Šta biste uradili da vam se dete guši? Polovina nas ne bi znala kako da se ponaša u takvoj situaciji. „Izuzetno je značajno kako ćete reagovati u prvih nekoliko minuta nakon što se vašem detetu desi neka nezgoda. Time mu možete spasti život“, kaže Džo Maligan iz britanskog Crvenog krsta.

Nekoliko jednostavnih postupaka za pružanje prve pomoći detetu lako je naučiti. Evo šta dr Maligan savetuje:

Kad se dete otruje

Šta treba da uradite: Pokušajte da otkrijete šta je dete progutalo, koliko i kada. Odmah pozovite Hitnu pomoć i sa sobom u bolnicu ponesite bočicu iz koje je dete pilo. Ako je dete povraćalo, ponesite sa sobom i malo sadržaja koji je mališan povratio.

Šta ne smete da radite: Nemojte da izazivate povraćanje kod deteta jer ono što mu šteti dok ga guta, šteti mu i dok povraća. Nemojte mu davati da pije jer se neke supstance brže apsorbuju ako se rastvore.

Kad se dete opeče ili ošuri

Šta treba da uradite: Držite opečeno mesto pod mlazom hladne vode 10 minuta – toliko je vremena potrebno da se koža oslobodi efekta kuvanja. Pokrijte opečeno mesto sterilnom gazom.

Šta ne smete da radite: Nipošto nemojte bušiti plikove, niti na silu skidati odeću s opečenog mesta. Ne mažite opečeno mesto puterom, uljem ili bilo kakvim losionom.

Gušenje deteta

Šta treba da uradite: Savijte detetu glavu ka kolenima, a zatim ga snažno udarite između lopatica četiri do pet puta i terajte ga da kašlje. Stanite iza deteta, stavite mu svoju pesnicu na dno grudne kosti, a drugu ruku preko pesnice i čvrstim trzajima pritisnite pet puta. Isti postupak ponovite sa stomakom. Stavite pesnicu na sredinu detetovog stomaka, odmah ispod rebara i čvrsto pritisnite naviše pet puta (ovaj postupak ne važi za bebe do godinu dana). Posle tri neuspešna pokušaja, pozovite Hitnu pomoć.

Šta ne smete da radite: Ne kopajte detetu po ustima. Stavite mu prst u usta samo ako možete da izvadite ono što mu se zaglavilo u grlo. Ne drmusajte dete i ne okrećite ga naglavačke.

Često ćete na obiteljskim proslavama vidjeti djecu kako se ganjaju oko stolova, a jedna mudra glavica se smjestio među odraslima i u tišini sluša njihove razgovore. Neki mališani jednostavno više vrijeme vole provoditi sa odraslima, a ne sa svojim vršnjacima. Zašto se to događa i je li to nešto što bi nas trebalo zabrinuti?

Prema psihologinji Karen Majors, ne postoji jedan univerzalan razlog zbog kojeg neka djeca odlučuju svoje vrijeme provoditi s odraslima. “Možda djeca nisu često imala prilike kombinirati društvo odraslih i svojih vršnjaka. Prvorođena djeca često su navikla na društvo odraslih i njihove razgovore, pa to nastavljaju tražiti u prilikama kada mogu biti s drugom djecom. Druga djeca su možda samo sramežljiva i premalo samopouzdana u socijalnim kontaktima, pa im je lakše biti u pozitivnoj interakciji s odraslima”.

Odrasli ponekad djeci, isto tako, nude društvo u kojem se osjećaju cijenjeni. Kada dijete odraslima priča o traktorima ili dinosaursima, odrasli slušaju i odobravaju, pa čak i hvale. Vršnjaci bi ga prekinuli za minutu.

Inteligencija i društvo odraslih osoba

Ponekad potrebu za druženje s odraslima povezujemo s darovitošću i visokom inteligencijom kod djece. Djeca prilaze osobama s kojima mogu uspostaviti neki oblik povezanosti, pa darovita djeca ponekad biraju odrasle za druženje jer s njima mogu lakše i bolje komunicirati. Kad su darovita djeca malena, imaju ponekad teškoća s povezivanjem s djecom jer su njihovi interesi drugačiji, njihovo jezično izražavanje je naprednije i često se dosađuju u društvu vršnjaka. Stoga se lakše povezuju s odraslima, jer im se odrasli obraćaju na nekoj drugoj, odnosno njihovoj razini.

Ipak, neki psiholozi imaju drugačije stajalište po ovom pitanju. Naime, djeca prosječne inteligencije koju se puno mazi i daje im se puno pozitivne pažnje u obitelji, mogu podjednako intenzivno tražiti društvo i drugih odraslih, jer se to pokazalo kao dobro iskustvo.

Razlog za brigu?

Neki psiholozi, poput gore spomenute Karen Majors, smatraju da ima razloga za brigu. “Prijateljstva među djecom su od vitalne važnosti za izgradnju identiteta, osobnosti i osjećaja samopouzdanja. Djeca ne moraju nužno biti popularna i imati gomilu prijatelja, ali trebaju nekoliko posebnih prijatelja”, smatra dr. Majors. Veliki dio samopouzdanja kod djece gradi se tijekom pregovaranja i druženja s vršnjacima. Osim toga, igranje s drugom djecom uči ih vještinama kao što su suradnja, timski rad, poštivanje drugih i njihovih potreba, a koje će im pomoći da postanu sretne odrasle osobe.

Što poduzeti?

Ukoliko ste i vi roditelji koji kod kuće imaju mališana fiksiranog na društvo odraslih, prije svega razmislite o sebi, kaže Karen Majors. Pitajte se potičete li svoje dijete da sklapa prijateljstva ili ga nagrađujete zbog toga što vam iskazuje veliku naklonost i poklanja puno pažnje i vremena.

“Neki roditelji i nehotice potiču kod djeteta određeno ponašanje. Možda osjećaju da će ‘izgubiti’ svoje dijete ako se ono bude puno družilo s prijateljima; ili jednostavno žele zaštiti dijete od potencijalno bolnih iskustava učenja kako se snositi s vršnjacima”, kaže dr. Majors.

Kao i mnoge druge, fiksacija na odrasle je razvojna faza i nešto što će djeca svakako nastojati prerasti i prevladati u trenutku kada krenu u školu. Ukoliko pak dijete usporedno nastavi s navikom druženja s odraslima, treba vidjeti i pozitivnu stranu svega. Ukoliko vas djeca vole i vole s odraslima iz obitelji provoditi vrijeme, onda znajte da dobro obavljate svoj posao kao roditelji. Mnogi odrasli uopće ne slušaju djecu, a oni klinci koji vole vaše društvo očito se osjećaju voljenima i cijenjenima s vaše strane.

Verujem da ste čuli za izreku: “Kakvi roditelji-takva i deca” . Značenje ove mudrosti mi se moglo proširiti, pa bi glasila ovako :“Kakav je odnos među roditeljima, takva su i deca”.

Porodica je najznačajniji sistem kome pripadamo. Tokom rasta i razvoja kako porodice, tako i dece, svaki subsistem u okviru ovog najvažnijeg sistema utiče jedan na drugi. Funkcionalnost jednog je u velikoj meri uslovljen funkcionalnošću svakog drugog subsistema.

Imajući u vidu to da deca nasleđuju od svojih roditelja neke osobine ličnosti, kao i to da kroz posmatranje modela usvajaju određena ponašanja kao poželjna, možemo pretpostaviti da će i klima koja vlada među roditeljima, u njihovom roditeljskom i partnerskom (bračnom) subsistemu uticati na to kako će se njihova deca ponašati i razvijati.

Šta mislite da li deca utiču na roditelje? Da li i vi sami primetite da iste metode nisu delotvorne u istoj meri na svako vaše dete?

Veoma je bitno znati da i dete sa svojom individualnošću, sklopom ličnosti koji je karakterističan samo za njega, utiče na to kako će ga roditelji vaspitavati. Pametan i posvećen roditelj itekako može da oseti na koju vaspitnu meru će njegovo dete najbolje reagovati. Neko dete će bolje reagovati na kaznu, a drugo će biti produktivnije ukoliko ga češće pohvalite, bez obzira što su ih “napravili” isti roditelji. Budite pametan roditelj, jer je, verujem da se slažete sa mnom, zdrava sredina, mir u kući i zdrav psihološki razvoj deteta za svakog roditelja najbitniji.

Roditeljski savez i njegova funkcionalnost je veoma bitna karika u sistemu zvanom porodica.Ukoliko on ne funkcioniše dobro, vaspitanje dece može krenuti u pravcu kojim nismo želeli da krene.

Da li ste čuli za izraze “loš policajac” i “dobar policajac”? Da li ste se prepoznali u nekoj od ovih uloga kada je reč o vaspitanju? Često možemo čuti roditelje koji kažu: “Ja sam preuzeo ulogu strogog roditelja, dok je moja žena popustljivija i brižnija prema deci”. Da li u ovom primeru prepoznajete ko je “loš policajac”, a ko “dobar policajac”?

Deca su vrlo pametni i manipulativni mali ljudi i vrlo dobro mogu da prepoznaju, još dok su u pelenama, u kojoj meri mogu da manipulišu roditeljima. Kada mama i tata imaju različite uloge, deca znaju kome za šta trebaju da se obrate. Nešto što je u ovakvoj podeli uloga pogrešno jeste etiketiranje roditelja kao dobrog ili lošeg po dete. Ukoliko samo jedan roditelj postavlja zahteve detetu, a drugi je potpuno lišen toga, odnos i povezanost u relaciji roditelj-dete bi mogla da se naruši.Zamislite adolescenta koji ima jednog strogog i jednog popustljivog roditelja. Sa kim će imati otvoreniji i bliskiji odnos?

Ukoliko mama i tata nisu složni u načinu vaspitanja, deca ovu neslogu koriste da bi došli do onoga što žele. Samim tim roditelji ne uče dete šta je dobro, a šta loše, šta je dozvoljeno, a šta nije dozvoljeno ponašanje, već ih zbunjuju i čine nesigurnim. Ukoliko jedan roditelj neko ponašanje kod deteta ohrabri, a drugi zabranjuje, dete neće biti sigurno u sebe i svoje reakcije, niti u svoje roditelje i njihove reakcije.

Svako od nas potiče iz različitih porodica, različito smo vaspitani i različita uverenja nosimo sa sobom. To u velikoj meri utiče i na način vaspitanja koji smatramo najadekvatnijim za svoju decu. Roditeljski savez, kao i svi savezi, da bi bio uspešan, moraju da ga čine složni članovi, sa istom misijom i usklađenim koracima i strategijama.

Evo nekoliko saveta:

Nikada ne pokazujte pred detetom različite vaspitne stavove. O najboljem stavu se dogovorite kada dete nije prisutno.
Budite dosledni i ne popuštajte pred detetovim hirovima.
Zajedno donosite odluke o tome šta je najbolje za vaše dete.
Podržite jedno drugo u prisutvu deteta. Na taj način delujete odlučno i dajete dobar primer detetu kako mama i tata treba da se ponašaju. Koristiće mu kada odraste.
Bavite se podjednako svojim detetom. Podelite zaduženja da bi vam bilo lakše.
Budite otvoreni u komunikaciji sa svojim detetom. Dajte detetu dozvolu da može oboma da vam se poveri.
Ne zapostavljajte svoj bračni odnos. Zadovoljstvo bračnim odnosom u velikoj meri utiče na uspešnost i u drugim porodičnim relacijama.
Trudite se da uskladite, na nivou saveza, zahteve, pohvale i kritike upućene ka detetovom ponašanju.
Verujem da svako od vas želi samo najbolje za svoje dete, pa tako, uz jasnu i dobru komunikaciju i skladan bračni odnos, sigurna sam da svaki roditeljski savez može funkcionisati dobro i u korist deteta.

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik

Odrastanje dece je podjednako teško i za decu i za roditelje. Odvajanje dece od roditelja na nekoliko dana je potrebna faza u procesu odrastanja dece jer podstiče samostalnost, a posebno socijalno sazrevanje deteta.

Deca odvajanjem od roditelja kroz rekreativnu nastavu u vrtiću i nižim razredima osnovne škole stiču iskusto o životu u kolektivu, razvijaju fleksibilnost u međusobnom odnosima, stvaraju pozitivan stav prema boravku u prirodi, obogaćuju iskustva i znanja, usvajaju dugačiji režim ishrane, bave se sportskim takmičenjima i društvenim igrama i razvijaju takmičarski duh.

Neophodna je psihološka priprema dece i roditelja za odvajanje od nekoliko dana. Imajte na umu da su deca spremnija za usvajanje novog nego vi, vole aktivnosti u prirodi, druženje sa autoritetima a da to nisu roditelji, kao i druženje.

Poželjno je da pre odlaska na rekreativnu nastavu dete ima iskustvo odvajanja kroz boravak i noćenje kod baka i deka, prijatelja, rodbine i drugara.
Trebalo bi kod kuće proučiti, kad je cela porodica na okupu, turistički materijal – mape, karte, mogućnosti rekreacije, izlete, običaje i samo mesto gde mališan odlazi, uključujući i sam smeštaj. Poželjno je da deca u kolektivu unapred naprave raspored sedenja u autobusu, kao i raspored po sobama u odnosu na preferencije dece i sociometrijske procene.

Nemojte zapitkivati dete da li želi da ide ili ne, jer odgovor verovatno ne zna ni samo, a vi ćete u svaku izrečenu opciju sumnjati.
Deca veruju roditeljima, imitiraju njihove reakcije i ukoliko u njima osete strah ili zebnju, od uživanja nema ništa
Preduga opraštanja, rituali, grljenja itd. uznemiravaju dete.

Precizirajte datum povratka, naglasite detetu da će svi ukućani biti dobro i da se ništa neće promeniti dok ono nije tu i da će ga sačekati sa nekim iznenađenjem (omiljenom poslasticom, igračkom, …)

Pre odlaska razgovarati sa detetom o higijeni, disciplini, ponašanju. Nije poželjno nošenje skupe tehnike niti garderobe. Poželjno je da deca učestvuju u pakovanju svojih stvari, kako bi bila odgovorna prema njima. Bitno je i da spakuju spisak ponetih stvari, kako bi umela da ih vrate. Bilo bi lepo kada bi se mame i bake angažovale da izvezu inicijale mališana na vešu, ili da ga na neki drugi način ukrase kako ne bi došlo do zamene.

Bitno je da se komunikacija odvija preko odrasle osobe – vaspitača ili učiteljice, a ne preko dece, jer učestali pozivi roditelja mogu uznemiriti decu i produbiti separacinu krizu. Nepoželjan je boravak roditelja u blizini mesta gde su deca stacionirana.

Vaša stahovanja postaju i detetova. Zato budite oprezni da dete ne bi zarazili sopstvenom strepnjom zbog odvajanja.

Krize dece tokom boravka su normalne, prolazne i ne ostavljaju posledice na dalji razvoj. Imajte na umu da je plač dece u kolektivu često zarazan – ukoliko jedno dete plače, navodno zbog mame i tate, to će činiti i ostali. Nemojte se previše brinuti oko tzv.kolektivnog plača, jer je to stanje prolazno, indukovano i brzo se zaboravlja.

Važno je da se zapitate da li vaši problemi sa odvajanjem utiču na dete. Deci je teže da vas ostave, ukoliko osete da vi ne želite da se odvojite od njih.
Pohvalite dete i istaknite da ste ponosni što je bilo samostalno.

Marijana Petrović, spec.med.psihologije

Koliko god voleli naše male anđele, moramo biti iskreni da oni umeju ponekad da se pretvore u prave đavolčiće i to, obično, baš kada ne treba. Kako da to sprečimo?

Neki roditelji jednostavno nemaju autoritet nad svojom decom koja to i te kako znaju da iskoriste. Ono što je zajedničko svoj deci koja imaju napade besa jeste uzrast, odnosno deca su sklona javno da histerišu između druge i četvrte godine života. Na taj način oni samo ispoljavaju svoju volju i želje.

Ana Neto, doktorka pedijatrije i koordinatorka Dečijeg centra pri bolnici “Cuf Descobertas” iz Lisabona, otkriva kako da obuzdamo dete koje se na javnom mestu “bacaka”, plače i vrišti.

1. Razgovarajte sa detetom

“Pokušajte da mu na lep način kroz primer objasnite zašto to ne sme to da radi. Ako je dete već imalo napad besa na javnom mestu, najbolje je da ga unapred pripremite i objasnite mu zašto to ne sme da radi, kao i da to nije lepo”, kaže dr Ana Neto.

2. Pokažite mu ko je glavni

“Jasno i glasno definišite pravila, kao i šta će mu se desiti ako ih ne poštuje”, savetuje pedijatrica.

3. Ne popuštajte

“Jako je bitno da ne popuštate detetu, kao i da ne odstupate od utvrđenih pravila.”

Pročitajte i Sprečite napade plača tokom naporne dvojke

4. Ignorišite napad besa

“Ukoliko dete vidi da ste se potresli zbog toga što je ono počelo da se bacaka po podu, samo će još više početi to da radi. Jednostavno ga ignorišite i time mu nećete dati povoda da nastavi, jer dete ovakvim ponašanjem želi da privuče vašu pažnju”, objašnjava dr Ana.

5. Pohvalite dete ako se lepo ponašalo

“Ukoliko pri izlasku niste imali problema sa detetom, onda ga obavezno pohvalite za dobro vladanje”, poručuje doktorka.

Mnogi roditelji imaju problema s mališanima koji jednostavno ne slušaju. A vi trebate njihovu pažnju i poslušnost kako se vaš dom ne bi pretvorio u zonu katastrofe…

Ipak, retko koji roditelj želi biti dosadan i stalno ponavljati jedno te isto ili primenjivati vojničke metode, pa mnogi pristupaju prijateljski i nastoje da privole na saradnju pristojnom molbom. To se čini kao razuman pristup, posebno zato jer istu metodu primenjujemo i u komunikaciji s odraslima. Biti pristojan u današnjem društvu znači postavljati indirektne zahteve, kao što je na primer “možete li mi dodati so?”.

Ukoliko ovo pitanje shvatimo doslovno, kao što to deca obično čine, ovakvim pitanjem ne postavljamo zahtev nego zapravo pitamo osobu može li ona ili ne dodati so. Isto tako, kada pitamo dete “možeš li podići igračku s poda?” dete to shvata kao ponudu mogućnosti da kaže “ne” ili “da”, a mi to shvatamo kao direktnu naredbu, ali uobličenu na pristojan način. Ako dete kaže “ne”, roditelj se naljuti, a potom i dete koje ostaje zbunjeno.

Izbegnite nadmetanje u snazi

Ono što možemo dati detetu je izbor kako i kada će nešto napraviti, ali ne i izbor hoće li ili neće nešto napraviti. Mališani stalno traže načina da zadobiju više kontrole, pa je za očekivati da ukoliko mu se pruži prilika da o nečemu odlučuje, da će odlučiti u svoju korist. Time se upuštate u tzv. nadmetanje u snazi volje.

Pripazite na ton glasa

Istraživanja su pokazala da deca puno lakše sarađuju ukoliko je ton glasa roditelja ugodan. Isto tako, poželjno je koristiti magične reči “molim te”.

Kada dajete detetu savete šta želite da učini, važno je da vrlo jasno to i rečima kažete, kako bi dete u svojim mislima vizualiziralo određeno ponašanje. Puno je efektivnije reći “molim te Luka idi u svoju sobicu i pospremi bojice sa stola u onu plavu kutijicu”, nego “nisam li ti rekla da odmah pospremiš bojice?”, jer time postavljate retoričko pitanje koje neće proizvesti nikakav efekt. I ne zaboravite da se zahvalite detetu ukoliko je poslušno, jer će se tako osećati cenjeno i sledeći put lakše prionuti zadatku koji ste ga zamolili da učini

Dajte im izbora

Najbolje je detetu ponuditi dva izbora od kojih vam oba odgovaraju. Dete treba pitati “želiš li da obučeš jaknu ili onaj zeleni džemper u vrtić?”. Time ste dobili win-win situaciju, a detetu dali osećaj da ima pravo na odluku i kontrolu. Ako mu postavite pitanje “šta želiš danas da obučeš za vrtić?”, odluka će biti preteška, dugotrajna, a moguća su i nećkanja i nezadovljstvo.

Parafrazirajte pitanje

Ukoliko se držite činjenica kada formulišete zahtev, nećete pogrešiti. Umesto da kažete “tvoja soba je u neredu, hoćeš li odvojiti pet minuta vremena kako bi pokupio odeću s poda?”

Radije recite “ako tvoja odeća nije u korpi, neće se ni oprati, pa odvoj pet minuta i ubaci je u korpu za veš u kupatilu”.

KUĆNE OBAVEZE:
Umesto da kažete “hoćeš li nahraniti ribicu?” radije recite “ribica je tako gladna, vreme je da je nahraniš”.

IGRA I TV:
Umesto da kažete “hoćemo li sada ugasiti TV i raditi nešto drugo za promenu”, recite detetu “završio se crtani, pa sada idemo napolje u parkić”.

OBLAČENJE:
Umesto da kažete “hoćeš li obući patike jer kasnimo”, kažite “patike trebaju da budu na nogama, jer krećemo”.

OBROCI I IZBOR JELA:
Umesto “želiš li grašak za večeru?” recite “danas imamo grašak s pirinčem za večeru”.

UČENJE NA NOŠU:
Umesto “mislim da je vreme da počneš da piškiš u nošu, jesi li spreman?”, kažite mališanu “idemo da sednemo na nošu, želiš li Winnie the Pooh ili Nodi slikovnicu?”.

SPAVANJE:
Umesto “izgledaš umorno, jesi spreman za krevet?” kažite detetu “Vreme je za spavanje”.

ODVAJANJE:
Umesto “je li u redu da mama sada ode?” recite mu “mama sada ide i sada ćeš se super zabavljati sa bakom”.

Deca treba da budu deca, međutim, roditelji ih često u tome sputavaju, samo da drugi ne bi rekli da su razmaženi i previše nestašni.

Za dete je normalno da ga sve interesuje i da želi da što više istražuje svet oko sebe. Prilikom vaspitanja detetu treba postaviti određene granice, ali ne treba mu sve zabraniti. Vašim mališanima nikad nemojte braniti da rade ove stvari ukoliko želite da izrastu u srećne i sigurne ljude.

Ja ću da te nahranim!

Ukoliko je ovo rečenica koju koristite svaki put kada se vaše dete dohvati kašičice ili viljuškice, odmah prestanite! Znamo da je vama lakše da nahranite dete jer se tada neće mnogo uprljati i neće mrljaviti hranu sto godina, ali budite realni – dete mora samo da nauči da jede. Šta više, podstičite vaše mališane da sami jedu, lako ćete pospremiti nered za njima. Ukoliko deca sama jedu pre će naučiti da se oslanjaju na samog sebe i da budu istrajni.

Čistim, skloni se!

Sigurno nije prijatno ukoliko vam se dete mota oko nogu dok usisavate ili ribate, ali deca vole da istražuju i da se ponašaju kao veliki. Ukoliko želite da se dete od malih nogu nauči redu i radu, pustite ga da vam pomaže u kućnim poslovima. Dajte mu krpu i zamolite ga da očisti jedan ćošak u kući. Dete će se tako osetiti bitnim, gradiće samopouzdanje, a vi za koju godinu nećete imati dete koje će izbegavati da sredi svoju sobu.

Dok živiš pod mojih krovom, ja se pitam!

Iako sve više roditelja shvata da je njihovo dete biće koje ima svoje misli, osećaje i želje, malo njih zaista i obraća pažnju na ono što im dete govori. Roditelji moraju da znaju da nisu uvek upravu, i da ako oni nešto misle ili osećaju ne znači da i njihovo dete tako oseća. Uvek saslušajte mišljenje svog deteta i pustite ga da izrazi svoje želje. Ukoliko ga često budete prekidali i govorili mu da je ispravno činiti samo ono što mu vi kažete da je ispravno napravićete jedno nesigurno dete koje sutra neće znati da se izbori za svoja prava.

U kući se ne skače

Ukoliko imate dete i očekujete da vam u kući bude kao u muzeju vreme je da se dobro zamislite. Shvatite da mala deca još nemaju osećaj odgovornosti i nisu svesni “štete” koju mogu da naprave. Takođe, deca moraju da pokažu svoja osećanja i da izbace višak energije. Umesto što ućutkujete dete i ne date mu da skače uz muziku, zaigrajte se i vi sa njim. Komšije će sigurno imati razumevanja ukoliko ne preterujete sa lupanjem.

Ne diraj to, isprljaćeš se!

Ukoliko decu vodite u park ili na igralište, normalno je da će da se isprljaju i da će želeti sve da dodirnu. Budete li detetu stalno govorili “Pazi”, “Ne diraj to”, “Isprljaćeš se”, možete stvoriti ili inadžiju koje će da se popne na vrh drveta dok vi ne gledate, ili preplašeno dete koje neće smeti da makne dok mu vi za to ne date odobrenje. Umesto da stalno kritikujete dete, uhvatite ga za ruku i zajedno sa njim idite na tobogan, klackalicu, penjalicu i naučite ga kako se te sprave pravilno koriste. Takođe, prođite sa detetom i pored kante za đubre i sami ubacite u nju neko smeće. Tako će dete videti da kanta služi da se u nju ubacuju nepotrebne stvari, a ne da se iz nje izvlače otpaci.

Za mnoge porodice pametni telefoni, tableti i ostale sprave su normalan deo svakodnevnog života. Ipak, kada su roditelji “zaljubljeni” u svoje digitalne sprave, svako malo “skoče” da provere šta ima na društvenim mrežama, čitaju mailove dok sede kraj deteta koje se kupa u kadi ili proveravaju poslovne mailove dok se sa detetom igraju lego kockama, dete takve stvari primećuje.

Vremenom se počinju osećati zapostavljeno i kao da se sa laptopom bore za roditeljsku pažnju.

Nedavna studija provedena u časopisu Pediatrics pokazuje zanimljive rezultate – roditelji koji su skloni da koriste mobilni telefon tokom porodičnog obroka ne samo da uzrokuju loše ponašanje svoje dece koja im na taj način žele privući pažnju, već su i sami skloni da oštrije reaguju na dečju neposlušnost.

Stručnjaci su usaglašeni u mišljenju da je interakcija s detetom lice u lice najbolji način za razvijanje detetovih jezičnih veština i emocionalne inteligencije.

Roditelji i mobilni telefon

Iako je nemoguće potpuno se odvojiti od tehnologije, samo mali koraci mogu imati velike koristi za vaše dete i odnos roditelj-dete.

Zato vam donosimo nekoliko predloga kako da sprovedete digitalnu detoksikaciju u vlastitoj kući u 6 koraka:

1, Stvorite pravilo da ste “offline” i nedostupni u tačno određeno doba dana – na primer za vreme zajedničke večere i pre nego decu smestite u krevet. O tome možete obavestiti i svoje saradnike, kada ste dostupni, a kada ne.

2 Ostavite mobilnil u autu kada vaše dete ima nastup u predstavi, horu ili igra važnu utakmicu. Ako vam je opravdanja da ga nosite zbog fotografisanja, zamenite ga fotoaparatom ili barem uključite “avionski mod” . Deca uvek osete ako niste duhom prisutni.

3. Sačekajte sa proverom mailova i poruka, dok vaše dete ne ode u krevet.Čekaće vas i kada pročitate priču za laku noć.

4. Ne spavajte s mobilnim ispod jastuka ili pored kreveta.

5. Ne držite telefon na stolu dok jedete. Ako imate veću decu koja takođe koriste mobilne, neka to bude porodična navika. Neka isto pravilo bude na snazi i kada odete u restoran na ručak. Neka vam fokus bude interakcija licem u lice, a ne Instragram lice.

6. Budite hrabri – uvedite barem jedan dan mesečno kada ćete odložiti mobilni na ceo dan. Bićete zadivljeni šta sve stižete da uradite ako stalno ne zavirujete u telefon i koliko vaša porodica može biti zabavna.

Kada su u pitanju mladeži radi se o benignim tumorima kože. To je najprostija definicija mladeža kojih ima mnogo vrsta.

Pigmentni mladeži su “najvidljiviji” a njihov broj i dinamika pojavljivanja je individualna i na to se ne može uticati. Nasleđe ima važnu ulogu, a izlaganje suncu je glavni problem kod pigmentnih mladeža.

Deca sa svetlom puti i plavom kosom su posebno osetljiva na sunce, a njihovi mladeži su “skloniji” najgoroj komplikaciji – takozvanoj malignoj alteraciji. Tada od benignog mladeža postane maligni tumor – melanom (jedan od najgorih malignih tumora). Ne može se uticati na broj i raspored mladeža, ali pravilna zaštita od sunca je glavni “faktor zaštite” od maligne alteracije.

“Ispupčene” mladeže treba čuvati od povrede, mada povreda svakog mladeža traži da se “isprati” od lekara (najčešće hirurga ili onkologa). Ovo naročito važi za one mladeže koji se nalaze na nezgodnim mestima (pregibi, mesta izložena kontaktu sa odećom).

Normalno je da su deca nemirna, da skaču, trče i da su stalno u pokretu. Ali, jedna grupa dece u ponašanju pokazuju više od toga – naglašeno su nepažljivi, prekidaju druge, nestrpiljivi su, guraju se ispred drugih, zaboravni su, stalno gube stvari, « ne drži ih mesto »… Verovatno da se u tom slučaju radi o hiperaktivnom detetu.

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost i problem pažnje. Značajno je da se ovi znaci registruju u svim oblastima života deteta – u vrtiću, a najčešće školi, kod kuće, i u slobodnim aktivnostima da drugom decom.

Kako prepoznati simptome impuslivnosti ?

Postoje određeni kriterijumi koji mogu ukazivati na stepen poremećaja : dete kreće u akciju pre nego što razmisli, skače s jedne aktivnosti na drugu, nije u stanju da dočeka da dođe u red, prekida druge u razgovoru, upliće se drugima u ono što rade, ne čeka instrukcije, ne pridržava se pravila u igrama.

Ukoliko je Vaše dete hiperaktivno, biće stalno u pokretu, neprestano će imati potrebu za penjanjem, skakanjem ili trčanjem, neće moći mirno da sedi u stolici, imaće pojačan impuls za govorom, stalno će nešto vrteti u rukama, pokazivaće uznemirenost i nemir.

Treća grupa znakova se odnosi na indikatore nepažnje. To znači da dete ima slabu koncentraciju, ne dovršava započeto, nije u stanju da se organizuje, izostaje sposobnost planiranja, nepažljivo je, odasutno, sa teškoćom se pridržava uputstava, rasejano je, nije istrajno u nekom zadatku ili aktivnosti, teško dovodi aktivnost do kraja, često zaboravlja i gubi stvari.

Da bi što bolje procenili da li se radi o hiperaktivnom detetu ili ne, potrebno je da postoji najmanje šest indikatora iz svake grupe simptoma, uz uslov da su prisutni od najranijeg detinjstva i to u različitim situacijama (kod kuće, u vrtiću ili školi i aktivnostima u slobodno vreme). Pored toga, potrebno je da se intervjuišu oba roditelja i dete, primene skale za procenu ponašanja, izvrši neurološki pregled i testiraju kognitivne sposobnosti.

Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je češći kod dečaka nego kod devojčica. Utvrđeno je da postoji genetska predispozija u nastanku ovog sindroma, kao i da su bitni prenatalni činioci (nikotin, trovanje olovom, loša ishrana trudnice…). Ovaj poremećaj je često udružen sa poremećajem razvoja, pre svega u oblasti govora i pisanja, sa simtomima anksiooznosti, kao i problemima u odnosima sa roditeljima, vršnjacima, nastavnicima i širom socijalnom sredinom.

Najčešće se prepoznaje sa poslaskom u školu zbog teškoća sa učenjem, bez obzira na inteligenciju deteta. Potrebno je razviti saradnju sa učiteljem/nastavnikom, razdeliti gradivo na manje celine, napraviti detaljan plan rada, usmeriti se na razvoj fizičkih veština kao i podsticanje kreativnosti koji bi detetu vratili samopoštovanje i samopouzdanje. Detetu su potrebni razumevanje, rutina, predvidljivost i struktura, pohvala, kao i Vaša realna očekivanja.

Marijana Petrović, spec. med. psihologije