorođenče (prve četiri nedelje života) treba meriti jednom nedeljno!
Prvo merenje obavite po dolasku bebe u kuću (ne mora baš prvog dana). To je najbolje obaviti pre večernjeg kupanja (dakle, i pre obroka), u toplom ambijentu, a beba mora da bude gola. Pripremite sveščicu ili posebnu tabelu u koju ćete da beležite izmerene vrednosti, a korisnicima računara predlažemo da otvore poseban dokument za praćenje bebine težine (i dužine). Ova prva, “kućna vrednost” je veoma važna, iako može da odstupi od one koja je izmerena na otpustu iz porodilišta. Međutim, to ne treba da vas brine, jer se radi o različitim vagama. Za vas je vaša vaga etalon (osnovna mera). Pre svega, važno je upoređivati vrednosti telesne mase tokom narednih nedelja.

Sledeća merenja se vrše jednom nedeljno, pod istim okolnostima, i na istoj vagici! Posle četiri nedelje (mesec dana od prvog merenja), uporedite petu izmerenu vrednost sa prvom (posle dolaska iz porodilišta), pa ćete saznati koliko je beba dobila za mesec dana!

Dužinu merite jednom mesečno, ili to ostavite da se obavi na redovnim pedijatrijskim kontrolama.

Od drugog meseca, bebu treba meriti jednom u dve nedelje, a posle par nedelja dobrog napredovanja – jednom mesečno. Kada mame i tate nauče da pogledom prepoznaju napredno i zadovoljno dete, merenje će se obavljati samo na redovnim pedijatrijskim kontrolama.

Da li beba mora ravnomerno napredovati u težini?

Prvih par meseci, naročito prvih nekoliko nedelja, dobijanje u težini je veoma nepravilno. Ima beba koje najbolje napreduju u poslednjoj nedelji prvog meseca, a neke to “obave” ranije. Često se dešava da “sveža” mama nema dovoljno mleka prvih nekoliko dana, pa je i napredovanje bebe u tom periodu nešto sporije. Zato se upoređuju mesečne vrednosti napredovanja u telesnoj masi! Treba sačekati sa tumačenjem rezultata do kraja prvog meseca (pod uslovom da beba nema zdravstvenih problema).

Šta je normalno napredovanje u težini?

Moramo istaći da prave antropometrijske mere za naše područje nisu napravljene. Mi koristimo tablične vrednosti priznatih autora koji nisu uzimali u obzir činjenicu da su ljudi (pa i deca) sa ovih područja nešto veći (i viši, i teži). Zato navedene vrednosti treba shvatiti kao iskustvene za ovo geografsko područje!

Beba u prvom mesecu treba da dobije bar 700 grama (negde se donja granica spušta na 600 grama)! Govorimo o vrednostima koje su izmerene u kućnim uslovima. Sve ispod toga znači da beba ne napreduje dovoljno.

Koji su najčešći uzroci nenapredovanja u prvih šest meseci?

Nije uvek lako otkriti razlog nenapredovanja. Ipak, postoje dve najvažnije grupe uzroka nenapredovanja beba u prvim nedeljama i mesecima života.

Uvek prvo treba posumnjati da beba ne unosi dovoljno mleka. U tom slučaju je dete nervozno, stalno bi da sisa, često se budi, a stolice su mu zelenkaste, iako pije samo mamino mleko. Podoji traju dugo, a beba nekad posle desetak minuta prestane da “siki” (nema šta da izvuče).

Druga grupa razloga su bolesti koje mogu da uzrokuju nedovoljno unošenje mleka, ali i veću potrošnju energije. Infekcije su na prvom mestu, ali je lista bolesti duga, i u isključivom domenu pedijatra, pa se nećemo time baviti.

Važno je znati da bebe u prvim nedeljama (nekada i duže) ne moraju da imaju povišenu temperaturu, čak i ako imaju ozbiljnu infekciju! Zato, ukoliko beba nevoljno jede, neobično dugo spava i teško se budi za podoj – treba posumnjati na neko oboljenje!

Šta raditi ako beba ne napreduje?

Ako se utvrdi da nema dovoljnog porasta telesne mase, neophodno je da se roditelji obrate pedijatru! To je najbolji način da se utvrdi uzrok nenapredovanja. Naravno, i najbrži način da se otkloni taj uzrok, a beba što pre vrati na “pravi put”.

Treba li uraditi neke laboratorijske analize?

Veoma je korisno da se uradi krvna slika (kompletna krvna slika se uzima iz prsta, ili iz bebine pete), kao i “običan” pregled mokraće (koja se “hvata” u samolepljive kesice za uzimanje mokraće od beba). Ove dve analize mogu da se lako obave u nekoj od laboratorija (kojih sada ima “na svakom ćošku”), nisu skupe, a pedijatru će da “skrate put” do pravog uzroka nenapredovanja. Naravno, u dogovoru sa pedijatrom, ove analize mogu da se “ostave” za kasnije.

Šta možemo sami da uradimo?

Kod beba koje izgledaju sasvim dobro, često se bude za podoj, halapljivo i snažno sisaju – treba posumnjati na nedostatak maminog mleka. Postoji jednostavan test da se to proveri: napravite dve merice adaptiranog mleka (60 mililitara), pa posle podoja ponudite bebi da popije. Ako “osuši” bočicu, to je siguran pokazatelj nedostatka majčinog mleka!

Tada mama treba sve da učini kako bi pospešila stvaranje mleka (laktaciju) – pre svega dobrom ishranom sa dosta tečnosti, ali i redovnim odmaranjem, uz dobar san. Naravno, ako i dalje nema dovoljno mleka, bebine obroke treba dopuniti adaptiranom mlečnom formulom. Ali, uz očuvanje dojenja. Što duže – to bolje!
Kada treba potražiti lekarsku pomoć?

 U slučaju da dete predugo spava, teško se budi za podoj, kratko i teško sisa, posle par minuta zaspi na maminim grudima – odmah ga treba odvesti pedijatru!

 Ako beba ima povišenu temperaturu.

 Ukoliko beba često povraća između podoja, ili ima brojne prolivaste stolice.

 Kada beba posle nekoliko minuta sisanja naglo, sa vriskom odbaci dojku.

 Ukoliko posle svakog podoja dete obilno povraća (ne računa se bljuckanje – koje je normalno kod malih beba), a naročito ako sat vremena posle podoja povraća u mlazu!

Srećom, ogromna većina beba lepo napreduje u prvim mesecima života. Među bebama koje ne dobijaju dovoljno u težini, najveći broj nema na raspolaganju dovoljno mleka. Samo mali broj beba ima neku bolest koja ih ometa u normalnom rastu i razvoju. Skoro svako oboljenje u prvim nedeljama i mesecima života brzo dovodi do nenapredovanja bebe, pa je važno konsultovati se sa pedijatrom čim se prepozna ovaj problem.

Ass.dr Goran Vukomanović

Problem stomačnih grčeva je za većinu roditelja aktuelan čak i kada beba nema određenih tegoba. Naime, nabavljaju se čajevi, preparati, primenjuju različiti recepti baka… kao da je u pitanju neka bolest.

Ipak, prvo što treba imati na umu jeste da se radi o fiziološkoj pojavi. A takve pojave se ne leče, već mogu samo da se primene određene mere, koje olakšavaju tegobe.

Kada se javljaju stomačni grčevi?

 Mogu da se jave već od 15. Dana života, a prisutni su najkasnije do devetog meseca. Period u kome se najčešće javljaju i spontano povlače je od drugog do petog meseca.

Šta se dešava kod beba kada imaju grčeve?

Bebe sisaju osam puta na dan. Količina popijenog mleka, u odnosu na njihovu težinu, odgovara jednom manjem obroku kod odraslog čoveka. Ako bi odrastao čovek imao osam obroka, jasno je da bi organi za varenje obavljali višestruko veći posao nego što je uobičajeno. Rad digestivnih organa karakterišu grčenja (kontrakcije) glatkih mišića želuca i creva. Ukoliko su kontrakcije česte i intenzivne, može da se javi bol. Dakle, svi simptomi koji se javljaju kod bebe zbog stomačnih grčeva, zapravo su reakcija na bol.

 Koji su simptomi stomačnih grčeva?

 Roditelji najčešće primećuju plač bebe i ritanje nožicama. Ovo su, u stvari, glavni simptomi, a dominiranje nekog drugog simptoma navodi na pomisao da se ne radi o grčevima. Plač zbog grčeva je povremen i ne traje vise sati. Kod bebe koja ima samo stomačne grčeve, postoje periodi kada je mirna ili zadovoljno spava.

 Koji simptomi se ne javljaju kod stomačnih grčeva?

 Povraćanje svakako nije simptom stomačnih grčeva. Sumnju da se ne radi o grčevima, već o drugom poremećaju, pobuđuje i nadimanje trbuha, proliv, krv u stolici, povišena telesna temperatura… Ako beba ima samo stomačne grčeve, nikada neće značajnije da poremeti ritam hranjenja ili da odbija obrok.

 Kako utvrditi da se radi o stomačnim grčevima?

 Iako su roditelji upoznati sa navedenim simptomima, ipak se dešava da nisu sigurni da li se radi o grčevima. Nesigurnost je razumljiva, jer su simptomi nespecifični i mogu da maskiraju «prava» oboljenja. Dilemu treba da razreši pedijatar jednim pregledom, a ponekad i sa nekoliko pregleda – ukoliko proceni kako je potrebno da se beba prati tokom određenog perioda. Savet za roditelje je da od momenta pojave grčeva svaku dilemu rešavaju zajedno sa pedijatrom.

Koje mere treba primenjivati za olakšavanje tegoba kod stomačnih grčeva?

Otkad postoji naučna medicina, jedna od tema su i stomačni grčevi novorođenčadi i odojčadi. Prema stavu savremene medicine, nije opravdana primena lekova u suzbijanju grčeva. Zabranjeno je davati blage analgetike (Paracetamol) – koji bi mogli da suzbiju bol i tako maskiraju eventualno hirurško oboljenje

Čajevi: preporučuju se čajevi koji sadrže ekstrakte kima, komorača i anisa. Najbolje je dati čaj originalno proizveden i upakovan.

Ljuljanje: blago ljuljuškanje može da bude od koristi za bebe koje je pedijatar pregledao i konstatovao da se radi o grčevima.

Masiranje stomaka: ranije je ova mera bila više primenjivana.

Istraživanja su pokazala da je od koristi samo lagano glađenje stomaka, ali ne i intenzivnija masaža, jer je bilo pojedinih situacija sa hirurškim posledicama (vezana creva).

Druge mere se ne preporučuju.

Veoma je važno znati da stomačni grčevi nisu obavezna faza u odrastanju vašeg deteta. Ima dece koja gotovo da nisu osetila bol stomačnih grčeva, kao što ima I one koja su bila na pedijatrijskom pregledu čak nekoliko puta zbog ove fiziološke pojave.

Ass. dr Miloš Ješić, pedijatar neonatolog