Boravak pored vode pričinjava veliko zadovoljstvo i deci i odraslima, naročito u vrelim letnjim mesecima kada temperature dostižu svoj maksimum.

Međutim, ovaj vid zabave nosi sa sobom i brojne rizike, a najveći od njih je rizik od utapanja. Brojne statistike pokazuju da utapanje predstavlja vodeći uzrok smrti dece do pet godina starosti i jedan od osnovnih uzroka smrti u svim ostalim uzrasnim grupama dece.

Da bi se dete utopilo dubina vode ne mora da bude velika – bebe i mala deca mogu da se utope i u vodi dubokoj svega nekoliko centimetara! Ukoliko se pridržavate nekih veoma jednostavnih saveta, možete mnogo doprineti bezbednosti vaše dece i svesti njihov rizik od utapanja na minimum.

Dok se mala deca najčešće utapaju u veštačkim rezervoarima vode poput kade ili bazena, starija deca se češće utapaju u prirodnim, odnosno otvorenim vodama (rekama, jezerima, morima i sl.), a sa uzrastom raste i rizik od ovakvih utapanja. Jedan desetogodišnjak ima tri puta veću šansu da se utopi u otvorenoj vodi nego u bazenu.

Posebno zabrinjava činjenica da deca tokom utapanja uglavnom ne viču i ne mašu rukama kako bi dozvala pomoć – oni samo nestanu ispod površine, tako da često roditelj ili staratelj ni ne primeti da se sa detetom nešto dešava, sve dok ne bude prekasno. Istraživanja pokazuju da je u više od 80 odsto slučajeva utapanja u okolini deteta bio neko od odraslih, ali da je njihova pažnja bila usmerena na drugu stranu.

Ukoliko se pridržavate nekih veoma jednostavnih saveta, možete mnogo doprineti bezbednosti vaše dece i svesti njihov rizik od utapanja na minimum.

1. Učinite svoj dom i dvorište bezbednim. Ogradite bazene i druge vodene površine u dvorištu. Toaleti, burad, kante, korita, kofe – u sve njih mala deca mogu lako upasti, te je potrebno da ih ne držite ispunjene vodom ili dostupne deci. Obezbedite vaše dvorište tako da ga deca ne mogu samovoljno napustiti.

2. Bezbedno kupanje i boravak deteta pored vode. Decu nikada nemojte ostavljati bez nadzora u blizini vode. Nikada ne zadužujte stariju decu da čuvaju mlađu tokom kupanja, plivanja ili igre u blizini vode. Dete koje ne zna da pliva i u plićaku treba da nosi kolut, mišiće ili pojas na naduvavanje, u skladu sa svojim uzrastom. Ukoliko je dete u vodi, postarajte se da dete mlađeg uzrasta uvek bude u blizini odrasle osobe, bukvalno „nadohvat ruke“. Naučite dete da pliva.

Upozorite decu da boravak u otvorenoj vodi (reke, jezera, mora) nije isti kao boravak i plivanje u bazenu. Potrudite se da unapredite vašu veštinu plivanja, kao i da naučite osnove pružanja prve pomoći, pre svega osnovne postupke oživljavanja (kardiopulmonalne reanimacije).

3. Saveti za bezbednost dece na plovilima. S obzirom da je poslednjih godina broj i raznovrsnost plovila sve veći, a da na nekima od njih deca, pre svega adolescenti, često borave i sami (različiti vodeni skuteri, daske za jedrenje, pedaline i sl.) veći je i rizik od nastanke nezgoda i posledičnog utapanja dece.

Kako bi boravak vašeg deteta na plovilu bio što bezbedniji, postarajte se da na njemu deca uvek nose prsluk za spasavanje koji je odgovarajuće veličine. S obzirom da je alkohol jedan on najčešćih uzročnika nezgoda u vodenom saobraćaju, kako biste zaštitili sebe i svoje najmilije uzdržite se od konzumiranja alkohola na plovnom objektu. Naučite decu pravilima ponašanja na plovilu – objasnite im zašto ne bi trebalo da ruke i noge guraju van plovila ili trče po njemu. Pridržavanje većine navedenih saveta ne zahteva puno vremena ni veštine, a može spasiti život vašem detetu.

Skokovi u vodu posebna opasnost

Naučite decu da ne skaču u vodu nepoznate dubine. Skakanje u plitku vodu, ili udarac o ivicu bazena prilikom skoka predstavljaju česte uzroke povreda kičme, a mogu dovesti i do utapanja. Naučite decu da prvo uvek pažljivo provere dubinu vode u koju žele da skoče, kao i da prvi put uvek skaču na noge.

Kade – posebno opasna mesta za malu decu

Vaše prisustvo je obavezno sve vreme kupanja deteta u kadi – ne dozvolite da dete bude u kadi bez nadzora odraslih, čak ni u društvu starije dece!

Ne ostavljajte vodu u kadi nakon kupanja! Zapamtite, deca do godinu dana starosti se najčešće utapaju u kadi ili koritu.

Tekst preuzet sa sajta Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd

Sve je više dece kojima se dijagnostikuje hiperaktivnost, a postoje dokazi da su veštačke boje i konzervansi u hrani odgovorni za ovaj problem

Sve je više dece kojima se dijagnostikuje hiperaktivnost, a postoje dokazi da su veštačke boje i konzervansi u hrani odgovorni za ovaj problem, tvrde istraživači sa Univerziteta u Sautemptonu, u Velikoj Britaniji. Stručnjaci su analizirali uticaj različitih napitaka i hrane, kojima su dodate veštačke boje i aditivi, na 153 trogodišnjaka i na 144 dece uzrasta osam i devet godina.

Rezultati su pokazali da mešavina aditiva utiče na ponašanje starije dece, dok je kod trogodišnjaka pojačana aktivnost. Pojedini naučnici osporavaju rezultate ovog istraživanja, smatrajući da su reakcije dece individualne. Međutim, FSA (food standards agency) u velikoj Britaniji je, rukovođena ovim saznanjem, izdala preporuke o određenim aditivima.

Roditeljima dece sa ustanovljenim hiperaktivnim poremećajem se savetuje da pomognu svojim mališanima tako što će im iz jelovnika izbaciti proizvode obogaćene veštačkim bojama i aromama.

Šta roditelji mogu da učine da deca izrastu u sigurne ljude, koji neće teško podnositi poraze i lako odustajati na prvoj prepreci.

Profesor Julian Stanley sa Univerziteta John Hopkins proučavao je visoko inteligentnu decu te pratio njihov razvoj narednih 45 godina – njihovu karijeru, intelektualni napredak i slično. Kasnije je osnovao Centar za talentovanu omladinu.

Neka od te dece, koja su imala odlične rezultate na testovima, među njima je bila i Camilla Benbow. Ona je danas dekan na Univerzitetu Vanderbilt i izdvojila je osam stvari koje bi roditelj trebao da praktikuje kako bi povećao intelektualni razvoj svoje dece, što je dobra podloga za uspeh u životu, piše Independent.

1. Izložite svoju decu različitim iskustvima.

2. Podržavajte ih i na emocionalnom i na intelektualnom nivou.

3. Uverite se da imaju pozitivan i snažan odnos sa svojim nastavnicima. Naime, vrlo pametni učenici često trebaju više izazova u školi, a nastavnik im to može omogućiti – što je jako važno u njihovom napretku.

4. Ako je dete posebno zainteresovano za neku temu ili neki hobi, dajte mu priliku da razvijaju svoje sposobnosti u tom smeru.

5. Hvalite njihov trud, bolje nego njihove sposobnosti. To će im pomoći da razviju poseban način razmišljanja koji pridaje važnost stalnom napredovanju, a ne tome da su statični jer su zadovoljni svojim sposobnostima.

6. Podstaknite decu da postavljaju pitanja i da preuzimaju intelektualne rizike. Budu li rano izložena neuspehu, a to im predstavite kao deo života u kojem nešto nauče, to će na njih delovati podsticajno.

7. Izbegavajte korištenje izraza kao što su “nadaren si” i “vrlo si inteligentan.” To deci može postati teret.

8. Testirajte njihove sposobnosti.

Ukoliko ste primetili da vaš mališan često odbija da ide u vrtić ili školu, pati od određenih „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom ili ima preterani strah od životinja i čudovišta, verovatno se boji gubitka roditeljske blizine.

Histeričan plač i panika ako roditelja ispuste iz vida kod dece se javlja već u uzrastu od osam meseci, kaže pedijatar Aron Kuper, autor knjige „Zašto ne reći: Želim da mi deca budu srećna“. Simptomi straha od odvajanja mogu da traju nekoliko nedelja ili meseci dok dete ne shvati da ga ne napuštate zauvek, a koren detetove panike je strah od gubitka ljudi s kojima je emotivno blisko.

– Stvar je u tome što deca shvataju da možete da odete, ali ne shvataju da ćete se vratiti – kaže Kuper. Kod starije dece predškolskog uzrasta i školskog uzrasta (od treće do desete godine) teskoba razdvajanja pojavljuje se nakon svakog dužeg razdoblja provedenog s roditeljima ili ljudima kojima veruju – objašnjava on.

Ovo je najčešće povezano s osećanjem nezaštićenosti u novoj sredini i s nepoznatim ljudima, kao i sa strahom da će se mami i tati dogoditi nešto loše ako ih dete ne „čuva“. Odbijanje odlaska u vrtić ili školu, „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom i preterani strah od životinja i čudovišta upućuju da se dete boji gubitka roditeljske blizine. Ako se ovaj strah ignoriše, histerija iz prve faze prelazi u ravnodušnost prema roditeljima. Spomenutom nezainteresovanošću dete „kažnjava“ roditelje zbog „napuštanja“. S obzirom na to da je reč o normalnoj fazi odrastanja, strah od odvajanja može se ublažiti, planiranjem odlaska, ritualima poput slanja poljubaca i dužeg mahanja pri odlasku, detetov strah polako će nestati.

Prvi dan je veliko uzbuđenje i poseban je i za decu i za roditelje, za vaspitače je važno da prvi dan protekne u najprijatnojoj atmosferi, da bude spontan kaže vaspitačica u vrtiću Kralj Petar Prvi Vesna Mladenović.

Vesna Mladenović kaže da je uoči polaska u vrtić važno imati psihološki pripremu.

"O tome se priča unapred, pa neki detalji kakve patike, kakav ranac. Dođe se da se vidi prostor, da se vidi vaspitačica, ako je dete išlo u jaslice može da bude malo lakše", navodi ona.

Pedagog predškolske ustanove Savski venac Gordana Mladenović kaže da je adaptacija proces prilagođavanja deteta na nove okolnosti i da, kao i kod svake novine, tu je dosta toga na šta dete treba da se navikne.

"Odvajanje od roditelja, nepoznata nova sredina, mnogo novih lica, i dece i odraslih, novi rtiam života, neke drugačije navike", ističe ona.

Gordana Mladenović ističe da moramo da budemo svesni osećanja koje dete ima kad dođe u novu sredinu.

"Prvo strah, jer dete dolazi u novu sredinu, u nepoznato, dete to izražava kroz plač i roditelju nije svejedno. Mora roditelj da nađe snage da bude pozitivan, nežan, pažljiv, to uveravanje da ga volite daje detetu sigurnost da zna da neće biti u toj novoj sredini ostavljeno".

Vaspitačica Vesna Mladenović kaže da u tom uzrastu deca nemaju predstavu velike ljubavi roditelja i da zaista imaju strah od odvajanja i da li će roditelji doći.

"Oni nemaju predstavu koliko ih volimo i da će roditelji sigurno doći. Mi im uvek odgovaramo da će roditelji doći brzo, možete recimo starijem uzrastu da nacrtate šta ćete raditi tokom dana - igranje, spavanje i mama ili tata dolaze. Ali, ako nešto kažete detetu, gledajte da tako i bude, ako kažete doći ću posle užine onda dođite. U suštini, nemate recept koliko će trajati adaptacija", kazala je.

Ona kaže da se jaslice drugačije pripremaju, u smislu da nema toliko pripreme kod kuće.

"Ta deca traže dodir, da imate muziku i neku prijatnu atmosferu u sobi, to je jako bitno za jasle".

"Kada je polazak jaslene dece u pitanju, onda ne možemo da pričamo o spremnosti deteta nego o potrebi. Dete na tom uzrastu ima potrebu za odraslim, koji prati njegove potrebe, stimuliše ga na istraživanje svojih mogućnosti. Kada govorimo o polasku u jasle govorimo o potrebi roditelja, zbog posla da smesti dete negde gde će biti bezbedno i sigurno, gde će mu biti lepo u okruženju dece koja se tu nalaze", rekla je Gordana Mladenović.

Vaspitačica Vesna Mladenović navode da postoje razlozi i za i protiv upisa dece u jaslice.

"Za - to je potreba roditelja, dobra strana je što deca koja izađu iz jaslica mi vaspitači vidimo ogromu razliku u odnosu na decu koja dolze iz porodice - ona su samostalna, sama jedu, oblače se, znaju da se obrate drugom detetu, vaspitaču, oni su adaptirani. Nedostaci su česte infekcije, to naravno nije pravilo, ali deca se često razboljevaju, ali su recimo imunološki mnogo jača kasnije", navodi vaspitačica.

ZA razliku od odraslih, deca brže gube tečnost jer imaju veću površinu tela u odnosnu na težinu, pa na vrućini najbrže dehidriraju.

Razlozi dehidratacije su uglavnom povraćanje i proliv. Ali, tečnost nestaje i usled direktne izloženosti suncu, visoke vlažnosti vazduha, gojaznosti i nedavno preležane bolesti. Deci koja su u lošijoj fizičkoj formi, kao i ona koja piju antihistaminike i diuretike potrebno je s većom pažnjom nadoknađivati tečnost.

Simptomi dehidratacije su zamor, suve usne i jezik, tamnija žuta prebojenost urina, slabije mokrenje i osećaj vrućine.

Doktori Stefan Đorđević i Goran Milošević iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj obašnjavaju da telo nije u mogućnosti da obavlja sve potrebne funkcije, kada je dete dehidrirano, a što je teža dehidratacija, telo teže funkcioniše.

Žeđ je često najraniji simptom i može da se javi već kod blagog deficita tečnosti.

Međutim, kako dalje upućuju lekari iz "Tiršove", trebalo bi imati u vidu da ni prekomerno unošenje tečnosti nije dobro za zdravlje. Rizik od viška je u tome da su simptomi prekomerne hidriranosti nespecifični i čak postoji izvesno preklapanje sa simptomima dehidratacije.

- U rane znake preopterećenosti tela vodom spadaju mučnina i opšta slabost - navode stručnjaci iz "Tiršove". Kako se stanje pogoršava, mogu da se jave poremećaji stanja svesti i povraćanje, a u najtežoj situaciji dolazi do pada nivoa natrijuma u krvi što može da dovede do otoka mozga, konvulzija, kome i fatalnog ishoda.

Nadoknadom vode i pravilnom ishranom deca dobijaju minerale neophodne za rast i razvoj. Među esencijalne ubrajaju se natrijum, kalcijum, kalijum i magnezijum, ali i jod koji je izuzetno važan između ostalog i za inteligenciju. Joda u hrani nema dovoljno, a najlakše ga je unositi kroz vodu bogatu ovim mineralom.

Neka deca u toku putovanja kolima, brodom, vozom, avionom imaju vrtoglavicu, muka im je, povraćaju, znoje se i pada im pritisak. Ali, ne treba biti preterano zabrinut jer ovo stanje prestaje čim se putovanje završi

Bolest putovanja javlja se kod kretanja kada se poremeti mehanizam ravnoteže u unutrašnjem uhu. Iako se oko naviklo na kretanje, uho nije. Pojava je češća kod dece jer imaju osetljiviji mehanizam ravnoteže.

U najblažem obliku, tegobe se manifestuju blagom glavoboljom, a jači simptomi su znojenje, povraćanje i pad pritiska. Zagušljivost, pun želudac, miris hrane mogu pogoršati stanje. Pre putovanja treba izbegavati obilne obroke.

Treba uzimati lekove koji potiskuju nadražaj za povraćanjem, koji imaju smirujuće delovanje na mozak. Uzimanje leka preporučuje se pola sata pre putovanja.

Preporučuje se uzimanje tečnosti i nadoknada elektrolita, čime se može smanjiti kasnija slabost.

U toku putovanja treba detetu da savetujete da se skoncentriše na čvrstu tačku na horizontu koju ne treba gubiti iz vida. Pri ruci treba imati plastične kese za slučaj povraćanja i vlažne maramice.

Osobe, aposebno deca, osetljive na bolest putovanja trebalo bi da odaberu vid putovanja koji im najviše odgovara.

U automobilu
– Automobil neka bude provetren i čist.
– Dobro je imati klima-uređaj.
– Stanite i odmorite se svaki put kad dete oseti mučninu.
– Ako putujete s malom decom, stavite ih u sedeljku i odmarajte s vremena na vreme.

U avionu
– Rezervišite mesto blizu krila, u sredini.
– Nemojte dati detetu da sedi do prozora, niti da gleda kroz njega.
– Uključite ventilaciju iznad glave.

Na brodu
– Uzmite kabinu u sredini broda jer tu najmanje ljulja.
– Ako je kratko putovanje, sedite sa detetom na palubu.
– Pogled usmerite prema horizontu, ili još bolje – prema nekoj nepomičnoj tački na nebu ili prema zemlji u daljini.

Pri ovim tegobama može da pomogne akupresura. Pritiskajte tačku između tetiva, za dve širine palca iznad nabora zgloba na ruci sa unutrašnje strane podlaktice.

Rešite jedan od najčešćih problema dečjeg doba

Noćno mokrenje je jedan od najčešćih problema dečjeg doba. Najveći broj dece koja noću mokre nikada nisu uspostavila kontrolu noćnog mokrenja ili, preciznije rečeno, nije postojao period duži od pola godine da se dete nije umokrilo noću.

– Prema podacima iz svetske literature u uzrastu od pet godina svako četvrto dete ima enurezu – najčešći oblik primarnog noćnog mokrenja kod zdrave dece – kaže za „Blic“ prof. dr Mirjana Kostić, rukovodilac Centra za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
– Pri polasku u školu svako deseto dete noću mokri, a sa uzrastom se broj dece sa enurezom smanjuje. Tako u uzrastu od 10 godina 7% dece ima ovaj problem. Slikovitije rečeno, u svakom razredu osnovne škole dvoje-troje dece noću mokri. Prema svetskim statistikama, 1-2% dece nastaviće noću da mokri i u odraslom dobu – kaže ona.
Kod dece sa enurezom funkcija mokraćne bešike je potpuno normalna, pražnjenje mokraćne bešike je kompletno, ali se dešava mimo volje deteta, u snu. Tokom dana, u budnom stanju, dete je suvo i nikada nema problema sa mokraćnim infekcijama.

Uzroci
Od brojnih razloga za koje se verovalo da su uzrok enureze, danas se zna da su najznačajniji porodični, odnosno genski faktori, čvrst san, povećano stvaranje mokraće u snu i/ili relativno manji kapacitet mokraćne bešike. U bližoj ili daljoj familiji dece sa enurezom obično postoje i drugi članovi familije koji su u detinjstva imali isti problem. Zna se da je, ukoliko su oba roditelja noću mokrila kao deca, verovatnoća da će i njihovo dete mokriti čak 75%.
Poslednjih desetak godina identifikovano je nekoliko gena koji su od značaja za nastanak enureze. Što se sna tiče, deca sa enurezom su čvrsti spavači, teško se razbuđuju. Kod najvećeg broja dece sa enurezom tokom noći postoji povećano stvaranje mokraće. Ovo nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja jednog neuropeptida, vazopresina, koji se luči u mozgu i koji na nivou bubrega reguliše količinu i gustinu stvorene mokraće u snu.

Zablude
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za enurezu je da je enureza posledica psiholoških problema ili psihološkog profila deteta. Istina je da deca sa enurezom, posebno ako se lečenje ne započne na vreme, te duže traje, imaju brojne psihološke probleme, emotivne i sociološke poremećaje, ali oni su uvek posledica, a ne uzrok enureze. Česta je zabluda da se enureza ne može izlečiti ili da je ne treba lečiti jer će sama prestati. Enureza se kod najvećeg broja dece može izlečiti. Enureza koja duže traje nosi rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Deca sa enurezom se osećaju različitom od svojih vršnjaka koji taj problem nemaju, te se kod te dece razvija osećaj krivice. Ona pokušavaju da sakriju svoj problem od okoline, povlače se u sebe, postaju nesigurna, izbegavaju kontakte sa vršnjacima, što vodi u njihovu socijalnu samoizolaciju. Ukoliko se sa terapijom započne na vreme, svi ovi problemi su prolazni, te se detetu pruža mogućnost da odraste u psihički zdravu i sociološki dobro adaptiranu osobu. Često se veruje i da je enureza posledica svesne reakcije deteta, njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje kako bi ostvarilo neki svoj cilj. Ovo je jedna od veoma ozbiljnih zabluda zbog koje roditelji neretko pribegavaju kažnjavanju deteta.

Enurezu treba lečiti
Decu sa enurezom treba lečiti. Roditelji deteta koje mokri treba da se obrate pedijatru koji će iz razgovora sa njima i detetom, na osnovu pregleda i malog broja neinvazivnih ispitivanja, utvrditi o kom tipu mokrenja se radi i započeti odgovarajuću terapiju. Optimalno vreme za započinjanje terapije kod dece sa enurezom procenjuje se individualno, ali lečenje daje najbolje rezultate ako se započne do polaska u školu. Izbor terapije kod dece sa enurezom zavisi od prirode osnovnog poremećaja koji je doveo do enureze. Savremena terapija (enureza alarm, dezmopresin) zasnovana je na preporukama Svetske zdravstvene organizacije i internacionalnog udruženja. Lečenje se sprovodi pod nadzorom lekara.

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba što više razgovarati, voditi ih tamo gde ima više i dece i odraslih. Veoma je važno da dete sluša pravilan izgovor, a ne da mu se tepa, kaže logoped Bojana Vulić.

Kada dete kasni s progovaranjem ili izgovaranjem glasova, roditelji su često skloni da se pred sobom ali i pred drugima teše i opravdavaju time da je njihovo dete samo lenjo i da će se stvari popraviti same od sebe. Međutim, takav pristup, ukazuje logoped Bojana Vulić, vlasnica centra „Spik ap“ u Beogradu, nije dobar pošto ćutanje ili mucanje mogu da znače da dete ima problem u razvoju jezičkog sistema, sluha ili motorike koji zahteva stručnu pomoć.

Roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje se da se obrate psihologu ili logopedu.

POSLEDICE ZA CEO ŽIVOT

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre jer oni mogu da ostave i brojne psihološke posledice. Deca vrlo lako osete kada se po nečemu razlikuju, a kada imaju govorni problem, nemoguće je da to ostane neprimećeno. Zato se često povlače u sebe, postaju stidljiva i nesigurna. A sve to može da se reši s nekoliko logopedskih tretmana.
– Recimo, šuškanje petogodišnje devojčice možda može da bude simpatično, ali ako se na vreme ne ispravi, postoji veliki rizik da je druga deca počnu zadirkivati kada pođe u školu. Ona će zbog toga sigurno patiti i biti nesigurna. Izbegavaće sve situacije u kojima bi trebalo javno da nastupa, a možda baš ima talenta za glumu ili bi bila vrstan profesor – objašnjava Vulićeva.

ČETIRI RAZLOGA ZA UZBUNU

Na sporije progovaranje i nepravilan izgovor može da utiče i način ishrane, kaže Bojana Vulić. Ona objašnjava da se zbog brzog tempa života maloj deci sve češće daje mekana hrana koju ne treba žvakati, kao što su razne kašice i hrana iz flašica. Na taj način mališani se kasno navikavaju da žvaću, piju na slamčicu i iz čaše.

– A upravo tako se vežba motorika jezika, usana, obraza, organa koji su nam neophodni za govor – kaže naša sagovornica.

Ona navodi nekoliko situacija kada treba hitno reagovati kako bi se što pre utvrdio uzrok poremećaja i u skladu s njim pomoglo detetu. To treba uraditi kada:
– dete ne gleda u vas kada mu se obraćate (ovde se misli na kratkotrajnu pažnju, a ne na to da li je usredsređeno na priču o Ivici i Marici od početka do kraja)
– dete vas ne razume (ako je u prostoriji lopta, a vi pitate „gde je lopta“, neće se prema njoj okrenuti sve dok na nju ne pokažete rukom)
– dete ne pokušava da govori, ne ponavlja za vama reči ni u igri, a ako nešto želi od vas, isključivo se služi gestom ili vas vuče za rukav
– dete govori, ali vrlo nerazumljivo i kao da vas ne čuje ako vas istovremeno i ne gleda

Posle drugog rođendana alarmantnim situacijama se osim ove četiri smatra i uporno mucanje, a kod dece starije od tri godine i izgovaranje reči i rečenica bez poštovanja pravila maternjeg jezika.

SVI PRIČAJU, ON ĆUTI

Najčešći govorni poremećaji, ističe naša sagovornica, jesu kasno progovaranje, nepravilan izgovor glasova i mucanje.

Kada je o kasnom progovaranju reč, ona kaže da nema jedinstvenog pravila kada dete treba da progovori. Zato roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje da je bolje da se obrate psihologu ili logopedu da vide o čemu se radi nego da paniče upoređujući svoje dete s njegovim vršnjacima.

– Svako dete je priča za sebe. Iz brojnih razloga razlike među njima mogu da budu ogromne tako da se događa da od dvoje dece istog uzrasta jedno tepajući izgovara svega par reči, a drugo uveliko sklapa rečenice – ukazuje ona.
Prema njenim rečima, dosta dece u uzrastu između dve i pet godina muca više ili manje, s tim što se u najvećem broju slučajeva mucanje spontano izgubi, a kod neke dece ostane.
– Hoće li mucanje prestati, mnogo zavisi i od ponašanja okoline. Ponekad je potrebno samo ignorisati mucanje, ponekad izbegavati situacije koje dete uznemiravaju. Pogrešan pristup može da dovede do još većih problema i, da ne bi napravili grešku, za roditelje je najbolje da se posavetuju s psihologom ili logopedom – smatra Vulićeva.
Roditelji, navodi ona, mogu dosta da učine da do ovih poremećaja ne dođe tako što će puno pričati sa svojim detetom, upućivati dete da što više vremena provodi u društvu druge dece i odraslih. I što je veoma važno, da ne tepaju detetu, već da pravilno izgovaraju reči. To će i njemu pomoći da i samo pravilno govori.