Trovanja hranom podrazumevaju da se u organizam preko nje unese materija (toksin) koja izaziva burnu reakciju u organima za varenje. Toksin dospeva u hranu spolja – tokom transporta, pakovanja ili prerade, a često se namirnice «pokvare» i zbog nepravilnog čuvanja. I ovde je, najčešće, odgovorna bakterija. Odnosno, ona stvara toksin – odgovoran za simptome koji veoma liče na infekciju.

Velika ponuda svežeg voća i povrća, koje se često ne čuva i ne pere kako treba, takođe pogoduje trovanjima.

Kako roditelji mogu da prepoznaju trovanje?
Već posle par sati od unosa problematičnih namirnica – javlja se očigledna slabost, dete skroz «potone», počinje jako preznojavanje, ali BEZ visoke telesne temperature. Brzo potom počinje da uporno povraća, u talasima. Iako je iz organizma izbacilo sve što je pojelo, povraćanje se nastavlja, pa dete izbacuje žućkast sadržaj. Obično sledi proliv, sa obilnim vodenastim stolicama. Neka deca nemaju izraženiji proliv, naročito ako imaju «slabiji stomak», pa brzo izbace najveći deo toksina iz želuca. Dete «kopni» pred prestravljenim roditeljima. Prvo je uznemireno, a potom apatično, mlitavo, pospano. Ovi simptomi su, zapravo, znak gubitka velike količine telesne tečnosti, ali i znak za uzbunu da se dete hitno odvede lekaru.

Šta mame i tate mogu da urade kada se dete otruje?
Ako krenu uporna i brojna povraćanja, najbolje je da odvedu dete pedijatru!
Za razliku od letnjih proliva izazvanih crevnim infekcijama, kada ima vremena za procenu toka bolesti, kod trovanja hranom – stvar može da se pogorša izuzetno brzo. Pedijatru treba ostaviti da proceni da li dete može da izdrži, ili je potrebno započeti sa davanjem tečnosti kroz venu (intravenska rehidracija). To je suštinski problem – proceniti da li dete može da «izgura» uz dodavanje tečnosti na usta, ili mora da se pređe na intravenski unos (infuzija). U nekim slučajevima je i za lekara problem da se ta odluka donese, naročito kod gojaznih mališana, kod kojih je nekad veoma teško proceniti stepen gubitka tečnosti iz organizma.

Šta je glavni znak za uzbunu?
Loš izgled deteta (naravno, ako ga prati povraćanje), koji veoma lako upada u oči. Čim dete izgubi uobičajenu razdraganost, zna se da nešto ne valja. Ali, ako je pospano, klonulo, nezainteresovano za okolinu – ODMAH kod pedijatra!

Kada detetu može da se ponudi tečnost?
● Dok «letnji pljusak» ne prođe, ni ne treba pokušavati sa pojenjem deteta. Ali, čim dete samo zatraži da pije, treba početi nadoknadu tečnosti – oralnu rehidraciju, prema već mnogo puta opisanom principu – «često po malo». Već pominjana sredstva za rehdraciju, ili lagani čajevi (ohlađeni na sobnoj temperaturi) – prikladni su za nadoknadu tečnosti.
● Prvo, dete treba staviti u polusedeći položaj. Ležanje sa zavaljenom glavom NE VALJA, jer će se olakšati prelivanje tečnosti iz želuca u jednjak, pa i napolje kroz usta.
● Jedna do dve kašičice na pet do deset minuta je dobar recept.
● Ako dete ipak ponovo povrati, pola sata mu ne treba davati ništa, da se želudac ne iritira bez potrebe.
● Korisno je «napraviti» određenu količinu tečnosti i voditi evidenciju koliko je dete unelo – jer će, ako ipak mora kod lekara, pedijatru biti lakše da se odluči za dalju terapiju.

Devojčica od pet ipo godina je prvi put dobila opstruktivni bronhitis. Puno je kašljala i otežano disala. U domu zdravlja je postavljena dijagnoza, data jedna inhalacija Spalmotilom od koje je detetu bilo vidno bolje. Prepisan je sirup Spalmotil (još dva puta u toku dana), a rečeno je da se sutra opet javimo na jednu inhalaciju.

Naglašeno je da, ako se pogorša situacija u toku noći odemo u dežurnu dečju bolnicu. Posle telefonske konsultacije sa drugim pedijatrom je preporučeno da se dete inhalira tri do četiri puta dnevno jer je sirup nedovoljno efikasan. Šta da radim?

Vaša dilema pre svega zavisi od težine opstrukcije disajnih puteva. Ali da to malo pojasnimo.

*Šta je opstruktivni bronhitis?

Bronhoopstrukcija znači suženje disajnih puteva kroz koje vazduh otežano prolazi, pa dete kašlje i otežano diše. Uzrok je ili virusna infekcija ili alergijska reakcija. Kako je ovo prva epizoda opstrukcije kod vašeg deteta verovatno je uzrok virus koji dovodi do spazma (suženja) kružnog mišića u zidu disajnih puteva. Sekret (koji nastaje kao reakcija na virus), takođe, doprinosi ovom suženju.

*Kako deluje salbutamol (Spalmotil)?

Ovo je predstavnik grupe lekova koji šire disajne puteve, pa se zovu bronhodilatatori. Oni deluju na kružni mišić u bronhiolama tako što popuštaju njegov spazam i tako popravljaju “protok” vazduha kroz disajne puteve. Zato je vašem detetu odmah bilo bolje posle inhalacije. U manjoj meri oni smanjuju i količinu sekreta u disajnim putevima.

*Koji je najefikasniji način primene leka?

Ubedljivo najbolji i najefikasniji način primene bronhodilatatora je inhalatorna terapija. Tako se lek “ubacuje” direktno u disajne puteve, pa efekat nastupa veoma brzo.

Ako uporedimo sa lekom u formi sirupa, potrebna je daleko manja doza salbutamola u inhalaciji. Sirup se preko creva “odvlači” u jetru, gde deo aktivne supstance biva razgrađen, pa ono što ostane putem krvi “okolo, naokolo” stiže u pluća. Zato je u sirup potrebno staviti više leka, nego pri inhalatornoj primeni.

Pored inhalatora (nebulizatora) postoje i baby haleri (“suvi” inhalatori) koji su veoma dobri i efikasni.

Kao što rekosmo na početku, način primene leka zavisi od težine bronhhopstrukcije. Kod lakih formi sirup je prihvatljiva i jednostavna terapija koja uspešno rešava problem. Kod dece sa srednje teškim i teškim bronhoopstrukcijama inhalacija je obavezna!

Jedan od glavih kliničkih pokazatelja težine bronhoopstrukcije je reakcija na salbutamol (Spalmotil) – ako se dete “popravi” posle inhalacije, to znači da se radi o lakšoj formi oboljenja. Zato ne treba sumnjati u izbor terapije koju je vaš pedijatar ordinirao.

Naravno, važno je pratiti dete, jer ipak postoji šansa da se i pored terapije bolest pogorša. Tada se ponovo treba javiti pedijatru koji će posle pregleda lako proceniti stanje deteta i ordinirati najbolju terapiju. Svaka sledeća infekcija koja je praćena kašljem treba da se proveri kod pedijatra, kako bi se isključilo ponavljanje (recidiv) bronhoopstrukcija. To vašem detetu više nikada ne mora da se desi, ali na to ipak treba misliti.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Prvi «set» pitanja je posvećen jednom veoma čestom problemu, koji je izvor brojnih briga, ali i zabluda.
Na pitanja je odgovorio dr Miroslav Đorđević, specijalista dečje hirurgije – urolog

• Zašto nastaje vodena kila kod dece? Šta je uzrok?

Vodena kila («popularno») ili hidrokela (hidrocela) predstavlja kolekciju tečnosti koja se iz trbušne duplje spušta preko produžetka trbušne maramice u omotače testisa. Predstavlja urođeni nedostatak, u stvari posledicu nezatvaranja kanala, odnosno produžetka trbušne maramice, kroz koji tečnost cirkuliše iz trbuha ka testisu/testisima i obrnuto. Ovaj kanal se zatvara spontano u normalnim uslovima trudnoće.

Da li je tačno da od toga češće boluju dečaci?
To je bolest dečaka. Postoji slično stanje kod devojčica, koje se naziva Nuckovom cistom, ali je dosta retko.

Zašto se operacija preduzima što kasnije? Šta se čeka?
Lečenje nije hitno i obično se čeka prve tri godina života, jer je u tom periodu moguće spontano zatvaranje kanala. Ukoliko se to ne desi, preostaje hirurško lečenje. U retkim slučajevima, lečenje može da se preduzme i u ranijem periodu, ako je količina tečnosti tolika da deformiše skrotalne kesice (u kojima su testisi).

Da li može nešto da se iskomplikuje ako se ništa ne preduzima?
Potrebno je da se adekvatno utvrdi dijagnoza i dete prati svakih šest meseci, kako bi se isključile neke druge promene ingvinalnog kanala, koje mogu da budu udružene sa vodenom kilom. Uvek treba utvrditi položaj testisa, a ako je to onemogućeno – potrebno je da se dete uputi na ehosonografski pregled.

Da li kila može da se uklješti?
Uklještenje je stanje kada se neki od delova creva nađe u kilnoj kesi pa, zbog nemogućnosti da se vrati u trbuh, zaostaje u ingvinalnom kanalu, predstavljajući akutno stanje. Kod vodene kile, uklještenje nije moguće. Ponekad se veća količina tečnosti zadrži na nivou ingvinalnog kanala, što može da izgleda kao uklještenje, ali se to pregledom isključuje.

Da li postoji neki «lek», a da to nije hirurški zahvat?
Lečenje je, ako se postavi indikacija, isključivo operativno.

Koliko traje sam operativni čin?
Operacija se izvodi u opštoj anesteziji i traje između 20 i 30 minuta. Inače, radi se o jednodnevnoj hirurgiji, kada dete napušta bolnicu istog dana, nekoliko sati nakon zahvata.

Šta se, konkretno, postiže operacijom?
Odstranjuje se postojeći kanal, kroz koji cirkuliše tečnost, čime se postiže stanje kao prilikom normalnog razvoja ploda u trudnoći.

Da li vodena kila može da se «vrati»?
Ponekad se može desiti da, nakon operacije, zaostane određena količina tečnosti među ovojnicama testisa, pa se – ako ne dođe do spontane resorpcije, to stanje poistovećuje sa vodenom kilom odraslih.

Koliko dugo posle intervencije dete mora da miruje?
Mirovanje je stanje koje zavisi od samog deteta. Obično su deca sposobna za uobičajene aktivnosti dan, dva nakon operacije.

Kada dete može da ide na plivanje?
Sportske aktivnosti (u punom obimu) su moguće nakon dve nedelje.

Ešerihija koli (Escherichia coli – E.coli) je bakterija koja normalno živi u debelom crevu. Tako je i dobila ime (coli – debelocrevka).

Imam sina od pet i po meseci. Pre mesec dana, ustanovili smo da ima ešerihiju koli, i to 500.000/ml. Zato bih vas molila da napišete nešto o ovoj bakteriji.

Ešerihija koli (Escherichia coli – E.coli) je bakterija koja normalno živi u debelom crevu. Tako je i dobila ime (coli – debelocrevka). Ona ne pravi probleme sve dok je tamo gde uobičajeno živi. Ali, ako prodre u organe za mokrenje (urinarni trakt), izaziva infekciju – zapaljenje mokraćnih puteva. Kako je guza veoma blizu piše, ova bakterija relativno lako preskoči i «uzbrdo» uleti u mokraćne kanale.

To može da se desi i kada se redovno sprovode sve higijenske mere, ali se daleko češće javlja kada se “higijenski servis” genitalija ne sprovodi kako treba. Ako dete ima neke anomalije mokraćnih kanala (koje su praćene zastojem oticanja urina ili povratkom – refluksom mokraće iz bešike ka bubregu), često se javlja infekcija ovom bakterijom.

Vi nam niste napisali da li ima povećanog broja leukocita u mokraći kod vašeg sinčića. To je izuzetno važan podatak, jer bez povećanja broja leukocita u mokraći – praktično nema infekcije mokraćnih kanala. Ako su leukociti u granicama normale, onda vaš sin nema infekciju ovom bakterijom, već je ona «zaprljala» uzorak mokraće. Tada je potrebno da pojačate higijenske mere, ali i da se sanira eventualna infekcija vrha piše, koja može da bude uzrok pojave bakterija u mokraći (što se lako vidi pregledom).

Ako ima leukociturije (povećanog broja leukocita u mokraći), onda je infekcija jasna i treba je lečiti, a potom obaviti pregled kod pedijatra-nefrologa, koji će da isplanira dalja ispitivanja uzroka infekcije.

Aleksa je beba od devet i po meseci. Dva puta je imao infekciju mokracnih kanala. Smatra se da je neophodno uraditi “mikciju”. Volela bih da saznam nešto više o tome. Da li je pregled bolan, koliko vremenski traje I da li postoje komplikacije nakon pregleda?

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok. Jedan od mogućih uzroka (ne mora da bude kod Vašeg deteta) jeste anomalija (poremećaj razvoja) mokraćnih puteva. Te anomalije se moraju istražiti – obično se prvo uradi ultrazvučni pregled bubrega i mokraćne bešike, a ako je potrebno i , kako ste Vi nazvali” “mikciona” – pravilan naziv je retrogradna mikciona urocistografija.

Radi se o proceduri pri kojoj se kroz ureter (završni deo mokraćnog “izvodnog” sistema) ubaci kateter (cevčica malog promera). Kroz kateter se u mokraćnu bešiku ubaci kontrastno sretstvo, a potom se na rentgenskom aparatu prati kako mokraća (u kojoj se nalazi kontrast koji je vidljiv na rentgenu) izlazi iz bešike. Naročito je važno videti da li postoji povratak (refluks) mokraće u ureter (mokraćni kanal koji spaja bubreg sa mokraćnom bešikom). Tada se mogu videti i neke druge anomalije uretera i njegovog spoja sa mokraćnom bešikom.

Sama procedure je, u rukama veštog lekara (radiologa specijalizovanog za decu) i tehničara jednostavna i kratkotrajna. Jedino što kratkotrajno zaboli je plasiranje katetera kroz “pišu”, ali je to zaista kratko. Pre intervencije dete dobije preventivnu dozu antibiotika, a rezultati se vide već posle desetak minuta od završetka procedure.

Zato, ako Vam je savetovana mikciona urocistografija uradite je – time će se isključiti jedna veoma važna grupa potencijalnih uzroka infekcija mokraćnih kanala kod Vašeg dečaka.

Koprivnjača (stručno se zove urtikarija – urticaria) je jedna od najčešćih alergijskih manifestacija. Dobila je ime po koprivi, jer promene na koži liče na one koje se jave kada se “ožarimo”.

Vide se crveni pečati po koži, koji su nepravilnog oblika, izdignuti iznad ravni kože, a neretko se primećuju beličasti “plikčići”. Ono što je karakteristično za koprivnjaču – jeste svrab, koji je uvek prisutan, a može da bude nesnosan!

Uglavnom nastaje kada dete unese na usta neki alergen – u hrani, piću, ili ako koristi neki lek. Alergen izaziva alergijsku reakciju u krvnim sudovima kože – koji se šire, pa se vide karakteristične promene koje smo opisali.

Kada se ova alergijska reakcija desi na usnama ili kapcima, to se naziva angioedem, ali sada neće biti predmet naše priče.

Rešili smo da razbijemo najčešće zablude i tako vas upoznamo sa koprivnjačom (urtikarijom).

Nemoguće da je alergija. Nikada do sada moje dete nije bilo alergično, a ni u familiji nema alergičnih.

To nije argument!

Alergija može da se javi bilo kada. I posle hiljadu unosa jedne namirnice, hiljadu prvi put može da nastane alergija.

Čak i kada nema alergija u porodici (a to je malo verovatno), dete “ima pravo” da reaguje koprivnjačom!

Ima ih svuda po telu, mora da je mnogo opasno.

Broj promena na koži nije pokazatelj težine alergijske reakcije!

To što dete mnogo svrbi i ružno izgleda, nije strašno! Važno je da ono lepo diše, nema osećaj zadebljalog jezika i knedlu u grlu – to su znaci angioedema, ozbiljnije alergijske reakcije koja se, srećom, retko dešava.

Brzo u hitnu pomoć! Dete može da se uguši čim se pojave promene po koži.

Srećom nije tako!

Kod ogromne većine dece se neće razviti opasna alergijska reakcija u grlu (koja izaziva gušenje) na samom početku koprivnjače. Ono što treba uraditi jeste da se detetu što pre da antihistaminik (Claritine, Pressing, Aerius…) i da se potom javite vašem pedijatru!

Dete odmah treba da dobije injekcije onog hormona, to je najsigurnije, da se nešto ne iskomplikuje.

Ovo se odavno ne radi!

“Oni hormoni” su, u stvari, kortikosteroidi, koji su efikasni borci protiv alergije, ali se NE DAJU na početku koprivnjače! Uvek se prvo daje antihistaminik, a ako se pojave znaci teže alergije, pedijatar donosi odluku o eventualnim kortikosteroidnim injekcijama. Veoma mali broj dece sa koprivnjačom zahteva ovu terapiju!

Mora da je gadna alergija. Evo, traje već peti dan, a nikako da prođe.

Potpuno je normalno da koprivnjača traje nekoliko dana, pa čak i duži period!

Takođe je normalno da se promene na koži povremeno javljaju i nestaju, iako je dete pod terapijom. To je tako jer treba vremena da se alergen “očisti” iz organizma. Zato nema mesta panici!

Dete ništa ne sme jede, samo da pije vodu, da ne bude alergično na sve.

Srećom ovo nije tačno!

Davno se primenjivala “nulta dijeta” da bi se izbegle “komplikacije”. Odavno se zna da je to nepotrebno! Naravno, iz obroka treba izbaciti sve što je sumnjivo, odnosno što može da izazove alergiju: pre svega lešnici, bademi, orasi, kikiriki, čokolada i proizvodi od čokolade, sveže voće i voćni kremovi, žumance, voćni jogurti, med… Pametno je davati termički dobro obrađene namirnice i one koje dete godinama bezbedno uzima, a nisu na listi “nepoželjnih”.

Sa normalizacijom promena na koži, polako se vraćaju namirnice u ishranu deteta – po sistemu jedna po jedna (sa razmakom od par dana), da bi se videlo da li neka izaziva alergiju.

Ne treba kupati dete dok ima koprivnjaču

Totalna zabluda!

Dete treba da se normalno kupa, ali se izbegavaju novi sapuni i šamponi, kao i oni sa brojnim dodacima. Ovde nema mesta za aromaterapiju (koju, inače, veoma volim).

Daj da se neodložno uradi alergijsko ispitivanje, da vidimo na šta je dete alergično.

Potpuno besmisleno!

Dok dete ima akutnu alergijsku reakciju, ono mora da dobija lekove protiv alergije, a oni onemogućavaju da se utvrdi uzrok alergije!

Pametnije je da roditelji pažljivo analiziraju šta je dete jelo dan-dva pre izbijanja kožnih promena, pa da se napravi lista “glavnoosumnjičenih”, koje kasnije treba ispitati.

Dete treba odvesti na infektivnu kliniku, možda je neka infekcija kože koja svrbi.

Koprivnjača je veoma tipična i pedijatar postavlja dijagnozu bez teškoća!

To je, dakle, alergija, a ne infekcija, pa nema potrebe da dete ide kod infektologa, gde u čekaonici stvarno može da se dobije neka infektivna bolest.

Najbolje je da dete pregleda dermatolog. Čim se ovako dešava da se crvenilo potpuno povuče, pa se opet vrati, to mora da je neka opasna kožna boleština.
Nije kožna boleština, već alergija!

To što se koprivnjača malo povuče, pa se opet vrati, potpuno je uobičajeno prvih nekoliko dana bolesti. Zato ne treba trčati kod specijaliste za kožne bolesti, koji će samo da potvrdi da se radi o urtikariji. Ovo je prava pedijatrijska bolest, pa ostavite pedijatru da je izleči, a potom i pomogne u otkrivanju uzroka alergije.

Ass.dr Goran Vukomanović

Obratila nam se mama četvorogodisnje ćerke koja od pre par meseci ima alergiju na mleko (treća klasa) i na belance (prva klasa).

Prethodno je lečena od astme koju od juna više nema, ali su od oktobra krenule alergije u vidu kožnih reakcija prvenstveno crvenilo podočnjaka i obraza, ispucalost usana i povremeno ekcema praćenog svrabom na pregibima zglobova ruku. Po ostalom delu tela nema reakcije. Iz ishrane je isključeno u potpunosti kravlje mleko, a belanace samo povremeno i to u jelu (pece-ne kuvan i ne przen). Interesuje me koliko dugo mogu da traju ove alergije i koje su posledice ukoliko povremeno konzumira hranu koja sadrži mleko ili belance, jer je u vrtiću upravo došlo do propusta (uprakos upozorenjima i izveštajima lekara) i odmah je doslo do crvenila ispod podočnjaka. Bojim se da osim kod kuce neću moći da sprečim ovakve ispade u potpunosti, pa me interesuje koje su dugotrajne posledice, da li može doći do većeg oštećenja epitela ili do čega može doći?Da li odmah treba da počnem (svaki put) sa preporučenom terapijom 1/2 xyzala uveče? Hvala unapred

Odgovor:

Vaša ćerka ima sklonost ka alergijskim bolestima, a to se stručno nazva atopijska konstitucija. Alergije imaju različite manifestacije, a Vaše dete je imalo dve grupe alergijskih bolesti – astmu (koja je očigledno pod odličnom kontrolom) i nutritivnu alergije (na proteine kravljeg mleka i belance). Konstituciju deteta (za sada) ne možemo da menjamo jer je ona “zapisana” u genima, ali možemo i moramo da prilagodimo dete okolnostima koje modu da izazovu alergije.

Kada je u pitanju alergija na hranu tu je stvar istovremeno i veoma jednostavna i komplikovana! Jednostavan je “lek” – IZBACITI iz ishrane ono što detetu smeta, i to najmanje 6 meseci BEZ narušavanja ovog pravila. Svaki ponovni kontakt sa alergenom (supstancom koja izaziva alergiju) “zavrti” komplikovani točak alergijske reakcije i sve ide isočetka – opet bar 6 meseci bez te hrane… E sada dolazimo do komplikovanog dela problema – kako to sprovesti u delo. VI kući to možete lepo da kontrolišete, ali u vrtiću MORATE da insistirate na ovoj restrikciji mleka (i mlečnih proizvoda) i belanceta. Kada prođe najmanje 6 meseci (ne smeta da bude duže, ali kraće nikako) možete da probate da date detetu ono što mu je do sada bilo uskraćeno.
Obe alergije su, kod većine dece prolaznog karaktera, tako da ima dobrih izgleda da dete prestane da bude alergično na obe vrste hrane. Posle 6-mesečne STRIKTNE “poštede” od mleka i mlečnih proizvoda, probajte prvo jogurt, pa ako prođe onda i ostale mlečne proizvode. Belance ostavite za kasnije (bar tri meseca posle uvođenja mleka).

NIje rešenje da se dete povremeno izlaže alergenima, pa da se daje antihistaminik! Neće to oštetiti detetov epitel (kako ste naveli), ali Vas vraća nekoliko koraka unazad, jer se obnavlja alergija. Zato strpljivo i uporno, pa će sve biti dobro.

Kod roditelja uvek postoji dilema, ako ORL specilajista predloži operaciju krajnika detetu, da li to uraditi ili ne? To se uglavnom dešava zbog straha od operacije ali i zbog toga što se ne zna dovoljno o njihovoj funkciji i problemu koji eventualno mogu napraviti. Mišljenja su tokom vremena varirala, bili su davani razlozi i za i protiv.

Kakvu funkciju imaju krajnici u našem organizmu?

Krajnici su u sklopu imunološkog sistema organizma, znači oni su imunološki organ, vrlo značajan do navršene tri godine života deteta. Do tog perioda oni imaju veoma značajnu ulogu u celom odbrambenom sistemu. Kako dete odrasta, imunološki sistem sazreva, a fiziološka uloga krajnika polako opada, da bi drugi imunokompetentni organi preuzeli funkciju. Posle desete, petnaeste godine imunološka uloga krajnika više nije od posebnog značaja u smislu odbrane i zaštite. To možemo videti i na njihovom morfološkom izgledu, jer se krajnici od puberteta značajno smanjuju, tako da odrasli ljudi retko imaju velike krajnike jer su oni u odraslom dobu atrofični. Znači, njihova uloga u organizmu u tome periodu prestaje i polako nestaje.

Kada je neophodno operisati krajnike?

Sve ovo što smo rekli bilo bi dobro da ne postoji mogućnost da krajnici u celoj ovoj priči ne igraju i negativnu ulogu. Znači njihova uloga, od prirode predodredjena je da štite organizam, međutim, oni mogu postati žarište i opasnost po organizam što se, na svu sreću, ređe dešava. Najveći broj populacije ima krajnike koji ne predstavljaju problem i samim tim nemaju bilo kakvog uticaja na njihovo zdravstveno stanje. Krajnici se operišu ukoliko postanu opasnost za organizam. To bi značilo da postoji mogućnost da žarište tj. upaljeni krajnici, izazovu komplikacije na udaljenim organima, na primer srcu, zglobovima, bubrezima. Tada moramo biti budni vodeći računa i o tome da predvidimo i predupredimo mogućnost stvaranja takve komplikacije. Retko se dešava se da su palatinalne tonzile ili takozvani palatinalni krajnici toliko veliki da prave detetu mehaničku smetnju sa disanjem, češće se to dešava kada je treći krajnik u pitanju. Međutim, usled njihove hipertrofije može da dodje do problema sa disanjem naročito u snu kada dodje do opuštanja svih mišića pa tako i mišića koji drže i okružuju krajnike.Veoma uvećani krajnici zapadnu na zadnji zid ždrela i znatno redukuju prostor za disanje. To se manifestuje takozvanom apneom.tj. kliničkim sindromom koji je poznat kao sleep apnea i ima dosta negativne posledice za razvoj deteta. Ovakve situacije su veoma retke, ali postoje. Znači u ovom slučaju su krajnici biološki zdravi, ne dolazi do njihove hornične inflamacije ili ponavljanja zapaljenja, ali oni svojom veličinom detetu mogu da prave problem. Znači to ovo je jedna od indikacija za ukljanjanje krajnika, njihova prekomerna veličina koja izaziva te posledice. Međutim, krajnike uglavnom vadimo usled njihovih bioloških neadekvatnosti, tj. usled njihovog zapaljenja.

Koje su to situacije koje zahtevaju operaciju pre treće godine?

Praktično takve situacije ne postoje. Izuzetno retko može mehanička zapreka, tj. prekomerna veličina krajnika da bude toliko izražena da smo prinudjeni da vadimo krajnike pre navršene treće godine života. Krajnici u tom svom razvoju svoju maksimalnu veličinu postižu kasnije, posle treće godine života, negde izmedju četvrte i šeste. Tako da na takvu situaciju nailazimo izuzetno retko. Druga varijanta, koja je u današnje vreme više teoretska nego praktična, bi bila ako su krajnici uzrok sepse, što se opet veoma retko dešava pre navršene treće godine života. Meni su takvi slučajevi poznati samo iz literature u praksi tako nešto nisam sretao. Krajnici zbog hroničnog zapaljena, ili čestih akutnih angina vrlo retko prave problem pre navršene treće godine živta. Do treće godine života po pravilu deca imaju češći problem sa trećim krajnikom, a od treće godine života se palatinalne tonzile pojavljuju kao problem.

U praktičnom smislu, operacija palatinalnih krajnika pre navršene treće godine života, ne dolazi u obzir.

Da li je istina ili zabluda da svaka infekcija «otići na pluća», posle operacije krajnika?

To je predrasuda sa kojom se mi srećemo onog momenta kada počnemo da se bavimo ovim poslom. Ja sam bio na specijalizaciji kada sam čuo takvo mišljenje. Za to nema adekvatnog objašnjenja. Krajnici nisu ti koji brane pristup donjim respiratornim putevima. Postoje drugi fiziološki mehanizmi i organi koji su od prirode za to zaduženi. Vazduh koji ide u pluća, ne ide preko krajnika izuzev u situaciji kada se diše na usta. Vazduh prilikom disanja na nos, prolazi iza krajnika pa je krajnje nebitno da li krajnici postoje ili ne, jer ih struja koja ide iz nosa zaobilazi.

Rekli smo da ne krajnike ne treba vaditi pre treće godine, da li postoji gornja uzrastna granica za njihovu operaciju?

Krajnici si vade u onom momentu kada padne imunološka barijera i kada oni postanu žarište u organizmu. Mi ne možemo predvideti koji će to period života biti, a to se dešava u svim uzrastima. Naravno da je u mladjem uzrastu češće. Praktično ne postoji tačno definisana gornja granica za vadjenje krajnika.

Kakva je preporuka za operaciju kod dece koja imaju astmu i bolesne krajnike. Da li se tada preporučuje operacija ili ne?

To je pitanje veoma kompleksno i na njega je nemoguće odogovoriti sa jednim kratkim i definisanim odgovorom, odnosno, sa da ili ne. Činjenica je, da je praksa pokazala, da deca koja boluju od bronhijalne astme u nekim slučajevima mogu da imaju pogoršanje astme posle vadjena krajnika. Međutim, u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za vadjenje krajnika, ako dete ima bronhijalnu astmu, uvek se konsultujemo sa pedijatrom-pulmologom koji vodi dete pa zajednički dolazimo do konačne odluke. Ako postoje vrlo ozbilji razlozi za vadjenje krajnika, u smislu fokusa i permanentnog uticaja tog horničnog zapaljenja na organizam, tada ih svakako treba otkloniti. Međutim, taj problem zahteva timski pristup. U medicini je uvek bolje kada se stvari sagledaju sa više strana i više specijalnost. Jer svi mi uskostručno gledajući problem ne možemo da ga obuhvatimo kompleksno već samo parcijalno, a to ne daje najbolje razultate.

Na osnovu napred napisanog možemo zaključiti, ukoliko je problem velik, a drugi načini lečenja nisu dovoljno efikasni, preporučuje se operacija, a ako se problem može rešiti i manje invazivnim putem, predlaže se izbegavanje operacije. Krajnja odluka je, naravno, na samom pacijentu ili na roditeljima deteta

Mastioid (mastoidni nastavak) je onaj koštani “greben” koji se pipa iza ušne školjke. Iako se radi o tvrdoj kosti, ona je “šuplja” iznutra.

Da li možete da objasnite bolest mastioiditis?

Mastiod (mastoidni nastavak) je onaj koštani “greben” koji se pipa iza ušne školjke. Iako se radi o tvrdoj kosti, ona je “šuplja” iznutra.

Kada se desi zapaljenje tih “šupljinica” (što se srećom retko dešava) u kosti nastaje mastoiditis. Radi se o bakterijskoj upali, a bakterija najčešće stiže iz srednjeg uha.

To je neprijatna bolest, uglavnom se javlja kod beba, a dijagnoza se ne postavlja baš lako. Ovo oboljenje je u “nadležnosti” specijaliste za uho grlo i nos koji se bavi decom! On postavlja dijagnozu i ordinira antibiotsku terapiju. Lečenje se započinje u bolničkim uslovima, praćenje deteta je važno, a dete “nadgleda” pedijatar i specijalista za uho grlo i nos. Kod starije dece je mastoiditis izuzetno retka komplikacija zapaljenja srednjeh uha.

Šta je govor?

Govorni razvoj započinje od rođenja deteta, a komunikacija je osnov razvoja dečijeg govora. Govor je naime vrlo složen proces na koji utiču razni faktori: fiziološki, anatomski i socijalni. Stručnjaci tvrde da bez socijalnog kontakta dete ne može da nauči da govori.

Verovali ili ne, da bi dete stiglo do svojih prvih reči, mora da pređe itekako dug put razvoja komunikacijskih sposobnosti. Sposobnost razumevanja govora i sposobnost govorne produkcije.

Svako dete se razlikuje

Razvoj jezika kod dece ne ide nema pravila, a kada će ko progovoriti isključivo zavisi od deteta do deteta. Ipak, postoje pravila kako izgleda tok normalnog jezičkog razvoja u prvoj godini života. Prva faza je faza osnovnih bioloških šumova (od rođenja do 8. nedelje). Reč je o fazi refleksno-spontanog glasanja, kada beba isušta glasove prijatnosti i glasove neprijatnosti. Ova faza je veoma važna za kasniji govorni razvoj. Kao što je već poznato bebe po rođenju plaču na isti način, a onda se plač modifikuje u zavisnosti od jezičkog okruženja. Komunikaciju bebe u tom uzrastu se izražava pokretima celog tela i izrazima lica.

Kako beba uči da priča?

Beba, čim se rodi sa pažnjom gleda u lice majke. Tako počinje da percipira govor, je rod rođenja prepoznaje glas roditelja, razlikujući mamin od očevog, jer je mamin slušala još dok je bila još u tomaku. U najranijem uzrastu javlja se prvi refleksni osmeh. I sisanje je jedan od najvažnijih uslova pravilnog formiranja kostiju i mišića lica, kao i bebinih govornih organa. Ukoliko želite da vaše dete što pre progovori pričajte joj, budite u njenom vidokrugu, polako se krećite jer bebin vid nije najoštriji u prvih dve do tri nedelje života.

Faza gukanja

Faza gukanja počinje od osme do 20 nedelje. U ovoj fazi dete ovladava prvim elementom govora. Dok leži na leđima bebac otkriva grlene suglasnike k,g,h i, tako u kombinaciji sa vokalima beba počinje da guče. Ukoliko se u bebino gukanje uključe i roditelji, ono duže traje. Između drugog i četvrtog meseca života beba počinje da reaguje na značenja različitih tonova glasa. U ovom periodu beba okreće glavu ka izvoru zvuka.

Glasovna igra

Ova faza počinje od tri i po meseca do pet i po meseci, a dolazi do spajanja odvojenih glasova u glasovne grupe na čijem temelju se ustvari i gradi govor. Ovo je prelazna faza iz gukanja u fazu brbljanja. U četvrtom mesecu beba otkriva čari igre. Ovo je predivan period, jer beba otkriva da se igračka pomera, ako je ona dodiruje. Voli zvučne igračke i igračke sa vizuelnim efektima i obraća pažnju na muziku. Ima toliko mnogo prilika za razgovor sa bebom, ne propuštajte ih! Imitirajte zvukove iz bebine okoline. Jednolično, monotono, tiho usporeno gukanje, obično ukazuju na neki rizik u poremećaju govora.

Faza brbljanja

Ova je faza između šestog i devetog meseca. Faza brbljanja poklapa se sa početkom zauzimanja sedećeg položaja. A sve ovo zajedno pruža bebi jedan sasvim novi pogled na svet. U ovoj fazi bebac brblja kada je sam, ali mnogo više se čuje kada ima još nekog u prostoriji. U ovom period počinje da plače kada joj se približi nepoznata osoba. U brbljanju se pojavljuju mnogi glasovi samoglasnici- a e i o u, u kombinaciji sa suglasnicima: k g p b t d m n. Pravi razne pokrete lica i upravlja pokretima usana i jezika, pri kraju ove faze počinje da se služi sa pa pa, taši taši. Roditelji obično u ovom period i uče bebu ovoj pesmici. Beba počinje da razume jednostavne naloge.

Faza pojave prvih reči

Obično se javlja od devetog do 15 pa i do 18. meseca. U periodu najčešće će beba progovoriti prvu reč. U ovom uzrastu beba izgovara prvu smislenu reč sa značenjem. Savet za vas je da izgovarajte cele reči kada dete pokušava da izgovori prve slogove. Slogovno izgovaranje je karakteristika faze progovaranja. Oko 18.meseca reč ima značenje cele rečenice.

Kasno progovaranje

Razlozi da se neodložno potraži stručna pomoć su: ukoliko dete do 18. meseca ne razume jednostavne govorne naloge, ne reaguje na taši-taši, ne maše u znak pozdrava i ne pokazuje tri dela svog tela. Ako je ne drži pažnja bar nekoliko sekundi. Ako ne progovori do druge godine i u rečniku još uvek ima svega nekoliko reči. Ako nakon tridesetog meseca ne zna da izgovori prostu rečenicu. Ukoliko je govor oko treće godine potpuno nerazumljiv i ako ima usporen govor. Takođe kod logopeda obavezno treba otići ako dete između tri i četiri godine ne razlikuje rod, teško usvaja množinu, zamenice usvaja znatno kasnije, a prideve i veznike uopšte ne koristi. Ako je padežni oblik neodgovarajući, i ako ne koristi glagole u rečenici.