Sve je više dece kojima se dijagnostikuje hiperaktivnost, a postoje dokazi da su veštačke boje i konzervansi u hrani odgovorni za ovaj problem
Sve je više dece kojima se dijagnostikuje hiperaktivnost, a postoje dokazi da su veštačke boje i konzervansi u hrani odgovorni za ovaj problem, tvrde istraživači sa Univerziteta u Sautemptonu, u Velikoj Britaniji. Stručnjaci su analizirali uticaj različitih napitaka i hrane, kojima su dodate veštačke boje i aditivi, na 153 trogodišnjaka i na 144 dece uzrasta osam i devet godina.

Rezultati su pokazali da mešavina aditiva utiče na ponašanje starije dece, dok je kod trogodišnjaka pojačana aktivnost. Pojedini naučnici osporavaju rezultate ovog istraživanja, smatrajući da su reakcije dece individualne. Međutim, FSA (food standards agency) u velikoj Britaniji je, rukovođena ovim saznanjem, izdala preporuke o određenim aditivima. Roditeljima dece sa ustanovljenim hiperaktivnim poremećajem se savetuje da pomognu svojim mališanima tako što će im iz jelovnika izbaciti proizvode obogaćene veštačkim bojama i aromama.

Šta roditelji mogu da učine da deca izrastu u sigurne ljude, koji neće teško podnositi poraze i lako odustajati na prvoj prepreci.

Profesor Julian Stanley sa Univerziteta John Hopkins proučavao je visoko inteligentnu decu te pratio njihov razvoj narednih 45 godina – njihovu karijeru, intelektualni napredak i slično. Kasnije je osnovao Centar za talentovanu omladinu.

Neka od te dece, koja su imala odlične rezultate na testovima, među njima je bila i Camilla Benbow. Ona je danas dekan na Univerzitetu Vanderbilt i izdvojila je osam stvari koje bi roditelj trebao da praktikuje kako bi povećao intelektualni razvoj svoje dece, što je dobra podloga za uspeh u životu, piše Independent.

1. Izložite svoju decu različitim iskustvima.

2. Podržavajte ih i na emocionalnom i na intelektualnom nivou.

3. Uverite se da imaju pozitivan i snažan odnos sa svojim nastavnicima. Naime, vrlo pametni učenici često trebaju više izazova u školi, a nastavnik im to može omogućiti – što je jako važno u njihovom napretku.

4. Ako je dete posebno zainteresovano za neku temu ili neki hobi, dajte mu priliku da razvijaju svoje sposobnosti u tom smeru.

5. Hvalite njihov trud, bolje nego njihove sposobnosti. To će im pomoći da razviju poseban način razmišljanja koji pridaje važnost stalnom napredovanju, a ne tome da su statični jer su zadovoljni svojim sposobnostima.

6. Podstaknite decu da postavljaju pitanja i da preuzimaju intelektualne rizike. Budu li rano izložena neuspehu, a to im predstavite kao deo života u kojem nešto nauče, to će na njih delovati podsticajno.

7. Izbegavajte korištenje izraza kao što su “nadaren si” i “vrlo si inteligentan.” To deci može postati teret.

8. Testirajte njihove sposobnosti.

Ukoliko ste primetili da vaš mališan često odbija da ide u vrtić ili školu, pati od određenih „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom ili ima preterani strah od životinja i čudovišta, verovatno se boji gubitka roditeljske blizine.

Histeričan plač i panika ako roditelja ispuste iz vida kod dece se javlja već u uzrastu od osam meseci, kaže pedijatar Aron Kuper, autor knjige „Zašto ne reći: Želim da mi deca budu srećna“. Simptomi straha od odvajanja mogu da traju nekoliko nedelja ili meseci dok dete ne shvati da ga ne napuštate zauvek, a koren detetove panike je strah od gubitka ljudi s kojima je emotivno blisko.

– Stvar je u tome što deca shvataju da možete da odete, ali ne shvataju da ćete se vratiti – kaže Kuper. Kod starije dece predškolskog uzrasta i školskog uzrasta (od treće do desete godine) teskoba razdvajanja pojavljuje se nakon svakog dužeg razdoblja provedenog s roditeljima ili ljudima kojima veruju – objašnjava on.

Ovo je najčešće povezano s osećanjem nezaštićenosti u novoj sredini i s nepoznatim ljudima, kao i sa strahom da će se mami i tati dogoditi nešto loše ako ih dete ne „čuva“. Odbijanje odlaska u vrtić ili školu, „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom i preterani strah od životinja i čudovišta upućuju da se dete boji gubitka roditeljske blizine. Ako se ovaj strah ignoriše, histerija iz prve faze prelazi u ravnodušnost prema roditeljima. Spomenutom nezainteresovanošću dete „kažnjava“ roditelje zbog „napuštanja“. S obzirom na to da je reč o normalnoj fazi odrastanja, strah od odvajanja može se ublažiti, planiranjem odlaska, ritualima poput slanja poljubaca i dužeg mahanja pri odlasku, detetov strah polako će nestati.

Prvi dan je veliko uzbuđenje i poseban je i za decu i za roditelje, za vaspitače je važno da prvi dan protekne u najprijatnojoj atmosferi, da bude spontan kaže vaspitačica u vrtiću Kralj Petar Prvi Vesna Mladenović.

Vesna Mladenović kaže da je uoči polaska u vrtić važno imati psihološki pripremu.

"O tome se priča unapred, pa neki detalji kakve patike, kakav ranac. Dođe se da se vidi prostor, da se vidi vaspitačica, ako je dete išlo u jaslice može da bude malo lakše", navodi ona.

Pedagog predškolske ustanove Savski venac Gordana Mladenović kaže da je adaptacija proces prilagođavanja deteta na nove okolnosti i da, kao i kod svake novine, tu je dosta toga na šta dete treba da se navikne.

"Odvajanje od roditelja, nepoznata nova sredina, mnogo novih lica, i dece i odraslih, novi rtiam života, neke drugačije navike", ističe ona.

Gordana Mladenović ističe da moramo da budemo svesni osećanja koje dete ima kad dođe u novu sredinu.

"Prvo strah, jer dete dolazi u novu sredinu, u nepoznato, dete to izražava kroz plač i roditelju nije svejedno. Mora roditelj da nađe snage da bude pozitivan, nežan, pažljiv, to uveravanje da ga volite daje detetu sigurnost da zna da neće biti u toj novoj sredini ostavljeno".

Vaspitačica Vesna Mladenović kaže da u tom uzrastu deca nemaju predstavu velike ljubavi roditelja i da zaista imaju strah od odvajanja i da li će roditelji doći.

"Oni nemaju predstavu koliko ih volimo i da će roditelji sigurno doći. Mi im uvek odgovaramo da će roditelji doći brzo, možete recimo starijem uzrastu da nacrtate šta ćete raditi tokom dana - igranje, spavanje i mama ili tata dolaze. Ali, ako nešto kažete detetu, gledajte da tako i bude, ako kažete doći ću posle užine onda dođite. U suštini, nemate recept koliko će trajati adaptacija", kazala je.

Ona kaže da se jaslice drugačije pripremaju, u smislu da nema toliko pripreme kod kuće.

"Ta deca traže dodir, da imate muziku i neku prijatnu atmosferu u sobi, to je jako bitno za jasle".

"Kada je polazak jaslene dece u pitanju, onda ne možemo da pričamo o spremnosti deteta nego o potrebi. Dete na tom uzrastu ima potrebu za odraslim, koji prati njegove potrebe, stimuliše ga na istraživanje svojih mogućnosti. Kada govorimo o polasku u jasle govorimo o potrebi roditelja, zbog posla da smesti dete negde gde će biti bezbedno i sigurno, gde će mu biti lepo u okruženju dece koja se tu nalaze", rekla je Gordana Mladenović.

Vaspitačica Vesna Mladenović navode da postoje razlozi i za i protiv upisa dece u jaslice.

"Za - to je potreba roditelja, dobra strana je što deca koja izađu iz jaslica mi vaspitači vidimo ogromu razliku u odnosu na decu koja dolze iz porodice - ona su samostalna, sama jedu, oblače se, znaju da se obrate drugom detetu, vaspitaču, oni su adaptirani. Nedostaci su česte infekcije, to naravno nije pravilo, ali deca se često razboljevaju, ali su recimo imunološki mnogo jača kasnije", navodi vaspitačica.

ZA razliku od odraslih, deca brže gube tečnost jer imaju veću površinu tela u odnosnu na težinu, pa na vrućini najbrže dehidriraju.

Razlozi dehidratacije su uglavnom povraćanje i proliv. Ali, tečnost nestaje i usled direktne izloženosti suncu, visoke vlažnosti vazduha, gojaznosti i nedavno preležane bolesti. Deci koja su u lošijoj fizičkoj formi, kao i ona koja piju antihistaminike i diuretike potrebno je s većom pažnjom nadoknađivati tečnost.

Simptomi dehidratacije su zamor, suve usne i jezik, tamnija žuta prebojenost urina, slabije mokrenje i osećaj vrućine.

Doktori Stefan Đorđević i Goran Milošević iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj obašnjavaju da telo nije u mogućnosti da obavlja sve potrebne funkcije, kada je dete dehidrirano, a što je teža dehidratacija, telo teže funkcioniše.

Žeđ je često najraniji simptom i može da se javi već kod blagog deficita tečnosti.

Međutim, kako dalje upućuju lekari iz "Tiršove", trebalo bi imati u vidu da ni prekomerno unošenje tečnosti nije dobro za zdravlje. Rizik od viška je u tome da su simptomi prekomerne hidriranosti nespecifični i čak postoji izvesno preklapanje sa simptomima dehidratacije.

- U rane znake preopterećenosti tela vodom spadaju mučnina i opšta slabost - navode stručnjaci iz "Tiršove". Kako se stanje pogoršava, mogu da se jave poremećaji stanja svesti i povraćanje, a u najtežoj situaciji dolazi do pada nivoa natrijuma u krvi što može da dovede do otoka mozga, konvulzija, kome i fatalnog ishoda.

Nadoknadom vode i pravilnom ishranom deca dobijaju minerale neophodne za rast i razvoj. Među esencijalne ubrajaju se natrijum, kalcijum, kalijum i magnezijum, ali i jod koji je izuzetno važan između ostalog i za inteligenciju. Joda u hrani nema dovoljno, a najlakše ga je unositi kroz vodu bogatu ovim mineralom.

Neka deca u toku putovanja kolima, brodom, vozom, avionom imaju vrtoglavicu, muka im je, povraćaju, znoje se i pada im pritisak. Ali, ne treba biti preterano zabrinut jer ovo stanje prestaje čim se putovanje završi

Bolest putovanja javlja se kod kretanja kada se poremeti mehanizam ravnoteže u unutrašnjem uhu. Iako se oko naviklo na kretanje, uho nije. Pojava je češća kod dece jer imaju osetljiviji mehanizam ravnoteže.

U najblažem obliku, tegobe se manifestuju blagom glavoboljom, a jači simptomi su znojenje, povraćanje i pad pritiska. Zagušljivost, pun želudac, miris hrane mogu pogoršati stanje. Pre putovanja treba izbegavati obilne obroke.

Treba uzimati lekove koji potiskuju nadražaj za povraćanjem, koji imaju smirujuće delovanje na mozak. Uzimanje leka preporučuje se pola sata pre putovanja.

Preporučuje se uzimanje tečnosti i nadoknada elektrolita, čime se može smanjiti kasnija slabost.

U toku putovanja treba detetu da savetujete da se skoncentriše na čvrstu tačku na horizontu koju ne treba gubiti iz vida. Pri ruci treba imati plastične kese za slučaj povraćanja i vlažne maramice.

Osobe, aposebno deca, osetljive na bolest putovanja trebalo bi da odaberu vid putovanja koji im najviše odgovara.

U automobilu
– Automobil neka bude provetren i čist.
– Dobro je imati klima-uređaj.
– Stanite i odmorite se svaki put kad dete oseti mučninu.
– Ako putujete s malom decom, stavite ih u sedeljku i odmarajte s vremena na vreme.

U avionu
– Rezervišite mesto blizu krila, u sredini.
– Nemojte dati detetu da sedi do prozora, niti da gleda kroz njega.
– Uključite ventilaciju iznad glave.

Na brodu
– Uzmite kabinu u sredini broda jer tu najmanje ljulja.
– Ako je kratko putovanje, sedite sa detetom na palubu.
– Pogled usmerite prema horizontu, ili još bolje – prema nekoj nepomičnoj tački na nebu ili prema zemlji u daljini.

Pri ovim tegobama može da pomogne akupresura. Pritiskajte tačku između tetiva, za dve širine palca iznad nabora zgloba na ruci sa unutrašnje strane podlaktice.

Rešite jedan od najčešćih problema dečjeg doba

Noćno mokrenje je jedan od najčešćih problema dečjeg doba. Najveći broj dece koja noću mokre nikada nisu uspostavila kontrolu noćnog mokrenja ili, preciznije rečeno, nije postojao period duži od pola godine da se dete nije umokrilo noću.

– Prema podacima iz svetske literature u uzrastu od pet godina svako četvrto dete ima enurezu – najčešći oblik primarnog noćnog mokrenja kod zdrave dece – kaže za „Blic“ prof. dr Mirjana Kostić, rukovodilac Centra za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
– Pri polasku u školu svako deseto dete noću mokri, a sa uzrastom se broj dece sa enurezom smanjuje. Tako u uzrastu od 10 godina 7% dece ima ovaj problem. Slikovitije rečeno, u svakom razredu osnovne škole dvoje-troje dece noću mokri. Prema svetskim statistikama, 1-2% dece nastaviće noću da mokri i u odraslom dobu – kaže ona.
Kod dece sa enurezom funkcija mokraćne bešike je potpuno normalna, pražnjenje mokraćne bešike je kompletno, ali se dešava mimo volje deteta, u snu. Tokom dana, u budnom stanju, dete je suvo i nikada nema problema sa mokraćnim infekcijama.

Uzroci
Od brojnih razloga za koje se verovalo da su uzrok enureze, danas se zna da su najznačajniji porodični, odnosno genski faktori, čvrst san, povećano stvaranje mokraće u snu i/ili relativno manji kapacitet mokraćne bešike. U bližoj ili daljoj familiji dece sa enurezom obično postoje i drugi članovi familije koji su u detinjstva imali isti problem. Zna se da je, ukoliko su oba roditelja noću mokrila kao deca, verovatnoća da će i njihovo dete mokriti čak 75%.
Poslednjih desetak godina identifikovano je nekoliko gena koji su od značaja za nastanak enureze. Što se sna tiče, deca sa enurezom su čvrsti spavači, teško se razbuđuju. Kod najvećeg broja dece sa enurezom tokom noći postoji povećano stvaranje mokraće. Ovo nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja jednog neuropeptida, vazopresina, koji se luči u mozgu i koji na nivou bubrega reguliše količinu i gustinu stvorene mokraće u snu.

Zablude
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za enurezu je da je enureza posledica psiholoških problema ili psihološkog profila deteta. Istina je da deca sa enurezom, posebno ako se lečenje ne započne na vreme, te duže traje, imaju brojne psihološke probleme, emotivne i sociološke poremećaje, ali oni su uvek posledica, a ne uzrok enureze. Česta je zabluda da se enureza ne može izlečiti ili da je ne treba lečiti jer će sama prestati. Enureza se kod najvećeg broja dece može izlečiti. Enureza koja duže traje nosi rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Deca sa enurezom se osećaju različitom od svojih vršnjaka koji taj problem nemaju, te se kod te dece razvija osećaj krivice. Ona pokušavaju da sakriju svoj problem od okoline, povlače se u sebe, postaju nesigurna, izbegavaju kontakte sa vršnjacima, što vodi u njihovu socijalnu samoizolaciju. Ukoliko se sa terapijom započne na vreme, svi ovi problemi su prolazni, te se detetu pruža mogućnost da odraste u psihički zdravu i sociološki dobro adaptiranu osobu. Često se veruje i da je enureza posledica svesne reakcije deteta, njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje kako bi ostvarilo neki svoj cilj. Ovo je jedna od veoma ozbiljnih zabluda zbog koje roditelji neretko pribegavaju kažnjavanju deteta.

Enurezu treba lečiti
Decu sa enurezom treba lečiti. Roditelji deteta koje mokri treba da se obrate pedijatru koji će iz razgovora sa njima i detetom, na osnovu pregleda i malog broja neinvazivnih ispitivanja, utvrditi o kom tipu mokrenja se radi i započeti odgovarajuću terapiju. Optimalno vreme za započinjanje terapije kod dece sa enurezom procenjuje se individualno, ali lečenje daje najbolje rezultate ako se započne do polaska u školu. Izbor terapije kod dece sa enurezom zavisi od prirode osnovnog poremećaja koji je doveo do enureze. Savremena terapija (enureza alarm, dezmopresin) zasnovana je na preporukama Svetske zdravstvene organizacije i internacionalnog udruženja. Lečenje se sprovodi pod nadzorom lekara.

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba što više razgovarati, voditi ih tamo gde ima više i dece i odraslih. Veoma je važno da dete sluša pravilan izgovor, a ne da mu se tepa, kaže logoped Bojana Vulić.

Kada dete kasni s progovaranjem ili izgovaranjem glasova, roditelji su često skloni da se pred sobom ali i pred drugima teše i opravdavaju time da je njihovo dete samo lenjo i da će se stvari popraviti same od sebe. Međutim, takav pristup, ukazuje logoped Bojana Vulić, vlasnica centra „Spik ap“ u Beogradu, nije dobar pošto ćutanje ili mucanje mogu da znače da dete ima problem u razvoju jezičkog sistema, sluha ili motorike koji zahteva stručnu pomoć.

Roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje se da se obrate psihologu ili logopedu.

POSLEDICE ZA CEO ŽIVOT

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre jer oni mogu da ostave i brojne psihološke posledice. Deca vrlo lako osete kada se po nečemu razlikuju, a kada imaju govorni problem, nemoguće je da to ostane neprimećeno. Zato se često povlače u sebe, postaju stidljiva i nesigurna. A sve to može da se reši s nekoliko logopedskih tretmana.
– Recimo, šuškanje petogodišnje devojčice možda može da bude simpatično, ali ako se na vreme ne ispravi, postoji veliki rizik da je druga deca počnu zadirkivati kada pođe u školu. Ona će zbog toga sigurno patiti i biti nesigurna. Izbegavaće sve situacije u kojima bi trebalo javno da nastupa, a možda baš ima talenta za glumu ili bi bila vrstan profesor – objašnjava Vulićeva.

ČETIRI RAZLOGA ZA UZBUNU

Na sporije progovaranje i nepravilan izgovor može da utiče i način ishrane, kaže Bojana Vulić. Ona objašnjava da se zbog brzog tempa života maloj deci sve češće daje mekana hrana koju ne treba žvakati, kao što su razne kašice i hrana iz flašica. Na taj način mališani se kasno navikavaju da žvaću, piju na slamčicu i iz čaše.
– A upravo tako se vežba motorika jezika, usana, obraza, organa koji su nam neophodni za govor – kaže naša sagovornica.

Ona navodi nekoliko situacija kada treba hitno reagovati kako bi se što pre utvrdio uzrok poremećaja i u skladu s njim pomoglo detetu. To treba uraditi kada:
– dete ne gleda u vas kada mu se obraćate (ovde se misli na kratkotrajnu pažnju, a ne na to da li je usredsređeno na priču o Ivici i Marici od početka do kraja)
– dete vas ne razume (ako je u prostoriji lopta, a vi pitate „gde je lopta“, neće se prema njoj okrenuti sve dok na nju ne pokažete rukom)
– dete ne pokušava da govori, ne ponavlja za vama reči ni u igri, a ako nešto želi od vas, isključivo se služi gestom ili vas vuče za rukav
– dete govori, ali vrlo nerazumljivo i kao da vas ne čuje ako vas istovremeno i ne gleda
Posle drugog rođendana alarmantnim situacijama se osim ove četiri smatra i uporno mucanje, a kod dece starije od tri godine i izgovaranje reči i rečenica bez poštovanja pravila maternjeg jezika.

SVI PRIČAJU, ON ĆUTI

Najčešći govorni poremećaji, ističe naša sagovornica, jesu kasno progovaranje, nepravilan izgovor glasova i mucanje.
Kada je o kasnom progovaranju reč, ona kaže da nema jedinstvenog pravila kada dete treba da progovori. Zato roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje da je bolje da se obrate psihologu ili logopedu da vide o čemu se radi nego da paniče upoređujući svoje dete s njegovim vršnjacima.
– Svako dete je priča za sebe. Iz brojnih razloga razlike među njima mogu da budu ogromne tako da se događa da od dvoje dece istog uzrasta jedno tepajući izgovara svega par reči, a drugo uveliko sklapa rečenice – ukazuje ona.
Prema njenim rečima, dosta dece u uzrastu između dve i pet godina muca više ili manje, s tim što se u najvećem broju slučajeva mucanje spontano izgubi, a kod neke dece ostane.
– Hoće li mucanje prestati, mnogo zavisi i od ponašanja okoline. Ponekad je potrebno samo ignorisati mucanje, ponekad izbegavati situacije koje dete uznemiravaju. Pogrešan pristup može da dovede do još većih problema i, da ne bi napravili grešku, za roditelje je najbolje da se posavetuju s psihologom ili logopedom – smatra Vulićeva.
Roditelji, navodi ona, mogu dosta da učine da do ovih poremećaja ne dođe tako što će puno pričati sa svojim detetom, upućivati dete da što više vremena provodi u društvu druge dece i odraslih. I što je veoma važno, da ne tepaju detetu, već da pravilno izgovaraju reči. To će i njemu pomoći da i samo pravilno govori.

Da li vam je poznata scena teranja deteta u krevet? Prvo vam treba dugo da ga namolite da obuče pidžamu, zatim ga taman smestite u krevet, ušuškate ga, pročitate priču i poljubite za laku noć kad eto ga opet okolo.

Smeštanje deteta predškolskog uzrasta u krevet može da bude izazov za svakog roditelja. Međutim, iako jednostavnog rešenja nema, postoje strategije koje možete da primenite i okušate vašu sreću.

Neki od razloga zašto vaše dete neće u krevet

Mora da prekine ono čime se do tada bavilo. Ako je vaš mališan pred spavanje bio u sred neke uzbudljive i napete igre, teško ćete ga zaustaviti i poslati u krevet. Pokušajte da deci u vreme pred spavanje privučete pažnju nekim mirnijim aktivnostima kako bi bila smirenija i opuštenija.
Plaši se da ostane samo. Ako jeovo razlog, u koje god vreme da pošaljete dete na spavanje, neće biti srećno. Pokušajte da ostavite neko blago svetlo ili tihu muziku uključnu u sobi tokom noći. Često se deca koja se plaše mraka i neće da ostanu sama osećaju sigurnije kada su vrata njihove sobe širom otvorna i tako mogu da vas čuju i vide dok se krećete po kući.

Dete je imalo jako uzbudljiv dan prepun dešavanja. Ponekad je nemoguće smiriti dete koje je imalo neuobičajeno uzbudljiv dan i njegova usplahirenost može da potraje. Tim danima ćete morati da se naoružate dodatnim strpljenjem. Predložite mu kupanje i čitanje omiljene knjige pre odlaska u krevet ili čak neku mirniju igru.

Ne postoji rutina odlaska u kreveet u određeno vreme. Ako vaše dete nema ustaljenu rutinu i utvrđeno vreme odlaska u krevet, ono verovatno i nije svesno da je vreme za spavanje. Ako utvrdite večernju rutinu pripreme za san, dete će i samo pratiti korake i shvatiće da nakon pranja zubića sledi vreme za čitanje knjige u krevetu. A potom ušuškavanje i spavanje.

Ide isuviše rano u krevet. Budite realistični kad određujete vreme odlaska u krevet. Sigurno biste voleli da je već u 7 u krevetu, ali ako vaše dete svako veče skače po krevetu i ne smiruje se još sat vremena nakon vremena određenog za spavanje, sve ukazuje na to da trenutak ušuškavanja treba pomeriti za malo kasnije.

Šta raditi ako vas dete redovno zove iz sobe nakon odlaska u krevet

Pre svega se potrudite da imate jasno ustanovljenu rutinu odlaska na spavanje.

Pre nego što isključite svetlo, proverite da li dete ima sve što mu je potrebno i podsetite ga da je vreme za spavanje.

Kad vas dete prvi put zove, otiđite do njega i proverite da li mu stvarno nešto treba (možda mora da ide u kupatilo ili mu treba omiljeni plišani meda) ili samo traži vašu pažnju. Kada ustanovite da ima sve što je potrebno i da je dobro, poželite mu laku noć i izađite iz sobe.

Bez obzira koliko je dete glasno ili uporno pokušajte da ne odgovarate na pozive, nakon što ste utvrdili da mu je samo potrebna pažnja. Ako odgovorite tako što ćete doći da obiđete mališana u krevetu svaki put kad vas zove, taj obrazac ponašanja ponavljaće se svake noći i tako odlagati vreme kada zaista zaspi.

Ako vaš predškolarac deli sobu sa starijim bratom ili sestrom, razmislite o tome da pomerite vreme za spavanje starijeg deteta malo kasnije ili ga smestite privremeno u drugu spavaću sobu dok mlađe dete ne shvati da krevet znači spavanje. I da ste vi ozbiljni u tome.

Šta ako dete ponovo izlazi iz sobe nakon odlaska na spavanje

Ponekad deca stvore naviku da ponovo ustaju i izlaze iz svoje sobe nakon što su već svima poželela laku noć. Važno je da ubeđivanje sa detetom da se vrati u krevet i pokušaji da ga nagovorite da tamo i ostane ne postanu nova rutina odlaska na spavanje.

Kako biste okončali ovakvu situaciju, neophodno je da pošaljete mališanu jasnu poruku da mu ustajanje iz kreveta i izlazak iz spavaće sobe ne vrede jer na taj način neće zadobiti vašu pažnju.

Da biste to postigli predlažemo sledeće:

odmah uzmite dete u ruke i odnesite ga ili odvedite nazad u krevet
ne ulazite ni u kakve pregovore ili razgovor sa detetom osim da ga podsetite da je vreme za spavanje
izbegavajte kontakt očima
budite dosledni
ostanite smireni i fokusirani na cilj. Ako se naljutite ili dozvolite sebi da budete isfrustrirani time, samo ćete otežati situaciju.
Ukoliko se držite ove rutine, dete će uskoro početi da ostaje u svojoj sobi nakon što ga zagrlite i ugasite svetlo. Tačno je da možda neće ostati u krevetu, ali sve dok je u sobi, možete računati da je to vaša pobeda.