Jedan od načina zaštite dece i odraslih od aktuelnih virusa, ali i bakteriiskih infekcija jeste i pravilna oralna higijena. Na koji način i koliko dugo bi trebalo da koristimo četkicu za zube, savetuje dr sc. med. Nataša Pejčić, dečiji stomatolog.
Za vreme virusa, trebalo bi da obratimo posebnu pažnju na održavanje higijene, pa samim tim i da povedemo računa o stanju zdravlja zuba i usta i adekvatnoj nezi. Evo nekoliko saveta kako da odžavate četkicu za zube za vreme ovih posebnnih okolnosti.

1. Posle pranja zuba dobro isperite četkicu za zube

Četkica služi da se sa površine zuba i desni uklone bakterije, tako da je potrebno da je dobro isperete posle korišćenja, kako bi se uklonili ostaci paste i naslaga. Nakon ispiranja pod mlazom tople vode, četkicu treba postaviti uspravno da se osuši.

2. Ne prekrivajte četkice i ne držite ih u zajedničkoj čaši

Četkice ze zube ne treba držati u plastičnim, zaštitnim kapicama, jer ih na taj način sprečavamo da se dobro osuše. Vlažna sredina predstavlja pogodno tlo za razvoj bakterija, virusa, gljivica. Većina porodica drži više četkica zajedno u istoj posudi za odlaganje, ali to ne treba raditi, jer se na taj način omogućava prenos bakterija.

3. Na vreme menjajte četkicu

Vek korišćenja četkice za zube trebaolo bi da bude najduže 3-4 meseca kod odraslih osoba, a u vreme kada vladaju virusi, trebalo bi je i češće menjati.
Kod dece rok trajanja četkice za zube bi trebao da bude kraći nego kod odraslih osoba. Mališani nisu dovoljno ovladali tehnikom pranja zuba, često se tokom pranja igraju čekicom, grickaju je i na taj način oštećuju vlakna. Tako da bi deca trebalo da menjaju četkicu na dva meseca.

4. Proverite stanje četkice za zube

Četkice sa oštećenim vlakinima gube svoju svrhu, ne uklanjaju efikasno naslage sa zuba, a mogu i oštetiti desni i zubnu gleđ. Posmatrajte kako izgledaju vlakna četkice za zube i čim promenite promene, zamenite je novom.

5. Nakon bolesti bacite staru četkicu

Da bi se sprečilo širenje infekcije preporučuje se da se posle infekcije, bolesti, zameni četkica za zube, odnosno glava električne četkice za zube.

Izvor: www.yumama.com

Jako je teško videti kako se neko dete loše ophodi prema našem detetu. Isto tako, jako je teško gledati sopstveno dete, za koje obično mislimo da je pravi anđelčić, kako se pretvara u đavolka i loše ophodi prema nekome.

Bilo zbog sramote, bilo zbog toga što znate da ono zna i može bolje, nije lako. U ovakvim situacijama obično i roditelj odreaguje burno. Međutim, ne pomaže da na agresivnost odgovarate agresivno.

Prva stvar koju treba da znate je da je agresivno ponašanje kod dece potpuno normalno, ono predstavlja odgovor na neko jako osećanje. Dete nije agresivno jer misli da je takvo ponašanje u redu. Reakcija roditelja u ovoj situaciji je od ključnog značaja. Cilj je da pomognete detetu da shvati svoja osećanja i zašto je tako odreagovalo, a zatim i da mu pomognete da razvije druge odbrambene mehanizme za svoja osećanja. Takođe treba i da mu objasnite da je agresivno ponašanje neprihvatljivo a da mu ne nabacite osećanje krivice ili sramote.

Evo 10 Montesori rečenica koje će vam u tome pomoći:

Hajde da danas ostanemo kod kuće.

Princip “bolje sprečiti, nego lečiti”, važi i za dečije „žute minute”. Predočiti i preduprediti “žute momente” nije uvek moguće, ali uvek možete da pratite detetovo ponašanje i osluškujete njegove potrebe. Tako ćete uočiti okidače nepoželjnog ponašanja i bićete u prilici da ih zaustavite.

Montesori metod nalaže vođenje dnevnika kod dece kod kojih su ispadi, u smislu agresivnog i neprihvatljivog ponašanja, učestaliji. U dnevnik se beleže periodi u toku dana, kada je dete osetljivo, obraća se pažnja na to da li je bilo u društvu ili samo, da li su buka i galama potencijalni okidači, da li je dete bilo izloženo velikom broju stimulansa.

Kada jednom razumete faktore koji su okidači, možete da kontrolišete dan i detetovo ponašanje. Tako ćete držati konce u rukama. U krajnjem slučaju možete da predvidite scenario i ostanete kod kuće kako bi sprečili nepotrebnu uzrujanost.

Ne mogu to da ti dozvolim.

Ukoliko je vaše dete u fazi da fizički ispoljava ljutnju i agresiju, potrudite se da budete uz njega kada se nalazi u društvu ostale dece. Ako primetite agresivno ponašanje, zaustavite ga i recite “Ne mogu da ti dozvolim da grizeš drugu decu” ili već rečenicu koja odgovara datoj situaciji.
Ključ uspeha je da budete dosledni, ali ne i ljuti. Vaš cilj je da mirno i staloženo ograničite detetovo nepoželjno ponašanje. Ako burno odreagujete, dajete primer vašem detetu da je upravo to reakcija kakvu ono treba da ima, te će i ono samo reagovati burno.

Pauziramo.

Kada primetite da vam je dete nervozno ili uzrujano, nađite mirno mesto gde možete zajedno da pauzirate i odvojite vreme da se strasti smire. Dišite duboko ili pevajte pesmicu za koju znate da ima pozitivan uticaj na dete. Kada se dete smiri, možete da popričate o tome šta se desilo.
Vežbajte duboko disanje sa detetom, i naučite ga da je to jedan od načina kako može samo da reguliše svoje ponašanje u budućnosti.

Nađimo nešto što možeš da zagrizeš.

Deca nižeg uzrasta, ponekad, udaraju ili grizu, kada ne mogu da kontrolišu emocije. Ako se vaše dete ponaša agresivno, kada nije ljuto ili tužno, nađite drugi način da ga naučite kako da se nosi sa jakim emocijama.
Ponudite mu glodalicu, ili mu pokažite da može, recimo, da udari jastuk kada oseti potrebu da fizički, kroz udarac, ispolji emocije.

Drugom detetu – ‘Da li je sve u redu? Kako možemo da ti pomognemo?’

Ako niste u mogućnosti da zaustavite posledice neželjenog ponašanja, i vaše dete je već udarilo ili ugrizlo drugo dete, uvek se prvo fokusirajte na dete koje je “žrtva” u toj situaciji.
Nema potrebe da budete dramatični, ali uvek budite primer kako se treba odnositi prema drugom detetu. Demonstracija ponašanja je efektnija od priče. Dete koje je nanelo bol drugom detetu može da pomogne tako što će mu ponuditi da popije malo vode ili zagrljaj. Naučite dete da se saoseća sa drugima.

Želim da pričam sa tobom o tome šta se desilo na igralištu.

Iako je veoma važno da se granice postave u trenutku neprihvatljivog ponašanja, takođe je važno da se o tome razgovara. Najbolji momenat za razgovor je onaj kada su svi staloženi i smireni. Razgovor možete započeti tako što ćete u mislima vratiti dete u trenutak kada je sve počelo: “Videla sam kada ti je Jovan uzeo lopaticu. Nije ti se to dopalo, znam, ali to ne znači da možeš da ga udariš zbog toga.”
U zavisnosti od uzrasta deteta, možete da konstruišete razgovor prema njegovom razumevanju.
Ponudite mu alternativne načine ponašanja, tako što ćete ga naučiti da kaže da se još uvek igra lopaticom koju drugo dete želi da uzme, ili da se obrati vama za pomoć.

Izgledaš uznemireno.

Imenovanje osećanja je uvek dobro. Deca nižeg uzrasta, često, reaguju agresivno, jer nisu u mogućnosti da izraze i jasno kažu šta im smeta i kako se osećaju.
Ako niste sigurni šta vaše dete oseća, možete da korisite fraze koje će i samo dete uputiti u razumevanje, kao što su: “Bila bih ljuta, kada bi neko uzeo moju jabuku.”
Ukoliko je vaše dete starije, možete otvoreno da ga pitate da vam objasni kako se oseća.
S vremena na vreme, razgovarajte o osećanjima. Iskoristite trenutke staloženosti kada možete sa detetom da razmotrite koja osećanja budi određena situacija.

Kako bi se ti osećao? Ja bih se osećala…

U prilog razgovorima o osećanjima sa detetom, ubacite i vaše viđenje situacije. Razgovarajte o tome kako biste se vi osećali da se vama nešto slično desi.
Pokušajte da budete što objektivniji, bez osude prema bilo kojoj strani. Neka vaša priča bude razumljiva za dete, a opet poučna.
Ako dete ne može da vas prati, detaljno objasnite kako biste se vi osećali. Možete reći da biste se osećali tužno, iznervirano, povređeno. Empatija se razvija vremenom, i uči se. Vi, kao roditelj, ste jedna od vodilja ka pravilnom razvoju saosećanja.

Ostani uz mene.

Ako je vaše dete u prošlosti ispoljilo agresivna ponašanja i vi već možete da predvidite šta će određeni scenario da izazove, zamolite ga da se igra u vašoj blizini. Možda ćete morati da ga držite za ruku, dok se situacija potpuno ne rasčisti.
Budite smireni, osmotrite situaciju, oslušnite svoje dete. Nakon što se smiri, predložite mu igru, za koju znate da je najbezbednija. Pružite detetu još jednu šansu da se igra mirno, pre nego što se zaputite kući. Ostanite u blizini, čisto da biste mogli da sprečite nepotrebne izlive nepoželjnog ponašanja.

Vreme je da krenemo kući.

Ako se nađete u parku, i primetite da vašem detetu preti žuta minuta, nemojte da se libite, da prekinete igru i povedete dete kući. Dete će sasvim sigurno biti uznemireno, ali je bolje da u tom trenutku odete kući, pa da odete u park drugi dan. Takođe, možete to detetu da saopštite na lep način, tako da odlazak kući ne deluje kao kazna.

Zapamtite sledeće: agresivno ponašanje nije nešto što karakteriše dete kao “loše”. Dete koje ispoljava agresiju treba vas, njemu treba pažnja, ljubav i vaša pomoć. Postavite granice, budite dosledni i pokažite razumevanje.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Mnoge bebe se ujutro vrlo rano bude. Razlog tome može biti i činjenica da je dete jutarnji tip, ali može biti povezano i sa nekim navikama. Dr Ruža Bajić, specijalista pedijatrije iz Doma zdravlja Savski venac, savetuje kako da naučite bebu da duže spava i prilagodite detetov ritam vašem.
- Možete pokušati da uveče stavite dete sat vremena kasnije u krevet. Ukoliko stavljate dete u osam uveče na spavanje i ono se redovno budi u pet ujutro, velika je verovatnoća da će spavati do šest sati ako ga stavite uveče sat vremena kasnije na spavanje. Ipak, nemojte ovo vreme dalje produžavati, jer je devet sati najkasnije kada bi beba, odnosno malo dete trebalo da odlazi na spavanje – savetuje dr Bajić.

Kasniji doručak

Ukoliko dajete bebi odmah nakon buđenje da sisa ili nešto da popije ili pojede možda je naučilo da oseti glad u određeno vreme. Zato pokušajte to vreme prvog buđenja malo da produžite tako što ćete podići dete iz kreveta, ali ga malo kasnije nahraniti. Možda tako uspete da dete naučite na novi raspored i time produžite i svoj jutarnji san.
- Ako se dete rano budi zbog gladi nije loše dati mu uveče uz mleko i malo žitarica, pa će ga to duže ujutru držati sitim – kaže pedijatar.

Dnevni san

Vaše dete rano ustaje, ali rado rano pre podne ponovno odspava? Pokušajte taj prepodnevni san koliko god možete više pomaknuti jer moguće je da dete tim ranim snom nadoknađuje nešto što mu je nedostajalo tokom noći. Pripazite da između novog prepodnevnog sna i jutarnjeg buđenja prođe barem četiri sata. Ako dete spava samo jednom na dan, tada to ne bi trebao biti pre podne jer će se dete do uveče već poprilično umoriti.

Jutarnja buka

Sledeći razlog ranog buđenja bebe mogu biti zvukovi koje proizvodi tata koji ujutro odlazi na posao.
- Ujutro je bebin san lakši i osetljiviji na zvukove, a budući da se beba gotovo i naspavala, teško će ponovno zaspati ako se jednom probudi. Zato pokušajte ujutro da obezbedite što je moguće veću tišinu – objašnjava dr Bajić.

Izvor: zena.blic.rs

Stručnjaci širom sveta saglasni su u jednom - da je za bebu najsigurnije da spava na leđima, jer to znatno umanjuje rizik od SIDS-a. Ipak, izdvajamo odgovore na mnoga pitanja koja muče roditelje kada je spavanje na leđima ili stomaku u pitanju.
Položaj u kom beba spava je ključan u sprečavanju sindroma iznenadne smrti deteta (SIDS), naročito tokom prve godine života. Prema svim dosadašnjim istraživnjima, pokazalo se da je za bebu najsigurnije da spava na leđima, osim ako neko medicinsko stanje ne iziskuje drugačije. Iz tog razloga je najvažnija konsultacija sa lekarom koji najbolje poznaje stanje vašeg deteta.
Izdvojili smo odgovore na neka od najčešćih pitanja roditelja širom sveta.

1. Šta ako se moja beba u snu okrene na stomak?

Sa četiri ili pet meseci beba počinje da se okreće sa leđa na stomak. U tom periodu je rizik od sindroma iznenadne smrti deteta mnogo manji, te ovo okretanje može biti u redu. Pustite bebu da pronađe udoban položaj. Vrlo verovatno će i sama naučiti da okrene glavu na stranu i oslobodi usta i nos kako bi ometano disala dok spava na stomaku. U svakom slučaju, kada je uspavljujete, vi je uvek stavljajte da spava na leđima.
Sindrom iznenadne smrti deteta se javlja u periodu do četvrtog meseca češće, dok se do dvanaestog meseca rizik znatno smanjuje. Zato, uvek praktikujte savete za spavanje na leđima sve do navršetka prve godine.

2. Zašto moja beba ima tonički refleks vrata kada spava na leđima?
Bebe tokom razvoja isprobavaju veliki broj pokreta. Jedan od njih je i ovaj refleks. Kada se beba stavi na leđa da spava, ona okreće glavu na jednu stranu, zajedno sa ispruženom rukom i nogom na istoj strani, dok su druga ruka i noga savijeni. Ovaj položaj, u stvari, sprečava bebu da se okrene na stomak dok telo još nije spremno za to. Ovaj pokret će nestati u jednom trenutku između trećeg i šestog meseca.

3. Kad beba sme biti na stomaku?
Kada je beba budna, možete je staviti na stomak, ali da bude pod nadzorom. Ovo je dobra prilika da beba ojača mišiće stomaka, leđa i vrata.
Prema rečima dr Karen Sokal Gutieres, kliničke profesorke sa Univerziteta u Kaliforniji, rizik od SIDS-a je manji kada beba dok je budna provodi više vremena na stomaku. Beba će na taj način dovoljno ojačati mišiće da može da podigne glavu i vrati se na leđa dok je u snu.

4. Da li mogu da koristim pozicionere za bebu?
Još se nije pokazalo da pozicioneri smanjuju rizik ili sprečavaju SIDS.

5. Šta ako beba povrati dok je na leđima?
Zaista je mali rizik da se zdrava beba uguši zbog povraćanja u snu kada leži na leđima. Nije se pokazalo da se beba pre uguši zbog povraćanja kada je na leđima, a ne na stomaku ili strani. Spavanje na leđima ne povećava rizik od gušenja pri povraćanju ni kod beba sa gastroezofagealnom refluksom bolesti. Ipak, nemojte stavljati bebu da spava sa flašicom za hranjenje. Ovo može dovesti do infekcije uha ili gušenja.

6. Šta da radim ako moja beba ima poteškoće sa spavanjem na leđima?
Postoje deca koja jednostavno ne mogu da utonu u san na leđima. Neka od njih postanu i vrlo nervozna.
Bebi može biti neprijatno da spava na leđima ako ima zapušen nos. U tom slučaju koristite ovlaživač vazduha, jer će vlažan vazduh umanjiti zapušenost. Blago uzdignuta bebina glava može smanjiti pritisak i zapušenost nosa.

7. Šta ako moja beba povrati u snu?
Ako povrati, jednostavno okrenite bebinu glavu na stranu. Obrišite je, promenite posteljinu pre nego što je vratite ponovo na spavanje.

8. Šta je najbolji položaj za prevremeno rođenu bebu?
Prema nekim studijama, prevremeno rođene bebe su pod većim rizikom od SIDS-a i trebalo bi da spavaju na leđima. Ipak, pokazalo se da spavanje na stomaku može biti bolje u slučaju akutnih respiratornih problema kod prevremeno rođenih mališana. U svakom slučaju, najbitnije je poslušati savete lekara koji poznaje i vas i stanje vaše bebe.

Izvor: www.yumama.com

Tik je nevoljni, iznenadni, besciljni mišićni pokret, ograničen na određenu grupu mišića, a može biti praćen i vokalizacijom (glasom). Osnovno obeležje takvog poremećaja je relativna stalnost i ograničenost na određenu grupu mišića, najčešće mišića glave, vrata ili rameni pojas.
Najčešći tikovi kod dece treptanje očima (žmirkanje), „trzanje“ glavom, pokret ramenom, kašljucanje, šmrcanje…
Tik je jedan od najučestalijih poremećaja kod dece, ali se relativno mali broj javlja psihologu ili dečjem psihijatru. Blagi tikovi se javljaju kod oko 10% dece u nekoj od faza njihovog razvoja, uglavnom sa polaskom u školu do rane adolescencije, i usko su povezani sa psihosocijalnim sresom. Češći su kod dečaka nego kod devojčica (u odnosu 2:1), a najučestaliji su u periodu od devete do dvanaeste godine života.
U nastanku tikova značajnu ulogu imaju organska oštećenja mozga – teške trudnoće i porođaji, meningitisi, encefalitisi..Takođe, značajna je i nasledna komponenta (oko 25% roditelja i oko 5% braće i sestara takođe ima tikove).
Kod „tikera“ postoji neodoljiva potreba da se tik ponovi. Svako sprečavanje ponavljanja tika povećava napetost, a izvršenje smiruje. Kada se tik realizuje, napetost trenutno opada, ali ponovo raste, tako da se celokupna radnja ponavlja.
Tik-poremećaj može biti izazvan različitim stresogenim događajima: medicinskim postupcima (često operacijom krajnika), jakim strahom (npr. napadom psa), prisustvovanjem neprijatnim događajima, kaznama (naročito fizičkim), oboljenjima, nosa, očnih kapaka pluća…
Roditelji često navode da su tikovi kašljucanja počeli nakon operacije krajnika, a treptanje posle zapaljenja kapka.

Šta karakteriše tikove?

Nastaju iznenada, brzo, prolazni su i priroda pokreta je ograničena
Imaju tendenciju da se ponavljaju
Nestaju tokom spavanja
Sa lakoćom se mogu voljno reprodukovati ili suzbiti
Tikovi imaju ritmičnost za razliku od stereotipija ili mentalne retardacije

Tikovi najčešće imaju psihogeno poreklo:
Dete sa tikom je obično povišeno agresivno, napeto, ima problema sa spavanjim ili poremećen odnos sa drugima
U porodicnim odnosima vlada napetost
Tikovi su stres-senzitivna stanja jer se često javljaju posle nekog stresnog događaja

Kako se pomoći detetu sa tikom:
Neophodan je razgovor sa roditeljima i savetovanje. Pojedini roditelji slabije tolerišu tikove mališana, jer je tik vidljiv za okolinu, što može proizvesti nelagodnost i krivicu. Pojedini roditelji postaju agresivni, što može uzrokovati dodatne smetnje u ponašanju. Pojedina istraživanja pokazuju da su majke „tikera“napete i da teže savršenstvu.
Dete ne bi trebalo da se opominje niti kažnjava, jer se time podiže napetost i samim tim pojačava tik.
Dobro je uvođenje sportskih aktivnosti, kao i svih aktivnosti koje angažuju telo i pokret (plivanje, ples). Čest je vrlo visok nivo aspiracija roditelja i deteta, tako da bi trebalo raditi na njihovom usklađivanju sa sposobnostima, kao i prihvatanju „tikera“ od strane roditelja.
Većina tikova se vremenom spontano povlači. Bitno je umanjenje stresova i uvođenje opuštajućih aktivnosti. Ukoliko su tikovi uporni, potrebno je potražiti stručnu pomoć psihologa.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Samo zajedničkim snagama i dobrom organizacijom možemo lakše i bolje proći kroz ovaj težak period i izvući najbolje iz njega. Pročitajte zlatne savete naše stručne saradnice pedagoga Nevene Toskić.
U skladu sa preporukama, počeli smo sa učenicima učenje na daljinu. Svima nam je trenutno teško, deci, roditeljima i nastavnicima.
Slede moje preporuke kako da se borimo dok traje karantin. Naglasila bih da su neke moj lični stav, a većina je plod dosadašnjeg pedagoškog rada.

Saveti za učenje u karantinu
Zahtevajte od dece da prate nastavu na RTS-u kako je rečeno. Neka budu u stalnoj komunikaciji sa drugovima, ali i nastavnicima putem društvenih mreža, mejlova... Svakodnevno će dobijati zadatke koje treba da urade. Podstičite ih da se obrate nastavnicima, da pitaju ako nešto ne razumeju. Ova situacija zahteva da otvore svoje imejl adrese i da napokon internet shvate i kao mesto za učenje. Rekla bih da ako postoji dobra strana ove situacije, to je ova navedena.
Pratite njihov rad i angažovanost. Ako oba roditelja rade, dogovarajte se ko će kada pratiti šta su deca radila tog dana. Pored održavanja radnih navika, nadamo se da ćemo na ovaj način uspeti da završimo školsku godinu. Prema onome što smo dobili kao informacije, sve što budemo radili sa decom po završetku karantina, moći ćemo da pretočimo u ocene. Zato je bitno da deca odgovore na zahteve nastavnika odgovorno i najbolje što mogu.

Kućni poslovi
U situaciji smo da je više nego bitno održavati ličnu i higijenu prostorija. I ako radite, ali i ako je jedan roditelj kod kuće, ne dozvolite da vi obavljate sve kućne poslove. Deca treba da održavaju čistoću prostorija u kojima borave. Posebno obratite pažnju na njihovu ličnu higijenu, njihov lični prostor i prostor za učenje. Ovo je dobar trenutak da srede stvari koje dugo nisu, odlože ono što im više nije potrebno ili sklone odeću koju više ne nose.

Društvene aktivnosti
Ovo je dobar trenutak da porodice aktiviraju društvene igre, šah, karte, monopol itd. Možete ih igrati porodično ili samo deca. Takođe, više razgovarajte, čitajte. Trudite se da što manje čitaju i slušaju poluistine sa interneta. To će kod dece samo stvoriti konfuziju.
Društvene aktivnosti treba svesti na minimum. Kada su napolju, u dvorištu, neka budu u malim grupama. Preporučljivo je da budu fizički aktivni koliko se može, ali bez većih okupljanja.
Probajte da igranje igrica svedu na minimum i da zadrže ili razviju navike koje do sada nisu imali.
Razvijajte kod dece svest o bitnosti zdravlja i odgovornosti prema njemu. Pokažite i vi ličnim primerom da brinete o tome. Nema potrebe da se stvara panika i šire lažne ili neproverene vesti. Sada je porebno da budemo odgovorni zbog sebe i drugih.
Na kraju, ovo je vreme da pokažemo solidarnost i da decu učimo brizi o drugima. Primarno o starijima, bakama, dekama, komšijama. Ovo je možda i najbitnija lekcija koju treba da nauče tokom ovog teškog perioda.

Izvor: www.yumama.com

Iz perspektive senzorne integracije okruženje, prostor u kome deca borave, predmeti koji ih okružuju posmatramo kao izvor senzornih informacija koje su podjednako umirujući i pobuđujući.
Na primer, prirodno svetlo i materijali koji apsorbuju zvuk u prostoru u kome borave deca, pomažu maloj deci u organizaciji senzornih stimulansa. Nasuprot tome jako veštačko svetlo, bučna i haotična atmosfera koja puno pobuđuje dovodi do disorganizacije. Visoka pobuđenost pravi teškoće u fokusiranju pažnje kod većine male dece.
Bebe i mala deca koja imaju senzorno-integrativne poteškoće da budu usmerena na održanje senzacija samo jednog modaliteta u određeno vreme. Ako dođe do kombinovanja dva ili više senzorna modaliteta, mogu da se jave teškoće u organizaciji ponašanja. Kada se auditivni stimulans kombinuje sa vizuelnim, beba može da postane prestimulisana i nesposobna za glavnu pažnju.
Pored fizičkog, tu je i socijalno okruženje roditelji, deca I drugi odrasli što uključuje interakciju sa njima što u velikoj meri utiče na senzornu integraciju. Svi oni koji dolaze u kontakt sa bebom i malim detetom su glavni izvor senzornih informacija.

Fizičko i socijalno okruženje

Osećajan odrasli može da daje sigurnost blagim osmehom i čvrstim pritiskom (davanjem propriocepcije) dok drži bebu u naručju. Dete može da odgovori na to dobrom organizacijom ponašanja, da ima optimalnu pobuđenost, fokusiranu pažnju, stupanjem u interakciju pokaže da mu je prijatno I ima primerenu aktivnost.
Neko drugi može detetu da priđe sa više buke, da ima prejak dodir i da dete bude prestimulisano što će odmah dovesti do njegove disregulacije.
Deca koja imaju teškoće u organizaciji senzacija iz sopstvenog tela ali i okoline razvijaju karakteristične obrasce ponašanja koji mogu da ometaju njihovu sposobnost da istražuju i da stupaju u interakcije sa drugima na primeren način.

Značaj dodira

Taktilni sistem se razvija još u materici i novorođenče može odmah da prepozna neke telesne dodire i odgovori refleksnim pokretima. Ovo su urođene reakcije ali senzorni doživljaji moraju da se integrišu da bi se refleks pojavio na smislen i svrsishodan način. U najranijem uzrastu dodir je važan izvor emocionalnog zadovoljstva.
Koža je granica našeg „ja“, tako je taktilna obrada za bebu prvi izvor sigurnosti. Čak i ako majka grli i mazi svoju bebu, podražaj neće zadovoljit detetovu potrebu ako slaba senzorna integracija ometa obradu osećaja dodira. Ako je taj prvi dodir nepotpun, biće teže stvoriti emocionalnu privrženost u životu kasnije.
Pomaganjem bebi da se smiri, beba uči da sama upravlja svojim ponašanjem dok majka već tada radi na koncentraciji i budnosti deteta. Ako je iz bilo kog razloga odnos majka-dete narušen, dolazi do disfunkcije, majka će biti ili previše uključena ili isključena.

Rano prepoznavanje teškoća u senzornoj integraciji

Kroz igru dete prima senzorne informacije iz svog tela i iz prostora u kome se nalazi što je važno za fizički i emocionalni razvoj. Pri tom se dete „zabavlja“, uživa u onome što radi. Ukoliko postane previše uzbuđeno, tužno, agresivno, moguće je da to dolazi iz neke teškoće u senzomotornoj obradi.
Problemi senzorne disfunkcije uoče tek kada se ispolje u poteškoćama u učenju. Rano prepoznavanje pomaže roditeljima da sagledaju problem iz pravog ugla i time pomognu detetu da razvije optimalne procese senzorne integracije.
Cilj senzorno-integrativnih intervencija je uspostavljanje dobrog balansa između senzornih zahteva koji dolaze iz fizičkog i socijalnog okruženja i detetovih resursa kojima ono može da odgovori i prevaziđe takve zahteve kako bi steklo bolje adaptivno ponašanje.
Dobro okruženje nije lišeno izazova (protektovano), to su situacije optimalnih izazova koje podstiču proces učenja i celokupan razvoj.

Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Trenutna epidemiološka situacija sa kojom se čitav svet suočava kod velikog broja ljudi izaziva osećaj straha, strepnje, povišene anksioznosti, bespomoćnosti.
Samim tim što je došlo do obustave odlaska u vrtić, na nastavu i što su izlasci iz kuće svedeni na minimum, i deci je jasno da se nešto nesvakidašnje dešava. Jedna od osnovnih roditeljskih funkcija jeste briga i zaštita dece. Različite informacije do kojih dolazimo putem medija, od kojih su mnoge netačne pa čak i imaju cilj da provociraju paniku, dolaze i do dece. Stoga, osim od izlaganja rizičnim kontaktima potrebno je zaštititi ih i od prekomernog straha i brige. U nastavku teksta pročitajte kako im u tome možete pomoći.

Objasnite detetu trenutnu situaciju na što razumljiviji način. Nemojte polaziti od toga da dete ne razume šta se dešava, da ne treba da ga opterećujete i da treba da ga zaštitite od bilo kakvih informacija. Deca i od 3-4 godine mogu da naslute da nešto nije u redu, kao i da prepoznaju vaša osećanja – tugu, strah, zabrinutost, potištenost. Stoga, pružite im prave informacije i prilagodite ih njihovom uzrastu – što su deca manja, to više slikovitih metafora treba koristiti (možete i crtati) kako biste im objasnili šta su virusi, kako se prenose, šta izazivaju u telu. Pitajte ih kako se osećaju.

Objasnite im zašto je trenutno izolacija neophodna. S obzirom na to da je i proleće na pragu, svima nam izolacija teško pada. Međutim, lakše ćemo je podneti kada je shvatimo i prihvatimo kao deo samodiscipline, empatije i odgovornosti prema starijim osobama. Tako i detetu objasnite – da ono ne spada u kategoriju koja je životno ugrožena, da će, i ako se razboli kroz to proći kao i kroz prethodne prehlade, ali i da ne znajući može da bude nosilac virusa koji dalje može preneti bakama i dekama, a koji kod njih može stvoriti ozbiljnije zdravstvene probleme.

Ograničite izlaganje informacijama iz medija. Ukoliko primetite da dete postaje jako uznemireno dok gleda vesti ili čita članke o trenutnoj situaciji, ograničite vreme koje provodi izlažući se istim. Najbolje bi bilo da, recimo, samo jednom do dva puta dnevno svi zajedno gledate zvanične vesti i saopštenja, zatim da zajedno prokomentarišete dobijene informacije i date obrazloženja detetu za ono što ga brine. Takođe, trudite se da corona virus ne bude jedina tema o kojoj ćete razgovarati.

Održavanje rutine. Trudite se da motivišete dete da što više održava svoju postojeću rutinu – da ustaje ujutru kao da ide u školu i da ispoštuje školske obaveze za svaki predmet koje dobija od nastavnika (najbolje u ono vreme kad bi inače bilo u školi). To će sprečiti i da se izgubi radna navika, te da se dete ulenji i teško prilagodi obavezama kada ponovo krene u školu. Kada je lepo vreme, može recimo učiti na terasi. Takođe, dobro je da održava i fizičku aktivnost – ako ne ide na treninge predložite mu da pronađe na youtube-u predloge vežbi koje može da radi u kući ili u dvorištu. Možete mu se i pridružiti. Omogućite mu da održava kontakte sa drugarima, kao i sa svim članovima porodice koji ne žive sa vama putem video poziva. Takođe je značajno i ukoliko ste razvedeni da omogućite detetu da održava kontakt sa drugim roditeljem, makar na ovaj način.

Stavite detetu do znanja da vi brinete o njemu. Da bi dete osećalo sigurnost, potrebno je graditi i takvu atmosferu. Ono treba da zna da je zaštićeno, i da samo treba da bude dete čija je obaveza da poštuje opšte preporuke o higijeni i ostajanju kod kuće.

Upravljajte svojom anksioznošću i panikom na adekvatan način. Panika se prenosi i većom brzinom nego sam virus, i sama deca je lako ,,upijaju’’. Trudite se da pred detetom izbegavate, na primer, priču o tome kako su rafovi u prodavnicama prazni, kako niste obezbedili dovoljno zaliha, da nemate dovoljno ušteđevine da sve nabavite, i slično.

Budite dobar model svom detetu. I sami se pridržavajte svih uputstava i budite odgovorni prema sebi i svom okruženju. Kada preduzimate određene aktivnosti u tom smislu, dobro je da ih i verbalno obrazložite. Na primer: ,,Sada ću naprskati sve brave u kući sredstvom za dezinfekciju zato što ih svi dodirujemo, a virus se najlakše prenosi preko ruku. Zato je važno i da često peremo ruke.’’

Zajedničke aktivnosti. Trudite se da na što kvalitetniji način iskoristite zajedničko vreme koje sada imate na raspolaganju – svi ćete se bolje osećati. Ispunite ga društvenim igrama, filmovima i serijama koje već dugo želite da odgledate ali niste imali vremena, predložite detetu koju knjigu može da pročita pa diskutujte o njoj, obavljajte zajedno kućne poslove – čišćenje, kuvanje, uređivanje dvorišta, zalivanje cveća. Naravno, možete i u porodičnu šetnju (bez bliskih kontakata sa drugim ljudima!).

Mr Andjela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Statistike pokazuju da dečaci tri puta češće mucaju od devojčice. Kada dete muca to znači da je pod stresom, pomozite mu!

Važno je da znate da svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono - jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca.

Zašto dete muca?

Iako mucanje pogađa osobe svih uzrasta, deca najčešće mucaju u periodu između druge i šeste godine, kad razvijaju govor. Na sreću, većina njih preraste taj problem, a statistika pokazuje da dečaci tri puta češće mucaju od devojčica. Međutim, malo je poznato da gotovo svako dete prođe kroz fazu fiziološkog mucanja.

– To je normalan razvojni put, koji traje od 20 do 40 dana. U periodu između druge i četvrte godine života dete usvaja oko 2.500 reči i mnoštvo gramatičkih oblika. Potpuno je prirodno da tokom procesa učenja svih tih pravila i reči mališan greši i „sapliće se“ u govoru. Svako skretanje pažnje na sam način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja može početi zaista da muca – upozorava Tanja Lukovac, master logoped i direktor logopedskog centra „Higia Logos“.

Šta su uzroci mucanja kod deteta?

Ona ističe da su uzroci mucanja višestruki, ali da je pre svega potrebno da postoji genetska predispozicija, to jest biološka sklonost ka mucanju. Takođe, ovaj problem može da bude prouzrokovan i nekim neprijatnim činiocima, kao što je, na primer, određena traumatska situacija za dete, a promucaće i onaj mališan koji pored ova dva uzroka ima i niži emocionalni sklop ličnosti.

– Da bi do mucanja uopšte došlo, potrebno je da se istovremeno ispolje ova tri uzroka. Svako dete ima svoj osobeni set faktora koji doprinose pojavi i održavanju ovog poremećaja u govoru. Zato se i procena i pomoć određuju prema svakom detetu ponaosob – kaže naša sagovornica.

Kad postanu svesna mucanja, takva deca se preznojavaju tokom govora, posebno pred nepoznatim osobama, imaju ubrzan rad srca i često su nervozna. Ukoliko je mucanje težeg stepena, stvaraju i lošu sliku o sebi, umanjuju svoje vrednosti i imaju potisnutu ljutnju prema sagovorniku koji pokazuje nestrpljenje, nerazumevanje ili sažaljenje u komunikaciji s njima.

– Zato je potrebno što pre pomoći detetu da prevaziđe ovaj problem. Do pravilnog govora dolazi se pomoću logopedskih tretmana koji podrazumevaju izvesnu opštu metodu, kao i neke specifične koje se prilagođavaju individualnom profilu pojedinca koji ima ovaj govorni problem – objašnjava Tanja Lukovac i dodaje da ako zamuckivanje traje duže od 40 dana, roditelji treba da se jave logopedu.

Kako roditelji mogu da pomognu

• bodrite svoje dete da govori i oseća radost i zadovoljstvo u tome
•  ne govorite umesto njega
• Usmeravajte njegovu pažnju na aktivnosti u kojima je uspešno
• Pokažite mu da je voljeno i da je centar vašeg sveta
• Ne okrivljujte sebe ni dete zbog njegovog mucanja

Izvor: zena.blic.rs

Svima se savetuje samoizolacija, društveno distanciranje i da ne izlaze iz kuće bez preke potrebe, a ova situacija, svakako, najteže pada živahnoj i razigranoj deci.
Kako se sve više škola širom sveta zatvara, roditelji se pitaju šta bi smeli, a šta ne bi smeli da dopustie svojoj deci.

Da li bi vaše dete trebalo da izađe i da se igra sa svojim prijateljima ili društveno distanciranje znači kraj njihove igre?
Medicinski radnici smatraju da da je distanciranje od društva neophodnoda bi se sprečilo širenje bolesti.

Da li je odlazak na igralište ili igranje tenisa bezbedno za decu?
Dr Keri Oltof, profesorka epidemiologije u školi javnog zdravlja Džons Hopkins Blumberg u Baltimoru, kaže da društveno distanciranje važi za sve, za decu i za odrasle, i da udaljenost između svih ljudi treba da bude najmanje dva metra. To znači da nema sportova poput košarke ili fudbala.
Iako postoje igre u kojima je slab kontakt među igračima, poput tenisa, nije lako tražiti od dece da se kontrolišu i održavaju samodisciplinu u punom jeku igre.
"Na igralištu niko ne drži tu distancu, to nije poenta igrališta", kaže dr Oltof.
Takođe postoje dokazi da ova bolest može da preživi na različitim površinama danima, zato je najbolje izbegavati i dodirivanje površina koje veliki broj ljudi dodiruje, poput sprava na igralištima.
Iako deca obično pokazuju slabe simptome koronavirusa ili ih uopšte nemaju, ona ipak mogu biti prenosioci.
To znači da, iako vaše dete i njegovi prijatelji mogu izgledati potpuno zdravo, oni ipak mogu preneti virus drugim ljudima u svom okruženju, uključujući i odrasle koji mogu da osete dosta ozbiljnije simptome.
"Roditelji moraju da se brinu i o sebi", upozorava dr Oltof.
Trebalo bi jasno precizirati šta znači društveno distanciranje, smatra epidemiolog, dr Ketrin Semrau.
"Ono što radimo danas, utiče na ono što ćemo raditi u naredne dve, tri, četiri nedelje", dodaje doktorka.
Čak iako nije u svim zemljama situacija kao u Italiji, dr Semrau kaže da je sada vreme da ljudi preuzmu na sebe odgovornost i da "idu na što manje mesta i što ređe".
Doktorka kaže da bi roditelji trebali da uvedu više zabrana u narednim danima i naprave plan sa svojom decom kako da se nose sa novonastalom situacijom.
"Ono što može biti najstresnije za porodice je što se sve ovo događa iznenada. Zato, roditelji, napravite plan", poručuje doktorka.
Obe doktorke kažu da društveno distanciranje ne znači da treba da budemo asocijalni. One su takođe naglasile da je važno izlaženje na svež vazduh i povezivanje sa prijateljima i porodicom putem interneta.

Izvor: rs.n1info.com